Zaljubila sam se u pisanje južnokorejske književnice Han Kang nakon što mi je bliska prijateljica poklonila primerak njenog romana “Vegetarijanka.” Pošto sam ga pročitala, poželela sam da se još više uronim u Kanginu prelepu i iskrenu prozu, kao i u njen dezorijentišući stil, koji otkriva duboke istine o ljudskom stanju.

Druga knjiga Han Kang koju sam pročitala bila je “Ljudski činovi.” Potpuno me razdrmala, na način na koji to samo dobra knjiga može, i plakala sam nad njenim stranicama. Nakon toga sam čitala “Belu knjigu,” zbirku poezije, po jednu ili dve pesme dnevno dok sam čekala da se skuva kafa. Najskorije, pročitala sam “Grčke lekcije.” Glavni razlog zbog kojeg me njena dela neprestano privlače jeste njen direktan odnos prema emocijama za koje sam mislila da su previše teške da bi bile izgovorene. Čitanje njenih dela za mene je bilo ništa manje nego katarzično iskustvo.

Kada je Han Kang u oktobru 2024. godine osvojila Nobelovu nagradu za književnost, postavši prva žena iz Azije i druga osoba iz Južne Koreje koja je dobila ovu nagradu, prijatelji su mi slali poruke čestitajući mi, kao da sam ja ta koja je pobedila. Vest me ispunila ogromnom radošću. Duboko me dirnulo i to što je Kang odbila da organizuje ceremoniju proslave dok ljudi ginu u ratovima u Ukrajini i Palestini, čime je dodatno pokazala da iskrenost na papiru prati i njena iskrenost van njega.

Han Kang, čija dela istražuju često brutalnu političku istoriju Južne Koreje iz 20. veka i njene posledice, majstor je pripovedanja iz različitih perspektiva, što je jedan od razloga zbog kojih je njeno pisanje toliko upečatljivo. U romanima Vegetarijanka, Ljudski činovi i Grčke lekcije srećemo isprepletene likove, od kojih svaki ima svoj pristup priči, pozivajući čitaoca/teljku na empatiju.

Empatija je možda jedno od najvažnijih osećanja i darova koje književnost može da pruži. U potrazi za empatijom kroz čitanje, nastojim da povežem dve udaljene zemlje — Južnu Koreju i Balkan — i spojim iskustva, čak i ona bolna, u nadi da deljenjem priča možemo raditi na izlečenju od njih.

“Vegetarijanka” i noćna mora koja je donela slobodu

“Vegetarijanka” nije laka knjiga za čitanje. To sam shvatila prekasno, pošto sam je već ponela sa sobom kao lagano štivo za plažu tokom odmora. Ipak, nisam mogla da je ostavim. Glavni lik, Yeong-hye, prestaje da jede meso nakon krvave i nasilne noćne more. Zanimljivo je da njen glas nikada ne čujemo direktno – priča se odvija iz perspektive njenog muža, njenog šuraka, a na kraju i njene sestre, In-hye.

Yeong-hyeina odluka da prestane da jede meso nije dobro prihvaćena. Porodica, a posebno njen otac, reaguje prema njoj nasilno. Otac je čak i udara. Ubrzo saznajemo da je očevo nasilje obeležilo njeno detinjstvo i odrastanje. To je uvodi u spiralu samopovređivanja i izolacije.

Ova knjiga, po mom mišljenju, osvetljava širi kontekst patrijarhata i borbe za autonomiju ženskog postojanja u patrijarhalnom svetu. Nasilje i surova stvarnost prožimaju svaku stranicu, dok Yeong-hyeina odluka da više ne jede meso postaje simbol njenog raskida sa ocem i, u krajnjoj liniji, sa muškarcima u njenom životu. Prestankom jedenja mesa, ona pokušava da se oslobodi.

Sloboda, međutim, ostaje izmaknuta jer se Yeong-hye na kraju i sama žrtvuje, na neki način, i gubi sopstvenu agenciju — uostalom, nikada ne čujemo njenu stranu priče. Ovo je ono što patrijarhat, doveden do svojih krajnjih granica, čini: iscrpljuje dušu do gubitka identiteta. Yeong-hye pokušava da se oslobodi, ali u tom procesu i sama puca. Niko joj ne pruža podršku niti pokazuje solidarnost, osim njene sestre na kraju, koja preuzima ulogu negovateljice. Tako i meni izgleda patrijarhat — iscrpljuje potencijal onoga što ja, ili žene, ili ljudsko biće, možemo postati.

Yeong-hyein odgovor, odbijanje da jede meso, simbolizuje ženu koja ide do krajnjih granica u pokušaju da se oslobodi. Ta sirova emocija i nasilje upravo su ono što mnoge od nas osećaju kada više ne možemo, kada jednostavno želimo da pustimo krik. I sama sam često osećala taj raskorak, taj osećaj da moram da se odreknem sebe kako bih se uklopila.

Odrastajući, često su mi i stranci i poznanici govorili da je “trebalo da se rodim kao dečak” jer sam previše pričala. To je bio suptilan način da mi postave granice unutar moje ženstvenosti. Mnoge žene na Balkanu, ali i drugde, imaju slične priče iz detinjstva kada su nas terali da se povučemo i smanjimo, da zauzmemo što manje prostora.

U dvadesetim godinama, moje prijateljice i ja smo delile priče o uznemiravanju, pričajući ih kao domine koje se jedna za drugom ruše. Svaka ispovest bila je uteha, činila nas manje usamljene, ali i dalje nesigurne i besne. Iako ovo iskustvo nije jedinstveno za žene s Balkana, upravo je taj kontekst oblikovao moje čitanje Han Kang.

Ovaj kontekst duboko osećaju i žene u regionu, koje decenijama protestuju protiv patrijarhalnih i nasilnih struktura naših društava. Te strukture utiču na naše svakodnevne živote na najintimnije načine, a feminističke aktivistkinje, svojim istrajnim radom, ostaju najdosledniji glasovi sistemske društvene kritike koje imamo.

Tako me je “Vegetarijanka” dovela u poziciju da se suočim sa sopstvenim borbama u vezi sa svojim mestom u društvu i svakodnevnim odlukama i pregovorima koje pravim da bih se s tim pomirila. Možda je upravo ta tenzija, u kombinaciji sa knjigom, oblikovala pozadinu za moju sopstvenu noćnu moru, i to bukvalno.

Nakon što sam pročitala knjigu, imala sam košmar o kraju sveta. Probudio me je hladan znoj, pre nego što sam shvatila da sam još uvek negde na plaži u Albaniji. Razmišljala sam o značenju sna i svojim osećanjima, zaključivši da sam možda sanjala kraj sveta onako kako ga ja vidim i doživljavam — i da i ja moram da živim život po sopstvenim pravilima pre nego što se i on, kao što to neminovno mora, završi ili se slomi.

“Ljudski činovi” i ljudskost

“Ljudski činovi” označavaju još jedan kraj — kraj ljudskosti i ljudskog života. Radnja knjige smeštena je u period državnog nasilja tokom ustanka u južnokorejskom gradu Kvangdžu u maju 1980. godine. Studenti Kvangdžua protestovali su protiv uspostavljanja vojne diktature generala Čun Du-Hvana, koji je 17. maja 1980. godine, nakon državnog udara, preuzeo kontrolu nad državom, uhapsio opozicione lidere i zatvorio sve univerzitete. Građanska milicija pružila je otpor i držala kontrolu nad Kvangdžuom šest dana, sve dok ih tenkovi nisu brutalno slomili. Informacije o ovom događaju, uključujući broj ubijenih, i dalje su sporne. Procene broja žrtava kreću se od 166 do čak 2.000, zbog tadašnje represije nad medijima i istragama o ustanku.

Knjiga počinje s Dong-hoom, učenikom osnovne škole, koji traži svog druga ili njegovo telo. Na kraju postaje volonter, pomažući porodicama žrtava da identifikuju posmrtne ostatke. U stvari, cela knjiga prati ljude u različitim potragama: Dong-ho traga za svojim drugom, duh njegovog druga traga za njim, preživeli tragaju za oproštajem ili zaboravom. Ono što ovu knjigu čini izuzetnom jeste to što daje glas svim vrstama bola povezanog s tragičnim događajima: mrtvima, onima koji ostaju da ih oplakuju, i onima koji ih se prisećaju s bolom i kajanjem.

Knjiga takođe istražuje složenosti tugovanja u okruženju u kojem je žaljenje zabranjeno, a bol negiran. Jedna scena posebno ostaje u sećanju: dramaturg, čija je predstava prošla kroz tešku cenzuru, odlučuje da je ipak izvede. Da bi zaobišao ograničenja cenzure, likovi u predstavi ostaju potpuno tihi. Nema reči, ali emocije, uglavnom one krajnjeg gubitka, snažno prodiru kroz tišinu.

Knjiga me je ostavila sa osećajem kao da i ja oplakujem neki gubitak, i nakon svakog poglavlja nalazila sam se kako plačem ili vapim za vazduhom. Čitajući o užasnom nasilju koje je vlada nanela ljudima, naročito studentima, nisam mogla da ne pomislim na studentske pokrete na Kosovu 1981. godine, koji su zatim prerasli u otpor protiv pojačane jugoslovenske represije 80-ih godina.

Studentski protesti iz 1981. godine počeli su kao protest zbog loših životnih uslova u domovima, ali su brzo postali politički. Demonstranti i demonstrantkinje su počeli da skandiraju slavnu parolu “Kosova Republikë” — za to da Kosovo dobije status republike unutar jugoslovenskog sistema — dok je jugoslovenska policija postajala sve nasilnija. Devet studenata je ubijeno u aprilu 1981. godine, a mnogi su bili povređeni i zatvoreni u danima i godinama koje su usledile. Moji roditelji su tada bili studenti u Prištini, i odrasla sam uz priče o tom nasilju, kao i o otpornosti studenata i studentkinja.

Oduvek sam se pitala kako takva otpornost opstaje. I Kang, čini se, istražuje otpornost i hrabrost onih koji ostaju i bore se, čak i kada smrt deluje neizbežno. Možda je moj dečiji fascinantni odnos prema studentskim pokretima i divljenje prema njima razlog što sam postala istraživačica koja proučava aktivizam i pokrete. Ipak, naučni rad, naročito za političku naučnicu poput mene, udaljen je od proučavanja duha koji pokreće pokrete i nasilje. Delo književnice Kang fokusira se na otpornost i krhkost koja uvek stoji iza svega toga, otkrivajući ljudskost koju nalazimo u jedni drugima, čak i kada smo suočeni sa stravičnim zločinima.

Na kraju, ova knjiga je bila katarzična za mene jer me je, na neki način, povezala sa Gazom danas. Nisam mogla da odvojim slike iz knjige od onih koje svakodnevno vidim na svom telefonu. Ustanak u Kvangdžuu bio je držan u tajnosti, i tek zahvaljujući hrabrim novinarima priča je izašla u javnost i objavljena u međunarodnim medijima.

U regionu, Gaza je probudila traume i sećanja na genocid, masakre i etničko čišćenje u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Dehumanizacija žrtava koja se tada desila sledi istu logiku i danas, pretvarajući žrtve u nešto manje od ljudskog, čineći njihovu patnju nevidljivom iako je svi možemo videti. Čini se nevidljivom jer joj je dozvoljeno da se događa. Videli smo kako takve prakse i dalje izazivaju nasilje dugo nakon samih stravičnih događaja, kroz poricanje patnje, bola i nepravde.

Mi u regionu, kao i ceo svet, gledali smo ove događaje na televiziji, postajući udaljeni svedoci sa odgovornošću da podignemo svoj glas i da pamtimo, odgovornošću koju očigledno i dalje teško ispunjavamo. Sada smo svedoci kroz drugi medij, naše telefone, gledajući masovnu patnju i više od 43.000 ubijenih u Gazi, od kojih su mnogi bili deca poput Dong-hoa i mlađi.

Ovaj put, ne pratimo priče stranih novinara, kojima nije dozvoljeno da uđu u Gazu, već pojedince koji izveštavaju putem svojih telefona, kao i lokalne novinare, što celu razmenu čini mnogo ličnijom. Pitam se kakve će to pripovedačke sposobnosti biti potrebne da bi se reflektovali emocionalni ožiljci digitalnog svedoka genocida. Na osnovu svojih suza, mogu reći da nisam dobro. Mnogi od nas nisu dobro. Ipak, u ovakvim trenucima, zadivljuje me moć književnosti da, u svom najboljem izdanju, popuni prazninu koju malo šta drugo može da ispuni.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0.