Dijalog. Za ljude na Kosovu, a možda i stanovnike Srbije, ova reč ima posebno značenje. Već se celu deceniju odvija beskrajni dijalog – onaj dijalog. Pritom se, bez ikakve sumnje, misli na Briselski dijalog između Kosova i Srbije ili, kako ga zvanično zovu – dijalog između Beograda i Prištine pod posredstvom Evropske unije.

Iniciran marta 2011, dijalogu je namera da postigne “sveobuhvatan pravnoobavezujuć sporazum za rešavanje svih otvorenih pitanja kako bi Kosovo i Srbija napredovali na evropskom putu, da bi se stvorile nove prilike i poboljšao životni standard”.

U poslednjih 10 godina svedoci smo brojnih sastanaka i samita od istorijskog značaja, prekretnica i slomova. Isprva je potpisan niz tehničkih dogovora na temu telekomunikacija, graničnog upravljanja i prosvete, da navedemo samo neke. Međutim, brojni sporazumi su tek delimično sprovedeni i ceo proces je prožet netransparentnošću od samog početka.

Isprva je delovalo da se svašta događa, ali da se ništa ne menja. Predlog o razmeni teritorija iz 2018. izazvao je strah širom Evrope da će se etnički razdori reaktuelizovati. SAD su imenovale specijalnog izaslanika, a EU je reagovala na sličan način. Bela kuća je kumovala neadekvatnom sporazumu dveju strana, a na zaprepašćenje Evropske unije. Uprkos svetskoj pandemiji, senzacionalističkim non-pejperima i sveopštem zamoru od proširenja EU u regionu, dijalog se nekako i dalje gega.

Kosovske takse na srpsku robu bile su kratkog veka i privremeno prekinule razgovore, ali pošto su i na Kosovu i u Srbiji na vlasti skupštinske većine, neki smatraju da je sada pravo vreme za prekretnicu i iskorak. S obzirom na najnoviji problem sa registarskim tablicama i povišene tenzije na severu Kosova, na putu do rešenja isprečila se još jedna prepreka. 

Dok se obe strane spremaju na još jednu rundu, K2.0 postavlja pitanje: Kako izgleda aktuelni dijalog? Kako smo dospeli ovde i gde idemo?

Pre nastavka dijaloga na najvišem nivou, predstavljamo vam intervjue sa upućenima koji imaju jedinstvene i raznolike pristupe dijalogu. Ovo je prvi razgovor u trodelnom serijalu. Intervjui su rađeni sredinom septembra, pre izbijanja najnovijih tenzija na severu Kosova.

U ovom setu intervjua razgovaramo sa dvoje političara iz EU čiji je rad tesno povezan sa regionom i dijalogom, sa evroparlamentarcima koji neposredno sarađuju sa Srbijom i Kosovom.

Viola fon Kramon (Viola von Cramon) je nemačka evroparlamentarka, članica grupe sastavljene od Zelenih i Slobodnog evropskog saveza u Evropskom parlamentu. Članica je Spoljnopolitičkog odbora i Delegacije EU u Skupštinskom odboru za stabilizaciju i pridruživanje Srbije. Ona je i izvestiteljka za Kosovo.

Vladimir Bilčik (Vladimír Bilčík) je slovački evroparlamentarac iz Evropske narodne stranke. Predsedava Delegaciji u Skupštinskom odboru za stabilizaciju i pridruživanje Crne Gore i član je Delegacije Skupštinskog odbora za stabilizaciju i pridruživanje Srbije. Pored toga, radi kao izvestilac za Srbiju.

K2.0: Šta mislite, koji je trenutni status dijaloga između Kosova i Srbije? Smatrate li da je dosadašnji proces bio uspešan?

Vladimir Bilčik: Zasad smo dobro organizovani i poznata je jasna struktura. Zna se gde je jasna linija nadležnosti sa posrednikom Miroslavom Lajčakom, koji ima podršku svih institucija i država-članica EU. Takođe imamo ustanovljeni proces na radnim nivoima, preko glavnih pregovarača i na najvišem političkom nivou.

Svakako da se dijalog odvija u posebnom kontekstu koji određuje politika iz Beograda i Prištine. Nedavno su na Kosovu održani izbori, čime je promenjena politička scena. Mislim da postoji nekoliko pitanja koja se odnose na sveukupnu posvećenost dijalogu sa prištinske strane. Istovremeno, Beograd se priprema za izbore koji će se održati narednog proleća.

Politika proizvodi vrlo važne posledice na način na koji se dijalog sprovodi i uokviruje. Ona će uvek imati presudnu ulogu. Međutim, postoji niz problema u vezi sa praktičnim pitanjima svakodnevice na Kosovu za koje smatram da treba da budu u centru pažnje, bez obzira na izborni ciklus ili ko je na čelu institucija. Ovaj dijalog je umnogome uvezan sa evropskom perspektivom regiona.

Viola fon Kramon: Situacija u kojoj se dijalog nalazi sada je donekle bolja, ponajviše zahvaljujući radu specijalnog predstavnika EU za dijalog između Beograda i Prištine, Miroslava Lajčaka, jer je 2020. napravljen zamah na redovnim sastancima na političkom i tehničkom nivou. Sem toga, politički faktori sa obe strane Atlantika usklađeni su i pružaju podršku dijalogu, pa sam zato optimistična da će i Beograd i Priština iskoristiti ovu priliku.

Jasno mi je da su mnogi očekivali brza rešenja, a niko nikada nije rekao da će ovi razgovori biti laki. Međutim, dijalog je proizveo opipljive rezultate i omogućio kretanje robe i ljudi na relaciji Kosovo-Srbija, što spada u najkonkretnije rezultate. Dakle, nazvaću ga ograničenim uspehom koji je mogao da bude mnogo veći da je postojala veća politička volja na lokalu.

Izveštaji sugerišu da građani obeju zemalja smatraju da nisu imali koristi od dijaloga. Čak se veći broj građana žali da nisu dovoljno upoznati sa procesoma. Dijalog je definisan kao proces koji se odvija odozgo nadole a vode ga elite. Da li ste saglasni sa tom percepcijom? Ima li u ovom procesu mesta za građane i civilno društvo?

Fon Kramon: Dijalogu je otpočetka nedostajao element inkluzivnosti i to još nije popravljeno. Pokušaj da se u Srbiji 2019. povede nacionalni dijalog o Kosovu predstavlja farsu. Nažalost, to je propuštena šansa, dok unutrašnji dijalog na Kosovu sa lokalnim Srbima nikada nije ni započet.

Zaista je nužno da se naprave državne platforme u čijem će radu učestvovati građani, organizacije civilnog društva i manjinske zajednice. To je jedini način da budemo sigurni da je proces transparentan i da se pobrinemo za to da se postignuti sporazumi prihvate i sprovedu.

Bilčik: U bilo kom sporazumu, ništa nije konačno dok se sve ne dogovori. To je izuzetno problematično za dijalog koji se vodi duži vremenski period. Jasno mi je zašto su neki ljudi nestrpljivi ili što nisu dovoljno upućeni. Mislim da se to, jednim delom, odnosi na komunikaciju jer, kao što sam već rekao, ovo se ne tiče određenog sporazuma, već velikog dela [tekućih] praktičnih problema koje dijalog može i treba da reši, što i čini. 

Brojna osećanja prožimaju ovaj dijalog, a koji se u javnoj sferi često predstavlja kao da se bavi samo jednim pitanjem. Mislim da je bitno da ustanovimo kako ova praktična pitanja mogu da se stave u prvi plan, posebno kada imamo u vidu već postignuto i trenutnu tematiku.

Procesom upravljaju elite i to je prirodna stvar. Elite imaju mandat naroda koji predstavljaju. Aktuelne vlasti u Beogradu u Prištini imaju jake mandate sa jasnom skupštinskom većinom i većinskom podrškom javnosti. To je dobro, jer odražava legitimitet tih lidera koji su u prvim linijama dijaloga.

Ipak, smatram da ima prostora za unapređenje komunikacije. Javnost u Srbiji i ona na Kosovu mogu da dobiju bolji uvid u ono o čemu se razgovara, a posebno radi ljudi i njihove svakodnevice. Ovo nije dijalog o samo jednom pitanju, već složena vežba koja obuhvata niz teških pitanja.

Region oseća zamor od proširenja EU. To se posebno odnosi na Kosovo, gde neki tvrde da EU “nije ispunila obećanje” o viznoj liberalizaciji, da nema osnove za prioritetizaciju dijaloga koji se ponajviše smatra evropskim prioritetom. Smatrate li da je ovo pitanje uticalo na položaj EU kao posrednika? Treba li EU da bude zabrinuta i da se angažuje kako bi povratila izgubljeno poverenje?

Bilčik: Svakako treba da se zabrinemo i da ovakvo stanje shvatimo ozbiljno. Jednostavan i direktan odgovor onima koji kažu “zašto bismo ovo radili ako vi ne činite ono što ste obećali?” jeste da to ne činite zarad našeg obećanja, već radi sebe. Sve je to fino i lepo, ali znamo da, u političkoj realnosti, političarima na vlasti to nije dovoljan motiv.

Naravno da moramo poruku da prilagodimo raznim interesima i neposrednoj situaciji na lokalu. Upravo je tu strateška vizija o promeni životnog standarda često uvezana sa krupnim strateškim ciljevima, a evropska perspektiva je ona koja nudi takav strateški cilj.

Ako uzmemo u obzir snagu pomenute perspektive, smatram da je bitno da narodi regiona veruju u nju. Primećujem da takvo uverenje gubi podršku i ja stalno ponavljam da moramo da pokažemo ozbiljnost.

Trebalo je da otvorimo pregovore sa Skopljem i Tiranom, i to još pre nekoliko meseci. Rekao bih i pre par godina.

Otvaranje pretpristupnih pregovora je kao da državi koja trči maraton omogućujete da uđe na stadion. Ako im ne omogućimo da urade čak ni to, ako ih izostavimo, jasna mi je frustriranost političara i javnosti.

Mislim da možemo i da treba da uradimo više kako bismo loptu prebacili na teren naših zapadnobalkanskih partnera, da im damo šansu da pokažu da su ozbiljni po pitanju preuzetih obaveza. Otvaranje pretpristupnih pregovora, otvaranje poglavlja zaista predstavlja način da se ponudi veći podsticaj.

Mislim da EU na raznim nivoima treba bolje da iskomunicira detalje o tome kako pružamo pomoć i podršku, kao i našu priču. Nažalost, Rusija i Kina su mnogo efikasnije u tom pogledu, iako u region ulažu daleko manje. To spada i u takmičenje na širem planu. Ako izgubimo naklonost koju prema nama gaje elita i javnost u regionu, onda postoji mogućnost da će region otići u ruke silama koje su nam direktni rivali i koje imaju pogled na svet sasvim različit od našeg u Briselu.

Lideri u regionu moraju da obave domaći zadatak, ali im se mora dati šansa da to urade uz odgovarajuće podsticaje. Mislim da ne koristimo svako oruđe koje nam stoji na raspolaganju.

Evropski parlament je jasno opredeljen za evropsku perspektivu, ali imamo brojne probleme sa pojedinim državama-članicama.

Naravno, kada je Kosovo u pitanju, problem je u viznoj liberalizaciji. Mislim da se to mora sprovesti u delo, jer je još odavno trebalo i sramota je da još nije urađeno. To smatram malim političkim korakom za nas iz EU, ali potencijalno ogromnom pobedom kojom bismo pridobili ljude u regionu, a posebno na Kosovu.

Fon Kramon: Dugogodišnje pitanje vizne liberalizacije umnogome nanosi štetu našem ugledu. Sa narodom na Kosovu u potpunosti delim njihovu frustraciju. Već neko vreme svojim kolegama u Evropskom parlamentu govorim da ovo pitanje prevazilazi temu bezviznog režima i da nije povezano sa postignućima ili graničnom demarkacijom.

Kako možemo bilo šta da očekujemo od država u pretpristupnom procesu ukoliko ne ispunimo obećanja? Mi tražimo nešto premda je Kosovo ostvarilo sve ciljeve, ali mi ipak ne ispunjavamo obećanja. Ako od bilo koje zapadnobalkanske vlade sada zatražimo reforme uz nuđenje obećane “šargarepe”, zašto bi oni poverovali da ćemo im, naposletku, dati te šargarepe? Dakle, ponovo pozivam Francusku i Holandiju, koje i dalje oklevaju, da se konačno saglase sa zasluženom viznom liberalizacijom.

Iako često čujemo da su velike šanse da Srbija postane država-članica, evropski lideri retko kada spominju “evropsku perspektivu” Kosova. Šta treba iz toga da zaključimo? Ima li Kosovo budućnost u Evropskoj uniji?

Fon Kramon: Oduvek sam jasno govorila da Kosovo ima svoju evropsku perspektivu i da, po ispunjavanju svih pretpristupnih kriterijuma, treba da postane punopravni član EU. Štaviše, ogromna većina u Evropskom parlamentu u više navrata je podržala nezavisno Kosovo sa jasnom perspektivom pristupanja Evropskoj uniji i ja ne vidim nikakve promene u tom pogledu.

Čim se postigne sporazum o normalizaciji u okviru dijaloga pod posredstvom EU, duboko sam uverena da će se tako širom otvoriti vrata za pristupanje Kosova i Srbije Evropskoj uniji.

Bilčik: Ista je evropska perspektiva za Kosovo i Srbiju. Oni se nalaze u međusobno različitim fazama procesa, ali su jedno te isto. Naravno da Kosovo mora da uradi više toga na svom evropskom putu i tu se vraćam na osnovnu premisu o ispunjavanju obaveza i posvećenosti. Mislim da, ukoliko se u dijalogu zaista ostvari napredak i ako se on okonča, to bi mogla da bude velika prekretnica za Beograd i Prištinu.

Smatram to bitnim delom onoga o čemu razgovaramo; za region Zapadnog Balkana postoji samo jedna evropska perspektiva, i ona je identična za sve prestonice. Zaista verujem da ćemo, ukoliko otkočimo pretpristupne pregovore, razgovore na ovu temu među liderima u regionu preneti na mnogo značajniji nivo.

Moramo da izdejstvujemo novu dinamiku u pretpristupnim pregovorima, poglavljima, klasterima, ali je idealna situacija da se pregovori završe. Jedino se računa zatvaranje otvorenih poglavlja; Crna Gora je otvorila sva poglavlja, ali kaska već mesecima.

Kada lideri uvide da se ulaganje u reforme isplati, da se isplati ulaganje u evropsku perspektivu, smatram da ta priča treba da obuhvati i Prištinu. Tu ne vidim nikakvu razliku. Jasno mi je da je startna pozicija drugačija, ali proces i završnica jedno su te isto za sve učesnike.

Da pojasnim, ova završnica je isto što i punopravno članstvo Zapadnog Balkana u Evropskoj uniji. Ja čvrsto verujem u to, ali mi nemamo vremenski okvir; na snazi je princip regate, gde se svako kreće svojim tempom. Situacija je vrlo složena i ovo je proces koji se razlikuje od onog koji je primenjen u istočnoj i centralnoj Evropi, a zbog ratova devedesetih.

Istovremeno, ulozi su mnogo veći. Ako ne uspemo u ovom naumu, mogli bi da nas pohode duhovi iz bliske prošlosti koje svi pamtimo.

Zato smatram da svi imamo ogromnu odgovornost u tom smislu, svaki lider u regiji, ali i oni u EU. Ubeđen sam da, ako EU ne može da doprinese rešavanju teških problema na Zapadnom Balkanu, onda ćemo ugroziti naš kredibilitet u svojstvu međunarodnog faktora.

Verovatno prvi put od početka Briselskog dijaloga, u obema zemljama imamo stabilne skupštinske većine. Da li mislite da je takvo stanje stvari prilika ili prepreka? Kako EU može da iskoristi to kako bi insistirala na napretku u procesu?

Fon Kramon: Politička stabilnost je zaista od suštinske važnosti za održive pregovore i, što je još bitnije, primenu sporazuma. Za ples je potrebno dvoje i htela bih da vidim da dve strane preuzmu veću političku odgovornost i da budu hrabrije kako bi se postigao nužan kompromis.

EU je tu da posreduje u dijalogu i prati primenu dogovorenih odredbi, ali ne može da nameće rešenje. Ipak, EU je stroga i napredak u dijalogu smatra jednim od glavnih političkih uslova za napredak na evropskom putu.

U tom smislu, bilo bi dobro da se raspodela finansijskih sredstava EU pomenutim zemljama uslovi napretkom u procesu dijaloga, jer je to jedan od nekoliko načina da EU insistira na dijalogu kako bi se ostvarili opipljivi rezultati.

Bilčik: Skupštinske većine jesu bitne. U stvari, one su od presudnog značaja za pregovore i uspešnu primenu bilo kakvog ishoda. Imajući to u vidu, svakako da skupštinske i političke većine moraju da iskažu minimalnu posvećenost dijalogu.

Svakako da mi je jasno da su prioriteti Beograda i Prištine različiti. Mislim da smo upoznati sa brojnim nejasnoćama, posebno u vezi sa sveukupnim stavom premijera Kurtija naspram dijalogu.

Ali činjenica da su se on i predsednik Vučić susreli i da su posvećeni nastavku razgovora, čak i kada je [diskusija] sve samo ne laka, jeste dobar znak.

Znam da je teško voditi dijalog, ali ne vidim koja je alternativa. Ne znam kako bismo išli dalje, imajući u vidu sve što se izdešavalo i šta je sve već postignuto na relaciji Beograd-Priština. Brojne druge odluke i drugi problemi politički su uvezani sa dijalogom i njegovim uspehom, pa se tako nadam da političke vrhuške u Beogradu i Prištini to razumeju u potpunosti.

U pogledu odnosa između Albanaca i Srba na Kosovu, realnost na terenu je stabilizovana 2011. Iako se povremeno rasplamsa politička kriza, tenzije su, generalno govoreći, smanjene i brojne srpske strukture na Kosovu integrisane su u državni okvir Kosova. Smatrate li da trenutni pristup ovoj tematici odražava situaciju na terenu? Da li je on u saglasju sa ciljevima dijaloga?

Bilčik: Kao što kažete, već smo ostvarili izvesni uspeh. Ovo je važan proces u kom se leče rane; nikada nije lako diskutovati o teškim pitanjima. I mi, u Evropskoj uniji, učestvujemo u procesu zaceljenja rana još od kraja Drugog svetskog rata. To je poenta celokupnog projekta zasnovanog na francusko-nemačkim odnosima.

Nikada nije lako voditi evropsku politiku, ali zamisao da bi duhovi prošlosti mogli ponovo da nas pohode tera nas da sprovodimo pozitivne politike i donosimo pozitivne odluke.

Mnogo toga je u igri. Kada govorimo o posvećenosti dijalogu, tu ne postoji alternativa. Neće se pojaviti neka čarobna formula za rešavanje ovih problema; niko neće da se umeša i da ih ljubazno reši ili da donese gotova rešenja.

[Neophodno je posedovati] predanost, strpljenje i komunikaciju o toku procesa i postignućima. Kao što ste rekli, stanje na Kosovu je sada drugačije nego što je bilo pre 10 godina. To je bitno i treba to uvideti. Sve te stvari treba da nas ohrabre da napredujemo i istrajemo.

Fon Kramon: Nisam saglasna, jer smo svedoci povećanih tenzija i napada duž etničkih linija između kosovskih Albanaca i kosovskih Srba, posebno u povratničkim zajednicama. Političke elite u Prištini i Beogradu moraju da se pobrinu za to da su svi građani zaštićeni i bezbedni, bez obzira na njihovu etničku i versku pripadnost. Štaviše, integrisani institucionalni okvir na Kosovu treba iskoristiti za otvaranje prekopotrebnog unutrašnjeg dijaloga sa srpskom zajednicom i da bi se stalo na put bezbednosnim izazovima.

Kosovo i Srbija su septembra 2020. potpisali “Ekonomski dogovor” u Beloj kući. Kakvu bi ulogu, prema vašem mišljenju, trebalo da imaju SAD u ovim pregovorima?

Fon Kramon: Dogovor iz Bele kuće je postignut u doba kada nije najbolje funkcionisala koordinacija prekoatlantskih saveznika. Nažalost, u pitanju je jednostrani čin koji je Evropsku uniju — koja posreduje u dijalogu i snosi političku odgovornost za njegov uspeh — gurnuo u zapećak.

Međutim, situacija je suštinski promenjena stupanjem na vlast nove administracije. Kako EU tako i SAD sada su uskladili svoj pristup dijalogu između Kosova i Srbije. Dakle, nadam se da će SAD svrsishodno da iskoriste svoju političku polugu i doprinesu prevazilaženju razlika između Prištine i Beograda.

Bilčik: EU treba da ima vodeću ulogu. To je jasno na osnovu brojnih rezolucija Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih dokumenata. Problemi koje dijalog obrađuje jesu otvorena pitanja iz prošlosti i svakako da Beograd i Priština svoju budućnost imaju u Evropi, u institucijama EU. Mislim da je to jasno svuda, pa tako i u Vašingtonu.

Međutim, SAD treba da učestvuju; ovaj dijalog će uspeti samo ako i kada Brisel i Vašington zajedno veslaju u istom smeru, ako imaju iste strateške ciljeve i međusobno se podržavaju. Mislim da je bilo poprilično bitno shvatiti, pogotovu od stupanja na vlast Bajdenove (eng. Biden) administracije u Vašingtonu, da otpočetka postoji jasna vizija da se podrže napori EU.

Rekao bih da EU ima ključnu i nužnu ulogu, ali je njenim liderima neophodna snažna i dopunska podrška iz SAD. Mislim da SAD nikada ne bi mogle da zamene EU u procesu, već bi SAD trebalo da podrže Evropsku uniju.

Mislim da se trenutno realizuje ovaj zajednički napor. To je vidljivo u javnim istupima, u intenzitetu odnosa i u javnim kanalima komunikacije. Na primer, Palmer i Lajčak su obavili zajedničku turneju u regionu. Mislim da drugačije posmatramo određene stvari na Zapadnom Balkanu u zavisnosti od toga da li se nalazimo u Briselu ili Vašingtonu, ali kada je reč o dijalogu, suštinski imamo iste ciljeve.

Tekst je uređivan radi optimalne dužine i jasnoće. Razgovori su vođeni na engleskom.

Naslovna: K2.0.