Dojenje i sve što ga prati
Dojenje je i dalje obavijeno predrasudama, pritiscima i nerazumevanjem.
Piše Dafina Halili — 12/11/2024
Do Badnje večeri prošle godine, ceo koncept dojenja za mene je bio podjednako dalek kao i Mars. Onda se rodila Roza, moja ćerka, i bez puno razmišljanja, kao da sam se našla u iznenadnoj prekretnici neke bajke, ušla sam u čitav cirkus dojenja.
Pre Roze, moje interesovanje za dojenje nije išlo daleko. Povremeno bih, iz novinarske radoznalosti, istražila kako stoje stvari za žene koje doje na Kosovu: da li se poštuje zakon koji majkama dojiljama omogućava dva sata unutar radnog vremena, koje mogu koristiti kad god žele za dojenje, dok beba ne napuni godinu dana, a zatim jedan sat dok dete ne navrši dve godine? Da li poslodavci prilagođavaju radne prostore kako bi majke imale mogućnost da doje ili izmlazaju mleko u udobnosti tokom radnog vremena? A šta je sa društvenom stigmatizacijom — zar se dojenje u javnosti ne doživljava kao čin pobune?
I onda, bum, iskustvo mi je surovo srušilo i siromašnu radoznalost i ograničeno znanje. Roza je stalno bila gladna. Kao sat, tražila je hranu na svakih 20 minuta, često dok smo bile napolju, ili u nekom kafiću, baru, ćevabdžinici, tržnom centru. I ja sam je dojila svuda gde bi ogladnela, pod raznim neonskim svetlima, na improvizovanim trotoarima i uz stalnu buku saobraćaja.
Na moje iznenađenje, nije bilo osuda. Ljudi nisu izgledali uznemireno, ili su bili dovoljno pristojni da izbegnu poglede. Dojenje nije izazivalo zgražavanje u zemlji gde se javni postupci žena često disciplinuju, a njihova tela redovno kontrolišu i gde je krivljenje žrtve postalo norma, dok policija odbija da registruje prijave za porodično nasilje jer “nisi bila obučena po nepostojećem kodeksu oblačenja.” Možda su svi bili previše zauzeti svojim haosom. Možda ih jednostavno nije bilo briga. Ili, možda se telo žene više poštuje kad služi nekom drugom, pogotovo bebi.
Tako sam se upustila u dojenje sa svojom naivnom vizijom o tom procesu. Mislila sam: uzmeš bebu, prisloniš je na dojku, ona počne da sisa, gotovo. Ali stvarnost je bila potpuno drugačija. Našla sam se zarobljena u ovoj novoj, čudnoj rutini; nekada stalno u pokretu i na ulici, sada vezana za kauč i beskrajne potrebe deteta koje je delovalo kao da nikad, nikad ne može da se zasiti.
Dojenje, iako drevno, i dalje je proces obavijen nerazumevanjem.
Nije samo dojenje delovalo beskonačno. Beskonačne su bile i ideje, saveti, misli, snovi, teorije i šta sve ne o dojenju koje su dolazile od drugih. Tako se dojenje pretvorilo u sportsku disciplinu, sa strogim žirijem koji je u realnom vremenu procenjivao kvalitet mog mleka, kao da se radi o nekom voću iz bašte. Da li je organsko ili nije? Da li ispunjava standarde koje je postavio samoproglašeni komitet?
Tabori su se podelili. Moja mama prva je zaključila da je moje mleko lošeg kvaliteta i insistirala da Rozu hranimo dodatnom formulom, što smo na kraju i uradile, jer druga opcija bila je dete koje je stalno izgledalo gladno.
Zatim su došle medicinske sestre iz patronažnih poseta, drugi tabor. Stroge, rezolutne kao sutkinje, ali precizne. Svaka poseta dolazila je u paketu sa lekcijom, gotovo naredbom o “dojenju isključivo iz dojke”. Njihove oči nikako nisi mogla prevariti; kao laserski skeneri, prodirale su ispod mog zimskog džempera: “Zašto koristiš formulu? Dojke su ti pune!” Pritisak je bio kao na olimpijskom takmičenju.
Sistem, sa svom svojom birokratskom slavom, ne smatra učešće oca važnim, niti kao opciju, u tako važnom trenutku života.
Imale su isto mišljenje kao sestre iz privatne bolnice u kojoj sam odlučila da rodim, iako nas je koštala celu ušteđevinu. Izabrala sam tu bolnicu, delimično zato što državna bolnica ne dozvoljava prisustvo očeva na porođaju. Sistem, sa svom svojom birokratskom slavom, ne smatra učešće oca važnim, niti kao opciju, u tako važnom trenutku života. Čak mu daje samo dva dana porodičnog odsustva, što nije više od vikenda, šaljući društvu staru poruku da su bebe isključivo ženski posao.
I eto mene, ležim posle carskog reza, još pod dejstvom anestezije, gotovo bez mogućnosti da se pomerim. Sestre su prilazile jedna za drugom, kao da su u trci za dojenje. Dolazile su, objašnjavale kako da držim Rozu, kako da je nahranim, a zatim su nestajale za minut, kao magijom. Kretale su se brzo, dok sam ja, ležeći u krevetu i potpuno zbunjena, pokušavala da shvatim šta treba da radim. Kao u koreografiji, ponavljale su mantre: “Moraš da je dojiš samo iz dojke!” Zatim su mi dale flašicu sa formulom, ne obazirući se na kontradikciju između reči i dela, niti su se trudile da objasne da li Roza stvarno pije mleko.
I tek kad mi se već počelo činiti da sam konačno uhvatila ritam, stigla je ta užasna bol koja je na trenutak pretila da se pretvori u mastitis. Ako misliš da porođaj boli, nisi iskusila mastitis. Ili barem njegovu predigru. Grudi su mi gorele, a telo ključalo od groznice i temperature kao na bojnom polju. Prijateljice su odmah prepoznale simptome, upozorile me šta da radim i šta da izbegavam, i na kraju me spasile od noćne more punog mastitisa — neprijatelja svake dojilje.
Evo kako to izgleda sa mastitisom: kao kvržica, neka vrsta čvora u mlečnim kanalima koji blokira protok, pa grudi ne mogu da se isprazne do kraja. Grudi postanu otečene kao baloni koji svakog trenutka mogu da puknu. To je bio dokaz da, bez obzira koliko se trudila, Roza nije mogla da isprazni mleko. I opet sam se pitala kako nešto što izgleda tako jednostavno, kao dojenje, može da postane pravi test za strpljenje, izdržljivost i, naravno, ironiju.
Odlučila sam da savladam ovu drevnu veštinu i ušla u čudan svet znanja o dojenju, oblast punu kontradiktornih mišljenja. Jedni se kunu da su beli luk i ruski čaj magični duo za povećanje proizvodnje mleka, kao neki mistični eliksir koji će učiniti da grudi proizvode više. A šta kažu pobornici druge škole mišljenja? Oni bi vas stavili na crnu listu samo zato što ste pomislili da to probate. Ali, ovsena kaša, meso, ječam i fenugreek, biljka slična detelini, navodno su rešenje prema njima. I srećno vam bilo da pronađete fenugreek u lokalnoj prodavnici!
U međuvremenu, Roza je i dalje bila nezasita. Počela sam ponovo da čujem glas svoje majke koja mi šapće o “lošem kvalitetu” mog mleka.
Odluka da li će žena dojiti ili koristiti formulu treba da bude lični izbor svuda, ali da li je to zaista tako?
Jedne kasne noći, dok sam istraživala brojne izvore na internetu, napokon sam pronašla deo koji mi je nedostajao: beba poput Roze, rođena sa manje od tri kilograma, može imati problema da pravilno doji. Konačno sam pronašla odgovor, jasan i logičan razlog njene neugasive gladi. Posvetila sam se ovom novom ritualu koji sada znam napamet: pumpanje mleka, punjenje bočice, pa ponovo dojenje kako bi se održao taj drevni refleks sisanja. Neprestano, bez popuštanja, moje telo, svedeno na biologiju, uronjeno u ovu primordijalnu rutinu. Posle nedelja pokušaja i grešaka, Roza i ja smo napokon pronašle naš ritam. Nije to bila magija, već prava zbrka. Ali eto, uspevale smo.
Možda je moja zbrka, opet, bila neka vrsta privilegovanog haosa, prostor u kojem sam mogla da pravim greške, da doživim neuspeh i menjam pravila prema svojim potrebama. Odluka da li će žena dojiti ili koristiti formulu treba da bude lični izbor svuda, ali da li je to zaista tako?
Kada sam razgovarala sa ženama iz različitih delova Kosova, koje su ili bile ili su još uvek dojeće majke, naročito sa ženama koje žive u velikim porodicama ili sa partnerima koji ih ne podržavaju, saznala sam da su mnoge od njih bile potpuno uskraćene za ovu odluku. Bile su stisnute strahom da bi ih njihovo okruženje moglo smatrati lošim majkama ako bi se usudile da se odvoje od “svetog” čina dojenja.
Jedna žena, u srednjim tridesetim, koja nije uspela da doji, ispričala mi je da, i posle nekoliko godina, još uvek nosi teret stida. Druga žena, krajem dvadesetih, rekla je da nikada ne bi odabrala dojenje, jer ovaj proces zahteva privatnost i odmor, luksuz, kako ona to naziva, kojeg nema u domu sa mnogo članova.
U jednom drugom slučaju, žena, u kasnim tridesetim, ispričala je da je, kada je rodila treće dete, jednostavno svima rekla da nema mleka kako bi izbegla pitanja, jer je njeno iskustvo sa dvoje starije dece bilo gotovo traumatično: stalno nenaspavana, iscrpljena, bez mogućnosti da se oporavi od porođaja i sa lošom ishranom, jer je teret svih kućnih poslova uvek padao na njene ramena.
S druge strane, moja prijateljica Donika i ja često diskutujemo o duboko ukorenjenoj kulturi, koja se oslanja na fraze koje se energično promovišu širom sveta, poput “breast is best” (dojenje je najbolje). Slične kampanje razvijene su u poslednjih 30 godina od strane uglednih zdravstvenih organizacija, koje preporučuju dojenje isključivo iz dojke u prvih šest meseci života bebe, ističući zdravstvene koristi za bebe i majke.
Ako medicinski organi, poput budnog čudovišta, propagiraju isključivo dojenje, zar to ne stvara stigmu prema onima koje odluče drugačije?
Možda je to za nekog inspirativno. Ali u stvarnosti? To je kao štap koji škripi po telima majki. Ako medicinski organi, poput budnog čudovišta, propagiraju isključivo dojenje, zar to ne stvara stigmu prema onima koje odluče drugačije? Mi, žene, stavljene smo u poziciju da prihvatimo jedan ideal, koji ne ostavlja mesta za uzimanje u obzir konteksta i okolnosti, a kamoli za naše mentalno zdravlje ili udobnost, koje nestaju u stalnoj potrazi za onim što je “najbolje za bebu.”
Naravno, mnoge žene uživaju u dojenju — i ja sam imala lepo iskustvo — ali za mnoge druge, dugi besani dani i teskoba koja se polako javlja nakon porođaja, u kombinaciji sa postporođajnom depresijom, pogoršavaju njihovo blagostanje. Kada kampanje ignorišu ovakva iskustva, podsećaju nas na početak 20. veka, kada su velike korporacije promovisale skupu formulu kao superiornu u odnosu na majčino mleko, stvarajući stres za siromašne roditelje koji nemaju pristup pitkoj vodi.
To je čudna kontradikcija — nešto tako osnovno, toliko hvaljeno od svih, da bude istovremeno i potpuno pogrešno shvaćeno. Žene moraju imati priliku da čuju, a naročito da shvate teže aspekte, kako bi donele informisanu odluku pre nego što rode. I za one koje se odluče za dojenje, važno je da znaju kako to može uticati na njihov život.
Znajući kako se dojenje često uzima zdravo za gotovo, dok se o njemu tako malo govori, zamolila sam svoju prijateljicu Doniku, njenu koleginicu Diellu i poznanicu Tringu da podele svoja iskustva. Iako su veoma vredna, ova iskustva predstavljaju samo mali deo šireg, složenog mozaika iskustava žena sa dojenjem.
Diella Aliu, 32 godine
Diella je lako započela dojenje. Ali ta lakoća je trajala samo jedan dan. Ono što je usledilo bila je borba sa anksioznošću i suzama, i dugotrajna upornost da istraje.
Kada su mi doveli Benija u sobu, odmah je počeo da sisa. Bilo je tako prirodno i pomislila sam: ‘Vidiš kako je lako.’ Međutim, jedan od čestih problema, posebno u privatnim klinikama, jeste što odmah daju formulu bebi, stvarajući utisak da majka nema dovoljno mleka od samog početka. I meni se to desilo, iako sam insistirala na dojenju jer sam čitala da je prvo mleko dovoljno za bebu. Beni je spavao satima i nije često sisao, što je izazivalo njegovu nervozu kad bih ga stavila na dojku, jer je više voleo lakoću flašice iz koje je mleko lakše teklo.
U bolnici sam imala dve krize. Počela sam da primećujem da se stanje mojih grudi pogoršava, ali nisam znala zašto. Kada sam pokušavala da koristim pumpu, ništa nije izlazilo. Način na koji su mi stavljali Benija na dojku nije bio ispravan. Nije je pravilno uhvatio, što je izazvalo povrede kože. Počela sam da osećam bol i krvarenje.
Zatim kod kuće, nastavila bih ceo dan sa Benijem na dojci. On bi provodio ceo dan na dojci, ali kada bi bio najgladniji, počeo bi da plače i odbijao da se približi. Bio je to vrlo težak osećaj. Jer kada rodiš, doživljavaš ogromne promene, upoznaješ bebu koju si nosila u stomaku, a kada ne možeš da je umiriš, osećaš kao da ne uspevaš. Negodovao bi čim bi osetio miris dojke.
Kada smo mu davali formulu, on ju je povraćao, pa sam počela da koristim pumpu, koliko god da je mleka izlazilo, trudila sam se da ga nahranim. U tom periodu sam pomislila da verovatno imam postporođajnu depresiju, jer sam često plakala. Neki od tih dana ostali su mi u pamćenju kao jedni od najdužih u životu.
Prekretnica je nastupila kada smo odveli Benija na prvu vakcinu. Tamo su nam neke sestre pomogle sa informacijama o dojenju. Uzele su nas u posebnu sobu i, kada su me pogledale, rekle su da su mi kanali zatvoreni i da, ako ne dođem za 42 časa, moraću da idem kod lekara jer bih mogla da razvijem mastitis. Naučile su me kako da masiram da opustim zategnuti grudni koš, savetovale da stavim nešto toplo kako bih podstakla otpuštanje mleka i pokazale mi kako da pravilno držim Benija da bi uhvatio dojku.
Pomislila sam da je sve u redu. Beni je počeo da spava mirnije i, na trenutak, pomislila sam da smo konačno našli naš ritam. Međutim, Beni je ponovo počeo da odbija dojku. Pozvali smo jednu sestru u kuću da nam ponovo pomogne. Imala sam strah da jednostavno ne znam kako treba, iako su mi babice već puno pomogle. Sestra je rekla da se kanali mogu ponovo blokirati jer Beni još uvek ima problem sa sisanjem.
Znam da je ceo proces mnogo teži nego što sam mislila, ali nisam znala da treba da proveravam da li imam mleka, da li su mi grudi otečene, da li su zategnute ili da li treba da ih masiram. Morala sam da naučim kako da držim bebu tako da pravilno uhvati bradavicu i ne ošteti kožu. To je nešto što moraš da znaš. I bilo me je iznenadilo što se o ovome toliko malo govori, iako mnoge žene prolaze kroz iste stvari. Možda zato što je to nešto što se vremenom zaboravi.
Medicinski tim treba da bude bolje obučen da podrži majke u procesu dojenja, naročito one koje prvi put rađaju. Ja sam odmah imala informacije o mastitisu i obraćala pažnju na svoje telo. Kasnije sam shvatila da informacije o mastitisu nisu uvek tačne. Tačno je da kanali treba da se oslobode toplom vodom, ali ako imaš blokirane kanale, ne treba da koristiš toplotu, jer to može da izazove još veći protok mleka i pogorša situaciju. Treba da staviš nešto hladno da bi sprečila oštećenje.
Nakon mesec dana izazova, proces je postao mnogo lakši i oboje smo ga zavoleli. Kada sam se vratila na posao, da bismo održali našu rutinu, morala sam da pumpam kako bih sačuvala količinu mleka. Obično sam pumpala dva puta dnevno, ujutro i popodne, čuvajući mleko u termalnim kesama za Benija kada nisam kod kuće.
Ono što sam smatrala vrlo važnim, osim informacija koje treba da dobijemo od medicinskog osoblja, jeste da oba partnera budu uključena.
Kad sam počela da radim, imala sam podršku svojih kolega, što me je navelo da razmišljam o majkama koje nemaju takvu podršku. Rad sa skraćenim radnim vremenom za dojilje je ogromna pomoć. Za mene je to bilo olakšanje jer sam mogla da idem kući ranije da budem sa Benijem.
Ono što sam smatrala vrlo važnim, osim informacija koje treba da dobijemo od medicinskog osoblja, jeste da oba partnera budu uključena, jer dojenje ne treba da bude samo odgovornost majke.
Na početku, bebe često noću traže da doje, ja sam bila iscrpljena od porođaja, a on [partner] bi ustajao sa mnom, ili bi ga uzeo i doveo do mene, ili bi ostao sa mnom da me podrži dok se ne završi sesija dojenja koja je trajala satima. Sve ovo mi je puno olakšalo, jer je to teret koji te čini da se osećaš usamljeno i proces koji samo ti osećaš.
Ne znam ni kako da objasnim to što osećaš. U trenucima kada sam imala krize i nisam znala kako da se snađem, on me je smirivao i govorio mi: ‘Hajde da pogledamo zajedno video snimke, da nađemo neku savetnicu za dojenje koja bi nam mogla pomoći.’ Nije da sam uvek odmah razumela sve što se dešavalo.
Pre neki dan Beni je napunio godinu dana, a rutina se nastavlja svakodnevno dok god ne ometa moj život. I za mene je to poseban i smirujuć trenutak, gotovo kao meditacija, jer je to trenutak kada Beni doji, a ja se odmaram.”
Donika Gashi, 34 godine
Donika ima slično iskustvo kao i ja kada je reč o dojenju u javnosti — uglavnom pozitivno, uz samo jedan neugodan incident. Kada se Vera rodila, Donika je već bila iskusna u dojenju, ali nije bila zagovornica kampanje “dojenje je najbolje” (breast is best).
Od samog početka, odlučila sam da želim prirodan porođaj i dojenje, ali naravno, treba biti otvorena za svaku iznenadnu situaciju koja može da se desi. Ono što mi je pomoglo da ovo iskustvo prođem uspešno bila je psihološka priprema tokom trudnoće i informisanje o dojenju. Čak sam učestvovala u jednodnevnoj obuci koju je organizovala organizacija Action for Mothers and Children [nevladina organizacija koja se fokusira na zdravlje majki i dece].
To ne znači da će sve ići lako. Stvarno iskustvo je mnogo komplikovanije od onoga što se nauči unapred. Kada sam počela da dojim, shvatila sam da je početak jako težak, umorna si od porođaja i sve ti je novo. Čini se da ne radiš ništa osim što detetu daješ da sisa stalno.
Moj problem je počeo u bolnici, gde nisam imala dovoljno podrške za dojenje. Kada sam rodila, želela sam da bebu imam pored sebe i stavim je na grudi kako bismo imali kontakt “koža na kožu”, ali su mi je dali samo na minut dok su presekli pupčanu vrpcu, a zatim su je odmah uzeli. To je zaista velika stvar kad rodiš, a nisi ni svesna da treba da tražiš da ti bebu ostave na grudima. I onda su joj dali formulu.
Beba, koja je već bila hranjena, više nije želela da sisa, iako je imala refleks. U jednom trenutku su samo uzeli moju dojku, pokušavali da je stave u njena usta, a ja nisam shvatila šta se dešava, pa sam jednostavno odustala. Prvih nekoliko dana sam joj davala formulu. Videli su da je beba bila gladna, pa su počeli da je hrane iz flašice. Kasnije sam pozvala babicu da dođe kod nas i pomogne mi. Shvatila sam da je ovo zapravo tehnička stvar. Pomogla mi je da ispravno pozicioniram bebu i pravilno držim dojku.
Ono što mi se svidelo jeste što sam Gjinu dozvoljavala da sisa gde god je želeo, bilo u kancelariji, kafiću, restoranu ili na plaži. Svuda. Samo jednom sam imala loše iskustvo u jednom plaćenom kutku za decu. Sin se igrao, pa je zatražio da sisa, a onda su mi rekli da to ne mogu da radim tamo jer je zabranjeno, već da postoji posebna soba za majke. To me je zaista šokiralo.
Kada započneš sa dojenjem, brzo shvatiš koliko su svi oko tebe zaokupljeni time. Prvo pitanje koje ti postavljaju je: “Imaš li mleka?”, i taj neprestani pritisak te tera da konstantno preispituješ sebe.
Sa drugim detetom, Verom, moje iskustvo je bilo potpuno drugačije. Znala sam šta da očekujem i nisam imala stres oko toga da li ću umeti da dojim. Ovog puta sam insistirala na kontaktu “koža na kožu”. Dok su završavali sa procedurama šivenja, uklanjanja posteljice i ostalog, držala sam Veru na grudima pola sata, i ona je odmah počela da sisa. Jednostavno, bila sam zrelija odlučnija u svojoj želji.
Kada započneš sa dojenjem, brzo shvatiš koliko su svi oko tebe zaokupljeni time. Prva pitanja koja ti postavljaju su: “Imaš li mleka?”, “Da li sisa kako treba?”, “Imaš li dovoljno?” — i taj neprestani pritisak te tera da konstantno preispituješ sebe. Ako beba plače ili je nervozna, odmah pomisliš da nemaš dovoljno mleka; ako je mirna i ne ispušta glas, brineš se da ne dobija dovoljno. Nesvesno se osećaš osuđeno i krivo, što pokazuje koliko je niska svest o mentalnom i fizičkom zdravlju žena koje su tek postale majke. Postoje pitanja koja ne bi trebalo da postavljaš roditeljima. Kao majka, sama sebe preispituješ zbog svega, pogotovo kada je u pitanju prvo dete i sve ti je novo.
Paradoksalno je da, dok te na početku svi pritiskaju da dojiš, nakon godinu dana ti govore: “Dosta je bilo, skini dete s dojke.” Za svaku majku koja ne može da doji ili nema dovoljno mleka, sasvim je u redu hraniti dete formulom.
Iako verujem da je dojenje najbolja hrana za bebu, smatram da ono treba da bude srećno iskustvo i za majku i za dete. Sa Verom sam bila mnogo opuštenija. Da nisam mogla da dojim, razmislila bih o formuli ili kombinovanom hranjenju, a da pri tome ne osetim da sam podbacila kao roditelj.
Odluka o dojenju je isključivo majčina, ili čak i detetova — kada dete pokaže da više ne želi da sisa. Koliko god to može biti stresno, važno je ignorisati pritisak i raditi ono što osećaš da je ispravno za tebe. Ne sme biti nikakve stigme prema ženi koja odluči da ne doji ili da nastavi da doji duže vreme. To važi dokle god se majka oseća dobro i ne radi to pod prisilom ili zato što mora.
Dojenje u kombinaciji sa poslom je posebna priča. Meni je bilo izvodljivo jer sam imala dobar pumpicu i mogućnost da izmlazam mleko na poslu. Ovi troškovi, kao što su pumpe, kese za mleko i formule, nedostižni su za većinu ljudi i država bi trebalo da subvencioniše PDV za ove neophodne stvari.
Emancipacija žena ne postiže se samo obezbeđivanjem dva slobodna sata za dojenje prema Zakonu o radu. Partner takođe treba da ima roditeljsko odsustvo, jer roditeljske obaveze pripadaju oba roditelja, a ne samo majci.”
Tringa Huruglica, 33 godine
Tringa je prošla kroz niz teških borbi sa bolešću, i za nju su stvari poput porođaja i dojenja bile gotovo nezamislive. Uprkos svemu, njeno iskustvo se pokazalo potpuno drugačijim od onoga što su joj drugi govorili ili što je sama pročitala.
Operisana sam zbog skolioze i imam 17 šrafova i dve šipke u kičmi. Operacija je urađena pre 10 godina iz hitne potrebe, i od tada me je trudnoća uvek plašila, jer nisam znala kako će proces teći i da li ću izdržati do kraja.
Odabrala sam prirodni porođaj jer sam znala da će oporavak i dojenje biti brži. Prvobitno sam planirala da se porodim u privatnoj bolnici, verujući da će to biti sigurnije za moje zdravlje zbog svega što sam prošla. Međutim, kasnije sam se odlučila za porođaj u QKUK-u (Univerzitetski klinički centar Kosova), jer tamo preferiraju prirodni porođaj. Čula sam mnogo priča o tome kako privatne bolnice često podstiču na carski rez, čak i kada za to nema medicinskog razloga.
Da sam morala na carski rez, ne bih mogla da koristim epiduralnu anesteziju [ubrizgavanje lokalnog anestetika u kičmu], već samo opštu anesteziju, a nisam želela da propustim doživljaj porođaja, da ne osetim ništa. Nisam želela da zaspim i probudim se bez bebe pored sebe. Htela sam da doživim taj trenutak, da je vidim kako dolazi na svet, da budem svesna svega što se dešava.
Tokom trudnoće sam mnogo šetala, čitala, radila jogu i meditaciju i svakodnevno se pripremala za dojenje. Posvetila sam mnogo vremena i pažnje sebi kako bih se spremila za taj proces; radila sam sve masaže i primenjivala sve preporučene kreme. Trudila sam se da se pravilno hranim sve vreme, i na kraju, porodila sam se veoma brzo.”
Na kraju krajeva, način dojenja definitivno treba da bude onaj koji sama majka oseća da je ispravan za nju.
Mnogo sam čitala o ovom procesu i imala sreće što mi je majka medicinska sestra, koja se bavila savetovanjem o dojenju još pre rata. Tokom rata je čak putovala po raznim delovima Kosova kako bi pomagala ženama tokom i posle porođaja. Zahvaljujući njenoj prisutnosti u mom životu, uvek sam bila dobro informisana.
Primetila sam da, iako su informisani, u bolnici ne prate uvek preporučene prakse. Na primer, važnost kontakta “koža na kožu” se zanemaruje; tražila sam to, ali mi nisu omogućili. Tek nakon što su obukli bebu, dali su mi je da je podojim. Takođe, u QKUK-u ne koriste formulu, ili barem ne u mom iskustvu, dok sam u privatnim bolnicama, kada sam posećivala poznanice koje su tamo rađale, primetila da babice hrane bebe formulom bez ikakvog prethodnog pitanja. Nemam ništa protiv korišćenja formule kada je to potrebno, ali ne želim da bolnice nameću tu opciju kao prvi izbor bez pružanja šanse dojenju.
Naravno, i u QKUK-u, gde nas je u sobi bilo deset, babice nisu mogle da pruže dovoljno pomoći. Određenu sigurnost su mi davala znanja koja sam stekla tokom trudnoće iz izvora koje sam spomenula, ali takođe je presudnu ulogu odigrala jedna obuka sa organizacijom Action for Mothers and Children. Bilo nas je oko deset žena na toj obuci, gde su nas podučili o važnosti kontakta “koža na kožu” i kako to pomaže bebi da prirodno potraži dojku. Ponekad je jedna takva obuka dovoljna da dobiješ osnovne informacije i da kasnije samostalno istražuješ dalje.
Za mene je dojenje bilo lako od samog početka i osećam se srećno jer znam da nisu sva iskustva takva.
Za mene je dojenje bilo lako od samog početka i osećam se srećno jer znam da nisu sva iskustva takva. Videla sam žene kojima je bilo teško, dok sam ja prve nedelje provela odmarajući se sa bebom, gole kože uz kožu, kako bismo stvorili što veću bliskost i osigurali snažnu povezanost.
Imam sreću što mogu da radim od kuće ili da imam fleksibilno radno vreme. To je zaista važno, jer mi omogućava da uvek budem uz Ozija i da ga odgajam prema principima i na način koji smatram najboljim, radeći stvari onako kako želim.
Takođe, činjenica da je partner mogao da radi od kuće bila je od velikog značaja. Prva dva meseca, dok se još nisam potpuno oporavila, on je bio taj koji je menjao sve pelene bebi. Ustajao bi noću, menjao pelenu, donosio mi bebu i postavljao je s jedne strane dojke na drugu. Tokom dana, kada mi je bio potreban odmor, preuzimao bi brigu o njemu. Takođe, brinuo se o kućnim poslovima kad god sam se osećala iscrpljeno. Oboje smo se trudili da imamo vreme samo za sebe, jer je to za oba roditelja veoma važno.
Priprema za dojenje treba da počne još tokom trudnoće, kako bi, kada rodiš, znala šta da očekuješ. Imala sam prijateljice koje nisu imale uspeha sa dojenjem kod prvog deteta, ali su uspele sa drugim, dok su druge pronašle proces previše teškim i nisu želele ponovo da pokušaju. Ali na kraju krajeva, način dojenja definitivno treba da bude onaj koji sama majka oseća da je ispravan za nju.”
Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0