“Život osobe je zaštićen zakonom”, Ustav Albanije, član 21.

Naveče 8. decembra, u albanskoj prestonici Tirani, policajac je, posle stupanja na snagu policijskog časa, pucnjem ubio dvadesetpetogodišnjeg momka, za koga se kasnije ispostavilo da se zove Klodian Raša, u blizini njegove kuće.

Prema policijskom izveštaju zasnovanom na svedočenju policajca, tokom patroliranja Ulicom Dritana Hodže, uočili su osobu koja je “obavljala sumnjive radnje”. Izgleda da momak nije reagovao na naređenje policije da se zaustavi, već je počeo da beži, pritom “upirući tvrdi predmet, nalik na vatreno oružje, u pravcu policajca”.

“Zatečen u ovim okolnostima i u odsustvu adekvatnog osvetljenja, policajac je pucao iz vatrenog oružja. Tako je građanin KR (25 godina) povređen, da bi potom umro u bolnici”, stoji u službenoj belešci ovog slučaja.

U zvaničnoj verziji događaja se navodi da je u blizini incidenta pronađen pištolj. Međutim, javnost u Albaniji i dalje čekaju da tužilaštvo potvrdi ovu tvrdnju i saopšti da li je oružje pripadalo žrtvi, ili nije.

Istraga i dalje traje, dok je policajac koji je priznao da je pucao uhapšen, a zbog “ubistva počinjenog van granica neophodne zaštite”.

Ipak, građani su se razbesneli zbog ovog ubistva i hiljade su izašle na ulice, gde marširaju i zahtevaju zadovoljenje pravde i ostavku ministra unutrašnjih poslova.

Spisak njihovih zahteva sve je duži, a između ostalog traže ostavke i ozbiljne promene. Protesti su počeli u prestonici Tirani, ali su se ubrzo proširili na mnoge druge opštine i gradove, među kojima su Ljež, Skadar, Lušnje, Berat, Bulćiza, Valona, Fjer i Drač.

Pitanja koja čekaju odgovore

Javnost podseća vlast da je Albanija ratifikovala Evropsku konvenciju o ljudskim pravima i da njeni standardi zahtevaju primenu strogih kriterija kada država koristi smrtonosnu silu protiv svojih građana. Prema slovu ovih standarda, pravo na život mora da bude zaštićeno, a države su obavezne da se suzdrže od upotrebe smrtonosne sile — sem ako ti nije apsolutno neophodno.

Javnost sada postavlja brojna pitanja, među kojima i ono kako je smrtonosna sila mogla da bude apsolutno neophodna ako policajac nije umeo da razazna da li je žrtva naoružana, pa tako nije mogao da bude siguran u to da li žrtva predstavlja opasnost, kao i da li su postojala srazmerna sredstva koja je mogao da primeni, i tako ispuni svoju dužnost, izbegavši smrtni ishod.

Od presudnog je značaja da se na ova i mnoga druga pitanja u vezi sa slučajem daju odgovori i da to u okviru objektivne i transparentne istrage, i na fer suđenju, a da bi se pravda zadovoljila. To je upravo ono što Albanci na ulicama zahtevaju.

Prvi zahtev, ostavka ministra unutrašnjih poslova, ispunjen je 10. decembra. Demonstranti sada zahtevaju reforme državne policije, ostavku direktora i zaustavljanje policijskog nasilja. Na protestima se čuju i pozivi na ostavku premijera Edija Rame (Edi Rama).

Demonstranti su primetili da je neobično to što policajci prvog dana protesta nisu nosili kacige i nisu imali štitove, što je standardna praksa na protestima. Optužuju Vladu da je koristila policiju kao “topovsko meso”, namerno je izlažući nasilju, što je kasnije iskorišćeno u propagandne svrhe da bi se pažnja javnosti sa ubistva Klodiana Raše skrenula na povređene policajce. 

Albanska policija je i ranije bila predmet kritika zato što na protestima nije nosila lične identifikacione brojeve. Takvom se praksom krši zakon i otežava prepoznavanje policajaca, pa je iz tog razloga teško pripisati odgovornost.

Pobuna je 9. decembra eskalirala u nasilje, što je dovelo do povređivanja policajaca i demonstranata, uništavanja lokala i upotrebe suzavca, vodenih topova i biber-spreja protiv demonstranata. Snimci iz medija ukazuju na prekomernu upotrebu policijske sile tokom hapšenja, čak i maloletnika, dok su osobe u civilu nasilno dovukle demonstrante u zgradu Ministarstva unutrašnjih poslova.

Zbog stepena nezadovoljstva u javnosti, neki su uporedili ove proteste sa onima iz 2008. u Grčkoj, koji su održani nakon ubistva petnaestogodišnjeg Aleksandrosa Grigoropulosa (Alexandros Grigoropoulos) i sa američkim protestima 2020, koji su organizovani zbog ubistva Džordža Flojda (George Floyd).

Nasilje i pretnje

Od početka protesta stotine demonstranata zadržane su u pritvoru, od kojih su mnogi maloletnici i privedeni na osnovu postupka koji je Zaštitnik građana nazvao “problematičnim”. Prema istom izvoru, između 11. i 13. decembra, 233 osobe su zadržane u pritvoru. Pritvorski centri u Tirani su prenatrpani, pa se tako pritvorenici prevoze u druge gradove. Advokati kažu da su pritvorenici zlostavljani u policijskim stanicama, držani u prenatrpanim ćelijama, terani da spavaju na podu i primorani da se odreknu prava na advokata.

Roditelji su izjavili da nisu obaveštavani o tome da su im deca pritvorena i da nisu ni znali u kojoj se policijskoj stanici nalaze.

Sve ovo predstavlja ozbiljno kršenje prava na obaveznu odbranu, prava maloletnika koji su u kontaktu/sukobu sa zakonom i zabrane mučenja, i zabrane nečovečnog ili ponižavajućeg tretmana. Uprkos alarmantnoj situaciji, svi su oduševljeni advokatima koji su demonstrantima ponudili besplatne usluge.

Ipak, nisu samo demonstranti bili meta.

Dva novinara u Tirani, kao i medijski radnik u Draču, pritvoreni su dok su izveštavali o protestu i snimali policijsko nasilje nad maloletnicima. Predsednik je za nasilna hapšenja novinara rekao da su izvedena u “Lukašenkovom stilu”, dok su udruženja albanskih novinara i mreža Bezbedni novinari osudili ovakvo ponašanje.

Napadi na medijske slobode i hapšenje novinara ne predstavljaju izolovani slučaj u novijoj istoriji Albanije. U prošlih nekoliko godina, medijske slobode u Albaniji sve su ugroženije, dok je Vlada u tome imala aktivnu ulogu.

Štaviše, Albanija je tokom pandemije kovida 19 postavila negativne presedane kada je u pitanju kršenje slobode okupljanja. Protesti su i dalje zabranjeni, dok se, prema rečima Generalne direkcije policije, više od 300 osoba krivično goni samo za period od marta do jula. Pored toga, policija je nasilno rasturila nekoliko mirnih protesta, među njima i onaj protiv rušenja Narodnog pozorišta i protest protiv izgradnje hidroelektrana.

Ove mere se selektivno primenjuju na antivladine proteste, dok su se drugi oblici okupljanja — poput političkih dešavanja ili koncerata — nesmetano odvijali.

Pretnje i strah

Možda je policijsko ubistvo izolovan slučaj, ali policijsko nasilje nije.

Aktivisti tvrde da policija u Albaniji već duže zlostavlja siromašne, manjine poput Roma i Egipćana, i ulične prodavce, dok u javnosti vlada dugogodišnje uverenje da policija služi samo političarima i bogatašima. Pojavile su se i priče o tome da se ljudi više boje policije nego virusa, da je opštinska policija Tirane pretukla Roma dok je skupljao otpad, kao i da je policija prebila maloletnika zato što je prekršio policijski čas.

Policijsko nasilje je, i pre početka pandemije, korišćeno na protestima, kada su aktivisti bili hapšeni i smatrani legitimnom metom. Primer za to su protesti Političke organizacije (Organizata Politike) i ekoloških aktivista, koji su fizički napadnuti i hapšeni zbog učešća na protestima i aktivističkog delovanja.

Čini se da je Vlada Albanije još od početka pandemije ulagala napore da se policija u javnosti percipira kao instrument za ulivanje straha. Premijer Edi Rama je objavio snimak na kom španska policija navodno tuče i juri ljude niz ulicu, uz nečuveno neprikladnu poruku, “ili poštujte fizičko rastojanje… ili ćete i vi da bežite”.

Mnogi u Albaniji su ovo shvatili kao pretnju.

Pored toga, tokom organičenja na javni život usled pandemije, vojska je patrolirala ulicama da bi našla “neposlušne” građane; pored toga, dominirao je “ratni” narativ. U aprilu su uvedene izmene Krivičnog zakonika u formi osmogodišnje zatvorske kazne za one koji krše mere protiv kovida 19. Sem toga, posredstvom normativnog akta od 15. marta 2020. uvedene su nesrazmerne kazne u iznosu do 40.000 evra za organizatore protesta.

Sve ove činjenice ne bi trebalo posmatrati odvojeno od tekućih protesta.

Protest predstavlja eksploziju nezadovoljstva potlačenih građana u državi sa visokim stepenom korupcije i bez funkcionalnih sudova, zbog čega se sa države sa slabom vladavinom zakona prešlo na policijsku državu. U pitanju je protest mladih koji u svojoj zemlji zbog nezaposlenosti ne vide budućnost. Albanija je rangirana kao četvrta država na svetu kada je u pitanju želja stanovnika da se isele — među te četiri države jesu i neke koje se nalaze u ratnom stanju.

Naposletku, zabrinjava manir na koji su provladini mediji izveštavali o protestima. Koristili su dramatične naslove da opišu demonstrante koji su spalili jelku u gradskom centru. Takođe, više prostora su dali pričama koje predstavljaju policajce kao žrtve demonstranata. Pored toga, ovi mediji su zanemarili informacije o demonstrantima, novinarima i maloletnicima koji su povređeni i privedeni.

Što je još važnije, neki naslovi ukazuju na to da je žrtva policijskog pucnja imala kriminalnu prošlost — i namerno navode nebitne, neproverene i neprecizne informacije. Umesto da doprinesu javnoj raspravi o tome ko treba da preuzme odgovornost, neki mediji ljagaju žrtvu i demonizuju demonstrante i protest, nipodaštavajući razlog koji je doveo do demonstracija: a to je obezvređivanje života jednog mladića.

Ovakav način izveštavanja o osetljivom slučaju potpuno odudara od etičkih standarda. Ipak, ni to nije nikakva novina u Albaniji.

Međutim, iako Vlada kontroliše većinu televizijskih stanica i pojedine onlajn portale, i dalje ima medija koji tačno izveštavaju o protestu: oni navode da se on organizuje zbog besa ponajviše mladih (muškaraca) koji su duboko nezadovoljni situacijom u Albaniji i političkom ponudom.

Iako je nasilje neprihvatljivo i ne bi ga trebalo podsticati, poštovanje legitimnog razloga za protestovanje, zahteva demonstranata i žrtvine porodice predstavlja minimum koji se mora uvažiti.

Protesti su počeli zato što je policajac ubio dvadesetpetogodišnjaka. Oplakivaće ga i protestovaće dok ne budu videli pravdu i promene. U zemlji u kojoj diktatura uliva strah, ovaj protest predstavlja pomak za društvo koje uči kako da izrazi bes, ogorčenje i nezadovoljstvo.

Vreme je da političari počnu slušati.

Naslovnica: K2.0