Na Fakultetu umetnosti u Prištini neka nova i nepoznata lica ulivaju život u zidove galerije od prošlog utorka, 21. novembra, kako su ove prostorije otvorile svoja vrata povodom izložbe Međunarodna nagrade za fotografiju Prajd koja je prvi put u poseti Prištini.

Lica pripadaju ljudima iz celoga sveta koji su iskusili na svojoj koži razne rodne i seksualne identitete koji se ne uklapaju u dihotomiju polova i rodova koje naša društva forsiraju oduvek. Ova lica prevazilaze te okvire.

Izložba 60 fotografija je rezultat nagradnog foto-konkursa Prajd fotografija, što je međunarodno fotografsko takmičenje koje je nastalo pre sedam godina u Amsterdamu. Ono obuhvata i istražuje rodne identitete i seksualne različitosti kroz fotografiju, što je alatka koja ima moć da ne dozvoli našim očima da skrolujemo nadole ili može da ih natera da upravo to urade.

Fotografije sa izložbe jesu deo vizuelnog pejzaža i pričaju priče kojima smo retko kada izloženi — oni dolaze iz udaljenih država, kao što su Ukrajina, Meksiko, Liban ili Japan, i možda iz udaljenih realnosti, kao što je međuseksualnost.

Prajd fotografija stiže u glavni kosovski grad uz podršku Ambasade Holandije na Kosovu, a u organizaciji Kosova 2.0 i Centra za ravnopravnost i slobodu. Ovo se dešava samo nekoliko sedmica posle prve javne Parade ponosa u ovoj zemlji, kojoj su prisustvovale stotine ljudi; takođe, dešava se u godini kada se odigravaju bitne promene zakona, kao što je prihvatanje rodnog identiteta kao osnove za kažnjavanje diskriminacije, što je deo Zakona o borbi protiv diskriminacije.

Međunarodni žiri, formiran od imena poput Ajperi Karabuda Ecer, bivše glavne i odgovorne urednice platforme Magnum fotos, i Hideka Kataoke, direktora fotografije u Njuzviku Japan, odgovoran je za konačnu selekciju izložbe. To je izuzetno ne samo po pitanju tema kojima se bavi, već i po pitanju kvaliteta i različitosti fotografskih perspektiva i zastupljenih formata. Na izložbi će se pojaviti niz fotografija, od intimnih dokumentarnih serijala do eksperimenata sa arhivskim snimcima, prolazeći kroz niz dokumentarnih i portretskih fotografija u koloru i crno-beloj boji.

Erik De Kruijf, projektni menadžer i kustos na dodeli nagrade za fotografiju Prajd, bio je u Prištini prošle nedelje na otvaranju izložbe koja će biti otvorena za javnost svakim danom od 11.00 do 19.00 sve do 30. novembra. K2.0 je razgovaralo sa Kruijfom koji ima obimno iskustvo u fotografskim izložbama, što je deo tima Fotografija svetske štampe, u dodeli nagrade za fotografiju Prajd i sadržini izložbe.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

K2.0: Koja je bila inicijalna ideja stvaranja međunarodnog takmičenja na temu rodnog identiteta i seksualnih različitosti?

Erik de Kruijf: Sve je poteklo od grada Amsterdama. Grupa ljudi je smatrala da postoji potreba da se pokrene rasprava o položaju seksualnih i rodnih manjina, a oni su tražili neki način da obrade ovu temu. S obzirom na to da Fotografija svetske štampe ima sedište u Amsterdamu, oni su se dosetili ideje da naprave međunarodno fotografsko takmičenje, što je slično ideji Fotografija svetske štampe. Od samog početka, reč je o međunarodnom takmičenju u fotografiji na ove specifične teme, a posle je napravljena izložba od pobedničkih fotografija.

Izložba je do ove godine prikazana samo u Amsterdamu. Ali ove godine, prvi put, izložba putuje svuda. Prikazivana je u Amsterdamu, Džakarti, Hanoju, San Francisku i sada gostuje u ovom regionu — u Tirani, Prištini i Skoplju. Dakle, i za nas je sasvim nešto novo to što je šaljemo po svetu.

Ideja je ta da verujemo da je fotografija jedna od najboljih metoda komunikacije, jedna od najpristupačnijih umetničkih formi koja može da ovu temu stavi na dnevni red. Dodela nagrade za fotografiju Prajd tiče se sledećeg: nije stvar u tome da namećete ljudima mišljenja, ni u tome da govorite nekome šta je ispravno a šta nije; nije stvar u vređanju ljudi, nije stvar u tome da ih zadovoljite, već da prikažete stvarnost.

Ovo je svakodnevica LGBT osoba, svakodnevica seksualnih i rodnih manjina. Preko fotografije možete da pokažete ljudima da nije reč o nečemu zastrašujućem ili čudnom, već da je samo reč o jednoj manjini — baš kao što imamo nacionalne i verske manjine. Bitno je da ljudi shvate da nemaju čega da se boje. Ljudi su prečesto neznalice, uplašeni i imaju predrasude kada je reč o seksualnosti i rodu, a za to nema potrebe.

U nekim zemljama se govori da je homoseksualnost, na primer, proizvod Zapada, a ja mislim da ova izložba pokazuje da homoseksualnost i rodna pitanja nisu nešto što postoji samo na Zapadu — već postoji svuda. Videćete priče iz celog sveta, iz svih ćoškova sveta — da je to nešto što postoji svuda, oduvek, te da je ova tema uvek bila kontroverzna.

Naše razumevanje i obrazovanje, informacije koje dobijamo o seksualnim različitostima, polako se povećavaju kako vreme prolazi. Ovakve inicijative nas upoznaju sa drugim realnostima i više ne iznenađuje kada ljudi o tome slušaju ili čak razgovaraju na ovu temu. U kontekstu dodele nagrade za fotografiju Prajd, kako su perspektive fotografa evoluirale po ovom pitanju? Da li ste videli da postoji promena u načinu na koji fotografi pristupaju seksualnim i rodnim identitetima?

Već smo sproveli šest konkursa i možda je teško napraviti jasnu opservaciju toga da li se stvari menjaju u tom smislu. Ono što bih mogao da kažem sa sigurnošću jeste da se sada posvećuje mnogo više pažnje ovoj temi i da se mnogo toga radi na temu LGBTI i rodnih pitanja, posebno kada je reč o rodnim temama.

O ovim se temama retko kada govorilo do pre samo nekoliko godina, a one su sada postale ozbiljan i fotogeničan predmet razgovora. Sem prepričavanja ovih priča, reč je o fotogeničnoj temi, o sve popularnijem predmetu.

Prihvaćeniji?

Ova tema je zasigurno prihvaćenija u određenim krugovima. Ne bi trebalo da se sklanjamo sa puta kontroverznijim temama. Prečesto se krećemo linijom slabijeg otpora; pomislimo da bi neki ljudi mogli da se nađu uvređenima, pa hajde da ne pričamo [o tome]. Ovo su stvarni ljudi, ovo su stvarni životi, ovo je realnost u kojoj ljudi žive i mi ne možemo da se trudimo da to ne vidimo, da se trudimo da ne čujemo. Moramo da se bavimo time. To je ono što Prajd fotografija radi.

Foto: Agan Kosumi / K2.0.

Rekli ste na otvaranju izložbe da bi ljudi mogli da vide prikaze zbog kojih bi mogli da se osećaju nelagodno, jer ih ne razumemo ili ne prihvatamo realnost prikazanu na određenim fotografijama. Ova izložba je prikazana u Hanoju, Džakarti, Bolonji, San Francisku. Kako je primljena u svim ovim zemljama?

U početku sam se pomalo plašio — na primer, kada su stupili u kontakt s nama da je prikažemo u Džakarti, jer Indonezija zaista nije jedna od najotvorenijih zemalja kada je reč o ovim temama. Ali smo to uradili i ljudi su to tamo vrlo dobro primili.

Mislim da je bitno da imamo na umu da ovakve izložbe znaju da budu izazovne za ljude koji nisu otvoreni za ovu temu, ali ako budemo [makar] privukli ljude koji su otvoreni i voljni da uče od ovoga, ili ljude koji prepoznaju važnost ove teme, ljude koji možda imaju pitanja o svom rodnom identitetu ili o svom identitetu generalno… ti ljudi će doći, a to je, možda, tačka gde sve počinje.

Ovo može da bude pokret iz osnova, može polako da se širi na društvo. Mislim da bi trebalo da budemo oprezni kada razmišljamo o tome da će se tako mišljenja promeniti prekonoći — to se neće dogoditi, ali su mali koraci, kao što je ovaj, oni koji prave promene nabolje.

Bio sam u San Francisku kada je održana izložba, a San Francisko ima ugled kao jedan od najotvorenijih gradova na svetu. Ali čak i tamo ova tema može da bude pomalo delikatna. To je, ipak, Amerika, a u Americi ima dosta država koje imaju probleme sa ovom temom. Mnogi ljudi su zaista umrli, LGBT omladina koja se preselila u San Francisko, oni imaju mnogo negativnog prtljaga, negativne ili nesigurne stavove prema ovoj temi.

Nije to nešto što se samo dešava u islamskim [konzervativnim] državama, ili u Istočnoj Evropi. To je nešto što se dešava svuda, čak i u San Francisku, čak i u Amsterdamu. To je i dalje delikatna tema, nažalost, ali je tako. Moje dosadašnje iskustvo mi govori da nije bitno mesto na kom ćete prikazati izložbu, reakcije su, manje-više, iste.

Kada je reč o ljudima koji su voljni da se otvore, oni će to i učiniti. Ovo je, u suštini, ljudsko pravo, prihvatiti nekoga ko je drugačiji i ja to stalno naglašavam. To je manjina, ima mnogo manjina. Ako želite da budete prihvaćeni kao nacionalna manjina, ako hoćete da budete prihvaćeni kao osoba sa drugačijom bojom kože, onda je logično da ćete i sami da prihvatite nekoga ko je seksualna manjina. Ovo je nešto što se ne dešava dovoljno.

U poslednje vreme ima onih ljudi koji tvrde da žele da budu prihvaćeni kao nacionalna manjina, ali istovremeno oni ne žele da prihvate gej osobe. To se tako ne radi. Nadam se da ljudi shvataju da je reč o istoj stvari. Nema razlike kod prihvatanja drugih.

Ovo je nagrada koja se tiče seksualne i rodne raznovrsnosti. Vi imate mnogo iskustva sa izložbama Fotografije svetske štampe, gde ste radili 10 godina. Ova platforma je postala referentna za fotografije koje ljudi iz celog sveta prosto moraju videti — fotografije koje se, obično, pojavljuju u štampi koju svakodnevno konzumiramo i koja je deo našeg slikovitog izlaganja, naše kulture. Da li bi ovakve fotografije, koje su deo dodele nagrade za fotografiju Prajd, dobile svoje mesto u širem i mejnstrim pogledu, makar u smislu dometa, konkursu poput dodele nagrade za Fotografiju svetske štampe?

Na Fotografiji svetske štampe, skoro svake godine kada se biraju fotografije, imamo samo jednu fotografiju ili dve fotografije ili priče koje se bave LGBT temama. Dakle, to se stvarno vidi kod žirija Fotografije svetske štampe, što je žiri izuzetno međunarodnog karaktera, pa se ova tema se tretira kao ljudsko pravo. Smatra se ozbiljnom temom. Ne zaboravimo da ljudi širom sveta dobijaju batine, bivaju zlostavljani, krše im se prava.

Foto: Agan Kosumi / K2.0.

Ljudi ponekad potcenjuju važnost neke teme. Na velikom konkursu kakva je Fotografija svetske štampe, gde su teme zaista krupne, na svim nivoima — životna sredina, politika, sve velike teme — LGBT i rodne teme su sve zastupljenije, jer su ova pitanja sve prihvaćenija kao ljudsko pravo. A to je vrlo dobra stvar.

Nažalost, svet se u ovom trenutku kreće u dva smera. Neke države se zatvaraju i unazađuju kada je reč o LGBT pravima — Turska je dobar primer za to; istočnoevropske države se ne kreću u najboljem smeru kada je u pitanju ova tema. Ponekad se LGBT prava koriste kao politička alatka jer se smatraju zapadnim vrednostima, a ako ne želite da vas neko poveže sa Zapadom, onda ne možete [da ih podržavate]. To je pomalo otužno. Ali je i to deo procesa. Za promene je uvek potrebno iskusiti prvo mnogo bola.

Mi dobijamo mnogo negativnih priča po pitanju LGBT prava, ali na izložbi možemo da vidimo individue koje uživaju u svojim identitetima u konzervativnim društvima gde bismo mogli da pomislimo da njihova prava neće biti poštovana ili čak prihvaćena. U nekim slučajevima, na primer, u jednom serijalu iz Meksika, starija transrodna osoba je društveno dobro pozicionirana, elita, prelazi u hrišćanstvo kada dospe u pozne godine. Da li možete da nam više ispričate o pričama koje stoje iza ovih radova?

Reč je o ženi, na primer, koja je prešla u katoličku veru, krstila se kada je imala 80 i nešto godina, ali ona vrlo otvoreno podržava LGBT prava. I sama je transrodna osoba i mislim da je važno da se ovakvi primeri vide, jer se čini da mnoge religije nemaju otvoren stav prema ovim temama.

Oni tvde, a ovde govorim o institucijama, kao što je Crkva, ali to svaka vera ima, oni tvrde da imaju neku istinu, istinu koja nije povoljna za LGBT osobe. A ako transrodna osoba koja podržava jednaka prava kaže, “I ja sam katolkinja”, mnogima je to nemoguća kombinacija. Ali, ko smo mi da sudimo o tome?

Ova priča pokazuje da je savršeno moguće da budete transrodna osoba, LGBT aktivista i predani katolik. Jedno ne isključuje drugo, i vrlo je bitno da to shvatimo i da prestanemo da toliko sudimo o ljudima i da prestanemo da tvrdimo da poznajemo apsolutnu istinu.

Foto: Majlinda Hodža / K2.0.

Izložba je već posetila Tiranu, a posetiće i Skoplje posle Prištine. Da li možete da našim čitaocima više ispričate o ‘balkanskoj’ poseti? Kako je izložba primljena u Tirani i Prištini, a šta očekujete od prikazivanja u Skoplju?

Mnoge stvari se ovde dešavaju, reč je, umnogome, o poseti u tranziciji. U proteklih nekoliko godina bilo je mnogih političkih promena, imamo mnogo religija u regionu, pa tako postoje različite sile koje igraju vrlo važnu ulogu. Takođe smatram da postoji veliko mešanje ideja i emocija kada je reč o rodnim i seksualnim temama — neke su negativne, neke su sasvim naklonjene, a većina je negde između.

Ono što sam, na primer, video u Tirani, jeste to da je bilo dosta pozitivne energije usmerene ka ovoj temi. Kao što sam ranije pomenuo, naivno je verovati da će svi biti za poštovanje jednakih prava i tako dalje, ali verujem da je otvorenost zastupljenija nego što mislimo, takvo je stanje i u regionu. Stvar je u tome što ne nailazimo često na ovu temu. Vrlo je lako da imate svoje mišljenje o nečemu ako ne poznajete nijednu LGBT osobu, ako ne znate nikoga ko ima problema sa seksualnim i rodnim identitetom. Potrebno je da prođe neko vreme da bi ljudi promenili mišljenje, ali smatram ovo dobrim korakom u pravom smeru. K

Naslovna fotografija: Majlinda Hodža/K2.0.