Dijalog između Kosova i Srbije energično je nastavljen. Zajedno sa njim pojavile su se složene i neizvesne situacije.

Strane koje učestvuju u njemu smesta su potvrdile svoje protivljenje tehničkom procesu, što je model koji je ranije korišćen. Umesto postizanja pojedinačnih sporazuma o određenim temama, to znači da se pregovori mogu okončati samo pomoću “veličanstvenog” sporazuma koji će obuhvatiti niz pitanja.

Međutim, ono što je ostalo nedorečeno jeste da će manir posrednika, to jest Evropske unije, ostati isti — zasnivaće se na “evropskom metodu” koji svoje poreklo vuče iz prvobitne filozofije Evropske zajednice za ugalj i čelik. Cilj ove paradigme bio je da se izgradi poverenje između učesnika tako što će se voditi diskusija o tehničkim pitanjima i da se zatim, postepeno, učesnici u pregovaračkom procesu okrenu osetljivim temama.

Ovaj “postepeni pristup”, koji je korišćen pri postizanju sporazuma između 2011. i 2015, u upotrebi je i dan-danas; razlika je u tome što je sada neophodno da se učesnici dijaloga dogovore o svim temama istovremeno, da bi postigli sporazum.

Kosovo i Srbija su započeli razgovore o temama koje su smatrane manje kontroverznim, kao što je pitanje nestalih osoba za kosovsku stranu i raseljenih lica za srpsku stranu. Nakon rezultata ostvarenih u ovim oblastima, kako su o tome izvestili zvaničnici EU, oni sada imaju nameru da obrade složenije teme, kao što su imovinska i finansijska prava, kao i prava manjinskih zajednica.

Tehnički pristup se pokazao uspešnim u Evropi nastaloj posle Drugog svetskog rata, kada su krivci preuzeli odgovornost za zločine, izvinili se i kada su čitave generacije jednoglasno osudile zločince. Međutim, u slučaju Kosova i Srbije, čini se da ovaj metod stvara brojne prepreke. Ono što je postignuto posle Drugog svetskog rata nikada nije ostvareno po završetku jugoslovenskih sukoba, a kamoli u slučaju rata na Kosovu.

Imajući u vidu takvu realnost, kosovsko-srpski dijalog ušao je u konačnu fazu, dok specijalni izaslanik EU, Miroslav Lajčak, predvodi razgovore čiji je cilj sveobuhvatni sporazum.

Lajčak je dobio mandat uz punu podršku Saveta EU, koji ga je na to mesto imenovao, ali i Nemačke i Francuske, zemlje koje su, na ovogodišnjem virtuelnom Pariskom samitu, jasno i glasno stavile do znanja obema stranama da države-članice EU podržavaju specijalnog izaslanika u ovom procesu. Lajčaku je ova podrška neophodna, jer kosovske vlasti nisu bile spremne da prihvate njegovo postavljenje, imajući u vidu da je bio ministar spoljnih poslova Slovačke — države koja ne priznaje kosovsku nezavisnost — i činjenicu da je glasao protiv članstva Kosova u Unesku (UNESCO).

Povratak u nesklad

Očevidno Lajčakovo pregalaštvo da aktuelizuje pregovore, a nakon izjava da su se strane već saglasile oko okvira procesa i njegovih elemenata, stvorilo je lažan utisak. Iako se ne može očekivati da proces napreduje bez izvesnih prepreka, čini se da poteškoće trenutno prelaze postojeće granice. Očigledno je da strane-učesnice u dijalogu nisu spremne za “veličanstveno finale”, uprkos tome što izjavljuju suprotno od toga.

Na kosovskoj strani primetan je upadljiv izostanak unutrašnjeg političkog jedinstva u odnosu na pregovarački proces i poziciju Kosova. Aktuelna vlada, pod vođstvom stranke premijera Avdulaha Hotija (Avdullah Hoti), LDK, nema većinu nužnu za nastavak procesa, a ne poseduje ni legitimitet.

Kada je u pitanju srpska strana, predsednik Aleksandar Vučić i njegov autoritarni režim i dalje su zaglibljeni u stanju uma iz doba Slobodana Miloševića, kada je Vučić služio kao ministar informisanja. Ovaj mentalitet je taman toliko zabašuren da bude prihvatljiv Evropskoj uniji. Brzopleti dogovor ga ne zanima, ako prethodno ne bude siguran da će “zauzvrat” dobiti ono što želi.

U međuvremenu, dve strane su i dalje na distanci i sa zategnutim odnosima. Dokaz za to jesu izjave srpskog ministra odbrane Aleksandra Vulina, koji je prošlog vikenda u više navrata upotrebio uvredljive izraze na račun kosovskih Albanaca, tvrdeći čak da na to ima “pravo”. U sličnom maniru, ministar spoljnih poslova, Ivica Dačić, izjavio je da je zabrinut za “glupe” Srbe koji Albancima pokazuju lokacije masovnih grobnica žrtava režima čiji je on bio portparol.

Sve se ovo izdešavalo u sedmicama nakon što je EU saopštila da su strane-učesnice uspele da utvrde inicijalne teme, kao što je pitanje nestalih osoba.

Lajčakova revnost bi mogla da nas asocira na upornost ambasadora Sjedinjenih Država Ričarda Grenela (Richard Grenell), ali on ne poseduje Grenelovu političku moć. Međutim, u ovom kontekstu je čak i Bela kuća imala ograničenu sposobnost da natera strane-učesnice da postignu konačnu nagodbu, pa se, umesto toga, odlučila za “ekonomsku normalizaciju”. Lajčakova politička moć ograničena je na ovlašćenja specijalnog izaslanika, koji jedino može da obeća dobru volju EU za pregovaračkim stolom, ali gde je moguće isposlovati i obećanje o evropskoj perspektivi.

To je prava šargarepa koju EU može da upotrebi da bi pregovarački proces dovela do konačnog sporazuma. U odsustvu realne evropske perspektive za Kosovo, koje pet država-članica i dalje ne priznaje, EU kao svoj jedini adut ima viznu liberalizaciju. Ova šargarepa — koja se već duže vreme nudi — neće biti dovoljna da se Kosovo privoli pregovaračkom stolu zarad postizanja veličanstvenog sporazuma.

S druge strane, Srbija je i dalje daleko od toga da ispunjava uslove za članstvo u EU; ona još nije otvorila sva poglavlja o pravnim tekovinama EU, što znači da bi najranije 2025. mogla da postane članica. Dotle će njeno interesovanje za postizanje sporazuma sa Kosovom biti mlako, zbog čega se trudi da utiče na proces u svoju korist.

Nova faza, stari problemi

Sem ovih izazova, ponavljanje problema iz ranijih faza moglo bi da zaustavi napredak dijaloga.

Dok Lajčak stoji na čelu, normalizacija i dalje važi za termin sa višestrukim tumačenjima, prilagođen tako da odgovara preferencijama obeju strana, premda nije jasno šta će uslediti po okončanju procesa. Na sastancima iza zatvorenih vrata, predstavnici EU — među njima i oni na najvišem nivou — priznaju da će se razgovarati o srpskom priznanju Kosova i da je to cilj, iako nikada nije javno saopšteno. Ni Srbija ne priznaje da se o tome pregovara.

Netransparentnost je i dalje ključna karakteristika procesa, što znači da je nepoznanica još mnogo, izuzev onih elemenata koje je Lajčak već pomenuo.

Nažalost, nisu svi učesnici u ovom procesu njegovi iskreni akteri. Primena sporazuma o Zajednici srpskih opština jedno je od pitanja koja se odnose na ovaj element.

Kosovo se saglasilo da razgovara o pravima manjinskih zajednica kada je pregovore vodio predsednik Tači (Thaçi); to je jasno na osnovu dokumenta iz januara 2019, koji je njegov kabinet podelio sa državnom delegacijom.

Međutim, i dalje se ne zna da li se premijer Hoti saglasio da o ovom pitanju razgovara u Briselu, uprkos činjenici da Načela Zajednice srpskih opština, nastala 2015, predviđaju da statut ove asocijacije bude napisan u režiji Upravljačkog tima i predstavljen u dijalogu na visokom nivou.

Što se tiče Srbije, neiskrene su izjave njenih činovnika o tome da žele da vide primenu sporazuma postignutih 2013. i 2015, kojima se utvrđuju nadležnosti ovog tela.

U sporazumu iz 2015, tačke 2 i 21 upućuju na kosovski Ustavni sud kao na organ koji će tumačiti uredbu vlade o Zajednici, sa sledećim tekstom: “Vlada Kosova će usvojiti direktno primenjivu uredbu, koju će razmotriti Ustavni sud” i “Statut će biti potvrđen uredbom”.

Stvar je, pak, u tome što Srbija istinski ne traži primenu (neodređenijeg) sporazuma iz 2013, jer njene želje u odnosu na Kosovo se tako ne bi ostvarile; aspiracije Srbije se kreću od autonomije za opštine sa srpskim većinskim stanovništvom do teritorijalnih pretenzija.

S druge strane, EU kaže da od Kosova zavisi kako će formirati Zajednicu i sprovesti sporazume koje je postiglo, a da bi sebe predstavilo kao ozbiljnog i kredibilnog partnera u procesu. Pravi cilj nije primena sporazuma, već obnavljanje pregovora o sporazumu.

Lajčak zna da je sporazum, koji je izdejstvovala EU, ostavio prostor za raznorodna tumačenja. Takođe je svestan da verzija zasnovana na odluci Ustavnog suda ne odgovara Srbiji i da bi aranžmani u korist srpske zajednice na Kosovu mogli da budu od ključnog značaja za postizanje konačnog sporazuma.

Iako će brojni izazovi istrajavati, pa se može očekivati dugotrajan proces, izbegavanje problema iz prošlosti treba da posluži kao inicijalna vodilja za postizanje konačnog sporazuma u dijalogu.

Naslovnica preuzeta sa naloga Miroslava Lajčaka na Tviteru.