Krajem 2014. godine, Slobodan Gavrić, srpski građanin, uhvaćen je u kosovskoj prestonici sa 12 kilograma eksploziva za koji se ispostavilo da je prevezen iz Beograda u komšiluk Arberia u Prištini bez ikakvih problema. Kao rezultat ovakvog delovanja, institucije zakona i reda suočile su se sa kritikama i optužbama zbog neuspeha da spreče ovog čoveka da uđe na Kosovo sa oružjem koje je, prema optužnici, planirao da iskoristi za terorističke napade i urušavanje ustavnog poretka.

Prema rečima tužioca nadležnog za ovaj slučaj, Gavrić je ušao na Kosovo preko granice na Rudnici i Jarinju, a da pritom nije bio zaustavljen. Gavrić je juna ove godine osuđen na 13 godina zatvora, dok se uloga carinskih službenika u ovom slučaju istražuje u tužilaštvu.

Cela ova stvar je izazvala debatu, posebno u bezbednosnim krugovima, o potrebi da se uvede stroža kontrola na državnim granicama, kao i o nužnosti da se razmenjuju informacije bitne za Interpolovu bazu podataka, koja se jedino može koristiti radi pregleda i deljenja informacija kosovskih bezbednosnih snaga sa susedima. U Gavrićevom slučaju, ovakvu saradnju je potrebno uspostaviti sa Srbijom, ali je jasno da je tako nešto trenutno gotovo nemoguće, uprkos naporima međunarodne zajednice da sprovede sastanke srpskih i kosovskih policijskih snaga.

Osnovan je određeni broj regionalnih prekograničnih inicijativa za borbu protiv organizovanog kriminala, kao što je trgovina ljudima i švercovanje narkotika — 33 ukupno ovakvih incicijativa je uspostavljeno od sredine devedesetih — ali, zbog nepriznavanja od nekih država, Kosovo nije moglo da učestvuje u svim ovakvim poduhvatima. Ovaj nedostatak saradnje, pogotovu sa Srbijom, u oblasti pravosuđa i bezbednosti, učinio je da Kosovo postane pogodna tranzitna država za kriminalce, pa je, baš kao i Srbija, prepoznato u brojnim izveštajima i istraživanjima kao “država podložna organizovanom kriminalu”.

Ako za primer uzmemo trgovinu ljudima, Kosovo se stalno smatra pogodnom tranzitnom zemljom za trgovinu ženama, muškarcima i decom u svrhe prostituisanja i teškog rada. Štaviše, prema rečima Organizacije Ujedinjenih nacija protiv droga i kriminala (UNODC), balkanske države jesu “glavni koridori” za trgovinu narkoticima.

Slučaj “Gavrić”, okarakterisan kao teroristički čin, prema pravosudnim institucijama ove države, bio je samo jedan od brojnih koji su se nadovezali na javnu raspravu o hitnoj potrebi Kosova da postane član najvažnije policijske organizacije na svetu — Međunarodne kriminalističke policijske organizacije, Interpol. To je zato što su glavni Interpolovi ciljevi sledeći: obezbediti globalni policijski informacioni sistem; stalna podrška državama-članicama po pitanju vladavine prava; izgradnja kapaciteta kroz podršku i raznovrsnu obuku u oblasti vladavine prava; i podrška u identifikaciji zločina i počinilaca kroz pružanje informacija država-članica.

Fizičko prisustvo Interpola na kosovskim granicama bi značilo uvođenje ove baze podataka, kao i uvođenje drugih identifikacijskih oruđa i opreme. Članovi Parlamentarne komisije unutrašnjih poslova, bezbednosti i nadgledanja Bezbednosnih snaga Kosova kontinuirano izjavljuju da bi ovakvo prisustvo Interpola na kosovskim granicama povećalo efikasnost prevencije slučajeva sličnih Gavrićevom, kao i drugih, a posebno onih povezanih sa organizovanim kriminalom.

Druga lobistička liga

Najveći napori Kosova, kao nezavisne države, da postane član Interpola uloženi su poprilično kasno. Prva aplikacija za članstvo, koju je 2010. podneo tadašnji ministar unutrašnih poslova, Bajram Redžepi, nije se pomakla od inicijalnog primaoca aplikacije, Interpolovog generalnog sekretara u Lionu. Ova aplikacija nikada nije dospela u fazu razmatranja kod drugih tela ove organizacije. Tek pet godina kasnije, 2015, podneta je druga aplikacija za članstvo.

Kosovo, kao država, nema zvanične odnose direktno sa Interpolom, jer ga ne priznaju sve članice ove organizacije. Dakle, svu komunikaciju između Kosova i Interpola, u cilju razmene informacija, naloga, međunarodnih istraga, krivičnih slučaja i tako dalje, trenutno vodi treća strana, Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK). Ova saradnja je uspostavljena kroz Memorandum o razumevanju između Interpola i Unmika 2002, kada je Kosovo i dalje bilo pod upravom ove organizacije.

Aplikaciju Kosova za članstvo u Interpolu, koju je potpisao premijer Isa Mustafa, sačinila je Kancelarija Unmika za vezu, slično načinu na koji se trenutno informacije razmenjuju između kosovske policije i Interpola. Ipak, član 4 Interpolovog Ustava predviđa da bi aplikacije za članstvo trebalo da budu podnesene od vladinih tela; u ovom smislu postoji siva zona u slučaju Kosova, čiju državnost ne priznaju mnoge međunarodne organizacije, uključujući i one najveće, poput Ujedinjenih nacija koje u Rezoluciji 1244 predviđaju neutralnu poziciju u ovom pogledu.

Ovaj problem je pomenut i u istraživanju Kosovskog centra za bezbednosne studije iz 2016. godine, pod nazivom “Gordijev čvor: pripreme za Kosovo na putu ka članstvu u međunarodnim bezbednosnim organizacijama”. Istraživanje dodatno naglašava manjak saradnje i koordinacije između državnog Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva spoljnih poslova prilikom pripreme države za članstvo u Interpolu (kao i opšti nedostatak konkretnih koraka Vlade u napredovanju na putu ka integraciji države u bezbednosne organizacije, bilo na regionalnom ili širem nivou).

Na kraju, kosovska aplikacija nije došla ni na dnevni red sastanka Generalne skupštine Interpola koja se svake godine održava u septembru. Ipak, uvrštena je na dnevni red Interpolove Generalne skupštine 2017. godine koja će se održati u Pekingu, Kina, što je odobrio Izvršni komitet Interpola u maju mesecu. Da bi postala članica Interpola, država mora da osigura glasove dve trećine postojećih članova iliti 126 glasova.

Sem Kosova, septembarska Generalna skupština Interpola razmatraće i zahteve za članstvo koje su podneli Palestina i Solomonska ostrva, a koji su za članstvo podneli zahtev iste godine kao i Kosovo, 2015. Iako će se o svakoj aplikaciji individualno glasati, neki smatraju da je prednost to što će Kosovo (sa 114 priznanja od ukupno 190 država-članica UN) biti na dnevnom redu zajedno sa Palestinom (136 priznanja).

Njihov način razmišljanja je takav da bi glasanje u korist jedne od ovih dveju država, ali ne u korist obeju, predstavljalo dvostruke standarde i da bi to moglo da pruži Kosovu mogućnost da dobije podršku država koje bi, možda, glasale u korist Palestine, čija je državnost, takođe, u sivoj zoni u očima međunarodnih tela. Ipak, postoji šansa da bi suprotno moglo da se dogodi — da članice koje ne žele da glasaju u korist Palestine, takođe, odaberu da glasaju protiv članstva Kosova.

Lekcije iz prošlosti

Pređašnje iskustvo Kosova u apliciranju za članstvo u međunarodnim organizacijama ostavilo je gorak ukus u ustima kada je reč o obezbeđivanju dvotrećinske većine glasova država-članica.

Kosovo nije uspelo da postane član Uneska 9. novembra 2015, a zato što je uskraćeno za tri glasa. Tom prilikom, 15 država koje su priznale kosovsku državnost nije podržalo njegovu aplikaciju, odlučujući da glasa ili protiv, suzdržano ili napustivši prostoriju u kojoj se glasalo. To su bile sledeće zemlje: Kolumbija, Antigva i Barbuda, Burundi, Komori, Egipat, Japan, Poljska, Gvineja Bisao, Mauritanija, Mikronezija, Peru, Južna Koreja, Sao Tome i Principe, Svazilend i Uganda.

Manjak ovih glasova je izazvao kritike usmerene ka kosovskoj diplomatiji, koju PDK vodi od 2011, a zbog neadekvatnog lobiranja.

Pogled na istoriju kosovskog putovanja ka članstvu u regionalnim bezbednosnim inicijativama i organizacijama pokazuje šablon neuspeha kosovske diplomatije, posebno u lobiranju, iako su procesi apliciranja za članstvo u regionalnim i evropskim bezbednosnim inicijativama bili neuporedivo lakši od procesa za članstvo u Interpolu.

Kosovo je 2013. apliciralo za punopravno članstvo u Centru za bezbednosnu saradnju (RACVIAC), koji funkcioniše pod kišobranom Jugoistočnog evropskog procesa za saradnju (SEECP). Međutim, ova aplikacija je odbijena na osnovu toga što Kosovo nije član ove druge organizacije.

Kosovo je oktobra 2014. primljeno kao učesnik u aktivnostima RACVIAC-a, iako mu nije dodeljen status punopravnog člana zbog stavova država koje ne priznaju Kosovo: Srbije, Bosne i Hercegovine i Rumunije. Međutim, uprkos činjenici da je Kosovo krajem iste godine prihvaćeno u SEECP, nikada nije pokušalo da unapredi svoj položaj u RACVIAC-u.

Kada je reč o drugoj oblasti diplomatskog rada Kosova u prethodnih nekoliko godina, vidimo da ono nije uspelo da obezbedi znatna priznanja svoje nezavisnosti. Kosovo je, od 2015. dobilo samo pet novih priznanja, od Antigve i Barbude, Surinama, Singapura i Bangladeša.

Dakle, iako su kosovske vlasti izrazile uverenje da će ove godine obezbediti članstvo u Interpolu, njihova diplomatska prošlost sugeriše da bi ovo njihovo uverenje trebalo posmatrati sa velikom skepsom.

S druge strane, Srbija je bila zauzeta blokiranjem procesa integracije Kosova u međunarodne organizacije i priznanja njegove državnosti, pa je tako već obznanila preko svojih diplomatskih kanala da će pokušati da blokira članstvo Kosova u Interpolu koristeći sva raspoloživa sredstva.

Srpski dnevni list “Blic” izveštavao je u junu ove godine da Srbija lobira da bi sprečila članstvo Kosova u Interpolu. Šef srpske Kancelarije za Kosovo, Marko Đurić, čak je izjavio početkom avgusta da je “Kosovo već predstavljeno na Kosovu preko Unmika i srpskih tela, a ako je bilo slučajeva kada bi neki počinilac sa Kosova morao da bude pritvoren, ovo pitanje je već rešeno”.

Sada, kada su sve oči uprte u Interpol, rezultat će biti poznat na sastanku Generalne skupštine organizacije 26-29. septembra. Ipak, gorki ukus pređašnjih iskustava sugeriše da se Kosovo možda prerano ponadalo za proces koji tek treba da dobije svoj epilog. K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.