Proteklih nekoliko sedmica je obeleženo alarmantnim porastom medijskih izveštaja o smrti žena na Kosovu. Iako je najveća pažnja u ovim sedmicama usmerena na pitanje kako se državne vlasti bave ovim smrtnim slučajevima i kako reaguju na njih, možda je sada došao čas da tu pažnju usmerimo na to kako celokupno društvo reaguje kada se ovakve smrti dese. Ne samo zbog sociološke i antropološke radoznalnosti, već bismo mogli tako da dobijemo uvid u to zašto se ova ubistva uopšte dešavaju.

Kao žena, samoproglašena feministkinja, aktivistkinja, devojka koja ne može da prestane da priča o pravima žena, određene reakcije se očekuju od mene. Trebalo bi da budem dostupna sve vreme da bih mogla da dam izjave o osnaživanju žena, o njihovoj političkoj participaciji, o njihovom položaju u društvu kao privrednih aktera, o tome kako sistemi vrednosti utiču na odnos moći između muškaraca i žena, kao i sve državne politike i njihovi učinci na život žena i devojčica širom Kosova (e, da, ponekad na Zapadnom Balkanu, znate onaj homogeni deo sveta u kom žene i devojčice imaju iste potrebe).

Očekuje se od mene da imam dobro potkrepljeno mišljenje koje nije suviše ekstremno ni previše blago i politički korektno. To mi je stvorilo teret koji počiva na mojim ramenima kada god izrazim mišljenje na temu o kojoj svi imaju svoja slobodna mišljenja.

Želim da pokažem da sam osoba sa prošlošću, sa namerom koja je nijansirana prošlim iskustvima i očekivanjima za budućnost. U svetu u kom broj pseudoanalitičara i stručnjaka raste poput gljivica u vlažnoj prostoriji, bitno je da to sada shvatimo više nego bilo kada pre. Štaviše, želim da personalizujem svoje priče koje su tokom cele istorije bile depersonalizovane ili zaboravljene. Dakle, ostanite uz mene — uz mene celu.

Ovde je reč o brojnim pitanjima: Da li su svi životi podjednako vredni? Koliko je potrebno poziva uputiti da bi se određeni ljudi ozbiljno shvatili? Da li je ovaj broj isti za sve ostale? Kakve se okolnosti moraju stvoriti da bi se društvo šokiralo, razbesnelo i rastužilo zbog smrti osobe koju je prouzrokovala druga osoba? Kako se državne institucije bave ovom vrstom fenomena i da li možemo da razdvojimo ove institucije od celog društva kada je reč o ovoj temi?

Da vam ilustrujem jednim primerom:

“Odakle ste?”

“Mi smo iz Prištine, došli smo u Đakovicu danas da bismo protestovali protiv ubistva Valjbone i njene ćerke.”

“Ah, da, zaista je tužno ono što se desilo njenom detetu. Ipak, ona je bila malo slobodnija…”

Ovo je bio razgovor između jednog demonstranta i žene koja radi u đakovičkoj pekari, gde smo zastali da kupimo užinu pre nego što odemo u Prištinu, nakon protestovanja posle ubistva Valjbone (Valbona) Nrecaj i njene devetogodišnje ćerke — njen suprug i otac njene ćerke, Pjeter Nrecaj, pritvoren je zbog sumnje da je izvršio ubistva.

Desetog avgusta, ženskopravaške organizacije iz Đakovice i pojedinačni aktivisti sa podrškom Mreže žena Kosova (KWN), organizovale su protest protiv ubistava, ali i protiv nesposobnosti policije koja nije zaštitila Valjbonu i njenu ćerku.

Sedmog avgusta, nekoliko sati pre nego što je njen suprug uzeo pušku da bi okončao njen i život njihove ćerke, Valjbona je primila preteće poruke od svog supruga.

Valjbona, kojoj nasilno ponašanje supruga nije strano, prijavila je ovo policiji koja nije preduzela odgovarajuće mere da bi zaštitila njihove živote. Đakovičkoj policiji je trebalo tri sata da pronađe počinioca i s njim stupi u kontakt. Bili su u njegovoj kući, pozivajući ga na telefon i tražeći lokaciju na kojoj se nalazi. I dalje se postavlja pitanje zašto lokacija Valjbone i njene ćerke u vreme u kom je zločin počinjen nije bila podložna superviziji policije.

Ovo nije prvi put da državne institucije dolaze u kontakt sa počiniocem. Državno tužilaštvo je objavilo da se vodi krivični postupak protiv njega. Štaviše, on je početkom ove godine bio u pritvoru i te je podignuta optužnica zbog slučaja porodičnog nasilja.

Mediji su kasnije izveštavali o tome da su primeri seksualnog zlostavljanja za koje je navodno počinio nad Valjbonom ranije bili poznati vlastima. Međutim, iz nekog razloga, ovaj deo njene izjave koju je dala prilikom sudske sednice, na kojoj je njenom suprugu suđeno za porodično nasilje, nije uvršten u optužnicu od strane đakovičkog tužilaštva. U svojoj izjavi, Valjbona je kazala tužiteljki Mone Silja (Syla) da je “uvek hteo seksualni odnos sa mnom, bez obzira na to da li sam bolesna ili ne, da li sam voljna, bilo da sam htela ili ne on me je primoravao da se podredim njegovim zahtevima, a kada bih odbila, nasilno bi započeo seksualni odnos sa mnom”.

Zbog pokrenutih pitanja i pritiska koji je izvršila medijska platforma KALLXO, Kancelarija glavnog državnog tužioca obavestiće Jedinicu procene učinka tužilaštva o ovom slučaju i zatražiće od tužiteljke Mone Silja da istraži mogućnost izmene optužnice protiv optuženog Pjetera Nrecaja.

Od svega ovoga, da li treba da nastavim? Izgleda da za policiju i ovu ženu u pekari — moram. Na sreću organizatora i velikog broja ljudi koji su se pojavili na protestu u Đakovici i onom u Prištini narednog dana, ne moram. Kao ni za aktiviste koji su organizovali drugi protest u Uroševcu 17. avgusta.

Iz nekog razloga ne moram da nastavim ni za medije; otkako se ovo ubistvo desilo, razni nacionalni mediji koji su pokrivali ovu priču, ili kao u gorenavedenom slučaju, bili su aktivni akteri u tome da se pobrinu za to da se ovaj slučaj na pravilan način istraži.

Nažalost, Valjbona Nrecaj nije prvi slučaj ove vrste na Kosovu. Kao ni u proteklih nekoliko dana. Mnoge su u tišini napustile ovaj svet pre nje, ponekad nailazeći na kritiku javnosti. Ipak, nikada javnost nije izrazila suštinsko protivljenje — protest javnosti. Upravo je ovaj izostanak besa javnosti ono što je zbunjujuće.

Sedam godina kasnije nema pravde

Ne tako davno, na jedan slučaj od pre sedam godina bačeno je novo svetlo. Antigona Morina iz Orahovca je 2011. preminula zbog velikog krvarenja nakon što je stupila u brak sa Hilmijem Zenom. Prema različitim svedočenjima, uključujući njegove izjave, on je nastavio da vodi seksualni odnos sa Antigonom uprkos činjenici da je teško krvarila u genitalnom području i nije je odveo kod doktora uprkos stanju u kom se nalazila. Umesto toga, on i njegova porodica odveli su je kod lokalnog šeika da izvede islamske rituale, pretpostavljajući da će se tako izlečiti.

Tužilaštvo je podiglo optužnicu zbog “kršenja porodičnih obaveza” (član 251 Krivičnog zakonika Kosova). Nekoliko dana nakon što je proglašen nevinim od strane orahovačkog ogranka Osnovnog suda u Đakovici, Osnovno tužilaštvo Đakovice podnelo je žalbu koja se misteriozno vodi kao nestala duže od godinu dana, pa tako nikada nije pristigla u Apelacioni sud. Prema izjavama ljudi iz orahovačkog ogranka Osnovnog suda u Đakovici, osoba zadužena za vođenje žalbi samo je napravila nenamernu grešku. Tek kada su mediji obznanili ovu informaciju, Osnovni sud je istražio šta se dešava sa ovom žalbom, pa je došao do saznanja da se u elektronskom sistemu žalba vodi kao obrađena, dok nije bilo moguće nigde pronaći sam fizički dokument.

Početkom 2018, tužilaštvo je ponovo poslalo žalbu Osnovnom sudu, koji ga je zauzvrat poslao Apelacionom sudu 2018, sedam godina posle Antigonine smrti i sedam godina nakon što je tužilaštvo podnelo svoju žalbu na presudu Osnovnog suda da njen suprug nije kriv za to što je nije poslao doktoru, što je rezultiralo njenom smrću.

Mediji su u tom periodu izveštavali najviše o tome koliki je to skandal što je pravosuđe bilo trapavo u vođenju svoje administracije. Ponovo nije došlo do izražavanja besa javnosti zbog okolnosti koje su dovele do smrti ove žene. Jedini bes koji je izražen potekao je od Antigonine porodice koja je verovala, a i dalje veruje, da je zbog delovanja i nedelovanja njen suprug bio uzrok smrti njihove ćerke.

Očekuje se da KWN javno progovori protiv ovoga, da izda izjave o ovakvim slučajevima i da organizuje proteste kada je jedna žena ponovo teško prebijena od strane svog supruga ili kada premine, kao što se to desilo u gorenavedenim slučajevima. To su i učinili.

KWN je organizovala protest ispred đakovičkog Osnovnog suda u Orahovcu na dan kada je slučaj vraćen na sud posle sedam godina. Međutim, tek mali broj ljudi se pojavio. Ni mediji nisu delovali suviše zainteresovano. Ipak, KWN je nastavila svoju borbu potrage za pravdom za Antigonu i angažovala je advokaticu, Fehmije Gaši Bitići (Gashi Bytyqi), da bi zastupala Antigoninu porodicu na sudu; ona će to učiniti 4. septembra kada se slučaj vrati na sud.

Kako je ovo izrečeno, moram da se vratim na jedno od prvih pitanja koja sam pokrenula u ovom članku. Da li svi životi podjednako vrede? Ako poredimo bes javnosti i način na koji je on izražen u oba slučaja, koji biste odgovor vi dali? Šta je nateralo javnost da drugačije reaguje u slučaju Valjbone, u poređenju sa slučajem Antigone?

Da li je stvar u oružju, koje se društveno i zakonski više smatra oružjem nasilja u poređenju sa seksualnim nasiljem koje je pretrpela Antigona? Ili je možda stvar u činjenici da je u Valjboninom slučaju oduzet život detetu, dok u Antigoninom slučaju nije bilo nikog drugog sem nje?

Možda bes javnosti izražen u slučaju Valjbonine smrti više ima veze sa činjenicom da je državni neuspeh da reaguje na pravilan način bio očigledniji, dok manjak besa javnosti prema Antigoninoj smrti postoji zbog toga što, u stvari, nije bitno što je sud presudio da Antigonin suprug nije kriv i kasnije zagubio dokumenta koja bi mogla da preokrenu presudu.

Kada je reč o ovom poslednjem objašnjenju, koje obuhvata proces učinka državnih vlasti koje su zakonski obavezne da se bave ovim vrstama slučajeva, ne smemo da zaboravimo da su ove institucije deo javnosti koja ne pokazuje da je besna zbog onoga što se desilo. Oni su deo određenog mentaliteta, mentaliteta koji kroz direktne i indirektne radnje pretvara žene našeg društva u drugorazredne građane.

Upravo je ovaj mentalitet učinio da žena iz pekare u Đakovici pomisli da je u redu da nazove Valjbonu “malo slobodnijom” i da možda, iz tog razloga, nije toliko otužno za nju, koliko za njenu ćerku što je izgubila život. Upravo je ovaj mentalitet uzrokovao izostanak besa javnosti zbog činjenice da je Antigonin seksualni i telesni integritet tako teško narušen od strane njenog supruga.

Baš kao što feminizam nije set uverenja ili ideologija rezervisana samo za žene koje bi je pratile i pripovedale, tako nije ni femicid pitanje koje utiče samo na žene i pitanje kojim bi trebalo samo da se bave žene ili organizacije za prava žena. Vreme je da celo društvo, čiji su deo i državne institucije, reaguje na pravilan način. Potrebno nam je iskazivanje besa javnosti prema strukturalnoj šteti koja se nanosi polovini stanovništva.

E, sada, nemam zakonski okvir, niti sam studirala oblast porodičnog nasilja i femicid na takav način da bih sebe nazvala — niti da me drugi nazovu — stručnjakinjom u ovoj oblasti. Međutim, razgovarala sam sa brojnim ženama koje su mi se poverile pričajući mi o nezdravim odnosima koje su imale ili imaju sa svojim momcima i supruzima. Razgovarala sam sa ženama koje su došle u našu kancelariju da potraže savet za to šta da rade povodom nasilničke situacije u kojoj se nalaze. Provela sam određeno vreme sa ženama iz različitih gradova i sela širom Kosova i videla sam njihova lica, čula njihove glasove kada su pričale, na sebi svojstven način, o tome kako neravnomerna raspodela moći u domaćinstvu utiče na svakodnevni život.

Dakle, kako nisam stručnjakinja, imam neki predosećaj. Predosećaj koji mi govori da, sve dok ubistvo žena posle višegodišnjeg psihičkog i fizičkog zlostavljanja vidimo samo kao žensko pitanje, a ne istinski društveni problem i ozbiljno kršenje osnovnog ljudskog prava, mi kao društvo se nikada nećemo razviti na zdrav način. Debeli sloj žaljenja nastaviće da deblja i društvena kohezija će se razvodniti.

Naslovna fotografija: Besnik Bajrami / K2.0.