Blogbox | Dijaspora

Jedno telo, dva života

Odrastanje u kosovskoj dijaspori.

Piše - 18.02.2020

Gde se osećaš kao kod kuće?

Gde je bolje – ovde ili tamo?

Ovo su samo dva pitanja koja su ljudi nalik meni čuli bezbroj puta. Ljudi poput mene odgajani su ili rođeni u stranoj zemlji. Ako ste među nama, onda znači da ste imali mnogo sreće u životu. Da ste imali ogromnu sreću da ne doživite rat na Kosovu; da ste imali brojne prilike u životu, za razliku od mojih zemljaka.

Mi smo bili te sreće; to se nikada ne sme zaboraviti. Ipak, nije zlato sve što sija.

Kada su me, kao dete pitali o tome gde je bolji život, na Kosovu ili u Italiji (gde sam odrastao), uvek sam odgovarao sa ‘na Kosovu’.

Malo po malo, sva sigurnost koju sam za sebe kao dete izgradio počela je da nestaje i ta pitanja su nadirala u mojoj glavi.

Sanjao sam o tome da se vratim tamo. To je, zaista, bio moj cilj.

“Kada napunim 18, vratiću se u zemlju roditelja, gde ljudi pravilno izgovaraju moje ime, gde se osećam kao kod kuće.”

Bio sam ubeđen da će biti tako.

Kad san postane java

Bio je to osećaj snažno povezan sa situacijom u kojoj sam se nalazio. Dok sam bio mali, Kosovo je bilo izjednačeno sa prazničnom atmosferom. Odlazak na Kosovo je značio da nema škole i da ću se celi dan igrati sa svojim voljenim rođacima. Onda sam odrastao i počeo da na svet gledam kroz vizuru odrasle osobe, shvativši da povratak na Kosovo ne bi imao nikakvog smisla, da bi većina mojih rođaka dala sve da su na mome mestu.

Malo po malo, sva sigurnost koju sam za sebe kao dete izgradio počela je da nestaje i ta pitanja su nadirala u mojoj glavi.

Naterala su me da razmislim o jednoj stvari: Svom dvostrukom identitetu. Bio sam uveren da, nakon preseljenja na Kosovo, problem neće biti rešen. Zatim sam shvatio da bi bilo mnogo bolje da ostanem u Italiji.

To je bilo pitanje svih pitanja otkako sam bio dete. Odmah sam shvatio da od roditelja neću moći da zatražim pomoć. Šta su oni znali o tome? Osvrnuo sam se oko sebe i video samo italijanske prijatelje i albanske rođake koji nisu imali pojma o mom dvostrukom identitetu.

Kada tako odrastate, onda se osećate kao da ste dve različite osobe.

Kod kuće govorite jedan jezik, ponašate se na određeni način, poštujete pravila kulture. Čim kročite ispred vrata, sve se preliva u drugi jezik, drugu kulturu, sve je drugačije.

Ja sam i dalje ista osoba, ali se drugačije ponašam. Iako ću sebe uvek da smatram Albancem rođenim na Kosovu, moram da priznam da je dvadesetogodišnji boravak u drugoj zemlji promenio moj karakter.

Nikada nisam osećao da pripadam samo jednoj zemlji.

Sve što sada radim jeste da posmatram ljude nalik sebi; volim da ih nazivam ‘oni u sredini’. Gledam ih, posmatram i pokušavam da s njima što više razgovaram, bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost.

Zainteresovan sam za njihove živote.

Kako rešavaju hiljade svakodnevnih problema koji nastaju u takvim okolnostima?

Kako se ponašaju kada neko pogrešno izgovori njihovo ime? Mnogi od nas imaju imena koja prosto nisu prilagođena drugim državama. Ljudi ne umeju da ih izgovore. Da li i oni, baš kao i ja, imaju nadimke? Da li im se nadimci dopadaju?

Koju zemlju od te dve više vole? Da li su izabrali jednu ili drugu, ili su pak uspeli obe da zadrže?

Gde se osećaju kao da su kod kuće?

I dalje mislim da je osećaj boravka kod kuće nešto sasvim drugačije. Još ne osećam da pripadam ni jednome ni drugome mestu. Nikada nisam osećao da sasvim pripadam jednoj ili drugoj zemlji.

Divim se novoj generaciji ‘onih u sredini’. Tako je. Gajim ogromno poštovanje prema njima, jer oni žive život punim plućima, a da pritom nisu izloženi kompromitaciji.

“Baš me briga šta misle moji rođaci ili meštani. Ne zanimaju me pravila mojih roditelja ni pravila domaće kulture kojima bi trebalo da se povinujem. Živim život onako kako mi se sviđa”, jedna šesnaestogodišnjakinja mi je kazala pre izvesnog vremena.

Nikada nisam uspeo da se popnem na taj nivo. Osećam sam se kao da se stalno krijem.

Dok sam se družio sa italijanskim prijateljima, krio sam zemlju porekla. Osećao sam sramotu. Osećao sam se inferiorno; osećao sam se kao da nisam imao pravo da budem tamo. Posmatrao sam ih i bio ubeđen da su oni u svemu bili superiorniji. Nije lako da odrastate kao stranac.

Ovo je još apsurdnije: Konačno vas prihvate i više ne smatraju strancem, ali su vaši prijatelji i dalje rasistički raspoloženi prema vašim zemljacima.

“Čujte, ljudi, i ja sam jedan od tih koje vređate.”

“Ne, ti si drugačiji, ti si kao mi.”

Možda bi nekome drugome godilo da čuje tako nešto, ali je mene to uvek stavljalo u nezahvalnu poziciju. Ja nisam kao oni; zašto bi uopšte mislili da jesam?

Dok sam bio sa roditeljima i rođacima, krio sam deo sebe koji je ličio na moje prijatelje. Osećao sam krivicu što sam im sličan; nisam hteo da moj narod misli da sam zaboravio svoje korene.

I jedan i drugi život prošli su pored mene dok sam se ja brinuo o tome da li ću nekoga od njih da razočaram. Oduvek sam se krio.

Sada sam napokon shvatio svoje greške. Shvatio sam da nema razloga da se bilo čega stidim.

Sede vlasi

Morao sam da se ponosim ovom situacijom: Mogu da cenim dve zemlje, dve kulture i dva jezika istovremeno.

Samo mi je falilo malo karaktera i da budem svoj. Ipak, godinama nisam razumeo ko sam. Svi drugi su bili na jednoj ili drugoj strani. Ja sam se našao u sredini. Kada bih napravio korak u jednom smeru, činilo mi se da tako nanosim bol onoj drugoj strani. Zato sam ostao u sredini.

Posmatram mlađu generaciju i svi mi deluju kao da su hrabriji od mene.

U razgovoru sa ljudima poput mene shvatio sam da je svako od nas na drugačiji način iskusio ovo stanje. Možda se tu krije i moje najveće razočaranje; to jest onda kada sam shvatio da uopšte nismo jedno te isto. Da svako od nas ima drukčiji život, uprkos istim okolnostima u kojima se nalazimo.

Sva uverenja koja sam gradio dok sam bio dete sada su se sasvim urušila. Tako je bilo suđeno. Na kraju krajeva, ja sam bio samo dete koje je mislilo da svuda po svetu ima kosovske dece koja su imala iste strahove kao i ja. Sanjao sam o tome da ću ih upoznati i da će mi oni objasniti ono što mi se zbiva u glavi. Ipak, to se nikada nije desilo, ali tako i treba da bude.

Ako postoji neka konstanta, onda je to da mi se čini da je svako od njih izabrao jednu stranu. Svi više naginju prema jednoj strani. To nije slučaj sa mnom, ja sam i dalje na pola puta. Možda je i ovde dobro, u sredini, možda me ima dovoljno da se nađem na obe strane.

Jedno telo i dva života, da li je to moguće?

Ponekad je predivno. Na primer, kada se sa jednog jezika na drugi jezik prebacite automatski bez ikakvih poteškoća. Ljudi u Italiji govorili su mi da nema šanse da sam stranac, čim savršeno govorim njihov jezik, dok su mi na Kosovu rođaci pričali da ne ličim na nekoga ko je odrastao u inostranstvu. Uvek sam bio ponosan na sebe.

Ponekad je osećaj užasan. Ponekad sanjam o tome da se ponovo rodim, ali na jednome mestu, sa saznanjem da ću tu i umreti. Neću morati da ga napustim i imaću istinski osećaj da boravim u svom domu.

Posmatram mlađu generaciju i svi mi deluju kao da su hrabriji od mene.

Ili sam, pak, ja bio hrabriji od njih. Obe strane sam držao blizu i možda su nesvesno to bile najbolje stvari od obeju strana.

Nema tačnog odgovora; nijedna nije bolja opcija od druge. Ovo stanje svakoga oblikuje na drukčiji način i to je predivno. Naposletku, i dalje sam u sredini.

Nisam ni crn ni beo, uvek ću biti siv.

Volim da ponavljam frazu koju sam podvukao u romanu “Simpatizer” autora Vjeta Tana Ngujena (Viet Thanh Nguyen). Ona glasi ovako: “Zapamti da nisi pola od bilo čega. Ti si dva puta od svega!”

Učim da živim s tim, da samo gledam pozitivne strane.

Ponekad, međutim, u onim noćima kada ne mogu da zaspim, sebi uvek postavljam isto pitanje:

Ko sam ja?

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.