Perspektive | Mediji

Javni diskurs na Kosovu je otrovan

Piše - 10.10.2016

Internet je postao mesto na kom se ljudi međusobno napadaju nauštrb žive i obogaćene rasprave.

Prvu svoju pesmu sam prodao jednom časopisu sa Kosova kada sam imao 17 godina. Bila je to loša pesma, ali mi je ona obezbedila 20 nemačkih maraka. I dalje se sećam te zelene novčanice. Ona je imala onaj karakterističan miris koji ima novac. S jedne strane je bilo iscrtano lice poznate nemačke pesnikinje iz 19. veka, a na drugoj strani se nalazilo pero i drvo. Koliko god da sam bio ponosan na to što sam nešto napisao u tim godinama, ta situacija mi je bila prva lekcija o tome da se prodaje upravo ono što je loše napisano. Nikada nisam verovao da je ta pesma vredna papira na kom je ištampana. Neobjašnjiva želja me je nagnala da godinama nastavim da pišem pesme, priče i vinjete na otpacima od papira, a koji su svi nestali u plamenu vatre koja je progutala moju kući iz detinjstva i veći deo onoga što sam naškrabao kao tinejdžer.

Danas to zaboravljamo, ali je bilo teško pronaći publiku u vreme pre doba Interneta i pre nastanka veb-sajtova, ličnih blogova i prenaduvenog sveta društvenih medija. Ovo su drugačija vremena, kada svako ko želi da piše bilo šta može to da učini istog trenutka i da to podeli sa ostatkom čovečanstva. Neko koga, možda, nikada nećete upoznati pročitaće vaše misli i dati vam neželjene povratne informacije. Nikada pre nije bilo lakše izraziti se i prikazati svoje stavove širom sveta bez gotovo ikakvih troškova. Ovo je zlatno doba za svakoga ko traži publiku za svoje ideje, svoju umetnost i svoje stvaralaštvo. Ono što je izuzetnije je ono što je Internet širom sveta stvorio prostor za delovanje, uključujući Kosovo, gde živahna i vesela omladina oberučke prihvata ovu mrežu sa žarom koji odgovara strasti za slobodnim izražavanjem i slobodnim razmišljanjem o vrtoglavim različitostima.

Postoji uverenje da je Internet postao pomalo otrovno mesto.

Veb-sajtovi, blogovi, novinski sajtovi, onlajn forumi, portali i društveni mediji su preobrazili kosovsko društvo na brojne načine koje je i dalje teško razumeti. Prošli su dani kada ste morali da molite neke novine ili urednika časopisa koji ima stav cara da objave vaše ideje. Prošlo je i vreme kada je šačica pisaca i kreatora javnog mnjenja imala nepremostivu prednost nad društvom. Sada su svi pisci, svi imaju neko svoje mišljenje, komentatori, kontraši, urednici, slikari, bukači, novinari, istraživači. Ovo je veliko postignuće, jer se time otvara prostor za alternativne poglede na svet, jedinstvene stavove, napredne ideje, zdravu buku i izume. Time se poriče navodna i lažna tvrdnja da samo klasa afirmisane inteligencije (kao što je to bio slučaj devedesetih) može i treba da istraži i tumači društvene, ekonomske i političke teme.

Demokratizacija Interneta prati društvo u borbi društva sa svojim boljkama: kriminal, korupcija, prevare, malverzacije, itd. Nema sumnje da sve ovo predstavlja pozitivan razvoj situacije na mestu kakvo je Kosovo. Ipak, postoji uverenje da je Internet postao pomalo otrovno mesto.

Svakog dana, prečešljavanjem kosovske sfere na Internetu ili ostalih regionalnih sfera da biste pronašli nešto informativno za čitanje, teško da se može pronaći i minimum kritičkog mišljenja na bilo koju temu — društvo, ekonomija, politika, umetnost. Dosta onoga što se napiše i objavi na Internetu je u formi privatnog baljezganja ljudi, hvalisanja i razmetanja, a koji se smatraju obazrivim i analitičkim komentarima. Portali, veb-sajtovi i blogovi koji, navodno, postoje da bi informisali društvo o važnim temama, izgleda su se pretvorili u arenu ličnih feuda podeljenih između veoma tvrdoglavih komentatora i stručnjaka sa društvenih medija čiji se glavni argumenti svode na to kako će jedan drugog da ponize na ličnoj osnovi. Iako rasprostranjeno u brojnim temama, političko mišljenje i politički komentari deluju kao nešto što je najotrovnije, gde je teško naučiti bilo šta od važnosti izvan spektra ličnih uvreda i pljuvanja. Prilika da se mišljenje stavi na papir i objavi za javnost ne koristi se da bi se doprinelo raspravi ili da se ona obogati, pa čak ni da se pobedi u raspravi, već da se okleveta ona osoba koja ima drugačije mišljenje.

Ne tako davno, sedeo sam u jednoj vlažnoj i mračnoj sobi u Narodnoj biblioteci i čitao novine i časopise sa Kosova osamdesetih godina. Godine pre te decenije su bile među najboljima za kosovske Albance, kako u političkom, tako i u ekonomskom smislu, ali i kada je reč o obrazovanju i kulturnom širenju. A sada ljudi nekako pronalaze milion stvari koje nisu bile dobre osamdesetih, ali prelistavajući papire iz tog vremena, zapanjujuće je kada vidite bogate i raznovrsne sadržaje iz umetnosti, kulture, pozorišta i obrazovanja. Čini se da su izveštači tog vremena pokazivali staromodnu posvećenost svojoj profesiji time što su izveštavali o vestima umesto da daju svoje mišljenje o njima (kao što se to danas čini, prim.  prev.). Čitao sam o pozorištu i filmu, naučio dosta toga o društvenim uslovima i tržištu rada u opštinama, pa me je čak i zabavila neka kritika o poeziji i prozi toga vremena. Dok je politička cenzura bila rasprostranjena u to vreme, neki komentatori su delovali ravnodušno, što se odražavalo u ograničenjima njihove slobode govora, ali čitajući sve to, čovek može da primeti da je oblik samoobuzdavanja koji su oni koristili bio vrlina mudrih i učenih umova.

Glasovitost u raspravama nam više govori o nama time što otkriva našu nesigurnost i nepodesnost.

Samoobuzdavanje možda liči na trivijalno pravilo u očima aktuelnih članova zajednice komentatora, ali je to samoobuzdavanje jedna od vrednosti civilizovanog razgovora koji je kao takav prepoznat još od vremena antike. Oprezno kalibrisano i izmereno mišljenje je princip koji nas tera da na tren razmislimo, da premišljamo, da preispitujemo, pre nego što dozvolimo našim neproverenim strastima i osudama drugih da izađu u svet. “Kada nemate bilo kakvu vrstu principa na kojima zasnivate diskusiju… to bi sasvim istrebilo intelektualni život, ili svaki život”, napisao je Ciceron, rimski orator i pisac, u svom eseju “O dužnostima”.

Gotovo 1.900 godina kasnije, Artur Martin, u svojoj knjizi “Etiquette and Guide to True Politeness”, preslikao je ono što je Ciceron napisao: “umetnost razgovora se sastoji iz saznanja kada da se suprotstavite, a kada da budete tihi; neprestano ulizničko i podlo ponašanje jesu uvredljivi za sve osobe koje imaju dobar osećaj…”

Nedostatak samoobuzdanosti, razmišljanje u tišini i poštovanje u javnom diskursu jesu više od principa pristojne konverzacije. Glasovitost u raspravama nam više govori o nama samima time što otkriva našu najdublju nesigurnost i nepodesnost. “Ljudi koji ne znaju za samoobuzdanje imaju poremećene živote”, napisao je Seneka, rimski stoički filozof, u jednom pismu svom prijatelju. “Kada god govori o tuđem nedelu, on pomisli na svoje nedelo koje mu deluje previše neadekvatno skriveno.”

Ali niko ne mora da uvek govori prave stvari ili da bude na pravoj strani istine. Ono što je važno u javnim raspravama jeste “da se uvek ponašamo civilizovano, iako ne možemo uvek da budemo potpuno mudri”, dodaje Martin u svojoj knjizi.

Doći će vreme kada će se prašina raščistiti, pa će procvetati dubokoumnije i umetničkije forme razgovora u javnom prostoru, ali do tada, utakmice u vikanju i sitne prepirke će nastaviti da budu prava definicija javnog diskursa na Kosovu.

logo_ce-en-quadri-1Ovaj članak je deo projekta Evropski centar za slobodu štampe i medija (ECPMF). Sufinansijer je Evropska komisija, a projekat se sprovodi u partnerstvu sa Osservatorio Balcani e Caucaso. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost sprovodilaca projekta i ne može se shvatiti kao stav Evropske unije.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.