Alfred Hičkok je jednom rekao da “dužina filma treba da bude srazmerna izdržljivosti ljudske bešike”, što, pretpostavljam, znači da je sledeći film predugačak. Reč je o filmu “Homeland (Iraq Year Zero)”, petoipočasovnom dokumentarcu Abasa Fahdela koji je juče prikazan u Domu kulture (Shtepia e Kultures), dok je, srećom, održana i jedna pedesetominutna pauza sredinom filma.

Roditelji su mi rekli da su jednom otišli na prikazivanje filma “Napoleon”, crno-beli, nemi, epski film iste dužine iz 1927. Pomislio sam da nisu mogli da drže pažnju da bi shvatili šta se dešava u filmu. Ja jesam uspeo da pogledam desetočasovni dokumentarac o Holokaustu “Shoah” autora Kloda Lancmana, iako sam ga gledao u četiri dela koja sam lakše mogao da svarim. Plus, moje putovanje autobusom do Prizrena je trajalo osam sati.

Ipak, Hičkok je poentirao. Osnovni instinkti, kako sam saznao, čoveka čine vrlo sebičnim. Nakon dva i po sata gledanja filma “Homeland”, počeo sam da prezirem ove strance na ekranu koji su se upuštali u svadbene plesove i beskrajno kupovali povrće. Ma daj, kupi više taj paradajz! Jasno je da se nikome u Iraku ne žuri kao što se žuri mojoj bešici. Jedina osoba s kojom sam mogao da saosećam je mlada koja je morala da sedi i gleda sve ostale kako se zabavljaju. Takođe, u bioskopu je bilo nepodnošljivo toplo, a kako sam nedelju pre DokuFesta bio na kampu gde niste morali da se oblačite uopšte (nudistički kamp, prim. prev.), on je ovu praksu hteo da nastavi i u Domu kulture (Shtepia e Kultures).

Na svu sreću, ispostavilo se da je “Homeland (Iraq Year Zero)” bio izuzetno remek-delo, očaravajuće i duboko lično sećanje godinu i po pre invazije na čijem su čelu bile SAD. Tek nekoliko filmova u svakodnevnom životu prenosi senku rata na tako efikasan način. To je na trenutke banalno, dirljivo, poražavajuće i uzdižuće. Hičkok je verovatno mislio na putovanje autobusom.

Veći deo filma prati Fahdelovu širu porodicu, posebno njegove mlade nećakinje i nećake koje nam omogućuju da vidimo kroz dečje oči svet oko njih. Dečaci ulaze na područja sa antičkim ruševinama na selu i ušunjavaju se u voćnjake komšija, ili pak gledaju Šakirine muzičke spotove, dok se kikoću jer se Šakira “vrti kao riba”. Poprilično sam siguran da, dve nedelje pre nego što je moja zemlja (UK) bombardovala njihovu, i ja sam to isto radio što i ta deca. I taj opipljivi osećaj strave visi u vazduhu prvog dela koji nosi naziv “Before the Fall” (Pre pada). Bunari se grade u bašti “u iščekivanju rata”, zalihe se prave “u iščekivanju rata” i lepljiva traka se lepi po prozorima kako se staklo ne bi razbilo. Britanci imaju izreku da se ničega ne treba bojati, a Iračanima je to stil života.

Dok se dođe do drugog dela, pod nazivom “After the Battle” (Posle bitke), jasno je da se Fahdelov film ne bavi krupnim događajima, već više prostorom između njih. Jedva da se i jedan metak ispali za pet i po sata filma, dok se tepisi i dalje moraju oprati a testovi moraju polagati. Život njegove porodice ostaje, manje-više, jedan te isti, ali smo svedoci, gledanjem filma, da se oko njih polako urušava društvo koje se nalazi u vakuumu. To društvo je napušteno od strane svrgnutog režima i nesposobnih stranih okupatora.

Tokom sesije pitanja i odgovora koja je usledila nakon prikazivanja filma, Fahdel nedvosmisleno tvrdi da su današnja dešavanja, poput onih u Istanbulu u Parizu, direktan rezultat onoga što se desilo tada. “Oni su otvorili Pandorinu kutiju”, rekao je on, “i demoni sada izlaze.” Bezbroj domova je uništeno od strane američkih raketa, ali snage okupatora i nevladine organizacije na to uopšte ne reaguju. “Čak nam je i Crveni krst rekao da krademo”, kaže jedan čovek koji je nedavno postao beskućnik. “Ja sam im rekao da nismo lopovi. Oni su kazali da to nije njihov problem.”

Takođe, čujemo priče o nevinim pešacima koje na ulici pogubljuju američki vojnici; kada jedan mladić biva upucan u leđa jer je u rukama nosio nešto bezazleno, teško je ne povući paralelu između ovih paranoičnih vojnika i sve militarizovanije policije u njihovoj rodnoj zemlji.

Ono što me je najviše pogodilo dok sam gledao “Homeland” je bilo na kako efikasan način on prenosi poruku o bespomoćnosti pojedinca suočenog sa političkom igrom šaha. Sadam Husein i SAD, čini se, predstavljaju grčke bogove sa njihovim promenljivim hirovima i sitničavim svađama. U prvom delu se stalno naglašava Sadamova propaganda na televiziji, a gde on sebe predstavlja kao nekog dobroćudnog čoveka i mesiju. Poljoprivrednici i deca se šale kako ih Amerikanci špijuniraju sa dalekih nevidljivih satelita, ili da donose hemijsko ratovanje kao neku pošast. Propaganda se u drugom delu zamenjuje velikim ruševinama: muzeji, radio stanice, nacionalni filmski arhivi – žrtve neljudskih borbi kojih je previše. Budućnost “novoga Iraka” biće odlučena od strane nedostižnih Koalicionih snaga i nevladinih organizacija. A porodice kakva je Fahdelova se moraju suočiti s posledicama.

Međutim, nesumnjivo je da je žila kucavica ovoga filma oličena u Fahdelovom nećaku Hajdaru, jedanaestogodišnjaku punom humora i radoznalnosti. Užasavajuće je kada se u jednoj rečenici na ekranu pojavljuje kako će Hajdar preminuti malo posle invazije. Ne znamo kako, niti da li ćemo saznati, ali to saznanje stvara rupu u srcu koja ostaje takva do kraja filma. Sledećih pet sati gledamo kako Hajdar raste i napreduje, znajući da je sve to uzaludno.

Posebno u jednoj čudnoj sceni, Hajdar posećuje sklonište Al-Amirija, koje su SAD bombardovale 1991, ubijajući tako 408 civila. “Ujko, pogledaj znake na zidu. Fotografije ljudi koji su poginuli. Tela su rastrzana”, on kaže ispred kamere, vodeći nas kroz fotografije žrtava koje su bile njegovi vršnjaci. “Pogledaj ovo, majko. Ona oplakuje svoga sina.” Hoće li ovo biti i njegova sudbina? Čini se kao da on sam to zna. Ispostavlja se da je kinematografija u ovom slučaju i okrutni i humani medij. Možemo da se vratimo u 2002. i da ga gledamo kako opisuje svoju sudbinu, ali mi ne možemo nikako da tu intervenišemo. Ne možemo da ga upozorimo.

Fahdel je sam uređivao film; nakon što je batalio snimanje posle smrti svoga nećaka, on je deceniju kasnije povratio ove snimke. Zbog njegovog sveznalaštva sam počeo da žalim nad svakom scenom koju je obuhvatio filmom. Jer, šta je to predskazivao?

“Nadam se da nikada nećete gledati jedan takav film”, kaže Fahdel na sesiji sa pitanjima i odgovorima, “jer, ako gledate sličan film, to znači da se u nekoj drugoj zemlji vodi rat”. Čini se da se Fahdelova nadanja u ovo vreme neće ispuniti.

Na nudističkom kampu sam razgovarao sa sunarodnikom Britancem čije se mišljenje o Bliskom istoku izgleda zasnivalo na filmu “American Sniper”. Fahdel je, s druge strane, “Homeland” napravio za svoje sunarodnike. On je spomenuo da je dirnut gledaocima koji su u Njujorku prišli da ga zagrle. “Ovaj film je protivotrov za ‘American Sniper’… Rekli su kako nisu imali pravu sliku u glavi o Iračanima [pre gledanja ovog filma]”, objasnio je on.

Nisu svi izdržali da ovaj maratonski film do kraja pogledaju; mnogi nikada neće ni pokušati. Na početku pauze, 17 ljudi koji teško da mogu da budu publika ubrzanim korakom su napustili Dom kulture (Shtepia e Kultures) krećući se ka žarko osvetljenom Prizrenu; kada je film došao kraju, broj u publici je smanjen na deset, plus nekoliko zakasnelih gostiju. Ali za nas koji smo se sklonili od sunca da bismo popodne proveli u mračnoj, znojavoj sobi – pa mi smo nagrađeni filmskim iskustvom koje čovek dobije tek na svakih nekoliko godina.

Kosovo 2.0 je zvanični medijski partner DokuFesta — ovde svakoga dana čitajte najzanimljiviji sadržaj sa festivala.

Kosovo 2.0 je štampani i onlajn časopis koji vam donosi nesputane i neustrašive glasove.

Naša kolekcija štampanih časopisa će biti dostupna na našem štandu na Šadervanu, u Prizrenu, tokom celog trajanja DokuFesta, uključujući naš najnoviji broj o devedesetim godinama. Naše časopise možete kupiti na brojnim prodajnim mestima i onlajn preko BalkanSpring-a (trenutno se održava – uskoro će ponovo raditi).