I tokom snimanja “Rrugës” dogodilo se mnogo stvari i film se promenio tokom procesa realizacije. Susret sa carinom nije bio deo originalnog scenarija, ali kada mu se to dogodilo lično, Karahoda je odlučio da to uključi u film. Neke scene su dobile dublje značenje kako je vreme prolazilo.

Na primer, u jednoj sceni, zastave Kosova i Sjedinjenih Američkih Država vijore u pozadini, dok na radiju automobila čuju se vesti o eskalaciji hibridnih napada od strane Srbije i Rusije. Od trenutka kada je Karahoda snimao film, vesti o tzv. “hibridnim napadima” postale su sve češće.

Nakon što čuje vesti, u filmu Miron pita oca:

– “Hoće li opet biti rata?”

– “Ne brini, sine, još koji dan i neće ostati niko da se bori,” odgovara otac.

– “A ako nema nikog da se bori, mogu li opet da nas napadnu?” nastavlja Miron.

– “Nema ko, jer i oni beže.”

Za Karahodu, retorika rata, zajedno sa onim što on naziva “autokratskim elementima” lidera u regionu, tera mlade ljude na migraciju — želju koju je i njegov sin izrazio.

Ovaj tihi očaj svakodnevnog života Karahoda najbolje prikazuje u svojim filmovima, gde dominiraju blede, mutne boje, kao kadrovi utopljeni u monotoniju hladne stvarnosti. Namerno ćutanje likova služi kao uzdignuto ogledalo pred tiho propadanje dostojanstva, koje on prepoznaje u okolnom okruženju.

“Mutno, kao osećaj, tako ja vidim našu zemlju. Mutno odražava tu ljutnju, tamu sveta, gubitak nade u budućnost,” kaže on.

Kao kontrast ovom očaju, Karahoda je sebi postavio cilj da njegovi filmovi budu potpuno kosovski — produkcije stvorene od strane domaćih ekipa, koje se na međunarodnoj sceni predstavljaju kao isključivo kosovske. Odbio je finansiranja od stranih produkcija, čak i kada je to značilo teško prikupljanje sredstava od Kosovskog filmskog centra (QKK) i iz svog ličnog džepa. Koprodukcije dolaze sa svojim uslovima: mešovitim timovima i kompromisima u umetničkoj slobodi.

“Ako bih prihvatio koprodukciju iz inostranstva, film ne bi bio potpuno kosovski. Tužno je reći da nas više poštuju van zemlje,” kaže on. “Moj cilj nije da pravim filmove za sebe.”

Ovo zanemarivanje, kako kaže, može se sresti svuda. Nije samo u tome kako reditelji ignorišu domaće talente; to se vidi i u tome kako političari tretiraju umetnike, kako birokrate tretiraju građane i kako korupcija prodire na svakom koraku, uništavajući sve što joj se nađe na putu.

“To je korumpiran sistem koji korumpira ljude”, kaže on. “Više se ne osećaš kao stanovnik ove zemlje. Nisi čovek. Samo si nešto što može da se iskoristi. Zato je život ovde žrtvovanje, dok je svet pun mogućnosti.”

Karahoda i njegov tim su pokazali da mogu da stvore sve što žele, bez obzira na to koliko mala, beznačajna ili nepoznata može izgledati ova zemlja. Ali onda upali televizor ili izađe iz kuće, i realnost mu se razotkriva pred očima.

“Umara me zagađeni vazduh, neodgovornost, trenutak kad izađeš iz kuće i digne ti se kiselina”, kaže. “Elementarna prava ne postoje — tri dana smo bili bez vode, a nigde ništa ne funkcioniše. Loše stvari su ono što me inspiriše, ali bilo bi bolje da ih nema i da ne moram da pravim filmove o njima.”

Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0

Film kao protivteža očaju

Kroz film, režiser Samir Karahoda ne samo da govori, već i izražava svoj revolt.

Dafina Halili

Film kao protivteža očaju

Kroz film, režiser Samir Karahoda ne samo da govori, već i izražava svoj revolt.

Dafina Halili