Perspektive | Albanija

Glasati ili ne glasati u Ramino doba?

Piše - 07.07.2017

Demokratiji u Albaniji je potreban neko ko će izazvati neupitnog lidera.

Pre četiri godine, 2013., činilo se da je Albanija imala šarenu revoluciju: zemlja je zaspala u plavom, a probudila se u ljubičastom. Posle dve decenije stalne pažnje, Salji Beriša, stari vođa Demokratske partije, poražen je od Edija Rame, “socijalističkog umetnika” (kako je nazvan kod kuće i u inostranstvu, u mnogim evropskim zemljama).

Četiri godine kasnije, 2017. godine, Ramina druga pobeda deluje uobičajenije. Izjave pobednika su mirnije, gubitnici ne protestuju zbog rezultata, a albanski narod priznaje samo jednog, neupitnog lidera. Uprkos drastičnom padu izlaznosti — što je činjenica koja dosta govori o albanskoj demokratiji — ova tiha i očekivana pobeda verovatno označava vrhunac “Ramine ere”.

Ipak, posle dospeća na vrh, sledi pad…

Glasati ili ne?

S obzirom na to da je Albanija parlamentarna republika, Albanci ne biraju predsednika, nego glasaju za svoje predstavnike u Skupštini. Albanski izborni sistem se zasniva na proporcionalnoj regionalnoj zastupljenosti: država je podeljena na 12 izbornih jedinica, a 140 poslaničkih mesta u Parlamentu je proporcionalno raspoređeno na partije koje pređu prag od tri odsto u svakoj izbornoj jedinici.

Najniža izlaznost u istoriji albanske demokratije (43 odsto) bi se mogla smatrati simptomom rastuće svesti o demokratiji.

Tako bi se moglo objasniti kako je Socijalistička partija dobila apsolutnu većinu u pogledu poslaničkih mesta (74), dok na nacionalnom nivou ima 48 odsto glasova. Jasnije je i zašto je šteta što listu kandidata sačinjavaju partijski sekretari, jer politički sistem na ovaj način bira političare, a građani nemaju priliku da upute na onoga ko bi trebao da ih predstavlja.

Imajući na umu albanski izborni zakon i videvši kako albanski političari koriste ova pravila da bi ostali na vlasti bez obzira na ishode izbora, najniža izlaznost u istoriji albanske demokratije (43 odsto) postaje manje iznenađujuća. Ovo bi se moglo čak smatrati simptomom rastuće svesti o demokratiji.

Uprkos strukturnom problemu, ovaj pad izlaznosti je i dalje vredan pažnje. U poređenju sa izlaznošću 2013. (53 odsto), 160.000 građana Albanije više je ovaj put ostalo kod kuće: više od 3,4 miliona je imalo pravo glasa, ali je samo 1,57 miliona izašlo na glasanje. Zašto? Mnogi razlozi bi mogli da se obuhvate jednim objašnjenjem: građani Albanije ovaj put nisu imali prave političke opcije. Nema konkurencije — nema izlaznosti.

Čini se kao da se desilo pre 1.000 godina, ali je Demokratska partija čak u prošlih nekoliko meseci pretila da neće učestvovati na izborima. Ljuljzim Baša, lider partije, ovako je rezonovao: “Zašto da učestvujem u trci u kojoj ne mogu da pobedim?”

Kako bi izbegla sigurni poraz, Demokratska partija nije ponudila nikakvu alternativnu političku platformu. Umesto toga, ova stranka je radije održala “protest” duž glavnog bulevara u Tirani, postavljajući ogroman šator ispred kabineta premijera.

Zastoj je obustavljen 18. maja, odmah nakon polujavnog dogovora lidera dveju partija. U zamenu za učešće gubitnika u njegovoj sigurnoj pobedi, Rama je Baši dao garancije, uključujući znatno prestrojavanje u Vladi (ministri iz Demokratske partije su postavljeni i biće na vlasti do septembra), kao i jednonedeljno odlaganje izbora, tada zakazanih za 25. jun.

Dok su vlade evropskih država i institucije EU aplaudirale ovom “povratku demokratiji”, albanski narod je imao jasnu viziju onoga što može da očekuje od novog skupštinskog saziva: Demokratska partija i Socijalistička partija koje dele vlast u vladi “državnog jedinstva” uz blagoslov EU.

U ovakvom scenariju, naredne godine bi skoro sigurno bile ometene sprovođenjem sudskih reformi odobrenih pre godinu dana, a koje su ključne u otvaranju pristupnih pregovora sa EU, što je izazvalo prekide između političke scene i pravosuđa. U ovom scenariju bi iz Vlade konačno bio isključen Socijalistički pokret za integraciju (SPI) — mala partija bliska Beriši i Rami, s kojima je vladala u proteklih osam godina.

Nije slučajnost da je njen lider, Iljir Meta, čudni bivši saveznik obeju partija, postavljen od odlazećih poslanika za predsednika Republike Albanije. Meta ja pre četiri godine bio od ključnog značaja za pobedu socijalističke koalicije (Socijalističa partija i SPI). Četiri godine kasnije, on će biti taj — kao šef države, iz svog zlatnog i bezbednog političkog egzila — koji će Rami dati zadatak da formira novu Vladu. Albanci, koji nisu glasali, odbili su, čini se, da daju legitimitet ovoj predvidivoj redistribuciji vlasti.

Neupitna pobeda (za lidera)

Ako je pretpostavka o uspostavljanju široke koalicije držala ljude podalje od biračkih mesta, Ramina pobeda prevazilazi okvire očekivanja Socijalističke partije. Osvojivši osam mesta iz 2013. (od 66 na 74), ova partija je osvojila apsolutnu većinu. Ovaj put nisu potrebni savezi, pa tako ni Demokratska partija, ni SPI neće biti od ključnog značaja. Ako Rama bude hteo, moći će da vodi Vladu koja će imati podršku samo njegove stranke.

Mora se priznati da je ova mogućnosti nešto sasvim novo u Albaniji. Ipak, nova Vlada će stupiti na vlast u septembru i ovo letnje vreme bi moglo da unese malo mudrosti u čitav proces.

Dan nakon izbora, Rama je izjavio da Socijalistička partija neće tražiti ničiju pomoć; ipak, malo po malo, retorika pobede je napravila temelje za “govore o odgovornosti”.

U četiri godina skupštinskog saziva, ako je potrebno, takav neupitni lider će imati priliku da promeni svoje mišljenje, formirajući nove većine.

Da li bi zaista trebalo da vodi zemlju samostalno? Ili u svetlu teških mera koje će Vlada Albanije morati da preduzme u sledećih 4 godina kako bi iskoračila u evropskim integracijama, da li bi mu bolje išlo kada bi podelio vlast i obaveze? Šta je mudrije? Zamor od zajedničkog braka? Ili zamor od samoće? Ova sumnja je legitimna i daleko je od toga da se isključi.

Na kraju krajeva, trenutno nije nužno imati konačan odgovor. U četiri godina skupštinskog saziva, ako je potrebno, takav neupitni lider će imati priliku da promeni svoje mišljenje, formirajući nove većine.

K2.0 je pre 2 godine objavio analizu o prve dve godine Raminog mandata. Imajući u vidu “politiku Rame”, te sumnje, nedoumice i kritike i dalje stoje. Čak je bitnije da ih sada imamo na umu, s obzirom na njegovu neupitnu ulogu lidera.

Imajući to u vidu, mora se podvući da ovaj uspeh na izborima potiče od kredibilnosti koju je Rama akumulirao u protekle četiri godina u izuzetno neizvesnoj političkoj areni — čak i kada se postrani ostavi kredibilitet koji su pridali međunarodni mediji (kao jedan nedavni primer se pominje poslednji “Biennale di Venezia” koji je ugostio jedan Ramin rad, a državna televizija Italije je napravila ovaj nepodnošljivi spot-intervju).

Činjenica je da “pre Rame”, Albanija nije bila država kandidat za EU, sudske reforme nisu ni započete, poljoprivrednici Lazarata su otvoreno gajili kanabis, utaja poreza na račune za struju je bila viša, privatnih univerziteta i gradskih skupština je bilo previše.

Svakako, oni večito nezadovoljni sugerišu da je 2017. bilo svih ovih napredaka zbog određenog vremena koje je prošlo ili pritiska međunarodne zajednice, a ne zbog prosvetljene politike. Ipak, Rama je bio na vlasti, a ne neko drugi, preživljavajući čak burnu koaliciju sa SPI. Sada samo Rama uživa u plodovima svoje istrajnosti.

Problematični poraz (za jednu zemlju)

S druge strane reke, Ljuljzim Baša verovatno plače, zureći u vodu zauvek izgubljene budućnosti koja protiče. Njegov lični poraz je ogroman. Nikada u kratkoj demokratskoj istoriji Albanije nije bilo tolikog neuspeha albanskih desničara, koji su osvojili 28 odsto na nacionalnom nivou, a spustivši se sa 49 mesta na 43 mesta u parlamentu.

Priznajući svoju odgovornost, Baša je podneo ostavku na mesto lidera Demokratske partije čim su glasovi prebrojani. Nova trka za lidera će u predstojećim mesecima odrediti njegovu sudbinu. S jedne strane, on je Berišin odabrani naslednik i mogao bi ponovo biti izabran za lidera, uprkos činjenici da je oduvek imao slabe rezultate na izborima (njegova nepodesnost je već pokazana na lokalnim izborima pre 2 godine). S druge strane, ovo unutrašnje takmičenje nije samo dobro sa ljude povezane sa Demokratskom partijom, već i za celu državu, za zdravlje albanske “demokratije”.

Ako građani Albanije žele ukloniti znake navoda sa reči ‘demokratija’ u sledeće četiri godine, snažna alternativa bi trebalo da pomogne Rami da ne bude usamljen na vlasti. Kako bi postali građani jedne evropske države, albanskom narodu je očajnički potrebna prava opcija, borba za vlast na osnovu stvarnih interesa, ali na temeljima različitih političkih vrednosti i programa.

Ako se to ne dogodi, Ramina pobeda će na duže staze postati loša vest čak i za njegove podržavaoce. A onda će većina apstinenata postati još veća.

Ovaj tekst je napisan i objavljen u partnerstvu između K2.0 i OBC Transeuropa.

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.