Deca rođena šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka sećaju se kako su ih roditelji tukli čak i za najmanje nestašluke. Prisećaju se čak slučajeva kada bi jedno dete napravilo problem, ali bi zatim roditelji pretukli svu decu. Ova vrsta nasilja često je primenjivana sa opravdanjem da je to jedini ispravan način da se deca vaspitaju.

Nasilje nad decom tada nije praktikovano samo u porodici, već i u školama. Časovi nisu počinjali bez udaraca nastavničkog štapa po prstima bučnih učenika. Štapa danas više nema, ali je nasilje i dalje tu.

Lako možemo da vidimo da smo društvo koje na nasilje i dalje gleda kao na rešenje, čak i u odnosu na decu. Na ulicama, u javnom prevozu, kod kuće, svedoci smo diskursa koji odrasli koriste na štetu dece — “Ćuti ili ću te pretući”, “Moraš da ga/je pretučeš, da bi razumeo/la” ili “Pomalo ih išamaram i više se ne čuju”.

Čini se da roditelji, nastavnici ili čak rođaci koji izgovaraju ove rečenice ne razmišljaju o posledicama koje po razvoj i rast dece.

Podaci iz institucija koje se bave primenom zakona — kao i iz lokalnih i međunarodnih organizacija sa orijentacijom u oblasti dečjih prava — potvrđuju da je nasilje nad decom, bilo da je fizičke ili psihičke prirode, i dalje rasprostranjeno na Kosovu.

Šef Sektora za dečju zaštitu u kancelariji Unicefa na Kosovu, Afrim Ibrahimi, ističe da je nasilje nad decom na Kosovu fenomen koji se ispoljava na razne načine, kako u porodici, u školama, tako i na rodnoj osnovi.

Podaci iz Istraživanja sa više pokazatelja za područje Kosova za 2013-2014. pokazuju da je 61,4% dece starosti između jedne godine i 14 godina iskusilo psihičko nasilje ili telesno kažnjavanje. Procenat je još viši kod romske, aškalijske i egipćanske zajednice. Prema Specijalnom istraživanju na temu života u ovim zajednicama, 71% dece između prve i 14. godine iskusilo je makar neki oblik telesnog ili psihičkog kažnjavanja.

Izveštaji Kosovske policije o maltretiranju dece navode konzistentan trend: u 2017. bilo je 243 prijavljenih slučajeva, 244 prošle godine, a ove godine je od januara do marta bilo 37 slučajeva.

U međuvremenu, “Analiza stavova, incidence i reakcija institucija na porodično nasilje na Kosovu: Dosta nam je izgovora”, koju je sprovela Mreža žena Kosova 2015. godine, ukazuje na povećanu svest o fizičkom nasilju u domaćinstvu. Studija zaključuje da se šamaranje dece smatra oblikom porodičnog nasilja, a po mišljenju 81,1% ispitanika.

Prema slovu istoimene studije, iz 2015. godine, oko 33% ispitanika saglasilo se sa tvrdnjom da bi “nekada dete trebalo kazniti šamarom”, što je pad u odnosu na 2008, kada se oko 46% ispitanika složilo sa ovom izjavom.

Kakvu zaštitu pruža zakon?

Iako je u poslednjih nekoliko godina povećana svest o štetnosti zlostavljanja dece, prema rečima Donjete Keljmendi (Kelmendi), direktorke Koalicije nevladinih organizacija za dečju zaštitu (KOMF), telesno kažnjavanje dece i dalje predstavlja socijalno prihvaćenu normu u našem društvu. “U određenoj meri i sama deca opravdavaju nasilje, gde na njega gledaju kao na jedan oblik discipline”, rekla je ona.

Prema rečima predstavnika institucije ombudsmana na Kosovu, telesno kažnjavanje dece se i dalje smatra činom vaspitanja i disciplinovanja. To se dešava zato što je “većina nastavnika/roditelja/prosvetnih radnika odgajana u društvu u kom je telesno kažnjavanje bilo prihvatljiv oblik vaspitanja. Ovakav način razmišljanja i života prenošen je, zatim, na decu”.

Zakon o zaštiti deteta — usvojen ove godine — osuđuje svaku vrstu nasilja i zlostavljanja dece, kaže direktorka KOMF-a Donjeta Keljmendi. Prema njenim rečima, “zakon propisuje da centri za socijalni rad (CSR) i policija intervenišu u porodici onda kada ih neko na to uputi ili u slučajevima u kojima postoji opravdana sumnja da porodica nije u mogućnosti da zaštiti dete od opasnosti po njegov život, od nasilja, zanemarivanja, zlostavljanja, maltretiranja i izrabljivanja”.

CSR jesu opštinska tela koja imaju mandat da, između ostalog, pruže socijalnu zaštitu deci koja su žrtve porodičnih sukoba.

Prvi put na Kosovu, prema rečima direktorke Keljmendi, zakon zabranjuje svaku vrstu telesnog kažnjavanja i disciplinskih mera koje narušavaju dostojanstvo deteta, uključujući psihičko nasilje, kao i “ponašanja koja degradiraju, posramljuju” i stavljaju dete u nepovoljan položaj. “Telesno kažnjavanje se zabranjuje u svakom okruženju, kod kuće, u porodici, u obrazovnim institucijama, u zdravstvenim ustanovama, u institucijama koje se bave primenom zakona i u pravosuđu, na radnome mestu i u zajednici”, rekla je ona.

Prilikom tumačenja zakona, može se reći da on štiti decu putem intervencija i pružanja usluga, a prema potrebama, s ciljem razvoja i postizanja dobrobiti dece u njihovom domaćinstvu ili tako što bi se smestila u alternativnu negu u slučajevima kada ne mogu da se prepuste brizi roditelja.

Kada je reč o uticaju nasilja na zdravlje i društveni život dece i o merama koje treba da preduzmu nadležne institucije, ombudsman preporučuje da deca treba da dobiju kontinuiranu podršku i da budu stalno konsultovana u procesu. U stvari, državne institucije su u obavezi da tako postupaju, a u skladu sa zakonima na snazi.

Pored toga, ombudsman zahteva da se sprovedu konkretne mere i usvoje planovi da bi se ovaj problem rešio na odgovarajući način.

Jedan konkretan plan jeste Akcioni plan koji je potekao iz Nacionalne strategije za zaštitu od porodičnog nasilja 2016-2020. Strategija navodi da neprijavljivanje zlostavljanja deteta predstavlja krivično delo. Prema tome, “svako ko ne prijavi krivično delo koje se dešava u nekoj porodici, može da bude krivično gonjen”.

Prema slovu strategije, porodično nasilje “nad decom, starijim i osobama sa invaliditetom” i dalje se ne prijavljuje u dovoljnoj meri. Istovremeno, strategija navodi da neophodna infrastruktura za “podršku ženama, deci i drugim članovima porodice koji su žrtve nasilja” nije dostupna na Kosovu.

Tamo se pominju i neki ciljevi za borbu protiv nasilja nad decom. Oni obuhvataju sledeće: Izgradnja kapaciteta stručnjaka, ohrabrivanje žrtava da prijave nasilje, povećanje poverenja građana u nadležne institucije, kao i podizanje svesti društva u odnosu na tolerisanje porodičnog nasilja.

Povređeni i povređeni

Ovakvu situaciju ne stvaraju samo izostanak odgovarajuće infrastrukture i manjak institucionalnih kapaciteta. Teret krivice počiva na našem društvu, jer način na koji porodica odgaja svoju decu upravo utvrđuje kasnije ponašanje dece u društvu.

Ako proanaliziramo razloge za tako visok stepen nasilja u društvu, zajednički motiv možemo naći u sistematskom nasilju koje se praktikuje već generacijama.

Psihološkinja Ibelinda Halili smatra da je nasilje nad decom rezultat nasilja koje su roditelji i staraoci i sami proživeli. “Osobe koje se ponašaju nasilno obično su i same bile žrtve nasilja”, rekla je.

Kaže da postoje i drugi razlozi zbog kojih je nasilje u našem društvu prepoznato kao metod za rešavanje mnogih problema, ne samo za disciplinovanje dece.

“Osobe (roditelji ili nastavnici) koji vode brigu o deci i upotrebljavaju nasilje, bilo da je ono fizičko ili psihičko, možda pate od ozbiljnog mentalnog poremećaja”, objasnila je ona. “Kada imate pristup njima, lako ih je prepoznati, ali kada su te osobe izolovane, vrlo je teško identifikovati ih. Dakle, problem bi mogao da se rešava pre nego što se proizvedu fizičke ili psihičke posledice po decu koja proživljavaju sistematsko nasilje.”

“Važno je da se ovi slučajevi blagovremeno adresiraju i da se podigne svest o svim oblicima i putevima nasilja”, kaže Halili. “Stanovništvo mora da bude obrazovano, jer ljudi često nemaju informacije o posledicama svih oblika nasilja.”

Društvo pati od svih posledica

Klinički psiholog Visar Sadiku kaže sledeće: “Deca koja odrastaju u tako [nasilničkim] uslovima nesumnjivo će ostati bez samostalnosti, dok će im ubuduće biti teško da donose odluke i nezavisno deluju.”

Naglašava da nasilje nikada nije poslužilo za pronalazak odgovarajućih rešenja za probleme ili za bolje ponašanje dece.

“Čini se da spoljni motivi predstavljaju podsticaj za decu da se ponašaju na određeni način, ali roditelji i staratelji jesu oni koji mogu da osnaže ili izmene ovo ponašanje”, rekao je. “Nažalost, u nekim slučajevima u kojima se nailazi na nedolično ponašanje, fizičko nasilje se koristi kao sredstvo disciplinovanja.”

Sadiku takođe objašnjava koje su posledice nasilja izvršenog nad decom. “Primenjivanjem fizičkog nasilja kao vaspitnog metoda, važnost komunikacije kao efektivnog sredstva disciplinovanja može da izgubi na značaju, tako ostavljajući još veći prostor za intenziviranje fizičkog nasilja, ali bez pozitivnih efekata po promenu ponašanja”, podvlači.

Štaviše, Sadiku kaže da “deca koja odrastaju u okruženju u kom se fizičko nasilje praktikuje imaju veću verovatnoću da iskuse razne emotivne probleme, kao što su anksioznost, depresija, stalni osećaj krivice, strah i nesigurnost u daljem životu”.

Disciplinovanje dece uz pomoć nasilja proizvodi i druge posledice. Psihološkinja Ibelinda Halili kaže da ih takav način vaspitavanja pretvara u problematičnu decu. “Deca koja odrastaju u okruženju punom nasilja imaju tendenciju iskazivanja agresivnog ponašanja; na primer, da sami sebe udaraju, da bacaju svoje igračke, gde to [nasilje] stvara uverenje da je on ili ona neželjeno dete u porodici i u društvu.”

Halili poziva roditelje i nastavnike da verbalno nasilje okarakterisano pretnjama zamene ovim rečima: “Ti si dobar dečak ili dobra devojčica”, “Nema potrebe da se ovako ponašaš” ako on/a baci nešto na pod, njemu/njoj treba rečima objasniti da to ponašanje nije prikladno.

“Ako bebi zatreba da se isplače, onda roditelji moraju da sačekaju da ta nepogoda prođe. Najbolje što roditelj može da uradi jeste da sačeka dok se dete ne primiri i nikada ne bi trebalo da mu se obraća sa rečima ‘ćuti ili ću te istući’”, savetuje ona.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.