Izdavačka kuća Socijalno preduzeće Rilindja bila je mesto okupljanja mnogih pisaca, novinara i ljudi iz sveta kulture od četrdesetih godina prošlog veka sve do prvih nekoliko godina po završetku rata na Kosovu.

Ostalo je tek malo tragova iz otporaškog doba u kom je nastajala albanska književnost. Kada je umetnost stvarana s ciljem borbe protiv sistema, kada su čitaoci tražili poruke između redova.

Nedavno je pokrenuta virtualna platforma Arhiva Rilindje. Kreirana je u okviru platforme Heritidž spejs (Heritage Space) koju vodi organizacija Kulturna baština bez granica Kosovo (Cultural Heritage Without Borders Kosova).

Panel-diskusija tokom večeri na kojoj je otvorena Arhiva Rilindje. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Ervina Halili je pre nekoliko godina počela volonterski da prikuplja rukopise, priče živih autora i memoare od rođaka onih koji su preminuli, kao i video-snimake i fotografije iz toga vremena.

Kosovo 2.0 je razgovaralo sa autorkom i istraživačicom koja je kreirala Arhivu Rilindje, predstavljenu 3. decembra u prištinskom Kinu Armata.

K2.0: Šta vas je podstaklo da proučavate Rilindju, da prikupljate i digitalizujete podatke iz tog perioda?

Napisala sam knjigu koja je 2016. objavljena u Beču. Nosi naziv “Gjumi i Oktopodit” (“Oktopodov dremež”). Reč je o knjizi koja se bavi konceptualnim pesništvom. Tema knjige jeste kolektivna samodestrukcija. Kao simbol sam uzela oktopode. Oni zapadnu u depresiju i više ne prepoznaju svoje pipke, pa ih zato pojedu. Tako izvrše neku vrstu samoubistva. Ove oktopode sam iskoristila kao simbol kolektivnog samouništenja. Da li kolektiv može sebe da uništi? Da uništi ono što je stvorio?

Ranije sam studirala kolektivni automatizam u književnosti. To podrazumeva delovanje kolektiva na podsvestan, instinktivan način. Pokušala sam to da projektujem uz pomoć dela iz kolektivne književnosti određene kulture. Ono što najviše boli jeste činjenica da pre Rilindje nismo imali kolektivnu literaturu. Imali smo Pjetera Bogdanija, Pjetera Budija, koji su radili na Kosovu, ali nisu pisali samo na albanskom jeziku. Nismo imali alfabet za albanski jezik.

To je žalosno, zato što su jedini aktivisti koji su kreirali i štitili albansku nacionalnu ideologiju na Kosovu bili upravo pisci. Jer, oni su bili jedini intelektualci koje smo imali na Kosovu. Oni nikada nisu mogli da stvaraju književnost zato što su morali da se bave nacionalnim aktivizmom.

Rilindja je jedina ustanova koja je stvorila zajednicu pisaca. Zajednica pisaca je očuvala albanski nacionalni identitet tako što je pokušala da stvori književnost i izgradi školu na albanskom jeziku. Pokušavali su da identitet održe u životu, kako bi drugi ubuduće mogli da se pobune kako bi zaštitili svoj kulturni identitet.

Mi smo, naposletku, uništili njihov rad. Ne sećamo se ko su oni bili. Od tih pisaca su samo dvojica živi, a mi ne znamo ko su oni. Moramo da ih se sećamo, jer uz njihovu pomoć možemo da očuvamo naš identitet. Uz njih osećamo ponos na ono ko smo bili nekad. Generacije koje dolaze posle nas osetiće ponos što imamo kulturnu osnovu. Ako nemamo tu kulturnu bazu, onda ćemo se odvojiti od svog identiteta. Onda nemamo nacionalni identitet.

Kada sam dolazila na Kosovo [dok sam živela u Evropi], bila sam zadivljena, jer mi nemamo nijedan most koji bi napravio prepoznatljivi spoj sa ovim mestom. Spoj građanina sa identitetom. Mi samo znamo da se ogradimo od identiteta. Identitet predstavlja kolektivno emotivno stanje. To je bio prvobitni razlog. Drugi je taj da pripadam oblasti albanologije.

Kada su moji prijatelji sa katedre za albanologiju došli ovde da bi izučavali imidž Kosova u literarnim radovima Alija Podrimje, nigde nisu mogli da pronađu podatke. Oni nisu digitalizovani. Dolazili su iz Rusije, iz Minhena, da ovde potraže podatke. Kao građanka Kosova, osećam sramotu. Oni tamo imaju više podataka nego mi ovde. Zato sam pomislila da svakako moramo da osnujemo književni muzej. Da digitalizujemo arhiv ili da uradimo nešto što je praktično. To je bila moja emotivna motivacija. A ovo je bila praktična.

Koliko dugo je trajalo putovanje do odredišta koje se zove Arhiv Rilindje? Koji su bili prvi koraci? Da li ste s nekim sarađivali?

Trajalo je osam godina i nisam ni sa kim sarađivala. Sve je to bio volonterski rad.

Sve je počelo onda kada sam upoznala pisca Musu Ramadanija. Kada sam ga videla kako sam samcijat luta ulicama Prištine. Jednog dana me je pozvao u slatku kuću Elida, da popijemo kafu.

“Da li ih vidiš?” upitao me je.

“Koga?” odgovorila sam.

“Bećira Musliua, Tekija Dervišija. Da li ih vidiš?”

“Ne.”

“Naravno da ne, jer su svi mrtvi. Ja sam jedini koji i dalje živi.”

Izašla sam vani i napravila fotografiju. Ona se nalazi u arhivi. Na njoj stoji “Okupili smo se ovde, u Elidi, kada su nas isterali. Elida je bila jedina ustanova u kojoj smo boravili danonoćno”.

U Elidi smo se okupljali svakog dana, a on je neumorno pripovedao priče. Govorila sam sebi “ovo moramo negde da prikažemo”. Počela sam da snimam priče i da pravim fotografije. To je trajalo od 2012. do 2013.

Zatim sam se vratila u Švajcarsku. Pisala sam Saliju Šošiju (Sali Shoshi) iz Kulturne baštine bez granica. Rekla sam mu da imam arhivu i da se nešto s njom mora uraditi. Pa su pre četiri ili pet meseci počeli da pružaju podršku pri kreiranju ove arhive preko platforme Heritidž spejs.

Fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0.

Da li je bilo lako stupiti u kontakt sa piscima? Sa njima razgovarati i dobiti informacije o onome šta je, u stvari, Rilindja?

Nije bilo teško, jer su oni mislili da su zaboravljeni. Dakle, čim im priđete, oni su spremni da dosta pričaju. Da iznesu celu arhivu. I njihovi rođaci osećaju kao da su ih svi zaboravili.

Natalia Zaba je studentkinja albanologije. Naslov njene master teze glasi “Imidž Kosova prema Vasku Popi i Aliju Podrimji”. Otišla je u Beograd i pronašla sve o imidžu Kosova prema Vasku Popi. Kosovski mit je krupna tema u njegovom opusu.

Kada je došla ovde [na Kosovo] da nađe nešto o Aliju Podrimji, morala sam da je upoznam sa njim, jer bi, u suprotnom, morala da ode do biblioteke i da ručno pretražuje. Ništa nije digitalizovano, ni dokumentovano. Državni arhiv nema skoro nikakve dokumente koji bi bili važni za istraživače. Narodna biblioteka ne poseduje nikakva dokumenta korisna za istraživače. Samo pisani rad autora.

Svi inostrani studenti albanologije dolazili su kod mene da ih povežem sa autorima, jer su samo uz pomoć privatnih arhiva [samih autora] mogli da sprovedu svoje istraživanje. To me je jako zabolelo, jer bi to trebalo da bude zadatak instituta. Kao što je Institut za albanologiju, Narodna biblioteka, Arhiv Kosova i regionalni arhivi. Ovo nije zadatak pisaca, novinara ili koga god. Kosovski instituti dobijaju novac kosovskih poreskih obveznika da bi obavljali ovaj posao.

Da li možete da nam nešto ispričate o onome što leži “ispod prašine”, šta je ostalo od Rilindje?

Ne postoje rukopisi iz klasične pravne arhive Rilindje. Postoje samo nekoliko ličnih akata novinara i mnoge fotografije koje su napravili Ilaz Bilikbaši (Bylykbashi) i Enver Bilikbaši. Ipak, to su njihove privatne fotografije.

Njihovi rođaci imaju fotografije. Rođaci pisaca imaju rukopise koje pokušavamo da prikupimo. Kada je reč o instituciji kao takvoj, mislim da ništa nije ostalo.

Koja je bila najveća prepreka na ovom putovanju?

U stvari, bilo ih je više. Na primer, radovi nekih pisaca ukradeni su iz njihovih domova tokom rata. Kada smo svi napustili svoje kuće, kada smo pobegli.

Rilindja nije sačuvala svoje arhive. Poharani su domovi [pisaca], a njihove arhive pokradene. Jedan od njih je Anton Pašku (Pashku). To je moja najveća prepreka. Porodica Pašku ne poseduje njegov materijal i pokušavamo da pronađemo fotografije i materijal od drugih.

Nije baš lako. Na primer, Radio-televizija Prištine zasad nema nikakve video-snimke. Ja nemam nijedan snimak sa Antonom Paškuom, ali imam video-zapise sa svima drugima. Imam samo nekoliko Paškuovih fotografija koje su mi ustupili njegovi rođaci.

On je preminuo 1995, u vreme kada je njegov rad u Albaniji bio cenzurisan. Pronašli smo pismo u albanskom Državnom arhivu u kome se navodi da je u Albaniji zabranjeno publikovati njegov rad. Proglašen je hermetički zabranjenim. Komunizam tada nije dozvoljavao rad savremenim piscima.

Zato sam prikupila usmene priče pisaca koji su bili njegovi školski drugovi ili novinara iz njegovog sela. Na taj način možda možemo da prikupimo i priče iz njegovog detinjstva, a ne samo fotografije. Po mome mišljenju, on predstavlja osnovu savremene književnosti na Kosovu, dok je njegova arhiva – najsiromašnija koju posedujemo.

Osmoro pisaca dosad je registrovano u Rilindjinoj digitalnoj arhivi. Koliko je tačno pisaca učestvovalo u radu Rilindje i za koliko njih ste uspeli da prikupite materijal?

Ima mnogo pisaca, ali nisu svi u institucionalnom smislu bili deo Rilindje kao urednici ili novinari. Skupila sam materijal za 52 pisca. Pokušala sam da publikujem radove pisaca koji su bili honorarci, koji su samo bili pisci, koji nisu plaćeni iz neke institucionalne ili političke strukture, koji kasnije nisu zahtevali pozicije u institucijama i čiji rad kasnije nije ponovo publikovan — na primer, Mirko Gaši je preminuo 1995.

Mirko Gaši je bio pisac, istinski slobodni strelac, boem. Uvrstila sam ove pisce u arhiv. Reč je o autorima koji na institucionalnom nivou nisu bili dovoljno promovisani. Imamo jako mali broj spisateljica. Njih dve: Fehima Selimi i Hida Halimi.

Hida Halimi je prva romanospisateljica koju imamo. Nismo imali tradiciju promovisanja autorki. Fehima Selimi je preminula 2005. i nije bila te sreće da u javnosti bude predstavljena kao spisateljica, iako je u periodu Rilindje objavila tri knjige. Plus dve druge knjige sa “Vatrom bratstva” (“Flaka e Vëllazërimit”) koje su publikovane u Skoplju. Ona je dosta radila na promociji žena u književnosti u okviru Rilindje.

U jednom Fehiminom članku publikovanom u arhivi, ona piše: “Brine me ćutnja mojih prijatelja.” Ona je spisateljica koja je počela da publikuje svoj rad sa 18 godina, kada je iz Preševa doputovala u Prištinu radi studija. Objavila je pet radova, od kojih je tri publikovala Rilindja.

Kasnije se, skoro svake nedelje, pojavljivao po jedan novi pisac u Rilindji. Redžep Ćosja (Rexhep Qosja) i Ibrahim Rugova bili su dva takva autora. Zatim se pojavio Esad Mekulji (Mekuli) koji je bio direktor i glavni urednik Rilindje, kao i direktor “Jeta e Re”. Njegovu arhivu imamo, takođe, u Narodnoj biblioteci. Ima rukopisa koje je dopremila njegova ćerka, pa tako oni nisu u opasnosti. Rukopisi pisaca koje sam odnela u Arhiv Rilindje jesu bili u opasnosti, jer ih na drugim mestima nije bilo.

Ima slučajeva u kojima radovi pisaca nisu publikovani. Cenzura rada pisca Muse Ramadanija privukla mi je pažnju. Koji su bili kriterijumi za publikacije u Rilindji? Kako oni sprovode cenzuru?

Knjiga Muse Ramadanija, “Neorosis”, nije bila prihvaćena, jer je imala malo više grafičkog sadržaja. Reč je o istinski postmodernoj knjizi, skoro dadaističkoj. Tada nije dala svoj doprinos jugoslovenskom društvenom životu. I Rilindja je imala sopstvene kriterijume, jer je bila deo jugoslovenskog sistema. Kako je reč o komunističkom sistemu, ona je promovisala socijalistički stil života.

Bilo je mnogo slučajeva gde nije bio problem u tome da njihov rad nije publikovan, već je bio cenzurisan pre publikacije. Na primer, knjige Mirka Gašija bile su cenzurisane pre nego što su publikovane u Rilindji. Sada imam njegove rukopise koji su izvanredni. Mi nemamo savremene pesnike njegovoga kalibra.

Da li imate veliki broj netaknutih rukopisa?

Da, imam rukopise koji nisu bili publikovani, ali sada se mogu publikovati. Još se nisam pozabavila time da li bi Arhiv Rilindje 1945-1999. trebalo ponovo da počne da publikuje. To bi, bez ikakve sumnje, moralo da se uradi uz dozvolu rođaka ili onih koji imaju izdavačka prava.

Da li možete nešto o njima da nam kažete?

Devedesetih nije bilo povoljnih uslova za publikaciju. Rukopisi koje ja imam uglavnom potiču iz devedesetih godina. Postoji zakonska procedura koja se odnosi na autorska prava i zaista se trudim da budem pažljiva u tom smislu. Zato objavljujem isečke sve dok ne dobijem odobrenje za publikovanje celokupnog rada. Volela bih da ovaj arhiv ima i istraživački centar i da se tu organizuju izložbe.

Jedan od mojih najdražih rukopisa jeste drama napisana 1995. o kojoj bih htela u javnosti sledeće godine više da govorim. Reč je o drami Tekija Dervišija pod nazivom “Hamlet u Kadareovoj palati snova” (“Hamleti në pallatin e ëndrrave të Kadaresë”), a koja je napisana za potrebe Albanskog pozorišta u Skoplju, uz zamisao da će je režirati Vladimir Milčin.

Mislim da je ovaj rukopis izuzetno vredan, jer je Teki Derviši otpušten iz skopskih novina “Flaka e Vëllazërimit” 1981. zato što je odbio da piše protiv Kadarea. On je, takođe, bio jedan od najmlađih intelektualaca u zatvoru. Jugoslovenski sistem ga je zatvorio u golootočku tamnicu dok je imao 17 godina. Rukopis ima 60 stranica i sadrži brojna preuređenja i poboljšanja u režiji samog autora.

Fotografija: Altin Gaši / K2.0.

Popričajmo još malo o Rilindji. Ono čega se sećamo ili tvrdimo da se toga sećamo danas jeste da je Rilindja pisala između redova u korist javnosti. Da li ta tvrdnja stoji? Ako je to slučaj, kako su to izveli?

Novine [Rilindja] počele su devedesetih godina da formiraju tu metonimiju, da pišu između redova. Da napišu jedno, ali da se podrazumeva nešto sasvim drugo. Kako je vreme prolazilo, čitaoci su počeli da shvataju jezik koji je tamo korišćen i da razumeju poruku koja je bila namerena da se prenese.

Na primer, mogli su da prenesu svaku poruku koja se ticala protesta. Samo preko Tanjuga, u obliku vesti, ali nisu mogli da daju svoje mišljenje. Nije stvar u tome da Rilindja nije iznosila osude u svom radu — pa je jako teško objasniti manir tog pisanja — ali je to uveliko uticalo na literaturu, jer je tako stvorena jedna vrsa hermetičke književnosti koju najbolje oličavaju Anton Pašku i njegov hermetički jezik. Teki Derviši sa njegovim složenim jezikom i mnogi drugi autori.

Stvorili su literarni jezik koji potiče od Rilindjinog novinarstva iz toga doba. Pisanje između redova predstavlja najbolji primer hermetičkog novinarstva. Ono se odnosi na kolektivnu podsvest, ali ne i na svest. Ovaj stil pisanja kasnije je promovisao Anton Pašku u nekom obliku psihološkog postmodernizma.

Neka dokumenta koja su preživela nalaze se u Arhivu Kosova. Neki dokumenti su u Agenciji za privatizaciju Kosova (APK). Koji delovi pripadaju kojim institucijama i gde bi, po vašem mišljenju, trebalo čuvati ova dokumenta?

Prema rečima Ruždija Pandže (Ruzhdi Panxha), direktora Odseka za arhivsku građu u Arhivu Kosova, samo se 5% njih nalazi u Arhivu — a to su samo privatna akta zaposlenih i privatni fondovi nekih novinara. Postoji 15 metara novina i jedan akat, prema njegovim rečima. Pet odsto arhiva jednog preduzeća isto je što i ništa. Drugi deo se nalazi u Agenciji za privatizaciju Kosova.

Postoji Zakon o državnim arhivima — on je vrlo siromašan, ali postoji. Arhiv preduzeća kakvo je Rilindja značajan je za istorijske, naučne i nacionalne interese. Ako ne postoje uslovi [za očuvanje], kao što su određeni zakonom, i ako APK nema kapaciteta za to, onda oni automatski moraju da se odnesu u Arhivu Kosova.

Šta vama znači otvaranje ove arhive i zašto je ona tako važna?

Ja dolazim iz oblasti pisanja i humanističkih nauka. Sada, kada se osvrnem, mislim da je vrlo dobro da težina rada ovog arhiva padne na pisce. Iako sam u nekom trenutku smatrala da je nemoguće da ćemo jednog dana uspeti da dokumentujemo Rilindjin rad, nadu su mi ulili svi oni koji više nisu među nama, ali čiji sam rad dokumentovala.

Dakle, smatram da mi je zadatak da naglasim doprinos koji su dali ti ljudi koji su bili aktivni u raznim okolnostima u kosovskoj društvenoj i političkoj prošlosti. U vrlo teškim uslovima. Nije bilo lako nekim ženama da dođu sa sela i iz siromašnih porodica, da se obrazuju u Prištini i da imaju tu volju da pišu kao prva generacija, a da pritom nisu imale konkretne uzore na Kosovu. Danas, čini se, ne smatramo da je važno da odamo priznanje tom segmentu prošlosti.

Neki možda misle da ta književnost nema dovoljnu vrednost da bi joj se pridavao značaj. Međutim, ja mislim da njihov doprinos i kontekst okolnosti u kome su pokazale odvažnost i volju da rade predstavljaju izuzetnu vrednost.

U ovom slučaju, Arhiv Rilindje ne poseduje samo istorijsku, već i građansku i ljudsku vrednost. On ima potencijal da kod budućih generacija poseje seme poštovanja prema nasleđu. Arhivi su, generalno gledano, zatvoreni sistemi, ali ne možemo da imamo bilo kakav nasledni ili evolutivni sistem bez inicijalnog očuvanja korena iz kojih je demokratija nastala.

Nakon digitalizacije Arhiva Rilindje, da li će ona biti predstavljena i u drugim gradovima, van Prištine?

Hoće. Jedan događaj ćemo organizovati 10. decembra na Antropološkom fakultetu Univerziteta u Tirani. Posle toga ću predstaviti Rilindju na svakome mestu koje ću posetiti.K

Ovaj razgovor je uređivan radi optimalne dužine i jasnoće.

Naslovna fotografija: Altin Gaši (Gashi) / K2.0.