Suštinski važan element nije naziv sistema, već način na koji sistem funkcioniše u stvarnosti, napisao je Robert Kaplan, dopisnik lista The Atlantic Monthly, u svojoj knjizi “The Coming Anarchy”. Prema Kaplanovim rečima, kako bi društvo pravilno funkcionisalo, nije dovoljno neki sistem nazvati “demokratskim”, već je, umesto toga, potrebno plodno tle koje omogućuje demokratiji da učvrsti svoje korene.

Bez aktivnoga građanstva i javnog morala, upozorava on, “demokratija može da oslabi države, jer čini neophodnim sklapanje disfunkcionalnih kompromisa i formiranje klimavih koalicionih vlada”. U tom slučaju, brojne stranke traže deo svoga kolača pri sastavljanju vlade.

Kosovo se, a posebno po proglašenju nezavisnosti, suočava sa ovim problemom. Potreba za formiranjem koalicija sastavljenih od brojnih partija, a kako bi se obezbedila neophodna kvota za formiranje vlade, rezultirala je stalnim širenjem državne uprave, pa čak i vladinoga kabineta. Na primer, prošla vlada, koju je predvodio Ramuš (Ramush) Haradinaj, imala je 15 stranaka, zbog čega je operativno bilo 20 ministarstava i usled čega je postavljen rekordan broj od 100 zamenika ministara.

Naivan je onaj koji veruje da jedna partija predstavlja otelovljenje dobrote, dok je druga sama po sebi crni đavo. Kada je reč o Kosovu, veće razlike postoje u partijama, nego između partija. To postaje jasno kada pogledamo s kojom se lakoćom pojedinci kreću iz jednog političkog entiteta u drugi ili kada ista osoba ružno govori o svom lideru, a zatim ga kasnije hvali. To dovoljno govori o pokretnim granicama između političkih snaga, koje svoju suštinu crpe iz istog izvora.

Prema tome, glavni problem se odnosi na to da li kosovske stranke predstavljaju grupe ljudi sa težnjom da osvoje vlast kako bi sprovodile politički program ili ideologiju, ili pak interesne grupe koje pokušavaju da osvoje vlast kako bi je upregle u korist svojih klanova.

Dvadeset godina nakon rata, na čelu sa, manje-više, istom političkom kastom, Kosovo se i dalje suočava sa brojnim izazovima, među kojima su najznačajniji korupcija, organizovani kriminal i nepotizam. To se podvlači u brojnim lokalnim i međunarodnim izveštajima.

Na primer, u izveštaju koji je objavio američki Stejt department (State Department) o Kosovu u 2018. godini, reč “korupcija” se spominje 16 puta na 30 stranica. “Zvaničnici su u nekim slučajevima upleteni u koruptivne prakse, ali nekažnjeno”, navodi se u izveštaju. “Izostanak efikasnog sudskog nadzora i sveopšta slabost vladavine prava doprinose pogoršanju ovog problema.” Slične tvrdnje je izneo Sudski institut Kosova, prema kome je, u periodu od 2015. do 2017, specijalni tužilac Kosova osudio samo tri osobe na osnovu optužnica za korupciju. “To znači da se, u proseku, jedna osoba osudi svake godine”, navodi se u izveštaju.

Inostrani zvaničnici nisu prezali od iznošenja otvorenog stava prema tome da Kosovo nije uspelo da stvori pravednu državu. Bivši britanski ambasador na Kosovu, Ruari O’Konel (Ruairi o’Connell), govorio je u više navrata o tome da je zabrinut zbog visokog stepena korupcije.

“U većini slučajeva, odluke se donose zarad ličnih interesa”, rekao je jednom prilikom. “To je definicija korupcije, jer je stvorena kultura u kojoj ovakvo kršenje zakona ne izaziva skandal, već se smatra normalnim. Ne bi trebalo prihvatiti nikakvo kršenje zakona. Prihvatanje čak i malog prekršaja državnih zvaničnika doprinosi kreiranju kulture za teška ogrešenja o zakon.”

Uprkos takvoj situaciji, političari jedni druge stalno etiketiraju, vređaju i sprovode napade na ličnoj osnovi prilikom predizbornih debata i kampanja. Rasprave se retko kada usredsređuju na sadržajne diskusije o pitanjima koje državu more. Retko kada možemo da čujemo objašnjenja o dugoročnim planovima za sledećih 20 do 30 godina.

Da li je to onda rezultat neodgovornih stranaka ili je reč o duboko ukorenjenom problemu?

Bez kolektivnog društvenog projekta nema ni aktivnoga građanstva

Kada govorimo o ključnim problemima Kosova, često zaboravljamo da nisu samo vlada i političke stranke one koje utiču na formiranje društva, već da i samo društvo formira političke partije.

Posmatrajući situaciju kroz objektiv sociologije ili socijalne psihologije, možemo da zaključimo da građani Kosova nisu ujedinjeni pod kišobranom zajedničkog projekta, jer im nedostaje sjedinjujuća smesa koja će ih spojiti i oko koje će se organizovati. Dakle, građani Kosova nemaju zajednički, kolektivni projekat koji sadrži nit za ujedinjenje nacije.

Oni su upućeni na vertikalnu putanju, pokušavajući da prikupe bogatstvo za svoje naslednike. U međuvremenu, funkcionisanje nacionalne države zahteva horizontalno razmišljanje, što znači da materijalna dobra ne smeju biti ograničena samo na biološke naslednike, već se moraju raspodeliti na projekte koji su u službi građana. Upravo je ovaj element taj koji je omogućio ljudskim zajednicama da kreiraju veće organizacije, kao što su države.

Umesto toga, kosovsko društvo se vrti oko porodica i plemena. Ponaša se kao da još nije doseglo nacionalni stadijum, što je savremeni koncept društvene organizacije.

Upravo bi zato vladinim programima na državnom nivou, koji su sačinjeni tako da treba da pruže kolektivna rešenja, bilo teško da penetriraju i dosegnu veliki broj građana, jer nisu u skladu sa konceptom koji je prilagođen društvu, moralu, državi.

Građani danas kalkulišu na hladnokrvniji način, u smislu da su racionalni i pragmatični, fokusiraniji na rešenja i individualnu korist. Drugim rečima, shvatajući stanje stvari, građani Kosova su sve upućeniji ka samorealizaciji, a umesto da budu usmereni prema zajedničkom angažmanu za razvoj države, tražeći druge kanale — posebno težeći da se isele i pronađu radno mesto u državnim institucijama. 

Migracija je i dalje atraktivna alternativa za građane Kosova, zbog čega se Kosovo svakodnevno prazni. Prema podacima Statističke agencije Kosova, samo je u 2018. godini oko 30.000 građana Kosova napustilo zemlju. Broj ljudi koji planiraju da odu daleko je veći. Prema izveštaju organizacije Galup internešenel (Gallup International), ispostavilo se da oko polovine mladih na Kosovu želi da emigrira.

Kada je reč o većini, njihov glavni cilj jeste bolji život.

U situaciji u kojoj 50% mladih smatra da je Kosovo mesto na kom planiraju samo privremeno da borave, teško je očekivati da će ulagati u kolektivne planove. U stvari, čini se da i demokratija predstavlja iluziju. Ako je demokratija “vladavina naroda”, onda kako možemo da očekujemo da će vladati ljudi koji su napustili zajedničke ideale i spremili torbe za odlazak?

Izbori: bitka između neprijatelja, a ne političkih protivnika

Vrlo je teško izdejstvovati funkcionisanje demokratije u društvu pre nastajanja nacija, a koje podmazuje velike zupčanike državnog aparata nekom vrstom građanskog nacionalizma.

Na Kosovu, gde je politika podređena logici slobodnog tržišta, potražnja određuje ponudu. Kao takve, političke stranke ne teže ispunjavanju dugoročnih programa za opšte dobro, već se angažuju “u oblasti pružanja pojedinačnih rešenja” građanima tako što crpe sredstva iz državnog budžeta.

Na primer, u 2014. godini, vlada Hašima Tačija je donela odluku da poveća plate javnih službenika u iznosu od 25 odsto, praveći predizborne računice kako bi obezbedili više glasova. Tadašnji šef vlade je obećao da će povećati njihove plate u toku predizborne kampanje. Čim je stupio na položaj, Tači je ispunio ovo obećanje, ignorišući kritike ekonomista i ugrožavajući saradnju Kosova sa Međunarodnim monetarnim fondom. Neki političari nude nova radna mesta jednima, a kioske, ugovore, tendere i usluge drugima.

Dakle, nema pokušaja da se izbori osvoje posredstvom nacionalnih projekata, već samo uz pomoć pojedinačnih obećanja — jer se građani Kosova ne ponašaju kao nacija, već kao atomizovano društvo bez kolektivnog plana za budućnost, podstaknuto željom da pronađe individualna rešenja.

Kao takvi, izbori na Kosovu ne liče na nadmetanje ideja, već više izgledaju kao rat “drugim sredstvima”, gde politički entitet koji pobeđuje uzima sve, dok onima koji izgube ne ostaje ništa. Imajući u vidu da političke stranke koje formiraju vladu ispunjavaju obećanja koja su dali nekim segmentima svog biračkog tela — koje nije sastavljeno od kolektiva, već individualaca — vlada odmah počinje sa pružanjem obećanih usluga. Dok partije-gubitnice oštre svoje mačeve kako bi optuživale stranke na vlasti.

Ishod ovakvog načina uprave jeste kreiranje triju klasa: radnika u privatnom sektoru, radnika u javnom sektoru i nezaposlenih.

U privredi koja je slaba kao ova kosovska, preterana brojnost u državnoj upravi je, u najmanju ruku, štetna za ekonomiju. Kako bi se očuvala ravnoteža, vlada dozvoljava upotrebu radnika iz privatnog sektora. Oni rade mnogo više nego što su plaćeni, pa tako višak rada može da se iskoristi za očuvanje ogromne prezasićene administracije prepune partijskih vojnika i rođaka. 

U takvoj situaciji nema političkih rivala koji se takmiče predlažući svoje ideje — koji se saglašavaju da jedni drugima pomognu posle izbora kako bi se realizovali državni projekti — već samo neprijatelja koji vređaju i optužuju jedni druge pre izbora i posle njih.

Ovakva situacija se savršeno uklapa u opis Juvala Noje Hararija (Yuval Noah Harari) o razlikama između demokratskih društava (prožetih nacionalnom odgovornošću i sentimentima) i nedemokratskih država koje liče na plemena iz predmodernog doba.

“Izbori funkcionišu na pravilan način samo onda kada političari razmišljaju da bi njihovi politički rivali mogli da budu u krivu, ili makar da budu budalasti, ali se ne mrze međusobno”, izjavio je na predavanju koje je održao na Centralnoevropskom univerzitetu. “Kada ljudi mrze jedni druge i kada je društvo podeljeno na neprijateljske grupe, demokratija je krhka. Tako se proizvode situacije u kojima ljudi misle da je upotreba svih sredstava legitiman način za pobedu na izborima, jer ako izgube, njihova grupa će biti diskriminisana, dok ako dobiju izbore, oni će voditi brigu samo o članovima svoga plemena ili svoje partije.”

Servilnost podriva demokratiju

Na Kosovu se često u političkim analizama može pročitati priča o servilnosti prema liderima i šefovima. Međutim, servilnost koja potiče odozgo i kreće se nadole još je opasnija nego ona iz suprotnog smera. Dobijanje radnih mesta u političkim partijama ili državnim institucijama zavisi isključivo od narodne podrške.

Da bi vas izabrali za premijera, morate da obezbedite glasove poslanika i da budete izabrani za kandidata za funkciju koja ima primat, morate da pridobijete podršku svojih partijskih kolega. Neće vas uvrstiti u izborne liste dok ne ostavite utisak da ste osoba koja može da obezbedi glasove.

Kao što je ‘novac’ ključna reč u kapitalizmu,  u demokratiji se sve meri na osnovu broja glasova.

Da pojednostavimo, političke partije se sastoje od ljudi koji imaju sposobnost da obezbede glasove ili su pak bliski biznismenima koji podržavaju određene partije. Nijedan lider nema taj “luksuz” da potvrđuje svoj autoritet tako što će kazniti člana svoje partije zbog nečega što je štetno po društvo, a kao što je, na primer, korupcija. Lideri postaju servilni prema članovima svoje partije, štiteći ih po svaku cenu, imajući u vidu da stepen koji lideri dosegnu u hijerarhiji moći upravo zavisi od članova njihovih partija.

Nepotizam posebno proističe od ovih dvaju faktora: servilnosti od vrha nadole i plemenskog mentaliteta u društvu koje još nije internalizovalo kolektivni projekat, pa tako ne prelazi okvire porodičnih interesa.

U jednoj demokratiji, državu bi trebalo da izgradi politički aktivno društvo. U totalitarnim sistemima, pojedinac preuzima sve poluge moći i uvodi svoju viziju države, pretvarajući je u privatnu imovinu. 

Međutim, na Kosovu ne vlada diktatura, ni monarhija. U uslovima političkog pluralizma, način upravljanja, kao i institucije i politička klasa, odražavaju mentalitet građana umesto nekog arbitrarnog elementa koji ih guši. Prema tome, rešenje nije u izborima, gde se iznova recikliraju jedni te isti kandidati. Moramo da zatražimo veću društvenu svest i aktivizam; moramo da verujemo u neku vrstu male “utopije” koja bi mogla da posluži kao motor razvoja. K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.