Dana 9. januara 2025. godine, vlada je pokrenula proces prethodne kvalifikacije za Projekat skladištenja energije putem baterija, koji obuhvata gradove Uroševac i Istok. Projekat predviđa izgradnju kapaciteta za skladištenje električne energije kroz baterije, uz osnivanje nove kompanije pod nazivom Korporacija za skladištenje energije. Ova korporacija će upravljati sa dve baterije kapaciteta po 125 MW za po dva sata (ukupno 250 MWh), dok će KOSTT imati u vlasništvu 45 MW za dva sata (90 MWh). Ukupan dnevni kapacitet ovih baterija iznosiće 340 MWh.

Istovremeno, energetska kriza koja je zahvatila celu Evropu nakon sveobuhvatne ruske invazije na Ukrajinu, dovela je do toga da vlada Kosova početkom 2022. godine uvede prve mere podrške građanima radi povećanja energetske efikasnosti, kroz subvencionisanje grejanja pomoću energetski efikasnih uređaja. U godinama koje su usledile, vlada je nastavila da podržava razne mere putem javnih poziva, pomažući građanima i firmama u nabavci efikasnih uređaja, instalaciji sistema grejanja, zameni prozora i poboljšanju izolacije kuća.

Politike i akcije LVV tokom ovog mandata nagoveštavaju da će fokus ostati na energetskoj tranziciji ka čistim izvorima energije. Međutim, bez osigurane pouzdanosti snabdevanja tokom ove prelazne faze i uz skroman udeo obnovljivih izvora energije (OIE) u ukupnoj proizvodnji, zavisnost od uvoza će ostati ključna. Energetske krize bi mogle da se ponove svaki put kada potražnja poraste.

U međuvremenu, programi PDK-a, LDK-a i AAK-a obećavaju izgradnju proizvodnih kapaciteta zasnovanih na prirodnom gasu.

Gasne elektrane i gasifikacija zemlje

Najveće opozicione partije vide prirodni gas kao najbrži način za postizanje stabilnosti u snabdevanju električnom energijom.

PDK se zalaže za realizaciju projekta gasne elektrane kapaciteta 350 MW, koja bi bila povezana gasovodom sa Albanijom, kroz koju prolazi Transjadranski gasovod (TAP), sa terminalom u blizini Fiera. Takođe, planiraju se gasovodi za povezivanje sa Severnom Makedonijom, koja već povećava kapacitete za svoju gasifikaciju. Severna Makedonija se nalazi između Kosova i Grčke, koja ima LNG terminal u Aleksandropolisu, koji služi kao izvor “američkog gasa” u tečnom stanju (LNG).

Prema PDK-u, gasifikacija zemlje podrazumeva izgradnju mreže za distribuciju i snabdevanje gasom na Kosovu, ali nisu precizirane regije koje će biti prve u procesu gasifikacije. Sve će prethodno biti definisano kroz detaljnu studiju. Program PDK-a obećava da će snabdevanje gasom smanjiti troškove života građanima i poslovnim subjektima.

S druge strane, LDK ima širi program za izgradnju gasne elektrane i gasifikaciju.

LDK se obavezuje na izgradnju gasne elektrane ukupnog kapaciteta 500 MW kako bi se obezbedila osnovna energija i stabilnost sistema, omogućavajući tranziciju ka postepenom napuštanju tehnologije zasnovane na uglju i konačno zatvaranje termoelektrane “Kosova A”. Prema njihovom programu, ovaj projekat bi koštao oko 500 miliona evra, a vreme izgradnje bi trajalo između četiri i pet godina. Kao izvor finansiranja vide Kosovski penzioni štedni fond, što predstavlja prepreku jer trenutni zakon dozvoljava ulaganja samo na finansijskim tržištima, a ne u ovakve projekte.

U sklopu ovog projekta, LDK planira i gasifikaciju zemlje izgradnjom gasovoda koji bi prolazio od Elez Hana do Mitrovice, sa troškom od 120 miliona evra, bez preciziranja izvora finansiranja. U planu se navodi da bi se građani i poslovni subjekti iz obližnjih gradova mogli priključiti na ovu mrežu.

Koalicija koju vodi AAK u svom programu takođe obećava izgradnju gasne centrale sa kapacitetom od 500 MW, bez dodatnih detalja. Međutim, u svom postu na društvenim mrežama, Ramush Haradinaj, lider stranke i kandidat za premijera iz ove koalicije, sugeriše da se radi o gasnoj centrali. Takođe, AAK planira izgradnju gasne mreže, ali to je sve. Nema dodatnih detalja o načinu finansiranja ili vremenskom okviru, već ostaje samo kao obećanje.

Gasne elektrane se obično koriste kao prelazno rešenje ka zelenoj energiji. Ipak, prirodni gas je fosilno gorivo, iako značajno čistije od uglja. Izgradnja ovakve elektrane od nule — s obzirom na to da Kosovo nema ni infrastrukturu ni obučenu radnu snagu za njeno funkcionisanje — mogla bi potrajati, što znači da nije brzo rešenje za stabilnost energetskog sektora. Takođe, povratak fosilnim gorivima mogao bi predstavljati korak unazad u zelenoj agendi zemlje, ukoliko se paralelno ne razvijaju kapaciteti za obnovljive izvore energije (OIE).

Pored planova za izgradnju novih osnovnih kapaciteta za proizvodnju električne energije, izborni programi ovih partija predviđaju i povećanje kapaciteta za obnovljive izvore energije.

Obnovljiva energija

LDK je stavila održivu energiju i ulaganja u obnovljive izvore u središte svog vladinog programa, predstavivši ambiciozan plan za transformaciju energetskog sektora u Kosovu. Prema ovom planu, investicije u energetske parkove realizovaće se prvenstveno od strane privatnog sektora, uz donošenje posebnog zakonodavstva koje podstiče ulaganja i stvara povoljno okruženje za razvoj novih projekata. Jedan od glavnih ciljeva programa LDK je postizanje učešća od 32% energije iz obnovljivih izvora u bruto finalnoj potrošnji energije u srednjoročnom periodu.

Ključni deo ovog plana je energetska samoodrživost javnih institucija, pri čemu se predviđa da više od 70% tih institucija bude opremljeno solarnim panelima. Ovaj korak bi smanjio zavisnost od tradicionalnih izvora energije i značajno smanjio operativne troškove institucija, istovremeno doprinosivši unapređenju ekološke održivosti zemlje. Međutim, iako instalacija solarnih panela doprinosi energetskoj efikasnosti, ona sama po sebi ne obezbeđuje potpunu samoodrživost, jer proizvodnja energije zavisi od vremenskih uslova.

LDK je takođe obećala sprovođenje studije izvodljivosti za izgradnju reverzibilne hidroelektrane. Ovaj projekat bi uključivao osnovni rezervoar vode, koji bi oslobađao vodu za proizvodnju električne energije u periodima visoke potrošnje, dok bi se višak energije koristio za pumpanje vode nazad u rezervoar. Trošak ovog projekta procenjuje se na 200 miliona evra, a planirano je da se realizuje putem javno-privatnog partnerstva, gde bi država investirala 50 miliona evra, a privatni investitori preostalih 150 miliona evra.

S druge strane, PDK stavlja poseban akcenat na osnivanje nove agencije pod nazivom “One-Stop-Shop”. Prema stranci, ova agencija bi ubrzala i olakšala proces izdavanja dozvola za privatne investitore i građane koji žele ulagati u obnovljive izvore energije. To bi bio centralni punkt gde bi se svi potrebni postupci završavali na jednom mestu, eliminišući nepotrebnu birokratiju i kašnjenja koja su dosad predstavljala prepreku razvoju sektora zelene energije na Kosovu.

AAK, s druge strane, uvodi vodonik kao izvor energije. Koalicija koju predvodi AAK ima za cilj da promoviše razvoj kapaciteta za proizvodnju čistog vodonika kao deo strategije za fleksibilniji i održiviji energetski sistem. Ova inicijativa ima za cilj da iskoristi višak energije iz obnovljivih izvora, poput vetra i sunca, putem elektrolize za proizvodnju vodonika. Proizvedeni vodonik će biti korišćen kao rešenje za skladištenje viška energije i balansiranje energetskih tokova, obezbeđujući stabilnost i pouzdanost snabdevanja. Pored toga, vodonik se može skladištiti i koristiti kao gorivo ili nosilac energije, doprinoseći fleksibilnosti sistema i smanjenju emisije ugljen-dioksida.

Cena izgradnje kapaciteta za elektrolizu procenjuje se na 1–1,5 miliona evra po megavatu, dok bi infrastruktura za skladištenje i transport vodonika, uključujući rezervoare i distribucione sisteme, zahtevala dodatnih 50–100 miliona evra. Da bi se optimizovali troškovi i olakšala integracija u postojeću energetsku mrežu, ovi kapaciteti bi se gradili u blizini postojećih termoelektrana.

Vodonik u energetici još uvek se smatra inovacijom, naročito u zemljama u razvoju. Glavni izazovi uključuju visoke troškove izgradnje i razvoja potrebne tehnologije, kao i obuku stručnjaka koji bi upravljali ovim projektima. Iako bi to bio značajan korak napred za Kosovo, realizacija ovakvog projekta deluje udaljeno, uprkos njegovom uvrštavanju u Energetsku strategiju 2022–2031, gde se navodi kao dugoročno rešenje za dekarbonizaciju.

Trenutno ovu tehnologiju koriste zemlje poput Nemačke, Norveške, Australije, Japana, SAD, Holandije i Ujedinjenih Arapskih Emirata.

Šta možemo da zaključimo iz ovih izbornih programa?

Glavna razlika u pristupu ovom sektoru između vladajuće stranke, LVV, i opozicionih stranaka je u tome što dok LVV vidi rešenje isključivo u investicijama u obnovljive izvore energije, opozicione stranke smatraju da rešenje leži u izgradnji gasne termoelektrane, uz paralelna ulaganja u zelenu energiju.

Nijedno od ovih obećanja, uključujući i trenutna ulaganja vlade u obnovljive izvore energije, ne predviđa stabilnost u snabdevanju energijom tokom naredne četiri godine, već samo u dužem vremenskom periodu. Izgradnja novih elektroenergetskih kapaciteta može potrajati više od pet godina. U međuvremenu, zbog sporih koraka u proizvodnji energije iz obnovljivih izvora, ugalj će i dalje dominirati kao glavni izvor energije nekoliko decenija, uključujući i zastarele termoelektrane.

Nijedna od velikih političkih stranaka koje učestvuju na ovim izborima ne nudi srednjoročna rešenja za obezbeđivanje energetske stabilnosti u naredne četiri godine. Ipak, čini se da sve stranke odstupaju od uglja u svojim planovima. Ova obećanja su u skladu sa međunarodnim agendama za dekarbonizaciju i ulaganjima u zelenu energiju. Kosovo je deo nekoliko regionalnih i globalnih sporazuma u vezi sa ovim ciljevima, što znači da je već preuzelo obaveze koje mora da ispuni.

Naslovnica: Dina Hajrullahu/K2.0