Blogbox | Sport

Fadilj Vokri… niko nam više nije trebao

Jedno razmišljanje o mom i očevom junaku.

Piše - 14.11.2019

Danas je 9. jun 2018.

Nalazim se u kuhinji, gde razgovaram sa majkom koja sprema ručak. Skoro da je gotov. Postavljam sto i čim to završim, odlazim u dnevnu sobu da bih pozvao Tatu. Vidim ga gde sedi na dvosedu, zuri u ekran pametnog telefona, deluje vrlo zainteresovano. Podiže glavu i nešto mi govori. Ne mogu da razaznam prve reči, ali poslednja mi je sasvim jasna i glasna: “…umro”.

“Ko je umro?”

Njegov glas je slomljen zbog emocije. Spušta glavu i kaže: “Vokri je mrtav.”

Ne želim da verujem u to. Pohrlim da pogledam ekran njegovog pametnog telefona. Tamo se vidi članak i moj tata skroluje gore-dole. Ipak, istina je, Fadilj Vokri (Fadil Vokrri) je umro.

Odlazim u kupatilo kako tata ne bi video da plačem. Pogledam sebe u ogledalu i ugledam svoje sumanuto crveno lice, svoje svetlucave oči i tugu oslikanu na faci. Šta radiš? Pitam sebe. Plačem zbog nekoga koga nikad nisam upoznao, zbog fudbalera koga nikada nisam gledao kako igra.

Fadilj Vokri je oduvek moj idol, moj junak, iako nikada nisam imao dovoljno sreće da ga zaista i sretnem.

Ponovo zajecam; zaplačem još glasnije.

Dvadeseti novembar 2018, Priština. Kosovo igra protiv Azerbejdžana. Momci se bore za pobedu u grupi Lige nacija; reč je o, verovatno, najvažnijem meču za našu reprezentaciju. Odmah smo preuzeli vođstvo zahvaljujući Zenelijevom golu, a činilo se da je stadion u tom trenu eksplodirao.

Zatim, u devetom minutu, nešto se dešava, sve staje. Velika slika Vokrijevog lica pojavljuje se na ekranu i čitava publika jednominutno aplaudira. To se dešava u devetom minutu, što je broj njegovog dresa.

Ponovo zajecam; zaplačem još glasnije. Ovaj put ne boravim kod svojih roditelja, već sam u spavaonici. Zahvaljujem Bogu što sam sâm i što mogu da plačem, a da pritom ne moram da odjurim u sobu da se sakrijem. 

Pobedimo na utakmici, razbucamo Azerbejdžan i zauzmemo prvo mesto u grupi. Neopisiva radost, postignuće koje niko nije očekivao, možda niko sem njega. On, otac reprezentacije. On je oduvek verovao u nas. Posebno čak i kada nismo postojali, kada nismo bili ni država, već sićušni autonomni region o čijem postojanju niko ništa nije znao. Ako postoji makar jedna osoba koja je zaslužila da uživa u čitavoj predstavi, to je onda on.

Nastavljam da buljim u ekran, gledam srećna lica sunarodnika. U međuvremenu se prisetim scene iz filma “Interstellar”, kada se pojavi Njutnov Treći zakon: 

“Jedini način da napreduješ podrazumeva da pritom nešto ostaviš iza sebe.”

Oduvek sebi govorim da, što je veći san koji želimo da ostvarimo, to će biti više stvari koje moramo da izgubimo. Zahvaljujući momcima u našoj reprezentaciji, dostigli smo neverovatnu prekretnicu, pa se i dalje nadamo da ćemo se takmičiti na evropskim prvenstvima usled njihovih sjajnih kvalifikacionih rezultata. Ipak, nažalost, izgubili smo našeg heroja.

Stadion sada nosi njegovo ime, a ne bi ni smelo da bude drukčije; ovo je tek najmanji znak hvale koju mu naš celi narod duguje. Zauvek ćemo ga pamtiti. Svi ćemo o Fadilju pričati našoj deci i unucima; nikad nećemo da ga zaboravimo. To je najbolja zahvalnica koju možemo da mu priredimo za sve što je uspeo da uradi za našu zemlju.

Fadilj kakvog je poznavao moj otac

Fadilj Vokri je oduvek bio moj idol.

Odrastao sam slušajući oca koji mi je pričao o svojim podvizima, zlatnim godinama FK Priština, pobede u Drugoj ligi i čudima u Prvoj ligi Jugoslavije. O pobedi nad Crvenom zvezdom u Beogradu, sumanutoj prvoj godini koja se završila tako što smo predstavljali Jugoslaviju na Mitropa kupu, o nedeljama u Prištini sa odzvanjanjem bubnjeva od ranih jutarnjih sati i o stadionu koji nije mogao da obuzda vrelinu koju su obožavaoci proizveli.

Priština je bila u Prvoj ligi i veći deo zasluge pripada njemu, Fadilju. Čak i oni koji su imali tu čast da sa njim igraju, govorili su: “Naš zadatak je bio da mu dodamo loptu, a onda bi se on pobrinuo za ostatak.”

Moj otac je oduvek veliki obožavatelj fudbala, ali mu je srcu najbliži upravo Fadilj. Svake nedelje je pokušavao da pronađe način da dospe na stadion i da ga gleda kako igra. Ponekad nije bilo dovoljno novca u kući i poslednje što je mogao da uradi jeste da traži od mog dede i moje babe malo para kako bi kupio kartu za fudbalsku utakmicu.

Mladić je trebalo da pomaže porodicu, a ne da traći svoje vreme na fudbal. Svaki put je uspeo da pronađe rešenje; zaista je uživao u tim izuzetnim trenucima. Gledanje Fadilja kako igra značilo je da je albanski narod na Kosovu i dalje živ. To je, verovatno, bila jedina stvar koju nikada nije morao da mi kaže: Da je u tim trenucima osećao da je živ.

Ponekad bih ušao na teren, kao što je to Fadilj radio. Prevrtao sam loptu po rukama, kao što to rade golmani onda kada je drže u rukama.

Uvek mi je govorio da nikada neću moći da zamislim kakav je fudbaler Fadilj bio, kolika je bila njegova snaga, koje je golove uspeo da postigne i koliko je timova htelo da ga uzme pod svoje, uključujući Juventus. Odrastao sam u Italiji, pa je Juventus oduvek bio jedan od timova koji su bili zainteresovani samo za najbolje igrače: Platini, Zidan, Ibrahimović i Kristijano Ronaldo.

Veći deo vremena sam proveo pokušavajući da zamislim Prištinu iz tog doba, kakav je Fadilj bio kao fudbaler, koliki je bio njegov talenat, koje je golove uspeo da postigne. Dosta sam maštao, ali nisam imao šta da gledam. Većim delom nisam verovao u priče moga oca, iako sam ponekad ulazio na teren da bih igrao fudbal, kao što je to Fadilj radio. Otac mi je govorio da je on poslednji koji je bacao loptu na teren tako što ju je prevrtao po rukama onako kao što to rade golmani onda kada je nose, a zatim je spuste na teren kako bi je potezom noge uputili dalje.

To sam uradio kako bih ostvario san svoga oca, da bi on osetio iste emocije. Nikada ga nisam pitao da li je to primetio ili nije. U dubini svoga srca, nadam se da jeste, makar i da mu oči zasijaju kada priča o tim godinama i Fadiljovim golovima kao o nečemu nemogućem.

Zatim je na scenu stupio Jutjub, pa sam jednog dana greškom potražio Fadilja na ovoj društvenoj mreži i bio zadivljen onim što mi se pojavilo pred očima: Fadiljovi golovi u prištinskom dresu, zatim igra za Partizan iz Beograda i jugoslovensku reprezentaciju. Morao je zaista da bude izuzetan talenat da bi mogao da igra za reprezentaciju. To je značilo da je moj Tata bio u pravu; sve te priče nisu bile plod preterivanja.

I ja bih voleo Fadilja; on bi me razveselio kao niko pre toga da sam samo imao tu čast da ga vidim živog. On je predstavljao moj narod, doveo je Prištinu u Prvu ligu, igrao za Partizan iz Beograda i uspeo da okupi Srbe i Albance te da igra u hvale vrednoj jugoslovenskoj reprezentaciji.

I mi možemo da budemo vešti u onome čime se bavimo, baš kao što je to bio moj heroj.

Moj narod zna šta znači kada ne postojite, da vas nema na karti, ali da imate nekoga ko vas drži u životu. Pokušali smo na mnogo načina da ne odumremo, da nastavimo da dišemo, da nas ne progutaju, a Fadilj je bio najvažniji u svemu tome. On nas je održavao u životu igrajući fudbal, pokazujući svoj talenat, dozvoljavajući ljudima da mu se dive i šireći svoje ime po Evropi. Ljudi su znali da je taj talentovani tip rodom upravo sa Kosova.

Odrastao sam govoreći ljudima da sam sa Kosova, a oni su me pitali o tome gde se Kosovo nalazi ili su pak isticali da na karti nema Kosova. Tu sam utihnuo i obećao sebi da ću jednog dana celom svetu pokazati da Kosovo postoji, da i nas ima na karti.

I mi možemo da budemo vešti u onome čime se bavimo, baš kao što je to bio moj heroj.

Fadilj verovatno nije znao koliku je radost priređivao ljudima dok je vešto driblao loptom. Uvek se setim reči svoga oca, onih reči koje on izgovori kada treba da zaključi svaku priču iz tih godina.

“Tada smo bili siromašni, nismo imali dovoljno hrane, ali smo bili srećni, jer smo svake nedelje mogli da gledamo Fadilja kako igra fudbal. Ništa nam više nije trebalo.”

Naslovna fotografija: Ilustracija Kosova 2.0