Dok pušači uživaju u svom makijatu na nedavno otvorenoj pokrivenoj terasi prištinskog kafića Kafja e vogelj, žena sa rogovima zuri pravo u njih. Smešten između portreta žena, ovaj mural na zidu popularnog kafića predstavlja ključne simbole umetničkog izraza Fitore Beriše: žene i rogovi.
Kada je vlasnik Kafja e vogelj odlučio da renovira dvorište paba, on je pozvao svoju prijateljicu iz detinjstva, Berišu, da postavi svoje likove na zid. “Žena sa rogovima” liči na jednu sliku sa njene najnovije izložbe “Te dalshin brinat” („Nek ti izrastu rogovi“ – albanska psovka koja se koristi kada grdite nekoga ko se ponaša pobunjenički.) koja je otvorena u decembru u jednom drugom prištinskom kafiću, Hani i 2 Roberteve.
“Žena sa rogovima” krasi zid popularne terase Kafja e vogelja.
“Najslađa revolucija potiče od umetnosti, iz te gorčine koja raste u vama”, Beriša je izjavila pre početka nove izložbe. “Kada razmislite o tome da nema načina na koji to može da izađe, onda eksplodira preko papira, olovke i boja, a u ovom slučaju i kroz rogove.” Preko svojih slika, Beriša je pozvala žene da dozvole svojim rogovima da izrastu da bi prevazišle neravnopravnost žena.
Odrastajući okružena slikama i umetnicima, Beriša je znala odmalena kojim će putem kasnije krenuti. Ona je studirala slikarstvo u kosovskom paralelnom obrazovnom sistemu devedesetih godina i bila je u odeljenju čiji je razredni starešina bio Muslji Mulići, jedan od najpriznatijih kosovskih slikara.
Beriša kaže da su je razgovori sa ovim slikarom u njegovom kućnom studiju za vreme doba progona srpske države ohrabrili da nastavi sa svojim stilom. “Na pravom ste putu da stvorite svoj stil”, priseća se ona profesora koji joj je pričao. “Vaš stil će definisati ono ko ste. Morate ostati verni onome ko ste, svojim osećanjima, onome što vam deluje kao dobro, a onda će doći i kritike drugih oko vas, onih profesionalaca.”
Beriša je 2003. osnovala Grupu muralnih umetnosti (Mural Art Group), nevladinu organizaciju (NVO) koja je sprovela nekoliko projekata s ciljem ulepšavanja životne okoline kroz umetnost, dok je poseban naglasak stavljen na pružanje nade za bolju budućnost mladim ljudima u kosovskoj posleratnoj eri.
Beriša ima dva doma: Kosovo i Island. Ona je 2006. posetila Rejkjavik kao turista i odmah je dobila ponudu za posao u Gradu Rejkjaviku kao menadžerka uličnog umetničkog pozorišta. Kasnije je radila kao koreograf za jedno nezavisno pozorište u Rejkjaviku. “Nisam tamo odlazila kao imigrant, već sam postala imigrant”, kaže Beriša.
Kada je izbeglička kriza dospela na obale Islanda prošle nedelje, Beriša je razgovarala sa lokalnim medijima o svom iskustvu, kada se ‘zaglavila’ na Kosovu tokom rata i kako svet i razna društva moraju da budu otvoreni prema izbeglicama koje beže iz država u kojima besni rat.
Posle 10 godina, Beriša se 2016. vratila da izloži svoj rad u Prištini sa svojim projektom “Revoltom protiv nasilja” na feminističkom festivalu FemmeArt. Slike nagih tela sa porukama predstavljale su protivljenje svim oblicima nasilja i poštovanje osnovnih ljudskih prava. Njena izložba je bila u pratnji plesnog performansa koji je, preko pokreta tela Agnese Nokšići i Tristana Haljiljaja, preneo sukob sa onog opšteg ka pojedinačnom unutar jednog para, što je poziv na osnaživanje žena.
Prva izložba Beriše na Kosovu za 10 godina je bila “Revolt protiv nasilja” na festivalu FemmeArt 2016.
K2.0 se sastalo sa Fitore Beriša da bi diskutovalo s njom o njenoj najnovijoj izložbi, pravima žena i upotrebi umetnosti radi suočavanja s prošlošću.
K2.0: “Revolt protiv nasilja” je prikazan u Prištini, ali i u Rejkjaviku. Kako je moguće uporediti iskustvo izlaganja rada na obe lokacije?
Fitore Beriša: Bila sam vrlo srećna što sam se vratila i predstavila projekat na FemmeArtu. Oduvek sam smatrala da je potrebno da predstavim ovakav projekat na Kosovu, plesni performans koji je, zajedno sa mojim crno-belim fotografijama i tim prljavim rečima, izrazio moj revolt koji se u poslednjim godinama nakupio protiv sukoba. Ali u okviru tog sukoba, u sukobima koji se ponavljaju na svetu, postojao je i lični sukob. Jer, kada pogledate medije i vidite šta se dešava u nekoj drugoj zemlji, onda ponovo proživljavate taj bes, taj sukob [koji ste iskusili i sami]. To je kao da rana postane delimično zatvorena, ali kada skinete flaster, rana je i dalje tu.
Ja, kao umetnica i biće koje voli mir, volela bih da vidim kraj sukobima svuda u svetu. Civili su oni koji najviše pate u sukobu i zato sam upotrebila lica ljudi i napisala te poruke, jer svi znamo da postoji nasilje — napadi i masakri — u konfliktima i da u njima gubimo nešto od sebe na psihološkom planu. Svaki sukob nam oduzima ponešto od nas.
“Revolt protiv nasilja” autorke Beriše je sadržao slike tela sa protestnim porukama protiv nasilja, u pratnji koreografskog plesa.
Kad pričam o konfliktu, onda na to mislim kao i na lični konflikt. To je prikazano u performansu, gde je tema — ljubav. Ljubav koja uvodi emotivnu ucenu, ljubav koja je i borba. Na [performansu održanom] u Prištini krenula je drugim pravcem — agresivnijim pravcem. Svaki pokret je bio dubokoumniji, živahniji.
Praćen je pesmom “Predaja” (“Surrender”). Pesmu je moguće tumačiti na više načina, ali meni to znači da muškarci moraju da prigrle činjenicu da je žena snažna, da žena mora da ima slobodu da odlučuje, ženi moraju da se daju krila da poleti.
Mi [na Kosovu] iskazujemo još više ljubavi svim sredstvima. Mogu da je personalizujem: Ako volim, onda volim celim svojim bićem. Ako nešto prekinem da radim, onda je to zato što sam uvređena, povređena, uništena. Dok se u [islandskom] društvu sve kreće glatko. Njima treba više vremena pre nego što prihvate nekoga za partnera ili prijatelja. U mom iskustvu, na Islandu sam morala da stičem prijatelje, a kada sam ih zaslužila — onda sam ih imala za celi život. Dok ovde imamo veliku strastvenost i ona eskalira u velike emocije. Ako te emocije nisu uzvraćene, onda čovek bude emotivno povređen i shvata stvar lično. Vrlo brzo bivate povređeni i okončavate odnose s drugima.
“Predaja” — Da li je to poruka muškarcima?
Inicijalno, rekla bih da jeste, ali bih to povezala sa ženama. I žene moraju da se oslobode nekih stvari. Da se oslobode nekih patrijarhalnih stvari koje su duboko ukorenjene. Mogu da kažem da je u našem društvu, bez ikakve sumnje, od velikog značaja za naše majke, koje decu uče prvim lekcijama, da se oslobode patrijarhata. Ova kultura [koja se usvaja u ranim godinama deteta] dolazi od žene.
Određeni deo patrijarhata se prenosi sa generacije na generaciju. Bez obzira na to koliko se obrazujemo, putujemo ili vidimo druge kulture, zatrpani smo stvarima poput, “ja ne mogu da radim ovo ili ono” jer će “moja majka ili baka da budu povređene”.
Takođe je jasno da je osnaživanje žena u patrijarhalnim društvima središnja tačka vašeg rada…
Nikada ne bih mogla da prihvatim situaciju u kojoj se nalazila moja baka, koja je [u srcu] bila umetnica, umetnica koja se nije obrazovala za to, već kojoj je umetnost došla prirodno. Znala je kako da crta sa svim materijalima, da šije i pravi prelepe bluze u svom selu.
Isto je bilo i sa mojom tetkom. Nikada se nisam pomirila sa činjenicom da žena koja je bila tako draga i ljubazna nije dobila ništa zauzvrat. Nikada neću zaboraviti kada je rekla, “molim te da ne dozvoliš da protraćiš svoj život kako sam ja to učinila”.
Veliki deo rada Beriše je nadahnut protivljenjem patrijarhalnim društvima u kojima žene ne mogu da ispune svoj pravi potencijal.
Kada sam bila na Islandu, trebala mi je samorefleksija, pa sam otišla da se konsultujem sa jednim psihijatrom. On bi mi govorio, “ti odluči šta želiš da podeliš”. Ja sam rekla, “napravila sam plan da govorim o stvarima po poglavljima, jer je za moje dobro da otvorim te police, ali tamo odakle dolazim to je važno. Jer, danas sam ono što sam zbog te zemlje [Kosova]”. Ali sam ipak vrlo ljuta na patrijarhat zastupljen u toj državi. Ljuta sam na žene koje su moje prijateljice, rođakinje i koleginice, koje su i dalje pune poštovanja, a ne moraju da budu.
Da li je činjenica da vaša baka nije mogla da ispuni svoje potencijale u umetnosti uticala na vašu motivaciju da sami krenete tim putem?
Da, i te kako. To je povezano i sa tim da sam se iz malog društva preselila u veliko. Kosovo je kao ostrvo, jer nemamo slobodu kretanja. Otišla sam u društvo [na Islandu] koje uživa sva prava, a meni je to bio kao kulturološki šok. Ja sam kao majka, kao samohrana majka, otišla na mesto prepuno samohranih majki koje uživaju u životu i koje izlaze na ulice grada da zaštite svoja prava.
Potom mi je terapeut rekao da radim art-terapiju i da izbacim sve stvari koje su me pritiskale.
Ova ideja art-terapije — recite nam nešto o tome.
Mnogi ljudi govore više kroz umetnost nego rečima. Ima ljudi koji ne znaju kako da se izraze, ali kroz umetnost mogu da vide na čemu su, da razumeju svoje traume, svoje posttraumatske stresove, koliko su srećni. Art-terapija je proces lečenja.
[Kao nastavnica umetnosti na Islandu] radila sam sa decom koja imaju autizam. Kroz art-terapije sam pokušala da im pružim slobodu izražavanja, jer su osetljivi u odnosu sa bukom, rečima i pritiskom, nisu kao svi ostali.
U procesu rada sa autističnom decom sam videla da pomažem i sebi. Koristila sam iste tehnike na sebi tokom dugih tamnih noći na Islandu. Crtala sam svakoga dana posle radnih sati. Ugasila bih telefon, televizor, samo bih slušala muziku i crtala. Ne bih znala šta će iz tog crtanja ispasti. Sada, kada pogledam taj rad, ja to nazivam nesvesnom umetnošću. Mnoge lepe stvari mogu da proizađu iz nesvesne umetnosti. To je lepa meditacija i svaki put kad se zabrinem ili kada sam iritirana, samo sednem i izgubim se u svom svetu.
