Bilo je to obično prolećno veče, jedno od onih koje se gube u svakodnevnoj rutini — otac, Samir Karahoda, vozio je svog sina Mirona kući nakon treninga košarke. Karahoda se tog trenutka jasno seća. Bio je 22. april ove godine. U 21:05, telefon mu je zavibrirao. Kada je pogledao ekran, prepoznao je francuski pozivni broj.

– “Koji je ovo broj?” upitao je Miron sa suvozačkog sedišta.

– “Izabrali su nas za Kan,” odgovorio je Karahoda.

S druge strane linije, obavestili su ga da je njegov najnoviji projekat, “Rrugës” (Na putu), odabran za premijeru na Filmskom festivalu u Kanu, gde će se takmičiti za glavnu nagradu, Zlatnu palmu za kratki film.

Za mnoge reditelje širom sveta, ovakav trenutak bio bi jedinstven — onaj koji se događa samo jednom u životu. Ali za Karahodu, ovo je bio drugi put. Pre tri godine, 2021, primio je sličan poziv kada je njegov kratki film “Pa vend” (Bez mesta) bio odabran za premijeru u Kanu.

Ipak, ovaj put s filmom “Rrugës” bilo je drugačije. Ovaj film je bio najličniji koji je Karahoda do sada snimio — toliko ličan da su ga na Festivalu u Torontu, održanom u septembru 2024, nazvali poluautobiografskim.

U središtu ovog filma je Miron, jer je sama ideja za film nastala iz razgovora koji je Karahoda vodio sa njim. Miron, trinaestogodišnjak, izrazio je uverenje — osećaj koji je delio s nekim vršnjacima — da Kosovo nije mesto gde se može izgraditi budućnost.

Ovaj razgovor prikazan je i u filmu “Rrugës”, gde Miron igra sebe, dok ulogu oca tumači kosovski glumac Ylber Mehmeti. Film prati njih dvojicu na putu ka aerodromu kako bi preuzeli poklon koji je Mironu poslat iz inostranstva. Usput se zaustavljaju da preuzmu nagradu koju je otac osvojio na filmskom festivalu, a koja je stigla poštom u carinu na Kosovu.

Carinska službenica čestita ocu u filmu, rekavši da ga poznaje i da je čak i predsednica Kosova pisala o njegovom uspehu. Ali nekoliko trenutaka kasnije, obaveštava ga da mora platiti taksu od skoro 200 evra, koja uključuje poštarinu, troškove skladištenja i carinu.

Sve ovo zaista se dogodilo. Na putu ka aerodromu 2022. godine, Karahoda je napravio sličnu pauzu kako bi preuzeo nagradu sa drugog poznatog filmskog festivala, Sundancea, za film „Pa vend“. Čak su i čestitke od predsednice bile stvarne, kao i objave ministra kulture i drugih političkih predstavnika posvećene Karahodinom uspehu. A na carini su mu zaista tražili da plati.

“Zamislite da zaustavljate sportiste s medaljama oko vrata kad se vraćaju s takmičenja na aerodrom i pitate ih: ‘Možete li da platite?’,” kaže Karahoda.

Na ekranu, baš kao i u stvarnom životu, oni se suočavaju s beskrajnom i egzistencijalno frustrirajućom birokratijom, koja ostavlja osećaj da se ništa nikada ne menja. Ovaj osećaj dubokog razočaranja vodi Karahodin rad, rad koji je započeo pre tri decenije.

Dosledno domaće

Karahodina priča s filmom zapravo je počela s fotografijom. Prelomna tačka na tom putu desila se 1992. godine, tokom jednog od najtežih perioda u njegovom životu, kada je imao 15 godina.

Njegova majka bila je teško bolesna, a svaki trenutak bio je ispunjen anksioznim iščekivanjem njene smrti. Kako bi ga odvratila od teških misli, njegova tetka ga je ohrabrivala da provodi vreme u fotografskoj radnji svojih rođaka.

Majka je preminula nekoliko dana kasnije, ali Karahoda je nastavio da posećuje radnju, gde je ubrzo počeo i da radi. Fotografija mu nije bila strana — na porodičnim okupljanjima i u školi, uvek je stajao iza kamere, beležeći uspomene. Znao je da fotoaparat za njega nije samo hobi.

Fotografije: Majlinda Hoxha / K2.0

Pored fotografije, još od detinjstva sanjao je da jednog dana snima filmove. Za razliku od mnogih mladih ljudi koji se nadaju karijeri u filmu, Karahoda nije odrastao gledajući klasične filmove, čitajući o rediteljima ili posećujući bioskope. Naprotiv, njegovi dani su bili ispunjeni radom: fotografisao je svadbe i prihvatao bilo kakav posao koji bi se ukazao. Njegov cilj je bio da zaradi novac kako bi pomogao porodici i uštedeo za svoj san — da studira fotografiju. U to vreme, čak ni lokalna kinematografija nije mu pružala mnogo inspiracije.

“Nikada nisam imao reditelja ili fotografa koji bi me inspirisao,” kaže on. “Nikada mi nije palo na pamet da kažem: ‘Želim da pravim filmove kao ta osoba’. Na Kosovu nismo imali takve uzore. Nismo imali Ingmara Bergmana kao Švedska, Roberta Bressona kao Francuska ili Abbasa Kiarostamija kao Iran. Nije bilo nikoga ko bi mogao da posluži kao model.”

Umoran od ovog neinspirativnog okruženja, gde su svakodnevica činile fotografije sa svadbi i portreti za pasoše, osetio je želju da potraži nešto smislenije — način da istraži fotografiju kao umetničku formu i približi se filmu.

Godine 1996, ta potraga ga je odvela na Univerzitet lepih umetnosti “Mimar Sinan” u Istanbulu, gde je započeo studije fotografije.

Istanbul devedesetih, sa svojim živopisnim haosom i kulturnom raznolikošću, ponudio je Karahodi iskustva koja nije mogao da pronađe na Kosovu, posebno dok se rat približavao njegovoj zemlji.

Izbor da studira u Istanbulu bio je praktičan — govorio je turski, što je nasledio odrastanjem u Prizrenu, a Istanbul je bio pristupačniji i dostupniji od mnogih gradova zapadne Evrope. Tako je Istanbul za Karahodu popunio brojne praznine, ne samo na akademskom planu.

“Pored toga, prošao sam i školu života,” kaže on o svom boravku u Istanbulu.

Nakon nekoliko godina u Istanbulu, 2003. se vratio u Prizren i pridružio Međunarodnom festivalu dokumentarnog i kratkog filma — Dokufestu. Tada je Dokufest bio na početku svog puta da postane jedan od najvažnijih filmskih festivala na Kosovu i jedan od najcenjenijih u celoj Evropi. Tako je započeo svoj angažman u svetu filma.

Godine 2003. radio je kao fotograf na filmu “Kukumi” reditelja Ise Qosje, što je, zajedno sa njegovim učešćem u Dokufestu, dodatno produbilo njegovu radoznalost prema filmu. Počeo je da doprinosi manjim projektima kao snimatelj i kinematograf — dokumentarcima i kratkim filmovima za druge reditelje.

Međutim, tokom tog vremena, Karahoda je polako počeo da se povlači iz ovakvog oblika angažmana i da stvara sopstvene filmove. Ono što ga je pokrenulo nije bila samo kreativna ambicija. Nije mogao da zanemari način na koji je, iz njegove perspektive, filmska zajednica na Kosovu često ignorisala lokalne talente, dajući prednost međunarodnim ekipama.

“Shvatio sam da nije bilo mnogo ljudi koji su verovali da mogu da snimam filmove. Obično su me pozivali samo kada nisu imali budžet. A kada su imali budžet, zvali su strance. Tako sam odlučio da počnem sam da pravim filmove, barem da snimam svoje,” priča on. “Čini mi se da je to bila dobra odluka.”

Sivilo kao metafora razočaranja, ali i revolta

Karahodini filmovi su duboko lični, često inspirisani njegovim životom i složenim svetom koji ga okružuje. Likovi u njegovim filmovima obično su ljudi koje dobro poznaje — ljudi koji često igraju sami sebe i donose sopstvena životna iskustva na ekran. Ovaj poseban pristup daje njegovim filmovima format dokufikcije, spajajući elemente fikcije i dokumentarizma. Ovaj format posebno dolazi do izražaja u njegova prva dva filma, “Në mes” (U sredini) i “Pa vend”.

U filmu “Pa vend”, na primer, likove ne igraju profesionalni glumci, već sami ljudi o kojima je film — profesionalni igrači stonog tenisa. Ovaj element čini film istovremeno fikcijom i dokumentarcem.

Dalje, njegov debitantski film “Në mes” iz 2019. godine nastao je kao proširenje fotografskog projekta koji je autor realizovao tokom studija. Projekat je bio fokusiran na identične kuće, uglavnom braće — budući da se na Kosovu imovina najčešće deli sinovima — simetrično razdvojene i obično izgrađene od strane oca, kao simbol ravnopravne podele imovine i očuvanja porodične harmonije.

Karahoda je inspiraciju pronašao u razgovorima o nesuglasicama oko vlasništva među porodicama koje je poznavao. To je univerzalna, ali istovremeno duboko kosovska priča, koja pokazuje kako kuća i zemlja mogu razdvojiti čak i najbliže odnose. Ideja vizuelne simetrije u filmu postala je prepoznatljiv element u čitavom Karahodinom stvaralaštvu.

“Simetrija je postala identitet mog načina pripovedanja i drago mi je što sam je pronašao kao formu. Mislim da pojačava apsurd i ironiju,” kaže Karahoda.

Sa ovim debitantskim filmom, Karahoda je odmah zakoračio na međunarodnu scenu, takmičeći se u kategoriji Berlinale Shorts na Međunarodnom filmskom festivalu u Berlinu 2019. godine. Ipak, njegov drugi film, “Pa vend”, dodatno je učvrstio njegov uspeh, ali i uspeh kosovske kinematografije u celini.

“Pa vend” prati upornost profesionalnih stonotenisera iz Prizrena, koji su tokom 15 godina morali stotine puta da sele svoj sto na različite lokacije, samo da bi trenirali. Razlog je taj što im nikada nije bio obezbeđen trajni prostor za unapređenje njihove igre.

Karahodini filmovi se udaljavaju od tradicionalne strukture naracije, nemajući klasičan uvod, kulminaciju ili jasno definisan završetak. Umesto toga, narativ se razvija polako, kroz vizuelnu katarzu i pažljivo birane reči koje nose težinu društvenog komentara. Dijalog je redak, ali kada se pojavi, direktno zadire u srž velikih tema, osvetljavajući svakodnevne društvene borbe u zemlji.

Početna scena filma “Në mes” jasno oslikava ovaj pristup. Dok otac dolazi po sina posle fudbalskog treninga, pre nego što krenu ka aerodromu, sugrađanin, snimatelj svadbi, dobacuje mu: “Pusti te filmove, bogati! Od toga nema ništa. Novac je negde drugde.”

Za Karahodu, taj komentar nije nov. Čuo ga je mnogo puta, naročito od muškaraca koji su dobro zarađivali snimanjem venčanja i povremeno ga pozivali da radi za njih. Za njega, komentar tog čoveka savršeno sažima potcenjivanje umetnosti i svih koji je ozbiljno shvataju.

Scenariji Karahodinih filmova, uključujući susrete poput ovog sa snimateljem svadbi, služe samo kao okvir. Dodatni susreti, dijalozi i scene neizbežno se dodaju kako film uzima svoj konačni oblik.

“U zemlji kao što je ova, toliko se toga dogodi dok film ne bude završen,” kaže Karahoda.

I tokom snimanja “Rrugës” dogodilo se mnogo stvari i film se promenio tokom procesa realizacije. Susret sa carinom nije bio deo originalnog scenarija, ali kada mu se to dogodilo lično, Karahoda je odlučio da to uključi u film. Neke scene su dobile dublje značenje kako je vreme prolazilo.

Na primer, u jednoj sceni, zastave Kosova i Sjedinjenih Američkih Država vijore u pozadini, dok na radiju automobila čuju se vesti o eskalaciji hibridnih napada od strane Srbije i Rusije. Od trenutka kada je Karahoda snimao film, vesti o tzv. “hibridnim napadima” postale su sve češće.

Nakon što čuje vesti, u filmu Miron pita oca:

– “Hoće li opet biti rata?”

– “Ne brini, sine, još koji dan i neće ostati niko da se bori,” odgovara otac.

– “A ako nema nikog da se bori, mogu li opet da nas napadnu?” nastavlja Miron.

– “Nema ko, jer i oni beže.”

Za Karahodu, retorika rata, zajedno sa onim što on naziva “autokratskim elementima” lidera u regionu, tera mlade ljude na migraciju — želju koju je i njegov sin izrazio.

Ovaj tihi očaj svakodnevnog života Karahoda najbolje prikazuje u svojim filmovima, gde dominiraju blede, mutne boje, kao kadrovi utopljeni u monotoniju hladne stvarnosti. Namerno ćutanje likova služi kao uzdignuto ogledalo pred tiho propadanje dostojanstva, koje on prepoznaje u okolnom okruženju.

“Mutno, kao osećaj, tako ja vidim našu zemlju. Mutno odražava tu ljutnju, tamu sveta, gubitak nade u budućnost,” kaže on.

Kao kontrast ovom očaju, Karahoda je sebi postavio cilj da njegovi filmovi budu potpuno kosovski — produkcije stvorene od strane domaćih ekipa, koje se na međunarodnoj sceni predstavljaju kao isključivo kosovske. Odbio je finansiranja od stranih produkcija, čak i kada je to značilo teško prikupljanje sredstava od Kosovskog filmskog centra (QKK) i iz svog ličnog džepa. Koprodukcije dolaze sa svojim uslovima: mešovitim timovima i kompromisima u umetničkoj slobodi.

“Ako bih prihvatio koprodukciju iz inostranstva, film ne bi bio potpuno kosovski. Tužno je reći da nas više poštuju van zemlje,” kaže on. “Moj cilj nije da pravim filmove za sebe.”

Ovo zanemarivanje, kako kaže, može se sresti svuda. Nije samo u tome kako reditelji ignorišu domaće talente; to se vidi i u tome kako političari tretiraju umetnike, kako birokrate tretiraju građane i kako korupcija prodire na svakom koraku, uništavajući sve što joj se nađe na putu.

“To je korumpiran sistem koji korumpira ljude”, kaže on. “Više se ne osećaš kao stanovnik ove zemlje. Nisi čovek. Samo si nešto što može da se iskoristi. Zato je život ovde žrtvovanje, dok je svet pun mogućnosti.”

Karahoda i njegov tim su pokazali da mogu da stvore sve što žele, bez obzira na to koliko mala, beznačajna ili nepoznata može izgledati ova zemlja. Ali onda upali televizor ili izađe iz kuće, i realnost mu se razotkriva pred očima.

“Umara me zagađeni vazduh, neodgovornost, trenutak kad izađeš iz kuće i digne ti se kiselina”, kaže. “Elementarna prava ne postoje — tri dana smo bili bez vode, a nigde ništa ne funkcioniše. Loše stvari su ono što me inspiriše, ali bilo bi bolje da ih nema i da ne moram da pravim filmove o njima.”

Naslovna slika: Majlinda Hoxha / K2.0