Automobil se približava kameri, kada ga zaustavlja razbijen bicikl. Dva tipa izlaze. Vozač insistira na tome da se prepreka ukloni, ali je putnik prikovan za bicikl i govori svom prijatelju da ide. On poskače i počinje da vozi; vozi niz ulicu i sećanja, vraća se u detinjstvo kada su on i njegov prijatelj radosno vozili bicikl.

Ovo je uvodna scena filma “Shok” koji sadrži motive nostalgije i sukoba. Ovaj kratak film je emotivna priča dvojice mladih prijatelja i odigrava se 1998, baš kada je rat počeo da se odvija na Kosovu.

Uprkos neosvajanju Oskara, “Shok” je ipak osvojio niz drugih nagrada, uključujući glavnu nagradu na nezavisnom filmskom festivalu Hollyshorts. Fotografija: Iz filma “Shok”.

Ova gotovo besprekorna drama, po tekstu i u režiji Džejmija Donoua, a producirana od strane ekipe koja se, uglavnom, sastoji iz lokalaca sa Kosova, nominovana je za Oskara, u kategoriji za najbolji akcioni kratki film. To je bio prvi put za Kosovo. Iako nije pobedilo, njegovo puko učešće je bilo pobeda za svet kosovskog filma. Ova malena država sa 1,8 miliona stanovnika, od kojih, u najboljem slučaju, u filmskom sektoru rade dve ili tri stotine, uspela je da dospe do Oskara!

Uspeh kosovskih filmova

Pojavljivanje filma “Shok” na Oskaru nije bilo samo uspeh za kosovski film. Film Bljerte Zećiri, “The Return”, osvojio je 2012. nagradu žirija za kratki film u kategoriji međunarodnih fikcija na Filmskom festivalu Sandens, što je najveći američki nezavisni filmski festival. Početkom ove godine, film Daniela Muloja, “Home”, takođe je obuhvatao mešanu ekipu ljudi sa Kosova i međunarodnih gostiju, osvojio je Baftinu nagradu za najbolji britanski kratki film.

Tri filma, “Shok”, “The Return” i “Home” jesu najveća tri uspeha kosovske filmske industrije do dana današnjeg, i sva tri se usredsređuju na priče koje potiču od rata na Kosovu.

Ali, uprkos njihovim postignućima, da li kosovski filmovi postaju monotematski?

Termokiss je kolektiv mladih ljudi koji su domaćini kulturnim događanjima u Priština, uključujući filmske projekcije svake nedelje, na kojima se često održavaju diskusije na temu filmova koji se prikažu. Na ovim diskusijama, jedna tema koja se često ističe je nezadovoljstvo brojem filmova koji se proizvode na Kosovu na ratne teme, a na štetu drugih, savremenijih, društvenih pitanja. Ovo pitanje je pokrenuto i na nedavno održanoj kampanji Kosova 2.0 #ŽelimDaZnam.

Ovakve stavove često podržavaju mlađe generacije koje nisu iskusile rat, ali koje prolaze kroz novu tehnološku buru; topljenje seksualnog konzervativizma, drastične promene u smislu toga šta predstavljaju zajednice, kao i sveopšta zbunjenost u pogledu vrednosti, snova i identiteta. Sve ove teme se lako mogu istraživati na filmu i pokazati put mladim ljudima kojima filmovi vezani za rat često deluju zastarelo i bespotrebno.

Kako bi istražilo ova pitanja i ispitalo na šta bi kosovska filmska industrija u razvoju trebalo da se usredsredi ubuduće, K2.0 je razgovaralo sa nekima od vodećih ljudi kosovskog filma, kako bi ih pitalo šta bi trebalo da zabeleži kamera. Da li treba da zabeleži nešto više od rata na Kosovu?

Izvršni direktor Dokufesta, Erol Biljibani, tvrdi da su “rane iz rata još sveže” i da ima još dosta priča koje nisu ispričane. “Kako bi se izborili sa prošlošću, umetnici žele da u svom radu ispričaju priče koje još nisu ispričane”, kaže Biljibani.

Biljibani smatra da ove priče i dan-danas imaju smisla i ističe da i dalje ima ljudi koji su nestali i rane koje su i dalje nezaceljene od zločina počinjenih u ratu. On naglašava posledice koje ljudi i danas osećaju, ističući primer žena koje su silovane, a i dalje su stigmatizovane u društvu, što Biljibani smatra “drugim silovanjem” tih žena.

Direktor Dokufesta, Erol Biljibani, smatra da su filmovi sa ratnim temama dobro primljeni kod kosovske publike. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Direktor Dokufesta smatra da, sve dok se ova pitanja ne reše, priče iz rata će biti snimane i trebalo bi da budu snimane, pa će to, kako se on nada, postati deo šire diskusije u društvu. “Ove priče i dalje odjekuju u svesti stanovništva, ali još nisu vizuelizovane”, kaže Biljibani. “Ako izađete iz urbanih komšiluka većih gradova i odete u sela, i dalje možete da vidite rane ljudi koji su preživeli rat.”

Ipak, na osnovu aplikacija koje stižu na Dokufest, Biljibani kaže da postoji promena trenda kada je reč o temama koje aplikanti istražuju. “Iako i dalje dobijamo dosta aplikacija od priča o ratu, novi trend su socijalne drame”, otkriva on. “Bilo da je reč o kratkim filmovima, dokumentarnim filmovima, ili čak komedijama, što je ohrabrujuće.”

More Raca je filmska režiserka čiji se filmovi često bave socijalnim pitanjima, kao što su izolacija, predrasude, prava žena i stigmatizovana ljubav.

Raca objašnjava da se radnja njenog filma iz 2012, “Amel”, vrti oko ideje slobode kretanja. “Protagonistkinja je glumica koja dobija pozivnicu da glumi u jednom filmu u Evropi, ali zato što ne dobija vizu, njena karijera propada”, kaže Raca. “Istovremeno, radnja se vrti oko predrasuda s kojim se jedna glumica mora suočiti, iako je to u većini mesta prevaziđeno, premda u zabačenijim delovima i dalje postoji.”

Kratkometražni film autorke More Raca, “Home”, bavi se kosovskim tradicijama kada je reč o nasleđivanju i imovini. Fotografija: iz filma “Home”.

Još jedan film koji je Raca napravila 2015, “Home” (ne treba ga pomešati sa pobedničkim filmom Muloja za Baftu), bavi se vlasništvom nad imovinom. “To je problem na Kosovu, jer samo 15 odsto žena ima imovinu na svoje ime, a samo 3,6 posto je nasledilo tu imovinu od porodice”, objašnjava Raca.

Radnja filma “Home” se vrti oko priče njegove protagonistkinje, Have, koja je ušla u tajnu lezbijsku vezu. Hava ima niske prihode i bori se za svoje pravo da nasledi deo porodične imovine.

U svojim filmovima, Raca se uvek bavi osetljivim društvenim pitanjima. Ona kaže da je razlog tome što smo “mi društvo sa mnogo društvenih problema i ovo je način da se poveća svest o fenomenu koji se dešava”.

Raca veruje da, iako filmovi ne mogu da promene svet, oni mogu da utiču na način na koji ga vidimo. “Mislim da, kada ne razgovaramo o određenim temama, posledice su te da se društvo ne razvija i mi ne razumemo jedno drugo”, objašnjava ona. “Filmovi su vrlo dobar metod za obradu određenih tema i mislim da posebno treba da se bavimo ženskim pitanjima i LGBT zajednicom, jer mislim da ih nedovoljno istražujemo.”

Kada je reč o tabu temama, Biljibani smatra da su ove grupe toliko marginalizovane i ugrožene, da se ne usuđuju da ispričaju svoje priče, i kao posledica toga, režiseri nisu u mogućnosti da ih vizuelizuju.

Arben Žarku, direktor Kinematografskog centra Kosova, smatra da je režiseru potrebna hrabrost da oslika ove grupe, te da iako još nijedan takav film nije napravljen, to će se uskoro promeniti. Žarku kaže da postoji jedan takav film u fazi produkcije koji će vrlo brzo biti objavljen, ali nije preterano optimističan kada je reč o tome da li će uspeti da otvori širu društvenu diskusiju.

“Voleo bih da ovaj film otvori raspravu u društvu, ali ovde nikoga za to nije briga. Oni prolaze pored LGBT zastave kod vladine zgrade i sve što kažu je ‘aha, vrlo lepo’”, kaže Žarku. “Još nismo dostigli nivo toga da smo sposobni da se usprotivimo ili da preispitujemo nešto — kao, na primer, u Beogradu, gde su se ljudi digli, slomili prozore i sukobili se jedni sa drugima.”

Iako bi moglo da se čini da nedostatak reakcije predstavlja znak emancipacije, u kosovskoj stvarnosti je to više znak apatije. Bez reakcija se ne može doći do promena.

Direktor Kinematografskog centra Kosova, Arben Žarku, govori o tome da je neizbežno imati filmove koji se bave teškim pitanjima, kao što je seksualnost, ali nije optimističan da će oni imati uticaja na predrasude u društvu. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Vladini zvaničnici su počeli da ozbiljnije shvataju kosovske filmove, uglavnom zbog njihovog uspeha. Filmska industrija je ove godine dobila veći budžet nego ikada ranije. Međutim, njoj je potrebna i podrška u formi infrastrukture; bioskopi, studiji i oprema. Tek će onda moći da dostigne širu publiku i rezultira pozitivnim društvenim promenana.

U nedavnom intervjuu za K2.0, Daniel Muloj je govorio o svom pogledu da svaki film koji može da se napravi negde drugde — može da se napravi i na Kosovu. Poslušavši taj savet, režiseri na Kosovu treba samo da izaberu da li će se njihova priča baviti ratom, siromaštvom, socijalnom tranzicijom, seksualnim konzervativizmom, verom, marginalizacijom, ili nekom drugom temom koju žele da istražuju kroz objektiv kamere.K

Ovaj članak je odgovor na pitanja čitalaca za vreme naše kampanje #ŽelimDaZnam na temu proliferacije ratnih filmova u kosovskoj filmskoj industriji.

Ilustracija: Ade Mula / K2.0.