Blogbox | Dijaspora

Da li je dozvoljena kritika albanske kulture?

Piše - 05.09.2019

Očuvanje porekla i promene.

Sećam se da sam imala 14 godina kada mi je jedna prijateljica Šveđanka rekla: “Fortesa, ti nisi kao ostali, ti si kao mi.” Mislila je na to da nisam kao drugi stranci, da sam bolja od njih.

Tada sam osetila olakšanje i skoro pa ponos. Osećala sam da sam konačno dobila mesto koje zaslužujem.

Međutim, danas osećam veliku sramotu zbog tadašnjeg osećanja olakšanja. Takođe se osećam tužno i besno što nisam razumela rasističku poruku u njenoj izjavi.

Stalna potraga za identitetom kroz koju deca iz dijaspore prolaze nije tema o kojoj se retko kada priča. Nekada smo, možda, bili sigurni u to koje identitete posedujemo — “Isključivo smo Albanci i Albanke” — ulazili smo u rasprave o identitetu koristeći fraze tipa “krv nije voda”, pa smo čak išli tako daleko da smo davali primer toga da “pas rođen u štali nije konj”.

Ipak, šta se dešava u trenutku kada počne urušavanje ovog osećaja sigurnosti u naša uverenja?

Ono što me najviše zaprepašćuje u celom ovom diskursu jesu identiteti i njihove karakteristike koje su nam zadali drugi i koje su nam drugi nametnuli. Paradoksalno je to da su oni drugačiji u zemlji u kojoj smo se rodili u odnosu na zemlju iz koje potičemo.

Moji roditelji su često smatrali sebe pogođenim kada sam izjavljivala da “volim da sam Šveđanka”.

Kada je reč o Zapadu, česte su predrasude o našim korenima, porodici i čak načinu na koji jedemo. Zamislite kada biste morali da kažete ljudima u Švedskoj da Zapad nije jedini koji koristi pribor za jelo…

Da se vratimo na Kosovo. U ovoj diskusiji se pominju teme kao što su razlike u materijalnoj imovini, zdravlje društva i, ponekad, optužbe za to da smo razmaženi (što se, u odgovarajućem kontekstu, ne može odbaciti u nekim slučajevima).

Sada shvatam da na Kosovu postoji percepcija o tome da su, samo zato što živimo u dalekim razvijenim zemljama, naše sprege sa Kosovom prekinute i da smo sasvim izopšteni iz kulture iz koje smo potekli.

Dok sam bila adolescentkinja svakako sam htela da to bude istina — moji roditelji su često smatrali sebe pogođenim kada sam izjavljivala da “volim da sam Šveđanka”.

Bez obzira na geografsku udaljenost, rođeni smo i odrasli u istoj kulturi, ali sa različitim okruženjima; zato imamo mogućnost da menjamo svetove koje posedujemo.

U redu je da se ponosimo svojim korenima, ali bi trebalo i da ih kritikujemo.

Susreti sa partijarhalnim stavovima nisu nepostojeći čak i kada odrastate u liberalnoj porodici. Ako na to ne naiđete kod kuće, onda ćete naići napolju — sa svojom širom rodbinom ili sa prijateljima.

Dok sam bila u poseti ocu na Kosovu, odsedali smo u kući moje bake pre nego što je preminula.

Sećam se dana kada je jedan moj ujak ušao u dnevnu sobu, a žene iz moje porodice, uključujući moju majku, ustale zbog njega. Posle njega je ušao moj drugi ujak i ista procedura je ponovljena. Kasnije je došao moj otac i žene su ponovo ustale.

Nisam mogla da razumem zašto muškarci nisu na isti način pozdravljali žene kada bi one ušle u prostoriju.

Primetila sam ovaj obrazac ustajanja i upitala svoju majku naglas: “Zašto ustaješ? To nikad ne radiš kod kuće.”

Nije mi odgovorila, jer mi je, pre dolaska na Kosovo, rekla da će mi na pitanje odgovoriti kasnije, kada budu same, u slučaju da ne odgovori istog trenutka. Šta sam uradila sledeće? Pitala još glasnije, naravno.

Što se mene tiče, ovo je bio čudan fenomen. Nisam mogla da razumem zašto muškarci nisu na isti način pozdravljali žene kada bi one ušle u prostoriju. 

Takođe mi je bilo čudno kada su me kao devojčicu pitali da li pomažem majci po kući. Tada nisam mogla da razumem zašto su me to pitali, ali je moj instinktivni odgovor bio da pitam ‘a zašto da joj pomognem kada to moj tata čini?’

Dok sam proživljavala feminističko buđenje, kada sam imala 15 ili 16 godina, često sam kritikovala sve što je povezano sa našom kulturom. Skoro da mi je to bila aktivnost u slobodno vreme. Nema potrebe da naglašavam da, u tim godinama, moje shvatanje socio-ekonomskog nasleđa nije bilo sasvim razvijeno. Užasno sam bila pogođena kada sam shvatila da su mnoge stvari koje se smatraju stubovima naše kulture, u stvari, loše… mizogine… štetne…?

Mislim da danas svako zna devojke koje su napustile svoje radno mesto, obrazovanje i snove u svojim rodnim gradovima čim su se udale, a kako bi mogle da se presele kod supruga — a sve zbog tradicije. Ljudi se mršte kada naiđu na suprotne situacije. Jer, u našoj kulturi, muškarac je, očigledno, norma i onaj kome bi žene trebalo da se prilagode.

Nekada sam se divila činjenici da Albanci po stupanju u brak postaju nerazdvojni, zbog ljubavi i odanosti jedno drugom. Mislila sam da su Albanci i Albanke međusobno rešavali sporove, umesto da se rastave. Tek sam kasnije shvatila da nije uvek ljubav ono što je pravo čudo u tim brakovima, već su to “kultura u kojoj vlada sramota” — ili “marre” — i strah od društvenih posledica, što je, u stvari, ono što nas drži zajedno.

Šta se dešava kada običaji koje vezuješ za svoju kulturu odjednom postanu ženomrzački i štetni? Šta se desi kada se, iznenada, ne slažeš sa njima?

Ovo sramoćenje je, uglavnom, upereno protiv devojčica i žena. Nekoliko redaka iznad primetićete sledeće — sram da bude onu ženu! Albanka se udaje za nekoga ko nije iste nacionalnosti kao ona — sram da bude njenu majku koja je nije bolje vaspitala!

Šta se desi kada kritikujete kulturu do tačke gde je jedini odgovor koncipiran tako da je “takva naša kultura, tako je oduvek bilo i sada to ne možemo da izmenimo”? Šta se dešava kada običaji koje vezuješ za svoju kulturu odjednom postanu ženomrzački i štetni? Šta se desi kada se, iznenada, ne slažeš sa njima? Da li postaješ manje vredan Albanac ili manje vredna Albanka? Da li tada postaješ prozapadnije orijentisan?

U svojoj knjizi, “Svi treba da budemo feministi/kinje” (We Should All be Feminists), nigerijska feministička spisateljica Čimamanda Ngozi Adiče (Chimamanda Ngozi Adichie), piše ovako: “Kultura ne gradi ljude. Ljudi grade kulturu.” Ovu istinu bi trebalo širiti dalje. Kultura ne bi trebalo da opstaje zahvaljujući štetnim običajima; trebalo bi da preispitamo te običaje, da razumemo kada su i odakle došli, te da ih ostavimo iza sebe, ako je to neophodno.

Naša kultura je više od zanemarivanja prava žena i dece, ona je više nego jedna mačistička kultura i trebalo bi da prevaziđe okvire koji podrazumevaju da je muškarac u njoj — norma.

Kritikujući to ne čini nas prozapadnijim ili proalbanskijim pojedincima. Trebalo bi da negujemo naše poreklo i našu kulturu na način da uvek zahtevamo promene i napredak kako bismo kolektivno uznapredovali.

Niste manje Albanac/ka ako niste konvencionalno tradicionalni. Niste veći Albanac ili veća Albanka zato što ste konvencionalno tradicionalni. (Kako je uopšte moguće izmeriti “albanstvo” u ljudima?)

Potraga za identitetom je, najverovatnije, put bez kraja. Ono što nam svakako nije potrebno na tom putu jeste da nam ljudi pričaju kako smo manje ovo ili više ono.

Osećaj da pripadate i jednima i drugima možda će uvek biti prisutan, ali je to i blagoslov i prokletstvo s kojima ćemo se mi, deca rasejanja, morati da izborimo.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.

  • O autoru/ki Fortesa Hajdini
  • Napomena Stavovi pisca članka ne odražavaju nužno stavove Kosova 2.0.
  • Ovaj članak je prvobitno napisan na engleskom.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.