U detalje | Obrazovanje za život | Seksualno Zlostavljanje

Borba protiv zlostavljanja na univerzitetu

Piše - 31.10.2019

Unutrašnja borba za zaštitu studenata i osoblja.

U martu 2018, tadašnja prorektorka Univerziteta u Prištini (UP) Teuta Pustina-Krasnići (Krasniqi) saopštila je mladim studentkinjama nešto što će je kasnije koštati radnog mesta: “Apelujem na njih da se suzdrže od provokacija i provokativnog oblačenja.”

Govoreći o seksualnom zlostavljanju na javnom univerzitetu u okviru dokumentarca u produkciji televizije T7, Pustina-Krasnići je pozvala žene da budu oprezne u odnosu na svoj izgled, jer odeća koju žene oblače “imaju psihološki efekat i mogu da ostvare negativan uticaj na okruženje u kom studenti pohađaju predavanja”.

Njeni komentari, koji su, čini se, krivicu za seksualno zlostavljanje svaljivali na žrtvu umesto na počinioce, naišli su na neposrednu reakciju. Studenti i članovi civilnog društva organizovali su simbolične proteste ispred rektorata, zahtevajući njenu ostavku i javno izvinjenje univerzitetskih organa zbog izostanka bilo kakve reakcije institucija na seksualno zlostavljanje.

Upravni savet univerziteta je 29. marta 2018. objavio saopštenje za medije u kom se navodi da je prorektorka dobila otkaz i da se ova institucija ograđuje od njenih izjava.

Međutim, zahtevima studenata tu nije bio kraj. Pod sloganom “Obrazovna ustanova sa seksističkim intelektualcima”, oni su forsirali ideju o uspostavljanju mehanizama za borbu protiv seksualnog zlostavljanja na univerzitetu.

Kao rezultat pritiska javnosti, rektorat je preduzeo inicijativu za osnivanje radne grupe koja bi napisala interne propise za rešavanje problema seksualnog zlostavljanja.

Danas, godinu i po dana kasnije, sačinjen je konačan nacrt ovih propisa.

Međutim, samo putovanje radne grupe — sastavljene od univerzitetskih profesora, članova civilnog društva i Studentskog parlamenta — obeleženo je kontroverzama, brojnim pokušajima da se pitanje zlostavljanja na univerzitetu gurne pod tepih.

Nepriznati i nerešeni

Odluka UP-a da uvede unutrašnje politike za rešavanje ovog problema nije naišla na odobravanje svih, suočivši se sa otporom od samog početka. U stvari, neki članovi osoblja i dalje nisu spremni da se pozabave pitanjem seksualnog zlostavljanja kao postojećeg fenomena na najvišoj obrazovnoj instituciji u zemlji.

“To sam video kao jednu vrstu percepcije i predrasude, ali ne isključujem mogućnost da zlostavljanje postoji”, kaže Fljamur Hiseni (Flamur Hyseni), pravni savetnik rektora UP-a. “Ja sam čuo samo glasine.”

Čak i osoba koja je odgovorna za vođenje radne grupe, prorektorka Badivuku-Pantina, nije spremna da prizna da na univerzitetskom kampusu postoji seksualno zlostavljanje.

“Ne mogu da kažem da li postoji ili ne postoji”, rekla je ona. “Nije dobro imati predrasude.”

Ravnodušan pristup u odnosu na zlostavljanje na UP-u posebno su naglasili studenti na protestima održanim na leto 2018, a što je, na kraju, dovelo do formiranja radne grupe.

Prorektorka Mirveta Badivuku-Pantina predvodila je radnu grupu koja je sačinila prve propise na Univerzitetu u Prištini s ciljem rešavanja problema seksualnog zlostavljanja u ovoj ustanovi. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0

To je bilo posebno primetno onda kada je aktivistkinja Jeta Beriša (Berisha) javno govorila o svom iskustvu seksualnog zlostavljanja dok je bila studentkinja na Fakultetu umetnosti. Za vreme protesta, ona je otkrila da je obavestila osoblje fakulteta da je bila žrtva seksualnog zlostavljanja koje je sprovodio profesor umetnosti i da ju je sam dekan kasnije savetovao da ne govori javno o onome što joj se desilo. Nije dobila ni odgovor na žalbu koju je podnela rektoratu.

Kada je Kohavižn (Kohavision) stupila u kontakt sa dekanom Fakulteta umetnosti Agimom Selimijem, on je rekao da “nikada nije primio pismo od studentkinje o kojoj je reč”. Kancelarija rektorata za informisanje nije odgovorila na upit K2.0 o optužbama za seksualno zlostavljanje iz toga perioda.

Po mišljenju advokatice koja se intenzivno bavi ljudskim pravima, Rine Kika (Rina Kika), stalne sugestije visokog univerzitetskog osoblja da seksualno zlostavljanje na UP-u ne postoji nemaju utemeljenje u realnosti.

Kika radi kao pravna savetnica u Organizaciji za povećanje kvaliteta obrazovanja (ORCA), što je članica radne grupe. Ona je zastupala i nevladinu organizaciju Admovere, koja se bavi društvenim razvojem i koja je pokušala da analizira različite vrste kršenja pravila počinjenih na UP-u i disciplinske mere koje je Etički savet preduzeo.

“Etički savet je nedavno odgovorio na zahtev Admovere za pristup javnim dokumentima, što potvrđuje da su neki izveštaji u vezi sa kršenjem etičkih standarda u periodu od 2017. do 2019. bili povezani sa seksualnim zlostavljanjem”, kaže Kika.

Advokatica posebno zainteresovana za oblast ljudskih prava, Rina Kika, objašnjava da postoje dovoljni dokazi koji ukazuju na to da postoje slučajevi seksualnog zlostavljanja na UP-u. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Negiranje da seksualno zlostavljanje postoji protivno je rezultatima ankete pod nazivom “Rodna ravnopravnost: izazovi i primena relevantnih standarda na UP-u” koju je sproveo Centar UP-a zadužen za ljudska prava i rodnu ravnopravnost. Prema slovu ovog izveštaja — dobijenog na osnovu zahteva za pristup javnim dokumentima — seksualno zlostavljanje je jedno od potencijalnih prepreka s kojima se suočavaju studentkinje i žensko osoblje na UP-u.

Dodatni dokazi za seksualno zlostavljanje na univerzitetu mogu se naći u izveštaju iz 2017. koji je proizvela NVO Artpolis (koja se bavi umetnošću i radom u zajednici), a gde se ukazuje na to da su anketirani studenti priznali da znaju za slučajeve seksualnog zlostavljanja, ali ih ne prijavljuju, jer nemaju poverenja u ovu obrazovnu ustanovu.

“Bilo je slučajeva u kojima su studenti bili ubeđivani da ne preduzimaju ništa po ovom pitanju usled potencijalnih posledica i/ili javnog sramoćenja koje može da usledi posle prijavljivanja ovakvih slučajeva”, stoji u izveštaju.

Okršaji zbog propisa

U okruženju u kom puko postojanje seksualnog zlostavljanja u potpunosti ne prihvataju ni vodeće ličnosti, možda ne bi trebalo da nas čudi što je proces sastavljanja internih mehanizama za borbu protiv ovog fenomena daleko od toga da bude neposredan i direktan.

Prema mišljenju članova radne grupe, jedan od najistaknutijih oblika protivljenja uvođenju ovakvih propisa u odnosu na seksualno zlostavljanje na UP-u bio je argument da su ovakvi propisi suvišni zato što Zakon o borbi protiv diskriminacije već sam po sebi utvrđuje da je zlostavljanje isto što i krivično delo, što znači da studenti mogu direktno ove slučajeve da prijave policiji.

Hiseni, rektorov pravni savetnik, kaže da nije bio apriori protiv ovakvih propisa, već smatra da bi ovi propisi trebalo da posluže kao vodič ljudima koji žele da prijave seksualno zlostavljanje, a kako bi bili informisani o tome kako da ove slučajeve prijave institucijama zaduženim za primenu zakona.

“Ja sam za to da se borimo protiv ovog devijantnog društvenog fenomena, ali hoću da se čitav posao obavi onako kako treba, a ne površno”, kaže Hiseni. “Ne verujem da je UP moćniji od države u tom smislu. Ovo vidim kao odgovornost države, a ne UP-a.”

Fljamur Hiseni, pravni savetnik rektora UP-a, kaže da propisi ne smeju da posluže kao način da se preuzmu nadležnosti pravosudnih institucija. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Kika kaže da opravdanje da UP nema nadležnosti da uvede propise za zaštitu od seksualnog zlostavljanja ne drži vodu. Ona kaže da UP ne bi smeo sebe da liši prava da definiše seksualno zlostavljanje kao ozbiljan prekršaj i da ga, posledično, sankcioniše u skladu sa sopstvenim propisima. 

“Ne postoji valjani pravni argument koji bi podržao tvrdnju da UP nema nadležnosti da izradi propise za zaštitu od seksualnog zlostavljanja”, rekla je, dodajući da postoji učestala praksa među univerzitetima u inostranstvu koji uvode takve politike. “[Oni] imaju propise za zaštitu od seksualnog zlostavljanja na univerzitetu, a u okviru kojih univerzitet sprovodi disciplinske mere, nezavisno od krivičnog postupka.”

Članovi radne grupe kažu da, iako se deo diskusije vrti oko kompetencija UP-a u odnosu na slučajeve seksualnog zlostavljanja, neki članovi nastavnog osoblja su se protivili uvođenju ovih propisa.

Nita Luci, profesorka na Filozofskom fakultetu i članica radne grupe, kaže da niko nije bio zainteresovan za to da govori o iskustvima studenata, već su se više usmerili ka zaštiti profesora, od kojih su mnogi, prema njenim rečima, ove propise videli kao napad na svoju moć i svoj položaj na univerzitetu.

“Jedan od njih je rekao: ‘Pa, ako ih budem učio o periodu Renesanse, moraću da im pokažem radove sa golim telima i studenti bi mogli da smatraju da je ovo neki vid zlostavljanja — vi osporavate našu akademsku slobodu u učionici’”, kaže Luci, dajući primer banalne diskusije za koju kaže da je, zatim, nastavljena.

Profesorka na UP-u, Nita Luci, naglašava da među osobljem UP-a postoji veliko protivljenje procesu sastavljanja ovih propisa. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Naglašavajući da su mnogi širom sveta napustili školovanje zbog seksualnog zlostavljanja, Luci kaže da je verovala da je nastavno osoblje bilo svesno potrebe da se studenti zaštite i da im se jemči bezbednost, ali da se, nažalost, suprotno ispostavilo kao tačno u procesu sastavljanja propisa.

“Stalni su bili pokušaji da se proces spreči”, rekla je ona. “Na društvenim mrežama su otvorili grupu i tajno se sastajali da bi napravili strategiju protiv ovih propisa.”

Ariana Ćosaj (Qosaj), aktivistkinja koja radi za Mrežu žena Kosova i koja je članica radne grupe, kaže da se, čim je nacrt prosleđen radi davanja komentara, desila mobilizacija “posebno među muškim profesorima na Pravnom fakultetu koji su bili deo otpora i hteli da očuvaju status kvo”.

Ona dodaje da se još 2005-2006. pojavila slična inicijativa iz civilnog društva za kreiranje ovakvih propisa, ali da je uprava UP-a nikad nije shvatila ozbiljno, sprovodeći strategiju potajnog otpora kako još tada ne bi preduzimali bilo kakve korake radi rešavanja ovog problema.

Aktivistkinja Mreže žena Kosova, Ariana Ćosaj, kaže da su neki pokušali da blokiraju proces sastavljanja propisa, čiji su protivnici najčešće bili muški profesori sa Pravnog fakulteta. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Istovremeno, Hiseni ne smatra da je ovo protivljenje, uglavnom muških profesora, adekvatnom rešavanju problema seksualnog zlostavljanja na univerzitetu nešto što se odnosi na polne razlike. On kaže da su žene bile dominantne po brojnosti u radnoj grupi te smatra da su profesorke tako snažno insistirale na svojim uverenjima samo zato što su lično bile nesigurne.

On kaže da je “[u radnoj grupi] bilo mnogo takmičenja različitih ideja”. “Uopšte nisam primetio ovu rodno zasnovanu razliku, ali ono što smatram da nije bilo pozitivno jeste njihovo insistiranje po svaku cenu. Mislim da to pokazuje njihovu nesigurnost, iako su žene činile 98% ukupnog članstva, a muškarci samo 2%.”

Rasprava o detaljima

Uprkos preprekama u celom procesu koji je vodila radna grupa, dogovoren je konačan nacrt propisa o seksualnom zlostavljanju. Međutim, otpor u odnosu na propise istrajava.

Prema slovu konačnog nacrta propisa, kada se incidenti seksualnog zlostavljanja prijavljuju na univerzitetu, teret dokazivanja pada na osumnjičene, a u skladu sa Zakonom o zaštiti od diskriminacije. Jedna od glavnih tačaka sporenja bila je sugestija da bi se tako mogao otvoriti put neosnovanim i lažnim prijavama za zlostavljanje.

Prema Hisenijevim rečima, ogroman je izazov obezbediti dokaze za seksualno zlostavljanje i teško je pridobiti ljude da svedoče u takvim slučajevima.

“Gde je tu logika? Denuncirate nekoga za seksualno zlostavljanje i njemu se kaže da mora da proizvede dokaze za oslobađanje od krivice”, rekao je on. “Ovo je komunistička logika. Ona se ne praktikuje u savremenom demokratskom sistemu.”

"Univerzitet u Prištini je obavezan da sprovodi Zakon o zaštiti od diskriminacije te kao administrativni organ mora da primeni član zakona koji utvrđuje da teret dokazivanja pada na tuženog."

Rina Kika, advokatica iz oblasti ljudskih prava

Međutim, Kika kaže da članovi radne grupe greše kada tvrde da bi Zakon o zaštiti od diskriminacije trebalo zanemariti u procesu sastavljanja propisa koji imaju za cilj da zaštite nekoga od diskriminacije.

“Pri sastavljanju propisa za zaštitu od seksualnog zlostavljanja, Univerzitet u Prištini je obavezan da sprovodi Zakon o zaštiti od diskriminacije te kao administrativni organ mora da primeni član zakona koji utvrđuje da teret dokazivanja pada na tuženog”, objašnjava Kika. “Ovo je zajednička praksa na brojnim evropskim univerzitetima.”

Drugi suprotstavljeni aspekt propisa bio je rok za prijavljivanje seksualnog zlostavljanja. Ponovo su se pojavile dve suprotstavljene škole mišljenja.

Radna grupa je htela da uvede petogodišnji rok od trenutka kada se slučaj seksualnog zlostavljanja desi, uzimajući kao polaznu tačku vremenski okvir za podnošenje sudske tužbe za diskriminaciju, a u skladu sa Zakonom o zaštiti od diskriminacije.

"Ljudi na vlasti nisu sposobni da uvide važnost i povlasticu koju imaju."

Nita Luci, profesorka na UP-u

Nita Luci, koja je bila naklonjena ovoj zamisli, kaže da studenti nisu skloni podnošenju žalbe kada i dalje u nekom smislu zavise od svojih profesora.

“Pokazalo se da ljudi na vlasti nisu sposobni da uvide važnost i povlasticu koju imaju i da je onda iskoriste da bi zaštitili one koji poseduju manju moć od njih samih”, rekla je ona.

S druge strane, Hiseni smatra da bi vremenski rok za podnošenje žalbi za zlostavljanje morao da bude tri godine, koliko traju studije.

“Moje opravdanje je to da, dok su na univerzitetu, studenti mogu s lakoćom da podnesu ove prijave, jer su tada aktivni učesnici datih slučajeva”, kaže on. “Nakon što završe studije, ljudi bi mogli namerno da zloupotrebe ovu mogućnost za potkazivanje.”

Kika objašnjava da je jedan od ključnih argumenata u korist petogodišnjeg vremenskog roka za podnošenje prijava taj da se tako studentima daje više vremena, “posebno zato što smo, u slučajevima seksualnog zlostavljanja, često svedoci odnosa moći i autoriteta — kao što su odnosi između profesora i studenata — pa su tako studenti često uplašeni da se usprotive svojim profesorima.”

Ona naglašava primer Univerziteta u Njujorku koji nema rok za podnošenje prijave za seksualno zlostavljanje.

Nakon velike rasprave, žestokog protivljenja i neprestanog rada, Univerzitet u Prištini postaje prva visokoobrazovna institucija u zemlji koja je sačinila unutrašnje politike o seksualnom zlostavljanju. Očekuje se da će propisi, koji utvrđuju šta je to zlostavljanje i kako bi se trebalo prema njemu ophoditi, biti odobreni u Statutarnoj komisiji UP-a i da će za njih glasati Upravni savet.

Iako uvođenje politika za rešavanje problema seksualnog zlostavljanja na kampusu predstavlja korak u dobrom pravcu, i dalje se postavlja pitanje: Sa tako velikim brojem raznolikih mišljenja kod univerzitetskog osoblja kada je reč o pukom postojanju seksualnog zlostavljanja, da li je ova ustanova zaista spremna da stvori prostor koji je ravnopravan i bezbedan za sve ljude? K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Vrati se na monografiju

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.