Letnja sezona baci svetlo na raznolika iskustva i priče kosovskih migranata svake godine.

Većina građana Kosova koji žive u inostranstvu i dalje biraju Kosovo kao odredište za svoje godišnje odmore. Kada čujete razgovore u porodicama, one u kafićima i u medijima, diskusije se vrte oko toga da li su stvari “bolje ovde ili tamo”, priča se o dugim čekanjima na graničnim prelazima, doznakama koje se šalju na Kosovo — a koje su i dalje od vitalnog značaja za kosovsko društvo — pa čak i o planovima političara i stručnjaka za privlačenje novih ulaganja.

Međutim, svaki letnji posetilac ima sebi svojstvenu priču o odlasku, kao što je imaju mnogi koji su se otada vratili na Kosovo — bilo svojevoljno ili na druge načine.

Već decenijama i kroz brojne generacije, podstaknuti privrednim i političkim okolnostima, građani Kosova osećaju da su primorani da napuste svoje domove i ono što im je znano, a u potrazi za boljim životom negde drugde. Reč je o trendu koji se nastavlja i u trećoj deceniji 21. veka.

Kako nam se približava kraj leta, K2.0 vam predstavlja četiri jedinstvene i međusobno preklapajuće priče onih koji su bolji život potražili van Kosova u proteklih nekoliko godina. Ovo su njihove nedoumice, njihova unutrašnja promišljanja i podrška koju su dobili duž tog puta.

Čekajući vizu

Agron i Fikrija Gaši (Fikrie Gashi) već godinama pokušavaju da dobiju vize da bi otišli sa Kosova.

U prvih nekoliko dana 2011, par iz Prištine koji se venčao dve i po godine ranije, proverio je svoja dokumenta poslednji put pre nego što je krenuo u mađarsku ambasadu u prestonici.

Nisu planirali odlazak samo da bi pronašli posao, već i da bi svoju osamnaestomesečnu ćerku podvrgli medicinskim tretmanima; kažu da je stalno imala zdravstvene probleme i da su se plašili da boluje od neke nepoznate bolesti koju je tek trebalo identifikovati. Njihova briga je narasla zato što nisu verovali u kosovski zdravstveni sistem.

Fikrija i njena ćerka prijavile su se za zdravstvenu vizu. Agron je pokušao da ode iz zemlje aplicirajući za turističku vizu, što je najnoviji pokušaj takve vrste, a nakon brojnih sličnih pokušaja.

“Nismo imali novac koji je pristizao [na naše bankovne račune]”, kaže Agron. “Plaćali su mi u kešu i moji ugovori nisu regulisani na pravilan način, uprkos činjenici da sam mnogo godina radio uzastopno… sav moj rad bio je bezvredan.”

Agron Gaši je napustio Kosovo sa svojom suprugom Fikrijom i njihovom osamnaestomesečnom ćerkom početkom 2011, ali su njihovi koraci bili sve, samo ne laki. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0

Teško finansijsko stanje porodice već se nekoliko godina unazad pogoršavalo. Fikrija je 2008. izgubila svoje radno mesto u Unmiku (UNMIK) i otada nije uspela da nađe posao. Preživljavali su od Agronovih primanja koja je obezbedio radeći kao električar i osoba zadužene za održavanje objekata, dok je radio u firmi za sigurnosne kamere u Prištini.

Ipak, on kaže da su zakasnele isplate, zajedno sa zakupninom, učinile da njihov život bude izuzetno težak. Ne samo da su morali da dokazuju u ambasadi da su imali dovoljno sredstava za karte i smeštaj, već se njihova najveća briga sastojala iz toga kako da steknu ta sredstva.

Agronova porodica im je pomogla. Njegova majka, koja je tada radila u kosovskoj policiji, ali je kasnije preminula, obezbedila je bankarski zajam od 10.000 dolara i dala novac Agronu, Fikriji i njihovoj ćerki. Sama je isplatila rate.

U roku od nekoliko sedmica, Fikrija i njena ćerka dobile su vize. Krajem februara 2011. zaputile su se u Mađarsku, a zatim u Nemačku, gde su ih rođaci ugostili na nekoliko dana.

Deset dana kasnije, Agronu je odobrena turistička viza. U prvoj nedelji marta svi su se sastali u Nemačkoj. U nekoliko dana su okončali proceduru za zdravstvenu vizu namenjenu ćerki; uskoro su saznali da njihova ćerka nije obolela od neke nepoznate bolesti.

Međutim, porodica nije planirala da se vrati na Kosovo.

Iz Nemačke su se uputili ka francuskom Belfortu, gde su tražili azil 11. marta 2011, sa opravdanjem da žive u jako teškim ekonomskim uslovima. Međutim, francuske vlasti su odbacile njihov zahtev za azil u roku od nekoliko dana — Agrona i Fikriju su zamolili da dobrovoljno napuste Francusku, u suprotnom, će ih deportovati policija.

Porodica se obavezala da će otići.

Seli su u voz za Nemačku i ostali tamo nekoliko dana, nakon čega su se odselili u Belgiju. Rođaci su im rekli da su belgijske vlasti “postale relaksiranije i da su lakše izdavale dozvole”, kao i da je moguće tamo naći posao.

“U noći kada smo stigli u Brisel, odlučili smo da odsednemo u hotelu, da jedemo, okupamo se i javimo policiji sledećeg dana”, priseća se Agron.

Nakon traženja azila sa istim opravdanjem koje su upotrebili u Francuskoj, smestili su se u centru za tražioce azila dok su čekali da njihov zahtev bude razmotren.

“Većina [ljudi koji borave u centru za tražioce azila] dolazi iz ratnih [zona]”, kaže Agron.

Ako pokušaju da pronađu posao — koji su im neki prijatelji obećali — i da iznajme stan, verovali su da će im biti lakše da dobiju dozvolu da ostanu u zemlji. Ipak, uprkos preduzimanju ovih koraka, njihov zahtev je odbijen.

Nakon što su boravili pet meseci u centru za tražioce azila, porodici je naređeno da napusti Belgiju i da sami pokriju troškove putovanja. Loši životni uslovi u kampu, u kombinaciji sa strahom da će im se ćerka ponovo razboleti, ubedili su ih da prestanu da pokušavaju i da se vrate na Kosovo, uprkos tome što su sami morali da plate troškove. 

Tokom putovanja potrošili su više od 80 odsto novca koji su dobili od Agronove majke.

‘Urlik’ kao karta za voz do Minhena

Manje od godinu dana nakon što su se Fikrija i Agron vratili na Kosovo, Fatljum (Fatlum) Sadiku je završio gimnaziju u Vučitrnu. Hteo je da studira novinarstvo, ali je na to morao da sačeka jer njegovoj porodici nije išlo dobro na finansijskom planu.

Njegov otac taksista, bio je jedini u porodici koji je imao posao. Fatljum je tako odlučio da radi kao konobar.

Uprkos tome, avgusta 2013. se upisao na studije katedre za novinarstvo Filološkog fakulteta Univerziteta u Prištini, znajući da možda neće moći da pohađa časove čak i da bude prihvaćen. Položio je prijemni test.

S namerom da iskoristi ovu priliku, doneo je odluku da završi studije i potraži posao.

“Hteo sam da budem novinar”, rekao je. “Osetio sam da tako mogu da dam svoj doprinos.”

Prvog oktobra je počeo da studira i prvih nekoliko meseci dobijao je finansijsku podršku svoje porodice. U periodu od nekoliko meseci dobio je posao novinara u novom prištinskom portalu, pa se tako preselio u prestonicu i počeo da živi u iznajmljenom stanu sa cimerima.

“Imao sam vrlo nisku platu — čak sam jedva plaćao kiriju”, kaže Fatljum, dodajući da je s vremena na vreme radio ka konobar kako bi imao dovoljno novca.

Koliko god se trudio, nije verovao da će tako uspeti da preživi. Na kraju druge godine studija, odlučio je da je došlo vreme da ode sa Kosova.

Međutim, brinuo se o tome kako će naći sredstva za ovo putovanje. “Nisam mogao da od porodice tražim novac, jer sam znao da nisu imali ušteđevinu”, kaže on.

Ipak, na veče 26. januara 2015. Fatljum je dobio telefonski poziv od svog oca.

“Imam novac”, rečeno mu je. “Sedamsto evra bi moglo da bude dovoljno.”

Uskomešanih osećanja, ubrzo je pozvao dvojicu prijatelja sa kojima je planirao odlazak, te im je predočio novosti.

Dogovorili su se da kupe karte do Subotice, grada u Srbiji, odakle su planirali da ilegalno pređu granicu sa Mađarskom, a zatim se upute u Nemačku. To se desilo na vrhuncu masovnog migracionog talasa sa Kosova početkom 2015, kada su desetine hiljada neregularno migrirale; prema zvaničnim podacima, više do 50.000 građana Kosova ilegalno je ušlo u evropske zemlje za samo nekoliko meseci.

“Moj nezakoniti boravak u Nemačkoj plaćen je novcem koji smo zaradili prodajom neke zemlje”, kaže Fatljum, objašnjavajući kako je njegov otac prodao malu parcelu zemlje u selu Pasoma kako bi obezbedio neophodna sredstva.

Naveče 2. februara, tri prijatelja krenula su sa prištinske autobuske stanice, u pratnji svojih prijatelja i porodice koja im je mahala. Pre nego što su otišli, Fatljum je kupio roman “Ulurima e Ujkut” (“Vučji urlik”) kosovskog pisca Aga Apolona (Ag Apollon) u jednom kiosku na stanici, a kako bi imao šta da čita na putu do Subotice.

Kada su stigli u grad na severu Srbije, naišli su na grupu ljudi — među njima na brojne migrante sa Kosova — i potražili pomoć za predstojeće putovanje.

“Rekli su nam da svi moramo da damo po 150 evra da bismo prešli granicu”, priseća se Fatljum.

Njih trojica nisu hteli da potroše svoj novac, pa su odlučili da sami pređu granicu. Nakon šestosatnog hoda, stigli su u mađarski Morahalom. Odatle su otišli u Budimpeštu, gde su pokušali da vozom dođu do Minhena.

Međutim, putovanje se tu završilo za jednog od njih trojice. Fatljum se seća da je na železničkoj stanici bilo mnogo policajaca koji su se tu zaustavljali i proveravali da li ima nedokumentovanih imigranata.

Uspeo je da se ukrca u voz, ali je čak i tamo postojao rizik da će ga policija uhvatiti, jer su svima tražili dokumenta. Na svu sreću, preskočili su Fatljuma.

“Mislim da me je knjiga koju sam kupio u Prištini spasila mađarske policije u vozu”, rekao je, prisećajući se da se pretvarao da čita knjigu kada mu je policija prišla.

Fatljum i njegov prijatelj putovali su duže od 30 sati zajedno na putovanju od Prištine. Više puta su presedali iz voza u voz, ali se Fatljum nije usuđivao da kupi hranu, bojeći se da će ga policija uhapsiti.

Na kraju su stigli u Minhen, gde je njegov prijatelj odseo. Međutim, Fatljum je nastavio svoje putovanje. Uputio se u Keln, gde ga je ugostio rođak koji mu je pronašao neki posao i boravak.

Fatljum Sadiku na putu za posao u gradu Kelnu, Nemačka. Fotografija: Fatljum Sadiku.

Nakon što je mesec dana boravio u Kelnu, odlučio je da se prijavi policiji. Zatražio je politički azil, okrivljujući političare na Kosovu da su stvorili teške ekonomske uslove.

Mesec dana je boravio u kampovima za azilante, nakon čega se smestio u stanu sa još četvoro drugih mladih ljudi iz Kline, Mitrovice i Uroševca. Dok je tamo bio, dobijao je 300 evra mesečno u vidu finansijske podrške od nemačkih vlasti.

Kako je živeo u stanu i nije bio pod stalnim nadzorom, radio je i ilegalno sa jednim svojim rođakom. Neki novac je zadržao za sebe, ali je veći deo slao svojoj porodici. Hteo je da im vrati novac i uspeo je to da uradi za samo nekoliko meseci.

Kaže da nije osećao otuđenost, jer je počeo da stvara prijateljstva. Posebno mu je toplu dobrodošlicu priredila Lara, socijalna radnica.

Fatljum i Lara počeli su dosta da se druže, a za nekoliko sedmica su krenuli i da se zabavljaju.

Posebno su često gledali filmove zajedno, gde se Fatljum seća da je gledao “Django Unchained” više puta na di-vi-diju, da su pričali o “povlašćenima, izrabljenima i potčinjenima”. Takođe su često izlazili na igranke i slušali muziku, posebno pesme Red hot čili pepersa (Red Hot Chilli Peppers). Nakon sedam meseci, njihova veza je postala ozbiljnija nego što su to mogli da predvide.

Međutim, suočavali su se sa problemima.

Ranog jutra 19. septembra, Fatljum je čuo kucanje na vratima svog stana.

“I dalje sam bio budan. Znao sam da je jedino policija mogla da dođe tako rano”, rekao je. “Otvorio sam vrata i oni su me tražili. Rekli su mi da moraju da me odvedu na aerodrom.”

Policija je došla da ga potraži nakon što je Fatljum odbio da svojevoljno napusti Nemačku, jer je i dalje verovao da će moći da opravda svoj zahtev za politički azil. Međutim, njegovo opravdanje, poput sličnih opravdanja hiljada drugih tražilaca azila sa Kosova, nije se smatralo važećim.

Nemačka policija mu je dala vremena da se spremi i zatim ga odvela na aerodrom, odakle je avionom krenuo ka Prištini.

Pozvao je Laru, da je obavesti.

“Nismo mogli da se sretnemo — bilo je prekasno”, priseća se on. “Policija nam to nije dozvolila.”

Zatim je pozvao oca na vajberu da bi ga zamolio da ga sačeka na prištinskom aerodromu za nekoliko sati.

‘Hajmet’

Juna 1990, četiri godine pre nego što je Fatljum rođen, Selatin Gaši je čekao da dobije grčku radnu vizu. Nakon što je upoznao jednog prijatelja, uspešnog biznismena iz Norveške, promenio je svoje mišljenje.

“Dođite u Norvešku”, Selatinu je rekao ovaj prijatelj krajem proleća te godine. “Imaćete platu od 2.000 maraka mesečno i možete da tražite azil. Naći ću vam posao.”

Godinu dana ranije, Selatin je penzionisan nakon bokserske karijere u Prištini. Zatim su njegovi planovi krenuli nagore. Njegova žena i šestomesečno dete napustili su Kosovo i otišli u Poljsku — njenu zemlju porekla — jer u Prištini nisu videli budućnost usled snažne policijske represije.

Selatin je pomislio da će biti lakše da se ujedini sa porodicom u Norveškoj nego u Grčkoj, te da će tamo imati bolji život.

Pre odlaska sa Kosova, Selatin je iznajmio deo kuće u kojoj je živeo, dok su njegova majka i brat nastavili da žive u drugom delu kuće.

Bivši bokser Selatin Gaši odlučio je da napusti Kosovo 1990. da bi pokušao da nađe bolji život za svoju nedavno osnovanu porodicu. Fotografija: Trendelina (Trëndelinë) Halili / K2.0.

Septembra 1990, kada se putovanje u inostranstvo i dalje obavljalo relativno nesmetano, on je otišao u Norvešku, gde je njegov prijatelj održao svoje obećanje do pronalasku posla. “Tada sam bio vrlo dobro plaćen”, priseća se on.

Nekoliko meseci kasnije, njegova supruga i sin pridružili su mu se u Norveškoj. Uskoro su dobili drugog sina u ovoj skandinavskoj zemlji. Iako su dobro živeli, verovali su da će biti vrlo teško da dobiju norveško državljanstvo, pa su se 13 meseci kasnije preselili u Švedsku, smatrajući da će im tamo biti lakše; prijavili su se za azil.

Međutim, u Švedskoj nisu uspeli da nađu zaposlenje, pa su dobar deo svog vremena proveli u centrima za azil.

“Život je bio jako skup [u Švedskoj], a ja sam još od detinjstva navikao da sam zarađujem svoj novac”, kaže Selatin.

Nakon što su nekoliko godina boravili u Švedskoj, odlučili su da se presele u Nemačku.

Selatin i njegova dva sina su se 25. februara 1994. preselili u Hanover, gde su tražili politički azil. Njegova supruga im se pridružila malo kasnije. Nakon gotovo jednogodišnjeg boravka u centrima za azil, koji su u kosovskom iseljeničkom diskursu devedesetih godina bili poznati kao hajme (po nemačkoj reči heime, sa značenjem “kuća” ili “sklonište”), dobili su dozvole za privremeni ostanak u Nemačkoj, kao i pravo na rad.

Sledećih šest godina, Selatin je radio kao moler po kućama.

Nakon što se smestio, svoje misli je usmerio ka tome da svog mlađeg brata dovede u Nemačku. Kada je rat na Kosovu počeo 1998-99, platio je oko 6.000 maraka krijumčarima koji bi izveli njegovog brata, ali plan nije uspeo zato što njegov brat nije bio u mogućnosti da napusti Prištinu.

Aktivizam na putu

Početkom proleća 1981, kada se Selatin i dalje aktivno bavio boksom u Prištini, Osman Osmani je već razmišljao o tome da napusti Kosovo.

Završavao je drugu godinu studija na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini — ali baš kao što je bio slučaj sa Fatljumom tri decenije kasnije — on se suočavao sa teškim ekonomskim uslovima koji su mu otežali nastavak studija. Početkom marta, on i njegov prijatelj napravili su plan da odu u Sloveniju nakon što je čuo da tamo ima dostupnih radnih mesta, a znajući neke ljude koji bi im pomogli da ostvare ovaj cilj. 

Međutim, pre nego što je mogao da ode, Osman i njegov prijatelj prvo je trebalo da obezbede novac.

“Nisam mogao da tražim od roditelja novac, jer se oni nisu slagali sa time da napustim školu”, kaže Osmani, čiji je otac bio jedina zaposlena osoba u porodici. “Ipak, oni nisu imali dovoljno novca.”

Na kraju su uspeli da novac dobiju od raznih prijatelja koji su tada radili. Uz podršku prijatelja, dospeli su do Valjeva u Srbiji, gde su se sklonili pre nego što su se zaputili ka Postojnu u Sloveniji.

Tek nekoliko sati nakon dolaska, razgovor sa policijskim službenikom izmenio je njihov plan.

“Šta je sa ovim lomom?” upitao je policajac. “Šta tražite?”

Osman Osmani je prvo pokušao da ode sa Kosova početkom proleća 1981, ali je njegov politički aktivizam učinio da se on brzo vrati da bi pomogao u organizovanju masovnih protesta te godine. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Mislio je na velike studentske demonstracije koje su počele u Prištini 11. marta te godine. Prvobitni zahtevi za uvođenje boljih uslova na univerzitetu uskoro su se pretvorili u masovni studentski pokret u kom je nastao prvi transparent sa natpisom “Kosova Republik”.

Osman je bio u putu i nije znao šta se dešava na Kosovu.

Pre nego što su krenuli ka Sloveniji, on i njegov prijatelj učestvovali su u “ilegalnom pokretu” Albanaca koji su tada sprovodili akcije zaustavljanja povećanja vojne i policijske represije usmerene protiv Albanaca, kao i aktivnosti za postizanje ekonomske ravnopravnosti i otcepljenja Kosova od Jugoslavije. Kada su čuli da se protesti održavaju, a što se podudaralo sa njihovim političkim ciljevima, oni su odlučili da se vrate u Prištinu.

Na Kosovu su počeli da se spremaju za sledeće proteste, koji su održani dve nedelje kasnije. Demonstracije su održane i u aprilu ove godine, ali su tada mnogi učesnici protesta bili pod policijskim nadzorom.

Oktobra 1981. neki članovi “ilegalnog pokreta” bili su uhapšeni, uzrokujući zabrinutost kod drugih ljudi. Kako se ne bi ugrozio pokret, Osman i troje drugih članova odlučili su da napuste Kosovo. Zajedno sa Abdulahom (Abdullah) i Nedžmijom Prapaštica (Nexhmije Prapashtica), kao i sa Fatonom Topalijem (Topalli) — koji je kasnije postao poslanik Skupštine Kosova — odlučio je da ode u Tursku. 

Iz Kosova Polja otišli su vozom u Beograd, odakle su se zaputili prema Istanbulu.

“Naš izgovor je bio da imamo porodični problem u Turskoj”, kaže Osmani. “Abdulah je prodao svoj auto marke Fiat i imao neku ušteđevinu. Ja nisam imao nikakav novac, ali smo otputovali.”

Međutim, nisu imali dovoljno novca da bi živeli u Turskoj. Drugi član “ilegalnog pokreta” koji je živeo tamo pomogao im je dajući novac i obezbedivši im boravak u Ankari.

“Albanci koji su živeli u Turskoj dosta su nam pomogli, iako su i sami teško živeli”, priseća se Osmani.

Pomoć koju su dobili omogućila im je da nastave svoju političku aktivnost i uskoro su stupili u kontakt sa drugim ilegalnim albanskim pokretima koji su bili aktivni u Turskoj. Ovi pokreti bili su aktivniji u Nemačkoj i Švajcarskoj, pa su tako Osmani i njegovi prijatelji razmatrali selidbu u te zemlje.

“Abdulah je rekao, ‘Osman bi trebalo da radi u pokretu, posebno zato što je njegovoj porodici kod kuće jako teško, a kako bi pomogao da se dostigne zajednički cilj i svojoj porodici’”, priseća se Osman.

Njegov put u Štutgart, Nemačka, platila je albanska ambasada u Turskoj putem konzula, koji je Osmanov prijatelj iz Peći. 

Kada je stigao, Osman je živeo u stanovima Albanaca koji su bili angažovani u “ilegalnom pokretu”. Tada je radio u časopisu koji je izlazio svakih mesec dana, a pod nazivom “Zëri i Kosovës” (Glas Kosova).

Godine 1983, aktivnosti organizovane u pokretu naterale su Osmana i Fatona da otputuju u Švajcarsku. Međutim, po povratku, Fatona je zaustavila švajcarska policija jer mu je pasoš istekao. Osman je odlučio da ostane u Švajcarskoj sa svojim prijateljem i, s obzirom da se Faton suočavao sa potencijalnom deportacijom u Jugoslaviju, obojica su zatražila politički azil.

Nekoliko meseci su se premeštali između različitih centara za azil, “između heimeova u Švajcarskoj”, kao što se priseća Osmani, dok su neki odsedali po kućama Albanaca koji su bili voljni da pomognu. Usled represije nad kosovskim Albancima, njima je dozvoljeno da odsednu u Švajcarskoj, gde on i dan-danas živi.

Naslovna fotografija: Iz privatne arhive Osmana Osmanija.