Longform | Pomirenje

Čitanka “Ratovi, podele, integracija” ignoriše 1.133 dece ubijene ili nestale u ratu 1998-99

Piše - 15.10.2020

“ZAJEDNIČKI ISTORIJSKI PROJEKAT”: PETODELNA KRITIKA (POGREŠNOG) PREDSTAVLJANJA ALBANACA U ALTERNATIVNIM KNJIGAMA ISTORIJE.

Inicirana 1999. godine, publikacija pod nazivom “Zajednički istorijski projekat” trebalo je da ponudi materijal nastavnicima istorije na Balkanu i preispita etnocentrično podučavanje istorije. Začet u režiji nevladine organizacije Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (Center for Democracy and Reconciliation in Southeast Europe, CDRSEE), sa sedištem u grčkom gradu Solunu, projekat namerava da ohrabri kritičko promišljanje i debatu s ciljem dugoročnog pomirenja na Balkanu.

Projekat je proizveo pet tomova (čitanki), počev od srednjovekovne balkanske povesti, a zaključno sa savremenom istorijom.

Niz članaka predstavlja kritiku pojedinačnih tomova projekta, uz prateću analizu istorijski važnih događaja iz albanske prošlosti, kao i onih koji uopšte nisu spomenuti. Štaviše, u ovom serijalu članaka biće razmotreno kako bi ovi istorijski događaji trebalo da se prikažu, a na osnovu rada međunarodno priznatih autora poput Noela Malkolma (Noel Malcolm), Olivera Šmita (Oliver Schmitt), Petera Bartla (Peter Bartl) i drugih koji se bave raznim istorijskim razdobljima i dešavanjima na Kosovu.

Ovakvo ispitivanje stanja stvari od posebnog je značaja kada imamo u vidu da je, za vreme sprovođenja projekta, CDRSEE održavao bliske radne odnose sa svim ministarstvima prosvete u regionu i uživao podršku 25 međunarodnih donatora, među kojima i Evropske unije. Štaviše, na projektu su bili angažovani istoričari iz celog regiona, pa tako i oni sa Kosova.

Šesta i poslednja čitanka počinje sa završetkom Hladnog rata, da bi nastavila s osnivanjem političkih partija, održavanjem novih izbora, proglašenjima nezavisnosti, simbolima, novim valutama i novim zastavama na Balkanu. Dalje se u čitanci tretiraju oružani sukobi, uglavnom u jugoslovenskoj federaciji, međunarodne vojne intervencije, pregovari i mirni sporazumi, sudovi i tribunali, kao i načini pamćenja ratova. Naravno, tu spadaju i ekonomska, društvena, kulturna i ostala zbivanja u zemljama jugoistočne Evrope tokom zadnjeg desetleća prošlog veka i prve decenije ovog veka.

U prvom poglavlju ove čitanke, „Rušenje i izgradnja 1990–1992”, podeljene u četiri potpoglavlja, Kosovo je obuhvaćeno samo u trećem potpoglavlju s naslovom „Proglašenja nezavisnosti”. Ovde se ukratko, ali korektno, zajedno s celovitim tekstom, predstavlja samo Ustavna Deklaracija Republike Kosovo u okviru Jugoslavije, odobrena 2. jula 1990. u Skupštini Kosova koja je izabrana decembra 1989. Od ukupno 128 albanskih poslanika, 114 se okupilo ispred zgrade kosovske skupštine i, s obzirom da im policajci nisu dozvolili da u nju uđu, Kosovo proglasilo nezavisnim i ravnopravnim entitetom u jugoslovenskoj federaciji, i to nadomak ulaza u zgradu.

Pri kraju uvoda u drugo poglavlje, „Raspad Jugoslavije”, sasvim se telegrafski spominje da je Kosovo u februaru 2008. goodine proglasilo nezavisnost od Srbije. Nigde se, u celoj čitanci, ne navodi ništa u vezi sa proglašenjem nezavisnosti, čak ni odluka Međunarodnog suda pravde o tom proglašenju, gde se navodi da kosovsko proglašenje nezavisnosti ne krši međunarodno pravo. 

Kod prvog potpoglavlja, „Put u raspad”, sasvim se površno govori o srpskoj represiji nad kosovskim Albancima, s fokusom samo na početak devedesetih, odnosno na otpuštanje Albanaca sa njihovih radnih mesta, spominjući ukratko „rast milicijskog nasilja i diskriminacije u školama”. I predstavljanje „paralelnog sistema” Kosova, koji se odvijao tokom devedesetih godina u nizu delatnosti, usredsređuje se samo na delatnosti obrazovanja.

Drugo, treće i četvrto potpoglavlje ovog poglavlja govori o ratu u Bosni i Hercegovini, a peto, „Ratovi 1998–2001”, gotovo se u potpunosti zadržava na ratu na Kosovu. Tu se kaže da se posle osnivanja Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) počeo povećavati broj oružanih sukoba koji su, pored pritiska međunarodne zajednice, doveli do pregovora u Rambujeu, u Francuskoj 1999, koji je trebalo da posluže za pronalaženje mirovnog sporazuma. 

Nigde se ne spominje da je jedan od glavnih činilaca koji su uzrokovali oružane sukobe, a potom i pritisak međunarodne zajednice na pregovore u Rambujeu, bili zločini srpskih i jugoslovenskih milicijskih i vojnih snaga nad nedužnim albanskim civilima. Dalje se u ovom potpoglavlju kaže da su napadi OVK doveli do iseljenja srpskog življa, što je potom navuklo pojačanja srpskih i jugoslovenskih milicijskih i vojnih snaga, i da su potom na Kosovu počele delovati i paravojne srpske snage, a zbog čega je albansko stanovništvo masovno izbeglo i bilo proterano.

Ako bismo pošli od ove premise, svi masakri koji su na Kosovu bili izvršeni od strane srpskih i jugoslovenskih snaga ispadaju sporni, jer srpske i jugoslovenske vlasti poriču svaki njihov masakr na Kosovu.

Dakle, od načina na koji je tekst sastavljen podrazumeva se da su paravojne jedinice bile odgovorne za proterivanje Albanaca, a ne srpske i jugoslovenske milicijske i vojne snage. U ovom potpoglavlju se, takođe, kaže da je bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ) od strane NATO preduzeto “jer su srpske bezbednosne snage navodno sprovodile etničko čišćenje kosovskih Albanaca”. Nije to bio izgovor, jer je u to vreme bilo dokaza s kojima se moglo dokumentovati da su srpske i jugoslovenske milicijske i vojne snage sprovodile čišćenja, ubistva, silovanja, razaranja, i tako dalje. Štaviše, ovde se podrobno nabrajaju materijalne štete uzrokovane bombardovanjem NATO, ali nema apsolutno ničega o materijalnim štetama nanetim od strane milicijskih i vojnih, srpskih i jugoslovenskih snaga. Isto tako, nema ničega o silovanjima na Kosovu.

Ovaj period rata u ovom potpoglavlju ilustruju svega tri slike, jedna na kojoj se vidi pet-šest traktora natovarenih albanskim izbeglicama, a na druge dve se vide štete od NATO bombardovanja Srbije. Masarar u Račku, koji se desio 15. januara 1999, s 45 ubijenih, jedino je što se predstavlja u ovoj čitanci, ali pod naslovom „Slučaj Račak na Kosovu”. U uvodnom tekstu ovog poglavlja se kaže da su „suprotstavljeni stavovi ovog slučaja”, pošto ga razne međunarodne institucije smatraju masakrom, a jugoslovenske vlasti tvrde da su svi ubijeni pripadnici OVK. Ako bismo pošli od ove premise, svi masakri koji su na Kosovu bili izvršeni od strane srpskih i jugoslovenskih snaga ispadaju sporni, jer srpske i jugoslovenske vlasti poriču svaki njihov masakar na Kosovu. 

Čitanka ne prikazuje nijedan drugi masakar izvršen na Kosovu, čak ni onaj u Meji iz aprila 1999, u kojem je ubijeno 376 albanskih nedužnih civila, ili masakar u Velikoj Kruši iz marta 1999, u kojem je ubijeno 240 albanskih nedužnih civila. Štaviše, selo Račak se navodi samo u srpskoj verziji, „Račak”, kao i svi ostali toponimi Kosova; trebalo bi ih predstaviti na oba službena jezika Kosova.

Zašto da se ne označi od koga su bile proterane kosovske izbeglice tokom rata na Kosovu?

Šesto potpoglavlje, „Zločini i etnička čišćenja”, sadrži samo jednu rečenicu o Kosovu, koja citira podatke nevladine organizacije sa kancelarijama u Beogradu i Prištini, Fonda za humanitarno pravo, da je tokom sukoba na Kosovu u periodu od januara 1998. do decembra 2000. ubijeno 13.421 čovek, od kojih 10.533 Albanca; 2.238 Srba; 126 Roma i 100 Bošnjaka. Nigde se ne kaže ko je izvršio ova ubistva.

Kod sedmog potpoglavlja, „Prisilna preseljenja stanovništva i izbeglice”, čitamo: „Smatra se da je ukupno 862.979 Albanaca ili više od 80% stanovništva u celini, bilo proterano sa Kosova tokom bombardovanja NATO-a”. Zašto se treba reći „smatra se” za jednu tako tačnu brojku, a ne da se naglasi da su ovi podaci dobijeni od UNHCR-a? U poređenju, kada se govori o isterivanju Srba, piše se „po zvaničnim podacima UNHCR-a, nakon povlačenja srpske milicije i jugoslovenske vojske, sa Kosova je izbeglo više od 100.000 Srba”. Takođe, zašto da se ne označi od koga su bile proterane kosovske izbeglice tokom rata na Kosovu? 

Ovo potpoglavlje ilustruju dve slike albanskih izbeglica u Makedoniji. U jednoj je oko dvadeset izbeglica sa Kosova, u društvu jednog milicajca koji deluje veoma blagonaklono prema njima. Međutim, fotografija koja ilustruje proterivanje Srba iz Hrvatske 1995. godine, tokom operacije Oluja, mnogostruko je reprezentativnija, ne samo po razmerama, već posebno po sadržaju, pošto se u njoj vidi duga kolona hiljada srpskih izbeglica koje napuštaju Hrvatsku traktorima i kamionima. Druga fotografija prikazuje kako radnici humanitarne organizacije „Doktori bez granica” pomažu kosovskim izbeglicama koje su, kako se tu kaže, „bežale od pokolja i bombardovanja”.

Osmo potpoglavlje, „Deca i mladi u ratu”, daje samo jednu kratku informaciju od 22. marta 1999. o prekidu obrazovnog procesa u školama Kosova i skraćenju nastave i ispita na Univerzitetu u Prištini. Mada je potpoglavlje posvećeno deci i omladini, u njemu se ne pojavljuje ni cifra Fonda za humanitarno pravo, od 1.133 dece, ubijene ili nestale tokom rata od 1998. do 1999. na Kosovu.

Deveto potpoglavlje, „Uništavanje kulturne baštine”, koje čak sadrži i jednu kartu, predstavlja samo uništenje 39 srpskih pravoslavnih crkava na Kosovu nakon rata (ponajviše 2004. godine), ne spominjući nigde obnovu tih istih crkava i manastira na trošak samih građana Kosova. A samo se u uvodu u ovo poglavlje se ukratko spominje 200 džamija i tradicionalnih kuća uništenih od strane srpskih snaga tokom rata na Kosovu, ali se nigde ne kaže da su posle rata bile opravljene uz pomoć raznih međunarodnih humanitarnih organizacija.

Deseto potpoglavlje, „Protiv rata”, prikazuje pozive, pisma, peticije, štrajkove i proteste raznih jugoslovenskih ličnosti i organizacija protiv ratova u Jugoslaviji. Ovde nema nijedog poziva, pisma, peticije, štrajka ili protesta ličnosti ili organizacija sa Kosova protiv rata na Kosovu, mada ih je bilo u izobilju.

U jedanaestom potpoglavlju, „Rat novinara”, daje se samo nekoliko momenata iz komentara izvršnog direktora Švajcarskog pres kluba, novinara Gija Metana, objavljenog 24. aprila 1999. o NATO agresiji i propagandi SAD. U zadnjem potpoglavlju, „Balkanske i međunarodne reakcije”, stoji: jedno pismo bugarskih intelektualaca u podršci prema NATO intervenciji; jedan koncert u Atini protiv NATO bombardovanja Srbije, jedan izveštaj rumunskih medija o olakšicama koje je Rumunija pružila NATO bombardovanju Srbije; kao i nekolicina isečaka komentara bivšeg sekretara spoljnih poslova SAD, Henrija Kisindžera, birajući samo primere njegove uzdržanosti prema Ugovoru u Rambujeu i NATO intervenciji.

Međunarodno uplitanje — selektivno objašnjenje

Treće poglavlje, „Međunarodni akteri, lokalna pitanja”, sadrži potpoglavlje o međunarodnim vojnim intervencijama koje, takođe, govori i o pregovorima i mirovnim sporazumima. Ovde su predstavljena dva najvažnija dokumenta iz 1999. godine o Kosovu: Sporazum u Rambujeu i Rezolucija 1244 UN, kojima je odobreno međunarodno civilno i vojno prisustvo. 

Što se tiče Sporazuma u Rambujeu, jedini odlomci u ovom poglavlju jesu tri njegova člana o imunitetu, pravima i privilegijama vojnog prisustva NATO na celokupnoj teritoriji SRJ. Sva tri člana je tadašnja zvanična politika koristila da bi se protivila potpisivanju Sporazuma u Rambujeu. Isto i s Rezolucijom 1244; delovi kojima su autori ove knjige posvetili pažnju jesu isti oni koje i aktuelna zvanična srpska politika i dan-danas ponavlja, da po Rezoluciji 1244 „SRJ zadržava teritorijalni integritet i suverenitet nad Kosovom”; „Rezolucija 1244 omogućava povratak određenog broja srpskih snaga bezbednosti na Kosovo”. 

U vezi s Kosovom se spominje samo optužba za zločine protiv čovečnosti prema predsedniku SRJ, Slobodanu Miloševiću.

Ovaj segment bi trebalo da obuhvati odlomke iz Rezolucije 1244, u kojima se utvrđuje da će se budući politički status Kosova definisati tako što će se uzeti u obzir Ugovor iz Rambujea, u čijem se poslednjem pasusu navodi da će budući status Kosova biti utvrđen na osnovu volje naroda. Štaviše, kad predstavljaju ovu rezoluciju, autori ove čitanke koriste srpski naziv Kosova, „Kosovo i Metohija”, koji je bio ozvaničen od režima Slobodana Miloševića. Upravo je korišćenje ovog naziva to što potkrepljuje utisak da su poglavlja o Kosovu u ovoj čitanci bila sastavljena od istoričara nadojenih srpskim nacionalizmom.

Treće poglavlje sadrži i potpoglavlje „Optužbe, sudovi, tribunali”, u kojem je pokazana tablica s imenima svih osuđenih i oslobođenih optužbi od strane Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju. U vezi s Kosovom se spominje samo optužba za zločine protiv čovečnosti prema predsedniku SRJ, Slobodanu Miloševiću. 

Nigde se ne spominje da je Haški tribunal u februaru 2009. i januaru 2014. za zločine protiv čovečnosti osudio sledeće osobe: Nikolu Šainovića, potpredsednika vlade Jugoslavije (22 godine zatvora), Dragoljuba Ojdanića, načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije (15 godina zatvora), Nebojšu Pavkovića, komandanta Treće armije VJ (22 godine zatvora), Vladimira Lazarevića, komandanta Prištinskog korpusa VJ (14 godina zatvora), Sretena Lukića, načelnika štaba MUP-a Srbije na Kosovu (20 godina zatvora). Takođe ne bi trebalo mimoići ni činjenicu da je taj isti tribunal, nakon suđenja za ratne zločine nad Srbima na Kosovu, oslobodio optužbe komandante OVK, Ramuša Haradinaja, Idriza Baljaja, Ljahu Ibrahimaja, Fatmira Ljimaja i Isaka Musljiua, a osudila vojnika Hajredina Baljaja (13 godina u zatvoru).

Nedostaci u dokumentovanju kolektivnog sećanja

U trećem poglavlju, „Ekonomija i društvo”, nijedan od potpoglavlja ne sadrži ništa o Kosovu. Mada bi moglo u svakom od ovih potpoglavlja, posebno u onom pod naslovom „Demografija i migracije”, na primer, navesti podatke o mnogobrojnim migracijama kosovskih Albanaca tokom devedesetih godina, kao rezultat represije srpskog režima, kao i u potpoglavlju „Privatizacija i deindustrijalizacija”, o podivljaloj posleratnoj privatizaciji javnih i društvenih preduzeća na Kosovu.

Gotovo isto zanemarivanje Kosova nastavlja se i u petom poglavlju, s naslovom „Kultura”, sačinjenom od tri potpoglavlja. Ovde je izuzetak samo prvo potpoglavlje, „Nove tehnologije i komunikacije”, gde se o Kosovu, korektno, ali sasvim ukratko, govori o satelitskim antenama pomoću kojih su od 1992. do 1999. godine kosovski Albanci mogli pratiti dvočasovni program Albanske radio-televizije (RTSH) iz Tirane. Drugo potpoglavlje, „Religija”, i treće, „Film, pozorište, i muzika”, ne sadrže apsolutno ništa o Kosovu.

Šesto i zadnje poglavlje, „Načini sećanja”, sadrži potpoglavlje o ratovima devedesetih godina u Jugoslaviji, pod naslovom „Sećanje na novije ratove”. Sve što se o ratu na Kosovu predstavlja u ovom potpoglavlju jesu dva spomenika vojnoj intervenciji NATO, oba podignuta u Beogradu. Prvi je spomenik podignut u spomen bombardovanju srpske državne televizije, RTS, u kojem su imena šesnaest ubijenih radnika ove televizije i jedna slika bombardovane zgrade. Drugi je spomenik za 79 dece ubijene tokom napada NATO, u čijem je središtu skulptura trogodišnje Milice Rakić. 

Ovo potpoglavlje se ne ilustruje nijednim spomenikom podignutim Albancima ubijenim na Kosovu od strane srpskih snaga, a ni Srbima ubijenim od pripadnika OVK, ali se usredsređuje na Srbe ubijene od NATO, čak ne spominjući nigde da su bile u pitanju kolateralne žrtve. Autori ove publikacije bi trebalo da makar citiraju izveštaj Hjuman rajts voča (Human Rights Watch) pod naslovom „Ubistva civila tokom vazdušnih pohoda NATO”, koji navodi da je NATO tokom bombardovanja SRJ na Kosovu ubio 528 nedužnih civila, od kojih 318 Albanaca.

Sažetak izostavljenih podataka

U ovoj se čitanci sasvim površno govori o srpskoj represiji nad kosovskim Albancima devedesetih godina, s fokusom samo na otpuštanje Albanaca sa njihovih radnih mesta. Što se tiče „paralelnog sistema” Kosova, koji je delovao tokom devedesetih godina u nizu delatnosti, ovde je predstavljena samo delatnost obrazovanja.

Kod kosovskog rata i zbivanja u vezi s njim, ne same da se nigde ne spominje da su zločini srpskih snaga nad albanskim civilima uzrokovali oružane sukobe, nego se čak kaže da su napadi OVK uzrokovali iseljenje srpskog življa, što je potom navuklo srpska pojačanja na Kosovo, a da su potom počele delovati i paravojne srpske jedinice, pa je stoga albansko stanovništvo izbeglo ili bilo masovno proterano. Kaže se da je i bombardovanje SRJ od strane NATO preduzeto pod izgovorom da su srpske snage vršile etničko čišćenje kosovskih Albanaca.

Jedini masakr koji je predstavljen jeste onaj u Račku, ali je i on okarakterisan kao sporan. Kada su u pitanju deportovanja, čitamo da se smatra da je više od 80% celokupnog stanovništva Kosova proterano sa Kosova tokom NATO bombardovanja, ali ne uspevamo doznati ko je izbeglice tokom rata proterivao. Navode se brojke o ubijenim licima, ali se ni tu ne navodi koje su formacije vršile ta ubistva.

Jedna karta predstavlja samo uništenje 39 srpskih pravoslavnih crkava na Kosovu nakon rata. Samo se u uvodu u isto potpoglavlje spominje 200 džamija i tradicionalnih kuća uništenih na Kosovu od strane srpskih snaga. Navode se podrobno materijalne štete načinjene od napada NATO, ali nema apsolutno ničega o materijalnim štetama načinjenim od srpskih snaga.

Rat ilustruju dve slike šteta od NATO bombardovanja Srbije, kao i dve slike albanskih izbeglica u Makedoniji: na jednoj je oko dvadeset izbeglica sa Kosova, a na drugoj su humanitarni radnici koji pomažu izbeglicama, koje su, kako je tu napisano, „bežale od pokolja i bombardovanja”.

Predstavljeni su pozivi, pisma, peticije, štrajkovi i protesti protiv ratova u Jugoslaviji, ali od toga nema ničega sa Kosova, mada ga je bilo u izobilju. Dominiraju isečci komentara o „NATO agresiji i propagandi SAD”, o uzdržanosti prema Sporazumu u Rambujeu i NATO intervenciji, kao i prizori iz koncerata protiv NATO intervencije.

Dva najvažnija dokumenta iz 1999. godine za Kosovo, Sporazum u Rambujeu i Rezolucija 1244 UN, zastupljena su samo u člancima kojim se služi zvanična srpska politika. Štaviše, kada se govori o rezoluciji UN-a, autori se služe srpskim nazivom „Kosovo i Metohija” kada je reč o Kosovu.Što se tiče načina pamćenja rata, predstavljena su dva spomenika, oba podignuta u Beogradu u spomen srpskih žrtava NATO, a nijedan u spomen Albanaca ubijenih na Kosovu od strane srpskih snaga, i nijedan za Srbe ubijene od pripadnika OVK. Od osuđenih i oslobođenih optužbi od strane Haškog tribunala za bivšu Jugoslaviju, spominje se samo optužba za zločine protiv čovečnosti protiv predsednika SRJ, Miloševića, ali ne i presuda glavnim srpskim političkim, vojnim i milicijskim vođama, a ni oslobađanje komandanata OVK.

U ovoj čitanci se sasvim telegrafski spominje da je Kosovo u februaru 2008. godine proglasilo nezavisnost od Srbije, i nigde se, u celoj čitanci, ne navodi ništa u vezi s odlukom Međunarodnog suda pravde o tom proglašenju. Čak nema, u nekoliko poglavlja, apsolutno ničega o Kosovu.

Ovaj niz članaka napisao je autor u okviru projekta pod nazivom “Analiza alternativnih udžbenika CDRSEE-a”, koji sprovodi organizacija ADMOVERE, uz finansijsku podršku švajcarskog Saveznog ministarstva za spoljne poslove pri Ambasadi Švajcarske u Prištini. Članci ne odražavaju nužno stavove donatora.

Naslovnica: Isečak iz knjige “Podučavanje savremene istorije jugoistočne Evrope”, u adaptaciji K2.0