Približava se 25. godišnjica završetka NATO bombardovanja vojnih, policijskih i paravojnih snaga Srbije, koje je označilo kraj rata na Kosovu 1998-1999. godine. Danas, čini se da građani Kosova žive u eri hladnog rata sa Srbijom. Narativi koje koriste srpski i kosovski zvaničnici ne mogu se porediti; istorija je već jasno označila ko je bio agresor, a ko žrtva. Međutim, svaki nediplomatski i polarizirajući narativ, sa bilo koje strane, nanosi velike štete. Umesto da idu napred, ovakvi narativi samo usporavaju obe zemlje.
Reč “žrtva” najtačnije opisuje politiku dvojice lidera, srpskog predsednika Aleksandra Vučića i kosovskog premijera Albina Kurtija. Kroz ovaj narativ žrtve, oni mobilizuju svoje sledbenike, plašeći građane idejom da “rat kuca na naša vrata” i da može izbiti u svakom trenutku.
Figura “neprijatelja” je centralna u narativu populističkih lidera, koji se ne takmiče za poboljšanje života i obezbeđivanje blagostanja građana, već ih uvlače u imaginarni vrtlog nesigurnosti, podstaknut strahom od imaginarnih neprijatelja, koji su, prema njima, spremni da započnu rat. Obojica teže da ostanu što duže na vlasti, da očuvaju status kvo, zbog kojeg će, možda jednog dana, u istorijskim knjigama biti pomenuti kao nacionalisti ili patriote koji znaju kako da brane zemlju, suverenitet i ustavni poredak.
Ovaj cilj zahteva četiri elementa: prvo, ubediti ljude da su žrtve i da na izborima bez dileme glasaju za njih, čak i ako nisu potpuno zadovoljni društvenim stanjem u zemlji. Drugo, uspostaviti ubedljiv narativ da su oni večite žrtve svojih suseda ili međunarodne zajednice. Treće, pažljivo osmisliti narativ koji se zasniva na poluistinitim činjenicama o “pretnji i opasnosti” od dokazanih “okupatora”, s jedne strane, ili večitih “pljačkaša” njihove teritorije, s druge. Četvrto, primeniti različite metode i tehnike za ostvarenje njihovih ciljeva, pri čemu je najlakša i najuspešnija metoda upotreba jezika mržnje i odbijanje kompromisa, što sprečava izlazak iz duboko ukorenjenog statusa kvo.
Dehumanizacija Albanaca i viktimizacija Srba
Među građanima Srbije i danas preovladava dehumanizirajući narativ prema kosovskim Albancima. Ovo nije iznenađujuće kada pogledamo kroz prizmu istorije i upotrebe narativa od strane srpskih političara, pisaca i akademika, koji su kosovskim Albancima pripisali inferiorne karakteristike. Negiranje ratnih zločina koje je počinila Srbija, uključujući masakre i zanemarivanje postojanja kosovskog naroda i države, stalni je element u političkom diskursu srpskih političara tokom godina.
Na sastanku Saveta bezbednosti Organizacije Ujedinjenih nacija (UN) 2018. godine, posvećenom Kosovu, Ivica Dačić, tadašnji ministar spoljnih poslova Srbije, izjavio je da Vlora Çitaku (bivša ambasadorka Kosova u SAD) “nije Kosovarka, već Albanka” i da kosovski narod ne postoji. Termini kao što su “samoproglašena država Kosovo”, “lažna država Kosovo” i “privremene institucije Kosova” deo su širokog rečnika koji već 16 godina koriste ne samo srpski zvaničnici, već i mediji, koji su u velikoj meri pod uticajem srpske vlade.
Dijalog u Briselu, započet s ciljem normalizacije odnosa između dve države, izneo je mnoge oblike neprikladnog jezika koje koriste zvaničnici Srbije i Kosova, često uz odobravanje njihovih političkih pristalica. Izjave nakon svakog kruga pregovora, poput “pobedili smo sa 3:0” ili “sa 5:0”, sugerišu rezultat nulte sume, gde je jedna strana dobila sve, a druga izgubila, dok sami pregovori, upravo kao posledica toga, ostaju na niskom nivou.
U kontekstu stalnih kriza na severu Kosova, u opštinama s većinskim srpskim stanovništvom, jedna od najtežih izjava došla je od predsednika Vučića. U decembru 2022, Srbi s Kosova, zaposleni u javnom sektoru, podneli su ostavke, stvarajući institucionalni vakuum. Oslanjajući se na poteze premijera Kurtija, koji je imenovao Nenada Rašića za ministra za zajednice i povratak i Radu Trajković kao savetnicu Rašića, predsednik Vučić nazvao je Kurtija “terorističkim ološom”, a Rašića i Trajković “najgorim srpskim ološem sa dna kace”.
Predsednik Vučić otišao je korak dalje na poslednjem sastanku Saveta bezbednosti posvećenom situaciji na Kosovu, 22. aprila 2024. godine, žaleći se što se premijer Kosova ne nalazi na sastanku jer je “zauzet podrivanjem regionalne stabilnosti, jer on lično vodi kampanju za izbore svoje stranke u susednoj Severnoj Makedoniji”. U to vreme su se odvijale kampanje za izbor novog predsednika Severne Makedonije. Predsednik Vučić je dodao: “Želim da prenesem ljudima u Severnoj Makedoniji da mešanje u njihova unutrašnja pitanja nije politika Srbije, već našeg neodgovornog državljanina Albina Kurtija”. Izrazi koje je koristio predsednik Vučić svakako će ostati primeri oštre i neprijateljske retorike u međunarodnoj diplomatiji, kao i jasan primer porasta nacionalizma u njegovom narodu.
Pežorativni naziv za Albance “Šiptari” legalizovan je od strane srpskih sudova 2021. godine, kada je Apelacioni sud odbio tužbu Nacionalnog saveta Albanaca u Srbiji protiv tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina koji je taj termin upotrebljavao 2019. godine. Ovaj termin se često može čuti od Vulina, koji se trenutno nalazi na crnoj listi SAD-a zbog umešanosti u koruptivne afere na štetu stabilnosti Balkana. Mirovna i feministička organizacija “Žene u crnom” sa sedištem u Beogradu reagovala je na ovu odluku. Žene u crnom su izjavile da je ovom odlukom “sud je dao i pravno-institucionalnu moć jeziku mržnje, netoleranciji i ksenofobiji nad Albancima, posebno onima koji žive u Srbiji”.
Međutim, građanima Srbije koji se usuđuju da javno priznaju zločine počinjene na Kosovu tokom 1998-1999. godine, Sandulovićev slučaj šalje i više nego jasnu poruku. Nikola Sandulović, pro-zapadni političar u Srbiji, položio je cveće na grob jedne devojčice iz porodice Jašari, ubijene 1998. godine. U tom masakru, više od 50 članova porodice komandanta OVK Adema Jašarija, uključujući decu, ubijeno je u njihovoj kući u Prekazu od strane srpskih snaga.
Sandulović je javno zatražio izvinjenje za zločine počinjene nad civilima od strane države Srbije. Po povratku u Srbiju, prebijen je do te mere da je ostao poluparalizovan. Prema njegovim rečima, mučili su ga pripadnici Službe državne bezbednosti Srbije (BIA). Ovaj slučaj takođe služi kao dokaz međunarodnoj zajednici da Srbija nikada neće priznati zločine počinjene na Kosovu.
Ove godine, srpski političari su ponovo aktuelizovali narativ žrtve tvrdeći da, putem nekoliko odluka, kosovska vlada želi da protera lokalne Srbe s Kosova. Igor Simić, potpredsednik Srpske liste, u intervjuu na TV Pink, mediju pod kontrolom zvaničnog Beograda, izjavio je da Srbi na Kosovu, zbog novih odluka kosovske vlade o usvajanju evra kao glavne trgovinske valute, prolaze kroz najteže dane od 1999. godine. Centralna banka Kosova je u decembru 2023. donela odluku da evro postane glavna trgovinska valuta. To je onemogućilo upotrebu dinara u opštinama s većinskim srpskim stanovništvom na Kosovu, gde se ustvari i koristio kao valuta. To je izazvalo političke tenzije.
“Očigledno da Albin Kurti želi da po svaku cenu završi srpsko pitanje na prostoru Kosova i Metohije i da sprovede “Oluju” bez ispaljenog metka, da učini život nemogućim za Srbe na KiM, kako severno tako i južno, da onemogući funkcionisanje institucija, da onemogući isplatu ličnih dohodaka, da zaustavi kompletan život i spreči Srbe da opstanu na svojim vekovnim ognjištima”, izjavio je Simić.
Nastavak kultivacije nacionalističkog narativa protiv Kosova i trenutne vlade nije prekinuo ni novoizabrani premijer Srbije Miloš Vučević. U intervjuu je izjavio da je srpska vojska “danas moćna, najsnažnija u regionu i dovoljno jaka da odvrati svakog potencijalnog agresora i svaki pokušaj premijera Kosova Albina Kurtija da izazove neki novi Martovski pogrom ili “Oluju””, misleći na nemire marta 2004. godine na Kosovu, odnosno operaciju hrvatske vojske 1995. godine kojom je Hrvatska povratila 18% teritorije u Krajini, koju je Srbija okupirala na početku rata, i tokom koje je, prema Helsinškom odboru, hrvatska vojska ubila 410 i proterala oko 200.000 srpskih civila iz njihovih domova.
Zamrzavanje statusa kvo
Jedinicu Policije Kosova napala je 24. septembra 2023. naoružana grupa Srba u selu Banjska kod Zvečana i ubila narednika Policije Kosova Afrima Bunjakua. Naoružanu grupu je, uz podršku predsednika Vučića, predvodio potpredsednik Srpske liste Milan Raidoičić.
Od tada, premijer Kurti i predsednica Kosova Vjosa Osmani gotovo u svakom javnom nastupu na Kosovu, na međunarodnim konferencijama i u razgovorima sa stranim diplomatama pominju opasnost od oružanog napada Srbije.
Rizik od rata, oružanog napada ili invazije Srbije više puta je spominjala kosovska vlada i pre napada na Banjsku, pogotovo u intervjuima za međunarodne medije, gde je premijer Kurti govorio da je Kosovo toliko ugroženo da bi se sutra, ako već ne danas, građani mogli probuditi usred rata. Time je stvorio situaciju da ostali problemi s kojima bi se mogao pozabaviti padnu u drugi plan.
Ovom ratnom narativu pridružuje se i javni diskurs premijera Kurtija i način na koji se obraća predsedniku Vučiću i državi Srbiji.
“Mali Putin” je termin kojim premijer Kurti naziva predsednika Vučića.
Na svom profilu na Fejsbuku u aprilu 2022. godine, između ostalog je napisao: “Sa Putinovim prijateljem u Republici Srpskoj i sa malim Putinom u Srbiji, mir i bezbednost na Zapadnom Balkanu nikada nisu bili ugroženiji”, misleći na Milorada Dodika i Vučića. On je dalje dodao da fašizam nije rezervisan samo za Nemačku i Italiju između dva svetska rata ili za Čile tokom Pinocheta pre pola veka. “Svaki narod ili država može da završi u fašizmu”, napisao je premijer Kurti aludirajući na Srbiju. Srbija, opet, poručuje međunarodnoj zajednici da je upravo ona čuvarka mira na Balkanu, dok premijera Kurtija optužuje da želi rat i proterivanje Srba sa Kosova.
Obe strane se hvale naoružanjem i budžetom za vojsku. Premijer Kurti i njegovi saradnici tvrde da su spremni na svaki napad od strane Srbije. Srbija, s druge strane, otvoreno ne isključuje mogućnost oružanog sukoba, ističući da “nikada neće napustiti Srbe na Kosovu”. Ovog puta srpski lideri ne ponavljaju izjave srpskih zvaničnika iz devedesetih godina o navodnom “golorukom srpskom narodu na Kosovu”, pošto se, pogotovo na severu Kosova, već mesecima otkrivaju i konfiskuju različite vrste oružja, municije i uniformi iz Srbije.
Iz tih njihovih “kreativnih” političkih akcija, izjava, verbalnih napada i međusobnih optužbi proizlazi da je za njih oružani sukob u Ukrajini, a sada i u Gazi, dobrodošao kako bi i oni mogli zveckati oružjem, odnosno kako bi mogli optužiti drugu stranu za ratno huškanje.
Na meti premijera Kurtija i predsednika Vučića su i međunarodni zvaničnici, kao “spoljni neprijatelji”. Premijer Kurti je američkog državnog sekretara Antonyja Blinkena nazvao “naivnim” jer veruje predsedniku Vučiću, dok je specijalnog izaslanika EU za dijalog Miroslava Lajčaka i visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Josepa Borrella nazvao “jednostranim” jer favorizuju Srbiju.
Predsednik Vučić govori da je Kosovo “čedo međunarodne zajednice” te da šta god ono radilo, ona će ga na kraju braniti. “Šta hoćete vi, da nas bombardujete?”, izjavio je predsednik Vučić na jednoj od mnogobrojnih konferencija sa novinarima povodom pritisaka međunarodne zajednice da Srbija prizna Kosovo. Vučić je, naravno, na to dodao: “Ne, nećete nikad”.
Obe strane imaju i unutrašnje neprijatelje: opoziciju i istaknute ličnosti koje se protive tvrdoglavim i iracionalnim politikama trenutnih srpskih i kosovskih lidera. Predsednik Vučić je izjavio da srpska opozicija i premijer Kurti dele iste principe, a to je da njega skinu s vlasti. Pristalice premijera Kurtija sve one koji se usude da kritikuju premijera ili njegov kabinet nazivaju “Škijama”, što je pogrdan naziv za Srbe, i Vučićevim špijunima.
Sa sličnim narativima i populističkim akcijama, kosovski i srpski zvaničnici imaju samo jedan cilj — očuvanje statusa kvo. Zašto? Zato što ne žele da ih njihova etnocentrična istorija zabeleži kao političare koji su pravili ključne kompromise. Srpski političari ne žele da uđu u istoriju kao oni koji su “prodali srpsku kolevku”, kako nazivaju Kosovo. Kosovska vlada, opet, ne želi da uđe u istoriju kao vlada koja je prihvatila formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom, za koju je do nedavno govorila da će ugroziti suverenitet Kosova.
Ovakav status kvo održavaju svakodnevnim populističkim rečnikom, šireći, i to veoma uspešno, strah od mogućeg sukoba među građanima svojih zemalja. Građani, od straha od potencijalnog konflikta, ne podižu glas protiv sve lošije socioekonomske situacije i povećanja siromaštva, a upravo to je glavni razlog zbog kojeg na stotine mladih i specijalizovanih osoba svakodnevno napuštaju i Kosovo i Srbiju i odlaze u zemlje Zapadne Evrope.
Ipak, posledica ovih populističkih retorika političara, koje često sadrže jezik mržnje, jeste radikalizacija društava, a pre svega rast nacionalizma. A nacionalizam sam po sebi može dovesti do izbijanja ekstremnog nasilja te oružanih sukoba manjih ili većih razmera.
Naslovna slika: K2.0.
