Sunčana i kišovita nedelja u selu Poljak, Drenica. Kumrie Veljiu, njene dve ćerke i četvorica sinova, uređuju cveće oko grobove tako da budu sigurni da stoji uspravno, okrenuto ka nebu. Cigarete koje je njen suprug Džafer palio jednu za drugom i duboki uzdisaji koje povremeno ispušta čini se da urušavaju njegova prsa svakim uzdisajem.

“Obriši vodu s njegovog lica”, Džafer kaže Kumrie.

Prema Džaferovom mišljenju, ništa ne sme da dodirne obraze njegovog sina Šićrija. Iako su to, u ovom slučaju, samo kapi kiše koje klize niz ugravirano lice njegovog trinaestogodišnjeg sina na mramornoj ploči koja stoji iznad groba.

Porodica Veljiu redovno posećuje grob svog trinaestogodišnjeg Šićrija koji je bio među 35 dece koje su srpske snage postrojile kod džamije Ćirez aprila 1999. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

“Oduvek sam mislio da ću ga pronaći živog”, kaže šezdesetdvogodišnji Šićrijev otac koji izgleda kao da je još stariji zbog zamora koji oseća, zbog bora i rana koje je zadobio 1999; još od vremena poslednjeg rata na Kosovu, njemu se na telu ocrtavaju tri rane — dve na prsima i jedna na nozi.

Pre 18 godina, 30. aprila 1999, Džafer i njegov sin Šićri izašli su iz svoje kuće u Poljaku rano ujutru — nikada se više ne vrativši zajedno. Džafer se jasno seća tog dana do danas, uprkos svojim poznim godinama i narušenom zdravlju.

Ofanziva na Drenicu je počela marta 1999. Poljak, Vrbovac, Proluže, Ćirez, Likošane, Lamare, Rezala i mnoga druga sela su 30. aprila bila gotovo sasvim opkoljena srpskim snagama i paravojnim formacijama.

“Bilo je oko 12.000 vojnika”, priseća se Džafer. “Oko 10.000 ljudi je svoje utočište našlo u ovim selima u ono vreme.”

Kao mnogi muškarci i dečaci koji su hteli da pobegnu od srpske vojske, Džafer i Šićri su se uputili ka najbližoj planini.

“Nikada nije trebalo da ga pustim da ode”, kaže Kumrie kroz suze žala jer nije uspela da zaustavi svog sina da se pridruži ocu na putu ka planini.

Kumrie Veljiu nikada nije sebi oprostila što je dopustila sinu Šićriju da ode sa svojim ocem na put ka planini na dan kada je bio uhvaćen. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Međutim, Šićri nije poginuo na planini. Selo Ćirez bilo je poslednje mesto na kom je Džafer video sina. Upravo su ovde srpska vojska i paravojne snage opkolile oko 200 ljudi, uglavnom muškaraca i dečaka iz okolnih sela.

Džafer se priseća kako je njegov sused Agim Prokši pretučen nasmrt na putu ka Ćirezu, ostavljajući za sobom trinaestogodišnjeg nećaka Betima koji je bio Šićrijev drugar. “On je ostavljen sa mnom i sa Šićrijem”, kaže Džafer.

Džafer i Šićri su razdvojeni kod džamije Ćirez, čije ruševine postoje i dan-danas, uprkos činjenici da ju je srpska vojska granatirala.

Pored džamije Ćirez, on pokazuje prstom na lokaciju na kojoj su bili držani kao taoci te noći. Muškarci su narednog dana razdvojeni od dece, poslati kamionima u nepoznate pravce, nakon čega su usmrćeni vatrenim oružjem.

Džafer kaže da je tamo prvi put čuo ime komandanta koji je naredio sprovođenje cele operacije u dreničkoj zoni. “Komando đeneralno Ljubiša Diković’, jasno sam čuo kada su rekli da je operacija pod njegovom kontrolom”, kaže on.

Stotine građana Kosova, uključujući Džafera Veljiua i njegovog sina Šićrija, opkoljeno je kod džamije Ćirez, nakon čega su slati u različite pravce, gde su, na kraju, ubijeni. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Džafer i 31 druga osoba poslati su na mesto ‘Šavarina’ u selu Ćikatovo u Drenici. Trebalo je srpskim snagama 20 minuta da ubiju sve muškarce. Sve sem njega i Bajrama Šabanija koji su pobegli u planine, uprkos tome što su ranjeni mecima ispaljenim ka njima.

Džafer je zapisao sva svoja sećanja i razmišlja o tome da objavi spise. “To su dokazi i neko bi trebalo da se bavi njima”, kaže čovek koji i dalje čeka zadovoljenje pravde za svoga sina.

Šićrijevo telo je pronađeno 2005, u masovnoj grobnici u ‘Šavarini’ — isto mesto na kom je Džafer pobegao od smrti. “Najmanje što možemo da učinimo jeste da ga ne zaboravimo”, kaže Džafer.

Betim Proški, blizak prijatelj Šićrija Veljiua, bio je još jedan trinaestogodišnji dečak čije je beživotno telo ekshumirano iz masovne grobnice. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Međutim, on nije pronašao mir ni nakon što je našao ostatke svog sina za kojima je tragao dugo po masovnim grobnicama. “Još pravda nije zadovoljena”, kaže Džafera, još jednom plitko uzdišući. On srpsku vojsku naziva “vojskom užasa”.

General ‘vojske užasa’

Pravdu za žrtve nedavnog rata na Kosovu već godinama traži jedna od najaktivnijih organizacija u Srbiji i na Kosovu, Fond za humanitarno pravo (FHP). Nju je osnovala aktivistkinja za ljudska prava, Nataša Kandić, iz Beograda, sa svojom kancelarijom u Prištini, na čijem je čelu Bekim Bljakaj.

Ovaj centar je 2012. objavio dokument pod nazivom “Dosije Ljubiše Dikovića”. FHP je dokumentovao zločine koje je počinila 37. motorizovana brigada smeštena u Drenici, dok se u dokumentu navodi da je za ove zločine odgovoran Diković; dokument direktno optužuje Dikovića što nije sprečio teške ratne zločine nad civilima na Kosovu u ratu 1998-1999.

Diković je u medijima odbacio ove optužbe, nazivajući ih napadima na Vojsku Srbije. On je marta 2012. tužio Natašu Kandić za štetu nanetu njegovom ugledu.

FHP je u januaru 2015. publikovao još  jedan izveštaj o masovnoj grobnici Rudnica, u blizini Raške, Srbija, koja je otkrivena 2014. u blizini barake 37. motorizovane brigade Vojske Srbije, na čijem je čelu bio general Ljubiša Diković. Diković i njegova brigada se u ovom izveštaju navode kao odgovorni za prevoz tela stotina civila koji su pobijeni u dreničkom regionu; 57 ovih tela je pronađeno u Rudnici, uključujući tela ljudi pogubljenih u Ćikatovu, a koji su prevezeni kamionima.

Vojnici pod komandom generala Ljubiše Dikovića ustrelili su 30 civila u mestu koje se zove ‘Šavarina’, u dreničkom selu Ćikatovo. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Samo mesec dana posle ove publikacije, februara 2015, aktuelni načelnik štaba Vojske Srbije, general Ljubiša Diković, prihvatio je čast da postane “narodni heroj”, a nakon odluke tadašnjeg srpskog predsednika, Tomislava Nikolića. Ovo je najviše vojno odlikovanje u Srbiji.

Nakon sudskog procesa protiv Dikovića, Nataša Kandić je izjavila za medije da FHP ima dokaze koji podržavaju tvrdnje da je Diković upleten u ratne zločine.

Ona je maja 2015. izjavila sledeće: “Dosije [o Dikoviću] se zasniva na razgovorima sa oficirima Jugoslovenske armije koji su bili deo 37. motorizovane brigade [kojom je komandovao Diković], kao i na izjavama onih koji su preživeli i izjavama članova porodica onih koji su pobijeni za vreme bombardovanja NATO, kada je 37. motorizovana brigada imala potpunu kontrolu nad teritorijom Glogovca [Drenica] i Srbice [Skenderaj, bili su dve lokacije na kojima su se neki od navodnih zločina dogodili, a koji se pominju u izveštaju].”

Međutim, srpski sud je istog meseca odlučio da Kandić mora da plati 4.500 evra za narušavanje Dikovićevog ugleda.

Muk institucija srpskog pravosuđa u pogledu otkrivanja zločina koje je počinila srpska vojska izazvao je FHP da reaguje ponovo nekoliko godina kasnije. FHP je 21. februara 2017. objavio dvadesettrominutni dokumentarac koji pokazuje zločine koje je počinila 37. motorizovana brigada Ljubiše Dikovića, i to preko podataka koje je FHP prikupio u svom istraživanju sprovedenom sastavljajući dva dosijea, “Ljubiša Diković” i “Rudnica”.

U publikovanom dokumentarcu se tvrdi da je oko 1.400 civila ubijeno 1999. u dreničkom regionu koji je kontrolisala 37. motorizovana brigada Vojske Srbije, koju je u to vreme vodio Ljubiša Diković, a koga država štiti od svih optužbi koje su izrečene protiv njega. Bekim Bljakaj iz FHP-a u Prištini objašnjava da srpsko pravosuđe dosad nije sprovelo nikakve ozbiljne istrage.

Bekim Bljakaj iz Fonda za humanitarno pravo na Kosovu smatra da je ovo poslednja prilika da se obznani sudbina nestalih. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

“Zamislite, 24 sati posle objavljivanja dosjea, Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji izjavljuje da ne postoje dokazi za ovakvu istragu”, kaže Bljakaj. “Takve izjave se ne daju nigde drugde u svetu, a da se prvo ne iniciraju istrage i sprovede zakonska evaluacija. Ali, u dokumentarcu se vidi, kroz izjave bivše administracije pod [Ivicom] Dačićem i bivšeg premijera [Aleksandra] Vučića, da je general Ljubiša Diković pod zaštitom srpske države.”

Publikovanje ovog dokumentarca je samo po sebi izazvalo probleme u Srbiji. FHP je primoran da ga objavi na svom kanalu na Jutjubu, dok su članovi osoblja ove organizacije objasnili na konferenciji za medije — na dan publikovanja dokumentarca — da su određeni televizijski kanali u Srbiji, uključujući javne servise, Radio-televizija Srbije i Radio-televizija Vojvodine, “odbili da odgovore na zahtev za emitovanje ovog dokumentarca ili, pak, nisu uopšte odgovorili na zahtev”.

Memorandum o ratnim zločinima

Kosovske pravosudne institucije su malo toga učinile u rasvetljavanju zločina koje je počinila Dikovićeva brigada, ali i druge zločine počinjene u ratu na Kosovu, uključujući silovanja i torturu.

U stvari, nadležnosti za istragu ratnih zločina i bavljenje istima tek su 2015. prenesene kosovskim institucijama. Do tada su ove nadležnosti potpadale pod Misiju Evropske unije za vladavinu prava na Kosovu (Euleks). Ove nadležnosti su prenete na ovu misiju 2008. od Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (Unmik) koja i dalje ima nekoliko krivičnih slučajeva koje istražuje.

Drita Hajdari, koordinatorka Odeljenja za ratne zločine u Državnom tužilaštvu, kaže da će, bez pravne saradnje sa Srbijom, ratni zločinci ostati nekažnjeni. Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Drita Hajdari je koordinatorka Odeljenja za ratne zločine u Specijalnom tužilaštvu Kosova, u kom radi  samo još jedan tužilac, Eljez Bljakaj. Trista slučajeva je istraženo u ovom odeljenju otkako je osnovano, među njima ubistva, silovanja i masakri. Osamdeset i četiri je trenutno pod istragom, od čega je Euleks 2016. prepustio 49. Prema rečima Hajdarijeve, većina slučajeva koje je podneo Euleks bili su vrlo blizu prekoračenja roka za istragu.

Međutim, lokalno pravosuđe je prošle godine podiglo samo dve optužnice, dok mogućnost podizanja novih deluje mršavo zbog manjka saradnje između Kosova i Srbije.

“Možemo da podignemo optužnice protiv ljudi koji su na Kosovu; oni su Albanci”, izjavila je ona za K2.0 u intervjuu početkom ove godine. “Ono što stalno naglašavam i što želim da istaknem jeste da se ogromna većina počinilaca nalazi u Srbiji. I Kosovo i Srbija odbijaju da izruče [počinioce]. Nema sudske saradnje.”

Neki sugerišu da bi potencijalna deblokada mogla da se desi ako se primeni model koji se koristi u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Crnoj Gori, jer su ove tri države potpisale memorandume o saradnji između svojih tužilaštava i Tužilaštva Srbije, isključivo za oblast ratnih zločina.

Bljakaj iz FHP-a kaže da su ove države napredovale zahvaljujući ovim memorandumima. Čak iako ovaj napredak nije dostigao zadovoljavajući nivo, pozitivni koraci su učinjeni. Ipak, on je skeptičan, kao što je i Hajdari, u pogledu potpisivanja takvog sporazuma na Kosovu.

“Srbija ne priznaje Kosovo, pa je teško poverovati da bi takav sporazum mogao da se ostvari između ovih dveju država”, kaže Bljakaj. “Politika je ta koja, na kraju, odlučuje o tome da li će pravda za počinjene ratne zločine biti zadovoljena.”

Neki minimalni pokušaji su učinjeni preko Interpolove Kancelarije za vezu u Unmiku, preko koje su tužioci Euleksa 2016. zahtevali raspisivanje 57 međunarodnih poternica za Srbima koji su optuženi da su počinili ratne zločine na Kosovu.

Ove godine su se desila dva hapšenja kao rezultat ove operacije. Optuženi u prvom slučaju je osumnjičen da je počinio ratne zločine u Vučitrnu i bio je uhapšen u Crnoj Gori krajem prošle godine. Drugi optuženi je Bogdan Mitrović, koji je uhapšen u Suvoj Reci 28. avgusta, dok je putovao autobusom do crkve u Mušutištu.

Vlada Srbije je odmah reagovala nakon njegovog hapšenja, nazivajući ga “šovinističkim činom”, odgovor koji samo služi da se pojača uverenje da će rešavanje slučajeva ratnih zločina na Kosovu biti dugotrajan i zahtevan posao.

Ulaganje u pomirenje

Predsednik Hašim Tači je februara 2017. predložio uspostavljanje Komisije za istinu i pomirenje, preko koje teži da ujedini narativ za ratne zločine na Kosovu i da dokumentuje zločine i žrtve rata. Iako ova komisija tek treba da se uspostavi — i ne zna se kada će biti ustanovljena — Tačijeva inicijativa je bila predmet kritika i naišla je na skepsu.

Bekim Bljakaj objašnjava da se to dešava zbog toga što je pomirenje termin koji se koristi prerano, te da je reč o vrlo dugom procesu koji se teško u ovom trenutku može sa uspehom sprovesti.

“Pomirenje se ne može desiti bez spoznaje istine, a istina je ta da je Vojska Srbije na Kosovu počinila brutalne zločine nad civilima”, kaže on. “Sve dok Srbija ne prihvati ovu istinu, a kako bi se pronašlo [oko] 1.650 nestalih [1.200 Albanaca i više od 300 Srba], i sve dok ne dovede počinioce pred lice pravde, biče teško postići pomirenje.”

Iako je inicijativa za uspostavljanje Komisije za istinu i pomirenje više namerena da bude inicijativa za unutrašnji dijalog — između zajednica koje žive na Kosovu — pomirenje je sada predmet razgovora na nivou političkog dijaloga između Kosova i Srbije, a koji se vodi u Briselu od 2011.

Ovaj dijalog je već šest godina predmet kritika jer nije iznedrio rezultate, jer je povećao napetosti između dveju strana i zbog nesprovođenja postignutih sporazuma.

Sledeći sastanak će se održati sutra (31. avgusta) na predsedničkom nivou, između Hašima Tačija i Aleksandra Vučića. Ovaj dijalog, koji je do sada nazivan “dijalogom o normalizaciji odnosa”, sada se naziva “dijalogom o normalizaciji odnosa i pomirenju”.

“Ova nova faza dijaloga, naime — normalizacija odnosa i pomirenje naroda, biće za dobrobit obeju država”, Tači je izjavio nakon nedavno održanog sastanka jula u Briselu. “Zatvorićemo mračno poglavlje prošlosti i otvoriti određene perspektive za evropsku budućnost naših država i regiona.”

Prema rečima iz Kabineta premijera, Tači je zainteresovan za to da se sačini okvirni sporazum sa Srbijom koji bi obuhvatio određivanje okvira za priznanje države Kosovo, preduzimanje mera za sprečavanje Srbije da opstruiše kosovske pokušaje da se učlani u Ujedinjene nacije, kao i postavljanje osnova za proces pomirenja.

Savetnik Hašima Tačija, Ardian Arifaj, kaže da predsednik ima za cilj da poveća kvalitet dijaloga sa Srbijom i postigne okvirni sporazum koji bi obuhvatio polazne osnove za pomirenje. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

“Predsednik se već duže od godinu dana nalazi u potrazi za novim kvalitativnim rešenjem za dijalog”, izjavio je savetnik predsednika, Ardian Arifaj, za K2.0. “On želi i da ove dve strane postignu okvirni sporazum koji bi utabao stazu za dobrosusedske odnose i pomirenje između ovih dveju država.”

Međutim, Arifaj nije dao konkretni odgovor na pitanje o tome da li Brisel ima volje da posreduje u razgovorima o ratnim zločinima i sudbini nestalih. “Brisel i međunarodna zajednica jesu zainteresovani za izgradnju mira na Zapadnom Balkanu”, rekao je Arifaj.

Međutim, predsednik Tači i dalje tvrdi da radi na polju nestalih osoba.

“Lično ću se založiti za rešavanje pitanja nestalih i za zatvaranje ovog bolnog poglavlja”, rekao je on na konferenciji koju je organizovao Resursni centar za nestale osobe 24. avgusta 2017. Međutim, iako on želi da postigne pomirenje sa Srbijom, ova država tek treba da prizna počinjene zločine, ali odbija da sarađuje u rešavanju ovih slučajeva, a ni ne razmatra vraćanje ostataka nestalih.

Za Bedrije Spahiu, koja je došla iz Uroševca da čuje predsednikov govor, ovo su prazne izjave. Ona već 18 godina traži telo svog nestalog supruga, bivšeg sudije Aljišefkija Spahiua, koji se vodi kao nestao od 1999.

“Pažljivo sam slušala predsednikove reči, ali je mnogo godina prošlo, a on samo ponavlja svoje izjave”, kaže Spahiu. “On nije ništa učinio za nas već skoro dve decenije [od kraja rata]. Mogao je da uradi mnogo više.”

Bedrije Spahiu, koja još od kraja rata traga za svojim nestalim suprugom, Aljišefkijem, ne veruje predsedniku Hašimu Tačija kada kaže da je posvećen rasvetljavanju sudbine nestalih osoba. Fotografija: Agan Kosumi / K2.0.

Neizvesnost koja prožima sudbinu njenog supruga učinila je da ona izgubi nadu da će pravda jednog dana biti zadovoljena za porodice nestalih koje i dalje čekaju dan kada će se njihovi voljeni, koje su izgubili pre 18 godina, vratiti kući, mrtvi ili živi.

“Sve što nam preostaje jeste da ih pamtimo tako što će nam nedostajati sve do kraja”, kaže ona. K

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.