U pošumljenoj dolini, u podnožju Nacionalnog parka Prokletije, nalazi se kompleks Srpske pravoslavne crkve — Manastir Visoki Dečani.

Iako iza sebe ima sedam vekova postojanja, zdanja i zemljište kompleksa održavaju se sa mnogo ljubavi. Sve je tako uređeno i slikovito da deluje vrlo savremeno. Kada tamošnji monasi nisu zauzeti bogoslužbenim dužnostima, onda verovatno hrane guske ili održavaju voćnjake na velikom poljoprivrednom zemljištu koje se proteže hektarima.

Iza zidova manastira preovlađuje osećaj smiraja i promišljanja. Međutim, izvan zidina, u sferi javnog diskursa, manastir se našao u središtu uzavrele rasprave.

Od kraja rata 1999, vojnici NATO čuvaju manastir kao sredstvo za odvraćanje napada kojima su mnogi drugi srpski kulturni i verski objekti na Kosovu bili izloženi između 1999. i 2004. Istovremeno, manastir se već 20 godina razvlači sa sudskim sporovima sa kosovskim državnim institucijama po pitanju prava korišćenja zemljišta.

To je bio jedan od činilaca koje je ovog aprila iznela organizacija za očuvanje lokaliteta kulture Europa Nostra, kada je Manastir Dečani stavila na listu “7 najugroženijih lokaliteta kulturne baštine u Evropi” za 2021.

Stavljanje na ovaj spisak proizvelo je žestoki nalet protestnih pisama pod perom predstavnika kosovske vlade i pisma od ukupno 40 kosovskih nevladinih organizacija. U pismima se navodi da se stavljanjem Dečana na ovaj spisak ne prikazuje realna slika situacije na Kosovu i da se na taj način podriva međunarodni ugled ove države.

Najviše zabrinjava niz upitnih tvrdnji o Dečanima koje su uvrštene u saopštenje organizacije Europa Nostra od decembra 2020. To su tvrdnje koje sugerišu da je postupak prikupljanja informacija ― koje se odnose na nominaciju za stavljanje na spisak ― mogao da bude jednostran. Pojedine sugestije bile su upečatljivo slične nekim izjavama predstavnika Vlade Srbije ili nekim saopštenjima Srpske pravoslavne crkve u vezi sa bezbednošću njihovih svetih lokaliteta na Kosovu.

Smešten u podnožju Nacionalnog parka Prokletije, Manastir Visoki Dečani se našao u središtu žestoke debate o tome da li je stvarno ugrožen, a nakon što je stavljen na spisak “najugroženijih” lokaliteta kulturnog nasleđa u Evropi. Fotografiju ustupio Manastir Dečani / CC2.0 (prilagođeno).

Uz svu brigu da se situacija na terenu predstavi onakva kakva jeste, pisma predstavnika Vlade Kosova i nevladinih organizacija uglavnom zanemaruju konkretne pretnje po zakonska prava manastira i bezbednost, a koje organizacija Europa Nostra navodi u svom aprilskom saopštenju. U međuvremenu, Vlada Srbije i Eparhija raško-prizrenska, dijeceza SPC-a nadležna za Kosovo, proslavila je vesti pristigle iz organizacije Europa Nostra, reagujući svojim saopštenjima koja sadrže strašne tvrdnje o neposrednoj opasnosti.

U izjavi objavljenoj juna, Europa Nostra naglašava da Manastir Dečani “treba da posluži kao dragocena spona između svih građana koji su… posvećeni obnovi dijaloga i mira među zajednicama”. Međutim, čini se da je stavljanje manastira na pomenuti spisak najugroženijih lokaliteta samo povećalo neslaganje i nesklad.

Pošto od svih koji su upleteni u ovaj slučaj doslovce niko ne učestvuje u stvarnom razgovoru, K2.0 ovde predstavlja razne argumente i kontroverze u vezi sa stavljanjem Manastira Dečani na spisak “7 najugroženijih lokaliteta kulturne baštine u Evropi”.

Šta je to Europa Nostra i iz čega se sastoji njihov program ‘najugroženijih lokaliteta’?

Europa Nostra je organizacija koja se bavi kulturnim nasleđem već skoro 60 godina i služi kao centralni čvor evropskih organizacija za očuvanje kulturnog blaga. Sa sedištem u belgijskom gradu Briselu i holandskom gradu Hagu, oni od 2002. dodeljuju “Nagradu Evropske unije za kulturno nasleđe/Nagrade Europa Nostra”, čiji je cilj isticanje primera u kojima je uspelo da se očuva određeno kulturno blago.

Godine 2013. pokrenuli su skoro šestomesečni program pod nazivom “7 najugroženijih”, koji služi utvrđivanju ugroženih lokaliteta kulture širom Evrope. Njihov proklamovani cilj jeste mobilizacija domaćih i međunarodnih napora za očuvanje i obnovu ugroženih lokaliteta.

Od 43 lokaliteta kulture koja su označili u prethodnih šest ciklusa, najčešće opasnosti se odnose na zapuštenost, loše održavanje i planirano rušenje. Spisak se povremeno koristi za okupljanje protivnika građevinskih projekata koje Europa Nostra smatra nepodesnim i štetnim. 

Premda je odluka organizacije Europa Nostra da izabere Dečane izazvala metež, njihove odluke su, po pravilu, nekontroverzne prirode. Na njihovu listu za 2021. dospeo je turistički voz star 130 godina u austrijskim Alpima, čiji je operater bankrotirao, kao i aristokratski vrt za zabavu u italijanskom gradu Verona, koji je oštećen usled jakih oluja.

U intervjuu za K2.0, izvršni potpredsednik organizacije Europa Nostra, Gi Kluz (Guy Clausse), kaže da je ljutita reakcija sa Kosova pravi presedan u istorijatu ovog programa. “U ovih 43 primera nikada nismo imali reakciju sličnu ovoj ili bolje da kažem ‘prekomernu reakciju’ u smislu javnih izjava”, kaže on.

Pored Dečana, lista za 2021. sadrži tri lokaliteta u jugoistočnoj Evropi, koja spadaju u sedam najugroženijih lokaliteta u Evropi: zagrebačka grobljanska struktura koja je pretrpela štetu od zemljotresa, skopska brutalistička zgrada iz doba Jugoslavije koja nikada nije restaurirana na odgovarajući način nakon štete pretrpljene od požara i niz grčkih ostrva čije pejzaže Europa Nostra pokušava da zaštiti od instalacije farmi vetrenjača.

Spisak se sastavlja svakim novim ciklusom tako što prikupljaju nominacije od organizacija-članica. Nominacija Dečana potekla je od briselske organizacije koja nosi naziv Budućnost za versko nasleđe (Future for Religious Heritage).

Kako je to Manastir Dečani ugrožen?

U zvaničnom saopštenju od aprila, Europa Nostra je izlistala tri glavna razloga za navođenje ovog manastira na spisku.

U prvom redu je to činjenica da je manastir u kontinuitetu pod zaštitom trupa NATO od 1999. i da je, zbog srodnih razloga, 2006. uvršten na listu ugrožene svetske baštine Uneska.

Još jedna navedena opasnost jeste projekat izgradnje puta koji povezuje opštinu Dečan sa crnogorskim gradom Plav. Pred nominaciju Dečana, jedan deo puta se gradio kroz posebnu zaštićenu zonu koja okružuje manastir i, da je izgrađen, prolazio bi tik do kapije. Europa Nostra je upozorila da bi izgradnja puta u toj zoni zakonski bila nedozvoljena, a pored toga što bi putna infrastruktura uznemirila mirno prirodno okruženje manastira. Iako je projekat izgradnje puta obustavljen na leto 2020. u saradnji sa lokalnim vlastima, Europa Nostra poziva na pomno praćenje situacije.

Naposletku, u tekstu se navodi pravna osnova manastira, koja potvrđuje vlasništvo nad 24 hektara spornog zemljišta. Iako je kosovski Ustavni sud 2016. presudio u korist Visokih Dečana, lokalne vlasti već pet godina odbijaju da registruju zemljište na ime manastira, zbog čega neizvesnost traje.

To onda znači da je manastir u opasnosti?

Na prvi pogled, jeste, ali se zna i za olakšavajuće okolnosti koje Europa Nostra ne pominje u vezi sa svim ovim pitanjima. Da bi se ova kontroverza razumela, sve ove pretnje moramo raspakovati i staviti ih u kontekst.

Da počnemo od vojnika NATO koji su smešteni kod Dečana — otkud oni tamo?

Po mišljenju mnogih srpskih posmatrača, produženo prisustvo Kfora (KFOR) — to jest, trupa NATO na Kosovu — kod Dečana predstavlja dokaz da je manastir u istoj opasnosti u kojoj je bio od 1999.

U mesecima nakon dolaska mirovnih trupa NATO na Kosovo 1999, srpski kulturni i verski lokaliteti bili su predmet žestokih osvetničkih napada Albanaca koji su pretrpeli jednodecenijsku represiju — a koja je kulminirala orkestriranim masovnih zverstvima — pod palicom režima Slobodana Miloševića. Pored lokaliteta kulture, na meti se našlo gotovo sve, od seoskih pravoslavnih grobalja do srpskih domova, dok NATO i UNMIK nisu uspeli u dovoljnoj meri da zaštite ove lokalitete.

Kasnije, marta 2004, dvodnevni antisrpski nemiri velikih razmera izbili su širom Kosova, a nakon nepotkrepljenih medijskih izveštaja o utopljavanju trojice albanskih dečaka, koji su tako skončali zato što ih je grupa Srba poterala u Ibar. Mnogi značajni srpski verski lokaliteti koji su preživeli uništenje 1999. oštećeni su ili uništeni u ovim nemirima, pa se jedna besna rulja okupila i zaputila ka Manastiru Dečani. Premda je KFOR bio nepripremljen i nadjačan masovnošću skupova širom zemlje, oni su uspeli da rulju zadrže na odstojanju od manastira.

Unutrašnjost Manastira Dečani ornamentalno je ukrašena i sadrži ikone stare nekoliko vekova. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Kao delimični odgovor na nemire iz 2004, “Srednjovekovni spomenici na Kosovu” — u koje spadaju i Dečani — upisani su 2006. na listu ugrožene svetske baštine Uneska. Srednjovekovni spomenici obuhvataju i Manastir Gračanica, Bogorodicu Ljevišku u Prizrenu i Pećku patrijaršiju. Bogorodica Ljeviška je teško oštećena u nemirima 2004. i otada je delimično obnovljena. Ostali lokaliteti su preživeli nemire bez pretrpljene štete.

Nedavno objavljeno saopštenje Eparhije raško-prizrenske o spisku najugroženijih lokaliteta naglasak stavlja na prisustvo Kfora i rušenje koje se zbilo 1999. i 2004. Oni navode i pokušaj granatiranja Manastira Dečani 2000. — odmah nakon rata — i 2007. Kosovska policija je uhapsila počinioca napada iz 2007. i on je kasnije osuđen na troipogodišnju zatvorsku kaznu.

Svi ovi primeri ubedljivo govore u prilog tome da je manastir bio u ozbiljnoj fizičkoj opasnosti u konkretnom kontekstu početkom dvehiljaditih godina i da je međunarodna vojna zaštita bila neophodna. Pitanje je da li isti stepen zaštite ima smisla i dan-danas.

Da li je bezbednost manastira i dalje sporna?

Od proglašenja kosovske nezavisnosti 2008, u Manastiru Dečani su se odigrala dva fizička incidenta.

Monasi koji tamo žive su 2014. dva puta prijavili preteće grafite ispisane na spoljnoj strani zidova i na okružnim poljoprivrednim pomoćnim objektima. Počinioci nisu otkriveni.

Početkom 2016. Kosovska policija je uhapsila četiri muškarca u kolima nakon što su se približili manastiru. Iako vesti iz medija nisu kompletne, izgleda da su kod njih pronađene dve puške, dok su tužioci tvrdili da se jedan muškarac ranije borio u Siriji. Na osnovu neimenovanih izvora, postojali su navodi da je policija u kući jednog od njih pronašla zastavu takozvane Islamske države (ISIS).

Srpski mediji su ubrzo počeli uveliko da izveštavaju o navodima da su “naoružani džihadisti pokušali napad na Visoke Dečane”, što je narativ koji pomenuti manastir i dalje održava.

Muškarci tvrde da su se zaputili na kampovanje u brda iznad manastira. Optuženi su za ilegalno posedovanje vatrenog oružja i osuđeni na tridesetodnevni pritvor. Na nesreću manastira, nisu potvrđeni navodi o njihovoj povezanosti sa terorističkim grupama.

Iako ostaje nepoznanica da li je potencijalni napad bio pripreman ili ne, u medijskim napisima se tvrdi da je Kosovska policija automobil pratila do manastira i muškarce uhapsila bez većeg incidenta, što pokazuje određeni stepen ozbiljnosti i sposobnosti policijskih organa da zaštite manastir.

Nakon prijavljivanja na kapiji, kod bezbednosnih snaga, posetioci mogu slobodno da lutaju unutar manastirskog kompleksa. Fotografija: Europa Nostra / CC2.0.

KFOR u manastiru održava stroge protokole bezbednosti. Automobili koji prilaze primorani su da polako krivudaju dok prelaze barikade, dok posetioci moraju da pokažu identifikacione dokumente i da se jave kod vojnika NATO koji stoje na kapiji i patroliraju spoljašni predeo. Ponekad se centralnim dvorištem razmili onoliko vojnika koliko i monaha.

Međutim, prema nedavno objavljenom tekstu na portalu Priština insajt (Prishtina Insight), čija je autorka stručnjakinja za kulturno nasleđe Nora Veler (Weller), u toku su pregovori o predaji bezbednosnih dužnosti Kfora Kosovskoj policiji za rejon Dečana, dok građani srpske nacionalnosti u poslednje vreme slične tvrdnje iznose u napisima lokalnih medija.

Ostala tri srpska pravoslavna spomenika na Kosovu koja se nalaze na Uneskovoj listi ugrožene svetske baštine već su pod zaštitom Kosovske policije, a ne Kfora.

Pećka patrijaršija iz 13. veka — udaljena nešto manje od 20 kilometara od Visokih Dečana, u gradu Peć, verski i istorijski još značajniji lokalitet za pravoslavne Srbe — pod zaštitom je Kosovske policije od 2013. godine i to bez zapaženih incidenata.

Da su srednjovekovni spomenici na Kosovu sasvim bezbedni, ne bi bilo potrebe ni za policijskom zaštitom. Međutim, potenciranje međunarodnog vojnog prisustva u Dečanima može nekoga da navede da prenaglasi stepen opasnosti kome je manastir izložen.

Dobro, a šta je sa tom izgradnjom puta?

Od 2014. godine naovamo planira se izgradnja puta koji treba da poveže dečansku opštinu sa crnogorskim gradom Plavom, i to kroz planine. Najdirektnija ruta se pruža preko manastirskog poseda.

Prvobitni plan je bio da se izgradi obilaznica oko posebne zaštićene zone Manastira Dečani, područja na kom se gradnja ne može odvijati bez ograničenja.

Međutim, 2018. godine — tokom premijerskog mandata Ramuša Haradinaja (Ramush Haradinaj), poreklom iz Dečana, čija partija, AAK, rukovodi organima u dečanskoj opštini — građevinski radnici su počeli da proširuju uski zemljani put koji prolazi kroz zaštićenu zonu. Postalo je jasno da opštinski organi pokušavaju da put izgrade odmah pored manastira, tako zaobilazeći obilaznicu. Srpska pravoslavna crkva i monasi u Dečanima pobunili su se rečima da bi međunarodni put uništio mirno okruženje manastira i da se ovim projektom očigledno krši zakon.

Međunarodna zajednica je izvršila veliki pritisak da bi se obustavila izgradnja puta, dok je rotirajuća grupa ambasadora posećivala Dečane da bi usmerila pažnju na ovo kršenje zakona, zahtevajući obustavljanje radova. Uprkos tome, projekat je obustavljen tek krajem leta 2020, uglavnom usled pritiska iz inostranstva. Tokom celog leta 2020, tadašnji premijer Avdulah (Avdullah) Hoti, bivši premijer Ramuš Haradinaj i gradonačelnik Dečana Baškim (Bashkim) Ramosaj uveliko su se zalagali za ubrzanje građevinskih radova.

Predsednica Vjosa Osmani i premijer Aljbin (Albin) Kurti obratili su se organizaciji Europa Nostra jednim pismom, gde navode da “nema dokaza koji ukazuju na to da su institucije lokalne ili centralne vlasti Republike Kosovo učestvovale u diskriminatorskim praksama na štetu Manastira Dečani” te da se “Opština Dečan… obavezala da će specijalna oblast Manastira Dečani biti predmet visokog prioriteta i stepena svesti”.

Ove tvrdnje deluju šuplje u očima manastirskog bratstva, imajući u vidu vremenski period i obim međunarodnog pritiska koji je nužan da bi se zaustavila očigledno ilegalna izgradnja puta.

Štaviše, manastirsko bratstvo nema velika očekivanja od Opštine Dečan, imajući u vidu da je gradonačelnik implicitno naveo da je iguman “lud”, zahtevajući da se put izgradi kroz posebnu zaštićenu zonu ili da će on to “sam uraditi”. Pored toga, on tvrdi, ali bez dokaza, da je manastirsko bratstvo lažiralo fizičke incidente da privuče pažnju.

Ministar kulture, omladine i sporta, Hajrulah Čeku (Hajrullah Çeku), u aprilu se organizaciji Europa Nostra obratio pismom u kom je odbacio razloge za brigu koje navodi manastirsko bratstvo. U njemu piše sledeće: “Jedina navodna briga u vezi sa Manastirom Dečani jeste, kako kažu, neizgrađeni put za koji Europa Nostra i sama navodi da je o njemu postignut sporazum između svih strana, uključujući i pravoslavno sveštenstvo.”

Iako Čeku potencira obustavu izgradnje puta kao znak da aktuelni sistem uvažava brigu i potrebe manastira, nisu se samo lokalni podstrekači Haradinaj i Ramosaj zalagali za nastavak projekta. Novi vladin ministar za životnu sredinu, prostorno planiranje i infrastrukturu, Ljiburn Aliju (Liburn Aliu), takođe je izrazio želju da se u manastirskoj posebnoj zaštićenoj zoni izgradi put.

Čekuovo pismo upućeno organizaciji Europa Nostra sadrži i sledeće: “Republika Kosovo je najviša instanca za zaštitu kulturnog blaga u državi. Mi štitimo naše nasleđe.” Ova izjava se dosta razlikuje od one koju je Čeku 2015. dao portalu Priština insajt, pre nego što je postao ministar u vladi, a kada se žalio da je na Kosovu rasprostranjena zloupotreba i nemar na štetu lokaliteta kulture na Kosovu, kako albanskih, tako i srpskih.

U dobrom delu rasprave o Manastiru Dečani svaka suprotstavljena strana priča samo svoju priču, umesto da argumentovano pričaju jedni sa drugima. Fotografija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Kakva je svrha tih posebnih zaštićenih zona?

Posebne zaštićene zone odredbe su Ahtisarijevog plana iz 2007, dokumenta koji je osnova kosovskog ustava. Značajni srpski lokaliteti kulture na Kosovu imaju pravo da ograniče određene vrste projekata u svom okruženju.

Obustavljeni projekat izgradnje puta u dečanskoj zaštićenoj zoni predstavljao bi jasno kršenje ovog prava.

Onda u tome nema ničeg spornog. 

Nije sve tako jednostavno. Kao što se navodi u pismu koje su napisali Vjosa Osmani i Aljbin Kurti, “Srpska pravoslavna crkva praktikuje samo prava koja proističu iz Ahtisarijevog paketa, dok odbacuje obaveze”.

Ahtisarijev plan podrazumeva opsežnu zaštitu Srba i Srpske pravoslavne crkve na Kosovu, ali je njegova svrha oduvek počivala na međusobno uslovljenim obavezama.

Međutim, iako Manastir Dečani u nekim okolnostima hitro poseže za Ahtisarijevim planom, to jest tamo gde od njega ima korist, ni Srpska pravoslavna crkva ni pomenuti manastir ne priznaju kosovsku nezavisnost i širi strukturu na koju se Ahtisarijev plan oslanja.

Srpska pravoslavna crkva na Kosovu ćuti i o problemima koje imaju lokaliteti kulture koji prevazilaze njene uskogrude interese, poput obimne zbirke muzejskih artefakata koje je Vlada Srbije uklonila sa Kosova tokom rata, a koji, prema Ahtisarijevom planu, treba da se vrate Kosovu.

Pored toga, SPC je optužena da je oruđe srpske države koja odbija da prizna, a kamoli preuzme odgovornost za opsežna razaranja albanske, islamske i osmanske kulturne baštine u režiji srpske vojske između 1998. i 1999. Prilikom sistematske kampanje s ciljem uništenja jedne kulture, srpska vojska je granatirala, dinamitirala, palila i buldožerima rušila značajnu albansku kulturnu baštinu, poput kompleksa Prizrenske lige i čaršija od istorijskog značaja u Peći, Đakovici i Vučitrnu.

Srpske snage su ciljale i istorijske strukture poput kamenih kula, koje su simbol albanske kulture i albanskog identiteta. Sedamdeset od ukupno 263 kula u dečanskoj opštini uništeno je krajem rata, dok je još 161 kula u velikoj meri oštećena. Gotovo 40% od 607 džamija koje su na Kosovu postojale 1993. bile su srušene ili oštećene krajem 1999.

Iako ovo nije opravdanje za to što kosovska vlada ignoriše sopstvene zakone, to umnogome objašnjava ozlojeđenost koju kosovski Albanci osećaju zato što su samo oni obavezni da poštuju Ahtisarijeve odredbe, bez reciprociteta sa srpske strane. Veliki deo besa zbog stavljanja Dečana na spisak najugroženijih lokaliteta kulture potiče iz saznanja da će srpska vlada nastaviti da koristi ovaj primer da bi produbila narativ o tome da je ona jedina žrtva i da ne snosi nikakvu odgovornost, pritom ignorišući i zataškavajući sopstvenu vojnu kampanju s ciljem uništavanja kulturnog blaga tokom rata na Kosovu.

A šta je sa trećim elementom, gde se pominje 24 hektara osporavanog zemljišta?

Dok su komunisti učvršćivali svoju vlast u Jugoslaviji krajem četrdesetih godina prošlog veka, oni su u društveno vlasništvo preneli imovinu veleposednika, u šta spadaju i crkvena imanja. Jugoslovenska vlada je 1946. zaplenila 700 hektara zemljišta koji su pripadali Manastiru Dečani.

Dvadeset i četiri hektara te zemlje je 1997. vraćeno manastiru na osnovu naređenja vlade Miloševićeve krnje Jugoslavije. Ta 24 hektara, koja su se nadovezivala na preostale posede manastira, korišćena su za potrebe poljoprivrednih preduzeća u društvenom vlasništvu, ali su ona početkom devedesetih prestala sa proizvodnjom.

Po okončanju rata, lokalni Albanci su zahtevali da se zemljište vrati narodu koji je decenijama rukovodio poljoprivrednim preduzećima u društvenoj svojini. Misija UN-a na Kosovu (UNMIK) dala je manastiru pravo korišćenja zemljišta dok se celo pitanje razvlačilo po sudovima. Ustavni sud Kosova je 2016. doneo konačnu odluku kojom se potvrđuje pravo vlasništva manastira nad ovim posedom. Iako je na ovaj slučaj tačka stavljena pre pet godina, lokalni organi vlasti odbijaju da zvanično registruju zemljište u opštinskom katastru, zbog čega neizvesnost i dalje traje.

Međutim, otpor lokalne zajednice ne potiče samo iz slepe netrpeljivosti prema manastiru. Istorijski argumenti dovode u pitanje moralnu i pravnu zakonitost čina prenosa zemljišta iz 1997.

Miloševićev režim je do 1997. već uveliko ukinuo kosovsku autonomiju i uklonio skoro sve Albance iz javne uprave i državne službe. Imajući to u vidu, mnogi smatraju da su svi vladini potezi iz toga doba nerazdvojni od represivnoga karaktera diktatorskog režima, pa su, samim tim, nelegitimni.

Bez obzira na to, Ustavni sud je doneo konačnu odluku u korist manastira. Uprkos usaglašenom i upornom pritisku međunarodne zajednice da se ovo pitanje reši, gradonačelnik Dečana je, prema pisanju Njujork tajmsa, rekao da će “radije otići u zatvor nego poštovati presudu i predati teritoriju”, dok centralna vlada ovo pitanje nije forsirala. Nepoštovanje vladavine prava ove vrste dodatno je potkopalo veru manastirskog bratstva da će se kosovske institucije prema njima ophoditi nediskriminatorno.

Pisma koja su kosovski zvaničnici i kosovske NVO uputile organizaciji Europa Nostra ne spominju ovo pitanje, iako je ono jasno naznačeno kao centralni činilac za stavljanje Dečana na spisak najugroženijih lokaliteta kulture.

Šta je sa svim onim spornim tvrdnjama koje je Europa Nostra iznela u svojoj inicijalnoj izjavi o užem izboru lokaliteta?

Kada je Europa Nostra decembra 2020. prvi put objavila saopštenje o izboru lokaliteta za stavljanje na spisak najugroženijih lokaliteta kulture za 2021, tamo je iznesen niz dubioznih i netačnih tvrdnji o Dečanima koje su navele brojne albanske komentatore da posumnjaju da su pristrasnost i predrasude imale uticaja na način prikupljanja informacija.

Jedna sporna tačka bilo je nazivanje projekta izgradnje puta “velikim međunarodnim auto-putem”, što je odraz popriličnog preterivanja Srpske pravoslavne crkve, jer je u pitanju krivudavi planinski put sa dve trake koji povezuje dva gradića.

U saopštenju o užem izboru se navodi da je “za žaljenje što je Manastir Dečani danas postao talac nerešenog statusa Kosova*” i da predlažu da srpski verski lokaliteti na Kosovu postanu centralna tema razgovora o normalizaciji odnosa između “Beograda i Prištine”.

Javni nastupi organizacije Europa Nostra upućuju na to da su iznenađeni time da bi neko njihov rad na očuvanju kulturne baštine mogao da protumači kao politički motivisan. Međutim, njihov poziv da se srpska pravoslavna baština stavi u središte razgovora o normalizaciji takođe je eksplicitni politički cilj Vlade Srbije, za koji se Albanci plaše da predstavlja put ka sticanju eksteritorijalne kontrole nad velikim predelima Kosova.

Pored toga što su uverili mnoge Albance da je proces nominacije bio jednostran, sporne tvrdnje — koje se ne pominju u poslednjem aprilskom saopštenju — kumovale su zanemarivanju onih drugih tvrdnji sa većim legitimitetom koje o Dečanima iznosi Europa Nostra, čime se potkopava proklamovani cilj o okupljanju naroda i zajednica radi očuvanja kulturnog blaga.

Zar Europa Nostra nije spomenula i napad tzv. Islamske države na manastir?

U prvobitnom saopštenju o užem izboru takođe se netačno tvrdi da je manastir bio predmet “pokušaja terorističkog napada ISIS-a 2016, nanoseći štetu koja se lako popravila”. Događaji iz 2016. se odnose na hapšenje četiri muškarca u automobilu ispred manastira; hapšenje je obavila Kosovska policija. U stvari, ni policija ni mediji ne navode da je naneta bilo kakva šteta.

Premda ovi događaji zabrinjavaju onda kada o njima čitamo u medijima, upitna je formulacija “pokušaj terorističkog napada ISIS-a”. Nema potvrde da se bilo ko od ovih muškaraca smatra članom ISIS-a ili da je napad planiran.

Ovakvo sugerisanje posebno je osetljivo kada imamo u vidu dugu istoriju igranja na kartu “islamskog terorizma” da bi se udovoljilo malignim, nacionalističkim političkim ciljevima.

Ne samo da su slične tvrdnje bile osnov za veliki deo narativa destruktivnog srpskog nacionalizma devedesetih godina, već se one plasiraju i dan-danas.

Nedavni primer potiče iz saopštenja za javnost Srpske pravoslavne crkve iz 2015, u kom se zalažu protiv učešća Kosova u radu Uneska, kada je srpski patrijarh Irinej rekao da ISIS-ove akcije u pravcu uništenja kulture na Bliskom istoku predstavljaju “po mnogo čemu, nastavak onoga što se događalo na Kosovu i Metohiji, posebno od 1981. do danas”.

Ivica Dačić, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, samo je preformulisao ovaj manir izražavanja, rekavši da je kosovska kampanja za prijem u Unesko “kao da primite ISIS u članstvo”.

Šta Europa Nostra ima da kaže?

Kada je upitana o pominjanju pokušaja napada ISIS-a, generalna sekretarka organizacije Europa Nostra, Sneška Kvadvlig-Mihailović (Quaedvlieg-Mihailović), za K2.0 je izjavila sledeće: “Shvatili smo da bi bilo bolje da te rečenice nije bilo otpočetka, jer je korišćena samo da se skrene pažnja.”

Ova rečenica nije uvrštena u aprilsko, konačno saopštenje o izboru lokaliteta, kaže ona, jer “ne želimo da se nekome učini da mi stvaramo kontroverze oko nečega što nije sasvim utvrđeno”.

Generalna sekretarka organizacije Europa Nostra, Sneška Kvadvlig-Mihailović, ovde uslikana prilikom posete Manastiru Dečani 2016, kaže da je njihov zadatak ponekad pomalo detektivski, jer pokušavaju “da otkriju šta je stvarno istina”. Fotografija: Europa Nostra / CC2.0.

Umesto toga, Kvadvlig-Mihailović kaže da je, nakon razgovora sa savetnicima i grupama koje su njihove članice, Europa Nostra odlučila da usredsredi pažnju na najvažnija pitanja. “Tema izgradnje puta”, kaže ona, “to je ono što je podstaklo… naše kolege iz organizacije Budućnost za versko nasleđe da kažu ‘stani malo’” i da nominuju Dečane za mesto na spisku.

“Bezbednosna pitanja, problemi sa vladavinom prava i izgradnja spornog puta”, kaže ona. “To su stvari zbog kojih je ovo postalo tema i to su razlozi zbog kojih je manastir dospeo na listu.”

“Mi smo više nego puke diplomate”, Kvadvlig-Mihailović dodaje. “Ponekad smo i detektivi, jer zaista moramo da saznamo šta je istina, šta nam ljudi govore; postoji sijaset stvari koje nisu sasvim tačne.”

Dakle, da li Manastir Dečani zaista spada u 7 najugroženijih lokaliteta kulture u Evropi?

Ko će ga znati? Ove liste su, po svojoj prirodi, subjektivnoga karaktera. Ipak, kada se dobar deo preostale buke zanemari, bezbednosni i pravni problemi na koje manastir nailazi svakako sliče drugim problemima koje je Europa Nostra pokušala da reši kod prethodnih najugroženijih lokaliteta kulture.

Kuda dalje?

Kada pandemijski uslovi to dozvole, predstavnici organizacije Europa Nostra sprovešće studijske posete Kosovu da bi o Dečanima napisali opširan izveštaj, gde će biti uvrštene preporuke za buduće očuvanje manastira.

Prema rečima Sneške Kvadvlig-Mihailović, Europa Nostra smatra da problemi sa kojima su Dečani suočeni “vrlo lako mogu da se reše ako za to postoji politička volja”.

Kada bi vlada trajno obustavila privremeno suspendovani projekat izgradnje puta u zaštićenoj zoni i preduzela mere da natera lokalne organe vlasti da poštuju odluku Ustavnog suda o ovom zemljištu, razlozi organizacije Europa Nostra da nominuje manastir za mesto na listi najugroženijih lokaliteta kulture umnogome bi bili neosnovani.

Tako bi se stvorio i prostor za neposredni dijalog između kosovske vlade i manastira, na čemu premijer Kurti stalno insistira, ali u čemu manastir odbija da učestvuje sve dok se odluka Ustavnog suda po pitanju manastirskog zemljišta ne poštuje na lokalu.

Međutim, treba prvo porušiti prepreke koje stoje na putu stvaranju atmosfere poverenja kod svih učesnika u sporu. Iako sebe predstavlja kao nekoga ko je zainteresovan za međusobno poštovanje i pomirenje, Manastir Dečani i dalje povremeno plasira zapaljivu retoriku. Na primer, nedavno su tvitnuli citat novoizabranog srpskog patrijarha Porfirija, koji je izjavio da je Kosovo “na nasilju stvorena lažna država”, što je izjava koja će svakako umanjiti simpatije među kosovskim Albancima za probleme manastira.

Slično tome, brojni Srbi smatraju da samouverene izjave o međuetničkom skladu ― opisanom u pismima predstavnika kosovske vlade ― ne uzimaju u obzir njihove probleme i brige po ovom pitanju. Premda je bezbednosna situacija kosovskih Srba znatno poboljšana u proteklih 15 do 20 godina, mnoge lokalne zajednice u zemlji protive se povratku raseljenih Srba u svoje domove. U velikom delu medija i javnom diskursu i dalje je prepoznatljiv antisrpski sentiment, dok su srpska imovina i srpski lokaliteti kulture stalno na meti manjih vandalskih činova.

Nakon nominovanja Dečana za jednog od najugroženijih lokaliteta kulture u Evropi, iz organizacije Europa Nostra poručuju da bi manastir mogao da posluži kao “snažan vektor blagostanja i održivog razvoja za građane i njihove zajednice, na lokalu i u širem regionu”, a ne kao “izvor sukoba i podela”. Ipak, verovatno će svi učesnici spora morati dobrano da se potrude da bi se ovaj cilj postigao.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Ova publikacija je nastala u sklopu projekta “Human Rightivism”, koji finansira Švedska međunarodna agencija za razvoj i saradnju (SIDA), a sprovodi Fond za razvoj zajednice (Community Development Fund) preko svog programa pod nazivom “Human Rightivism”. Stavovi autora izneseni u ovoj publikaciji ne odražavaju nužno stavove Švedske međunarodne agencije za razvoj i saradnju (SIDA).