U proteklih nekoliko godina svedoci smo znatnog povećanja broja izveštaja o rodno zasnovanom nasilju i femicidu na Kosovu, pogotovu u porodicama. Ovaj trend je pažnju javnosti usmerio na odgovornost institucija i njihovo nereagovanje u odbrani žena, devojčica i ostalih ugroženih grupa.

Avgusta prošle godine, silovanje jedanaestogodišnje devojčice — koje su izvršila petorica muškaraca i dečaka u javnom prištinskom parku — dospelo je na naslovnice. Sem masovnih protesta, bilo je i reakcija iz vlade i skupštine. Ubrzo nakon toga, javnost je upoznata sa još jednom važnom činjenicom iz pomenutog slučaja. Kosovski ministar unutrašnjih poslova, Xhelal Sveçla, otkrio je na konferenciji za medije da je jedanaestogodišnjakinja silovana i ranije. Slučaj koji je avgusta 2022. dospeo u javnost nije bio prvi put da je devojčica silovana.

Saopšteno je da je jedanaestogodišnjakinja postala žrtva trafikinga nekoliko meseci pre incidenta u avgustu. Nekoliko meseci pre nego što je silovana u javnom parku u Prištini, njoj su dodeljeni staratelji iz Centra za socijalni rad.

To znači da se drugi slučaj silovanja desio pod nadzorom institucija. Ispostavilo se da je žrtva u policijskoj stanici početkom juna 2022. prijavljena kao nestalo lice. Čim ju je policija pronašla, prva institucija koja je obaveštena o ovom slučaju bio je Centar za socijalni rad. Policija, tužilac i sud ne mogu da postupaju u takvim slučajevima bez prisustva socijalnog radnika.

Centar za socijalni rad bio je ključna institucija u postupanju u prvom i drugom slučaju silovanja, pa je tako i delimično odgovoran za propuste.

Sem dva slučaja trafikinga i silovanja jedanaestogodišnje devojčice, Centar za socijalni rad treba smatrati makar delimično odgovornim za slučajeve poput: silovanja i ubistva jedanaestogodišnjaka iz Kosova Polja i člana aškalijske zajednice Kujtima Veselija; ubistva Hamide Gashi, koje je izvršio njen suprug u dvorištu ginekologije Univerzitetskog kliničkog centra Kosova; fizičkog napada na ženu u staračkom domu u Peći; i seksualnog zlostavljanja Medinë Dauti, koje je izvršio nastavnik škole u Gnjilanu.

Iako smo navikli da u ovakvim slučajevima slušamo o sudovima, tužiocima i policiji, Centar za socijalni rad je od presudnog značaja, a retko se kada spominje kao institucija nadležna za prevenciju nasilja u takvim slučajevima.

Šta je trebalo Centar za socijalni rad da uradi?

Radi poređenja, da se vratimo na slučaj jedanaestogodišnje devojčice, na ono kako se u tom slučaju postupalo — a kako je trebalo da se postupa.

Drugi incident u kom je maloletno lice bilo žrtva može se okarakterisati kao propust Centra za socijalni rad. Da je Centar sarađivao sa policijom, roditeljima i školom u skladu sa zakonima i pravilnicima, i da je kreiran odgovarajući plan za reintegraciju maloletnog lica, ova jedanaestogodišnjakinja bila bi zaštićena i smanjena bi bila mogućnost da se desi drugi incident.

Međutim, pristup informacijama o ovom slučaju bio je ograničen, uglavnom zbog toga što je u pitanju maloletno lice. Juna 2022, dva meseca pre incidenta u avgustu, ona je poslata u sklonište.

Žrtvu u sklonište treba da uputi socijalni radnik. Nakon što je smeštena, nadležni iz skloništa, u saradnji sa socijalnim radnikom, dodeljuje rukovodioca nadležnog za slučaj, pritom kreirajući plan za reintegraciju žrtve.

Socijalni radnik je obavezan da prati slučaj tako što će svake nedelje posećivati maloletno lice u skloništu — ili onoliko često koliko to u skloništu procene. Zatim, Centar za socijalni rad uspostavlja kontakt između maloletnog lica i roditelja, što se odigrava pod budnim okom socijalnog radnika. Maloletno lice se iz skloništa može premestiti samo po nahođenju skloništa i rukovodioca nadležnog za slučaj iz Centra za socijalni rad.

U slučaju jedanaestogodišnjakinje, nema podataka o tome na osnovu kakvih procena i rehabilitacionih planova je ona otpuštena iz skloništa, niti koliko je vremena tamo provela. Bilo kako bilo, skloništa pružaju smeštaj na period od tek šest meseci.

Međutim, kada žrtva napusti sklonište, onda osoblje skloništa i Centar za socijalni rad moraju o tome da obaveste porodicu žrtve, policiju i dodeljenog nadzornika nadležnog da dalje prati slučaj. Centar za socijalni rad ima pravo da na sudu predloži oduzimanje roditeljskog starateljstva — na osnovu procene proistekle iz celokupnog procesa. Tok događaja u ovom slučaju ukazuje na to da Centar za socijalni rad nije sproveo odgovarajuću procenu ni prvi ni drugi put.

Niko nije ponudio nikakvo obrazloženje o ovim propustima, čak ni Ministarstvo za finansije, rad i transfere, koje je nadležno za praćenje rada Centra. Zakon o socijalnim uslugama propisuje da ministarstvo mora da formira anketni odbor koji “javno sprovodi aktivnosti i prosleđuje svoje zaključke i preporuke” Centru za socijalni rad kada su u pitanju “incidenti ili okolnosti koje dovode do velike zabrinutosti u javnosti ili kada se bitna pitanja od javnog interesa dešavaju u resoru socijalnih usluga”. Ovo je jedan od tih slučajeva.

Formiranje ovog anketnog odbora spada u glavne zahteve demonstranata koji su preplavili prištinske ulice 31. avgusta i 5. septembra 2022, kada su zahtevali da neko preuzme odgovornost za ovaj incident.

Zavirivanje u centre za socijalni rad

Pre 2009. godine, tadašnje Ministarstvo rada i socijalnog staranja, tj. Odeljenje za socijalne i porodične politike, upravljalo je ovim resorom i pružalo socijalne usluge preko ovih centara.

Godine 2009, na osnovu Memoranduma o razumevanju između Ministarstva za rad, Ministarstva za finansije i Ministarstva za lokalnu samoupravu, nadležnost za upravljanje centrima za socijalni rad pripala je opštinskim direkcijama za zdravstvo i socijalnu politiku. Iako je decentralizacija sprovedena u ime povećanja kvaliteta socijalnih usluga, čini se da se situacija otada nije promenila nabolje. Podaci ukazuju na to da su socijalne usluge i dan-danas slabog kvaliteta.

Decentralizacija je opštine zatekla nespremne da upravljaju socijalnim uslugama. Prema godišnjem izveštaju ombudsmana iz 2019. godine i izveštaju Koalicije nevladinih organizacija za zaštitu dece iz 2020. godine, centri za socijalni rad su podlegli brojnim problemima. U to spadaju nedovoljno finansiranje, mali broj osoblja, previše poslovnih zadataka koje treba da obavi postojeće osoblje, nepostojanje neophodne opreme (kao što su vozila), infrastrukturni problemi i nedovoljan broj prostorija.

Svi ovi problemi vode ka propustima da se zaštite oni kojima su socijalne usluge najpotrebnije..

U svim kosovskim opštinama operativno je 40 centara za socijalni rad koji pružaju socijalne usluge na opštinskom nivou za potrebe 47 kategorija stanovništva. Ove kategorije obuhvataju odrasle osobe i maloletna lica koji su žrtve seksualnog nasilja, porodičnog nasilja, trgovine ljudima; tu spadaju i deca bez starateljstva, deca-prosjaci, deca koja obavljaju fizičke poslove i deca sa mentalnim poteškoćama.

Deca, mladi, žene i manjinske zajednice danas centre za socijalni rad smatraju pukim administrativnim prostorom za ostvarivanje prava na socijalna davanja, a ne organima koji nude socijalnu i psihološku podršku, pospešujući blagostanje ranjivih kategorija društva.

Da se ništa ne preduzima radi promene stanja može se dokazati činjenicom da centri nemaju potpuno funkcionalne veb-sajtove na kojima bi ljudi mogli da pronađu najbliži centar i dobiju informacije o dostupnim uslugama. Premda sajt Opštine Priština sadrži lokacije centara, na većini sajtova ostalih opština teško je pronaći informacije o centrima za socijalni rad, pa čak i same adrese često nedostaju. Pojedine opštine nisu objavile nikakve informacije o svojim centrima.

Štaviše, prostorije u centrima za socijalni rad uglavnom su u užasnom stanju. Čak je i glavni Centar za socijalni rad u Prištini u mraku i tamo je hladno, predmeti su prekriveni prašinom i prostorije su male. Osim što je tamošnja atmosfera neprijatna, nekima pristup uopšte nije omogućen. Prostorija se nalazi na drugom spratu i može joj se pristupiti samo putem stepeništa, čime se krši osnovno pravo jedne grupe koju bi Centar za socijalni rad trebalo da štiti — a to su osobe sa invaliditetom.

Još jedan problem s kojim se centri suočavaju jeste nedovoljan broj radnika i, pogotovu, socijalnih radnika.

Izgleda da svako može da bude socijalni radnik, sem onih koji poseduju obrazovni profil iz te struke. Zaposleni u centrima za socijalni rad — pogotovu nakon kršenja ljudskih prava u doba pandemije i povećane potražnje ovih usluga — primorani su da obavljaju više poslova, pa tako rade kao psiholozi, savetnici i socijalni radnici, i sve to odjednom.

Socijalni rad je jedan od onih karijera koje nose sa sobom ogromnu odgovornost. Prema tome, specijalizacija i iskustvo su neophodni, posebno kada imamo u vidu da socijalni radnici moraju da zadovolje potrebe raznih ranjivih i osetljivih grupa.

Uprkos tome, uzastopne vlade, skupštinski sazivi i komisije godinama nisu kreirali dugoročnu strategiju za politike koje bi pospešile blagostanje svakoga građanima.

Januara 2023. godine, usluge koje je pružao Centar za socijalni rad pripale su Ministarstvu pravde. Nisu dostupne javne informacije o tome kako će ovaj proces da se sprovodi, pa su pojedine društvene grupe počele da se izjašnjavaju protiv ovakve odluke.

Trećeg aprila 2023. godine, Mreža žena Kosova (Kosovo Women’s Network) — posredstvom pisma upućenog premijeru, ministru finansija, rada i transfera, ministarki pravde i ministru zdravlja — izrazila je zabrinutost zbog ovog prenosa nadležnosti, problematizujući “izostanak konsultacija sa glavnim zainteresovanim akterima”. Između ostalog, iz Mreže žena Kosova izrazili su sumnju u to ima li Ministarstvo pravde kapacitet i stručnost da se postara za pružanje kvalitetnih usluga. Prema njihovim rečima, pružanje socijalnih usluga ne potpada pod mandat ovog ministarstva.

Prenos nadležnosti za socijalne usluge sa jednog ministarstva na drugo, odgađanje uvođenja socijalne politike i zakona u toj sferi, neprestani propusti u institucionalnom lancu koji treba da zaštiti žrtve, kao i nezavidna situacija u centrima, ukazuju na to da institucije pridaju tek periferni značaj socijalnoj zaštiti građana.

Gde je nestala socijalna zaštita?

Termin socijalne zaštite kao da se na Kosovu shvata kao nešto što treba da obezbedi pomoć onima kojima je ona nužna; poput pomoći u hrani ili novcu. Međutim, krajnji cilj jeste da se pospeši sveukupni razvoj društva i to pomoću politika i inicijativa.

Umesto toga, blagostanje naroda je shvaćeno kao puka brojka ili kao plata. O socijalnoj zaštiti se jedino govori na Skupštinskom odboru za zdravstvo i socijalnu zaštitu, čime se blagostanje ograničava na zdravlje.

Socijalne usluge treba da obezbede neprestano blagostanje pojedinaca i zajednica. Ako nadležnost za ove usluge pripadne ministarstvu koje se uglavnom bavi primenom zakona i kažnjavanjem za krivična dela, onda bi tako moglo da se ojača uverenje da donosioci odluka ne smatraju da briga i prevencija potpadaju pod socijalnu zaštitu, već da je najpre u pitanju reagovanje na krize i sredstvo za kontrolu tih kriza.

Vlada mora da ustanovi mehanizme koji bi se neposredno bavili očuvanjem i unapređenjem sistema socijalne zaštite. Nepostojanje ovih mehanizama i nepostojanje međuinstitucionalne mobilizacije radi povećanja i unapređenja ovih usluga dovodi do višegodišnjeg slabljenja centara za socijalni rad, pa je tako njihova uloga sada svedena na vanredne intervencije u slučajevima nasilja, socijalne pomoći i drugih administrativnih mera.

Socijalna zaštita koju pružaju centri za socijalni rad ima smisla tek onda kada socijalni radnici mogu da dopru do svih građana kojima su ove usluge neophodne, a posebno na mestima koje društvo i dalje smatra privatnim zonama — to su kuće i stanovi, radno mesto, starački domovi i škole. Dok se to ne dogodi, ovi prostori ostaće mesta u kojima se zlostavljanje i maltretiranje dešavaju nesmetano i van vidnog polja države.

Naslovnica: K2.0.