Učenici Kosova su prošli kroz teško iskušenje tokom sprovođenja Međunarodne procene učenika 2015 (PISA). “Ko će nam pomoći?” “Kako da dobijemo odgovore preko telefona?” “Kako možemo zajedno da radimo i prepisujemo?” Sve ove misli su postavljene u njihovim glavama od predškolskog, gde ih uče da bi trava trebalo da ima samo zelenu boju — ma kakva mašta!

Dakle, dragi građani Kosova, pre nego što uporedimo našu zemlju sa Singapurom koji stoji na samom vrhu rangiranja PISA, i pre nego što se uporedimo sa drugim zemljama u regonu, hajde da uporedimo ove međunarodne rezultate sa rezultatima godišnje procene maturskog ispita u ovoj državi.

Oko 32.000 učenika na Kosovu je 2015. polagalo maturski ispit/test, a oko 17.000 njih ga je položilo. To znači da ih je 53,9 bilo uspešno. U međuvremenu, kao deo procene PISA, nivo 2 se smatra osnovnim nivoom veština potrebnih za uspešno učešće u ekonomskom i društvenom životu. Oko 70 odsto kosovskih učenika nije uspelo da položi ovaj osnovni nivo (u trima oblastima: nauka, čitanje i matematika).

Mora da ste zabrinuti, ali ne bi trebalo da ste iznenađeni. Kvalitet obrazovanja je na niskom nivou već neko vreme. Međutim, tek je mali broj onih koji su to uzeli u obzir i preduzeli nešto tim povodom — prioritet je ponajviše davan političkim temama, monumentalnim događanjima i razvojima situacije, a retko kada ovom neophodnom stubu ekonomskog i društvenog razvoja.

Sada, kada smo suočeni sa rezultatima testa PISA, vreme je da učimo od grešaka, a ne samo da ih kritikujemo. Neka ovo bude novo doba koje nas je nateralo da razmislimo o stvarima koje moramo da poboljšamo.

Ako tražite nekoga koga biste okrivili za ovakvu situaciju, onda je svako od nas kriv, bilo da smo pojedinci ili institucije. Misli se na to da su krivi svi, sem učenika, jer se retko kada neko sa njima konsultovao kada su institucije pravile nacrte strategija i zakona. Naši savremeni zakoni, pozajmljeni od razvijenih zemalja i onih koje dobro stoje na rangiranju PISA, nikada nisu bili zaista sprovedeni u delo. To se dešava zato što oni nisu uspeli da se bave potrebama učenika, nastavnika, roditelja, lidera — a posebno potrebama datog konteksta.

Ovi zakoni i strategije nikada nisu bili sprovođeni, jer odgovorna institucija, Inspektorat prosvete, nije igrao aktivnu ulogu. Na primer, kada bi ova institucija planirala da poseti i nadgleda rad škola, školsku upravu bi neko unapred obavestio o poseti, pa tako nisu pronađene nikakve nepravilnosti. Takođe, opštinska odeljenja za obrazovanje i državne institucije, kao što je Ministarstvo prosvete, nauke i tehnologije (MEST) i komisija za prosvetu Skupštine Kosova, nikada nisu uspeli da govore istim jezikom. Ono što je bilo važnije je politika, čak bitnije od razvoja prosvete na opštinskom i državnom nivou.

Kao institucije, škole moraju da imaju i druge strukture, kao što su školske komisije, roditeljski saveti i učenički parlamenti, za koje se sve očekuje da igraju aktivnu ulogu. U ovom trenutku, odgovornost roditelja ne bi trebalo umanjiti. Generalno gledano, njihovo direktno učešće u razvoju i učenju njihovog deteta imaju samo jedan cilj: ocene. Oni ne zahtevaju odgovornost ni od koga zbog loše metodologije koja se koristi u školama. Štaviše, upravo su oni ti koji pružaju tehnološku opremu svojoj deci kako bi ona lakše prepisivala u školi.

Od svih zainteresovanih strana, nastavnici su sami po sebi od izuzetnog značaja. Mnogi su nekvalifikovani, stari i sa slabim kapacitetom da ažuriraju svoje veštine. Nastavna metodologija je stara, neprivlačna, pristrasna, regresivna i mehanička.

Prema izveštaju “Stavovi učeničkih parlamenata u vezi sa kvalitetom obrazovanja na Kosovu”, objavljenog u novembru od strane Omladinskog saveta Kosova i Učeničkog parlamenta Kosova, kvalitet obrazovanja nije dobar u trima komponentama. Prva komponenta se bavi “Procesom učenja i sadržajem”. U tom smislu, izveštaj navodi da postoje manjkovi u nastavnim planovima i programima, gde se ne nude rešenja praktičnih problema i ne razvija se kritičko razmišljanje. Mnogim udžbenicima fali raznolikost izvora i oni nisu ažurirani. Administrativno uputstvo o standardima procene, UA 33/2013, nije sprovedeno na pravilan način: učenici dobijaju ocene na osnovu svog ponašanja, umesto da ih dobijaju na osnovu svog znanja; učenici dobijaju ocene na osnovu svog mehaničkog učenja koje ne uspevaju da učvrste kao znanje, i pre svega, učenici bivaju ohrabrivani da se bore za više ocene a ne za pravilno učenje. Upravo je zato njihov učinak slab u međunarodnim procenama.

Između ostalog, učenici koji pohađaju privatne kurseve koje organizuju njihovi nastavnici, posebno oni povezani sa prirodnim naukama i matematikom, bivaju preferisani i dobijaju više ocene. Iako je organizovanje takvih kurseva nezakonito, njihovo kontinuirano postojanje znači da učenici “kupuju” svoje ocene.

U drugoj komponenti, “Okruženje za učenje”, izveštaj navodi da učenici na Kosovu uče u osnovnim uslovima. Škole ne pružaju nužnu infrastrukturu za praktični razvoj. Većina škola u zemlji nema laboratorije, gde bi moglo da se održava učenje u praksi. Čak i kada se takva infrastruktura izgradi, učenicima se ne dozvoljava pristup tim prostorijama uz opravdanje da bi mogli da unište školski inventar. Takođe, učenici se ne osećaju bezbedno u svojim školama. Često se suočavaju sa nasiljem i doživljavaju užasne zdravstvene i bezbednosne uslove koji teško da mogu da doprinesu njihovoj dobrobiti, što je važna komponenta stabilnog razvoja.

“Budžet” kao treća komponenta jeste najsloženiji proces s kojim se kosovska prosveta suočava i on ne odgovara na potrebe obrazovanja. Godišnja alokacija državnog budžeta ne uspeva da odgovori na pitanja koja bi mogla da povećaju kvalitet obrazovanja; na primer, unapređenje infrastrukture, organizovanje vannastavnih aktivnosti, pružanje higijenskih uslova i pokrivanje troškova namenjenih za bezbednost u školama (u stvari, ovo drugo plaćaju sami učenici).

Prema UA 33/2013, kako bi se sproveo standardizovani sistem za određivanje školskih budžeta — koji se određuju na opštinskom nivou — škole su obavezne da naprave nacrt godišnjeg finansijskog plana, u kom bi trebalo da planiraju sve troškove u jednoj školskoj godini. Veći deo škola pravi svoje finansijske planove i podnosi ih svojim opštinskim odeljenjima za obrazovanje, ali su ovi planovi formalne prirode i uglavnom postoje samo na papiru; retko kada se napravi podesan plan, pa se tako, posledično, stvaraju problemi kada je reč o implementaciji. U stvari, prema vladinom grantu za obrazovanje 2015-2017, 144.230.328 evra je planirano sa ciljem da se unapredi obrazovni sistem, ali ovakvo ulaganje nije dovelo do željenih rezultata do dana današnjeg.

Loš obrazovni sistem postoji otkako smo nastali kao država, ali se čini da nas je prvo učešće u testiranju PISA nateralo da više razmislimo o ovoj temi. Rasprava je sada otvorena, pa tako hajde da je ne zatvaramo za neki dan. Ove rezultate bi trebalo pozdraviti i oni bi trebalo da nam služe kao motivacija da se poboljšamo. Ipak, nedelju dana nakon što su rezultati objavljeni, niko ne treba da očekuje da se situacija promeni preko noći.

Nećemo stići na vrh do 2018; to se, naravno, ne treba očekivati. Međutim, svako od nas bi trebalo da stalno radi u istom smeru — kako bi kvalitet obrazovanja bio prioritet — a zarad razvoja države, a ne samo da bismo se bolje rangirali.

Naš uspeh, kao države, ne bi trebalo da leži u rezultatima; reforme koje imaju za cilj osnaživanje jesu potrebne kako bi se stalno napredovalo u skladu sa potrebama savremenog sveta i svetskih trendova.

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.