U trenutku u kom se razgovara o pravima žena na svetskom nivou i u kom postoji potreba da se suprotstavimo zlostavljanju i nasilju nad ženama na svim društvenim nivoima, umetnica Džimini Hignet (Jimini Hignett) vodi svoju bitku kroz umetnost i na dnevni red stavlja složenu temu seksualnog izrabljivanja. Na izložbi “Obrati pažnju” (Handle with care), koja je 4. decembra otvorena u novim prostorijama K2.0, Hignet skreće pažnju na iskustva žena koje su preživele trgovinu ljudima i prisilnu prostituciju.

“Obrati pažnju” je neudoban prostor o nasilju. Da biste ušli u tu prostoriju, morate zagaziti  tepih koji je napravila umetnica-partnerka Patriša Kersenhut (Patricia Kaersenhout) u saradnji sa ženom žrtvom trafikinga. On je sačinjen od crvenkaste odeće koju su njih dve skupile. Prosti ulazak i zakoračenje na ovaj tepih predstavlja neudobno iskustvo. “To je ono što radimo svakodnevno, gazimo prava žena”, rekla je ova umetnica na otvaranju održanom 20. novembra.

U samoj sobi, papirnate kese vise iznad posetilaca sa plafona. Ove papirnate kese, sa licima koja su iscrtana po njima, predstavljaju autoportrete koje su napravile preživele žene koje je intervjuisala Hignet u toku svog dugotrajnog istraživanja o pitanju prisilne prostitucije i trgovine ljudima. Preko četiri video-snimka postavljenih širom sobe, posetilac može da sasluša različite aktere koji prenose svoje priče o nasilju i seksualnom izrabljivanju s kojim su se suočili, od kojih su mnogi intervjui koje je napravila sama Hignet.

Otvaranje “Obrati pažnju” obeleženo je performansom “Monolozi o prostituciji”, sa troje aktera koji su podelili svoja svedočanstva izvedena iz intervjua koje je Hignet sprovela sa onima koji su preživeli trgovinu ljudima, a u okviru svog petogodišnjeg istraživanja.

Pod snažnim višegodišnjim uticajem u Amsterdamu, poznatog po svom turističkom Distriktu sa crvenim svetlima, gde žene nude seksualne usluge i izlažu sebe u izlozima danju i noću, Hignet će ponuditi sve argumente koji su potrebni da bi se zaustavio razgovor o “seksualnom radu”.

Tokom svoje putujuće izložbe, perspektiva umetnika o prostituciji i trgovini ljudima često je iznela u prvi plan širu diskusiju o pitanju poništenja i legalizacije prostitucije.

Usred borbe za prava žena, zagovornici ovoga tvrde da postoji potreba da se zaštite ‘prava seksualnih radnika/ca’ kroz različite propise, kao što je slučaj sa drugim poslovima. To je terminologija koju Hignet ne prihvata. Ona sebe smatra abolicionistkinjom u širem razgovoru o regulisanju ili legalizaciji prostitucije, te smatra da izrazi ‘seksualni rad’ ili ‘seksualni radnik’ predstavljaju eufemizam za ono što ona veruje da je rezultat nasilja i zloupotrebe moći u različitim oblicima.

Rad ‘Obrati pažnju’ stigao je na Kosovo uz podršku Ambasade Holandije i u partnerstvu sa Alter Habitusom. U okviru ovoga programa, u petak, 23. novembra, Ćaskanje će uslediti nakon diskusije o trgovini ljudima na Kosovu i van njega (18.00č), dok će se 4. decembra održati zatvaranje u vidu pesničke večeri.

Pred otvaranje, K2.0 sastao se sa Hignet da bi razgovarali o seksualnom izrabljivanju i industriji seksa u savremeno doba.

Foto: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

K2.0: Šta vas je podstaklo na to da se pozabavite prostitucijom i trgovinom ljudima?

Džimini Hignet: Živim u Holandiji; a Holandija, posebno Amsterdam, ima jednu vrstu imidža širom sveta da je nosilac legalizovane prostitucije i liberalnih zakona, te da se sve svodi na besplatan seks, besplatnu drogu, itd.

Osetila sam da se na taj način pričinjava velika šteta ostatku sveta zbog promocije ovoga kao uspešne politike — jer ne verujem da je to uspešna politika — i bilo je vrlo malo umetnika koji su pravili umetničke radove o prostituciji na kritičan način. Bilo je mnogo umetničkih dela koja su prikazivala prostituciju kao nešto boemsko i lepo, nekako smelo, pa sam tako htela da napravim protivtežu tome.

[Imajući u vidu] moju poziciju u pogledu lokaliteta, Amsterdama, i moje pozicije u pogledu pola, toga što sam žena, bilo je prirodno da obradim ovu tematiku.

Volontirala sam u izbegličkom kampu u Amsterdamu radi žena koje su bile žrtve trgovine ljudim ili koje je policija pronašla, ili koje su pobegle i pronađene od policije. Bila sam ‘ortakinja za rešavanje krize’, što je namenjeno ženama koje su bile tamo vrlo kratko i koje se i dalje boje da izađu odatle. Oni ne govore taj jezik, samo sede, traumatizovane u svojim sobama… Trebalo bi samo da izađemo u šetnju ili na pijacu, ili na farmu sa decom, nekada u muzej…

Vi ste se izbliza upoznali sa realnošću na ovaj način, što me navodi na teoriju o rodu i odnosima moći. U aktuelnoj situaciji, možda su neki glasovi o kojima se ranije retko kada govorilo — Džudit Batler (Judith Butler), ili Fuko (Foucault), Simon de Bovoar (Simone de Beauvoir) — danas postali deo mejnstrim diskusije i više ljudi sada diskutuje o ‘rodu’, ‘feminizmu’, itd. Ipak, da li se stav feminista prema prostituciji mnogo promenio, iz vaše perspektive?

Megi O’Nil (Maggie O’Neill) je napisala zaista dobru knjigu o prostituciji, feminizmu i ovim račvanjima — gde neki feministi vide prostituciju kao zloupotrebu, a drugi vide prostituciju ovako: “kao žena imam pravo da prodajem svoje telo i to je najfeminističkija stvar koju mogu da uradim”.

Kada sam počela da se bavim ovom temom, nisam bila tolika abolicionistkinja kao što je to sada slučaj. To se desilo tokom rada u izbegličkom kampu — i ne samo kroz rad sa ženama koje su pobegle od situacija gde se javno vidi da su primorane na prostituciju i trgovinu ljudima.

Radila sam i sa ženama koje su u situacijama prostitucije jer su tako “izabrale”, ali ne bi kazale da su “tako odlučile”. Za mene postoji velika razlika između izbora i odluke. Mislim da celo pitanje semantike u prostituciji jeste zaista bitno, bitno je koje reči koristimo.

Gledajući na ideje feminističkih stavova prema prostituciji, mislim da je u periodu emancipacije šezdesetih godina bilo očigledno da više nije moguće da imate ovakav stav vlasništva muškaraca nad ženama i da žene budu tlačene.

Moglo bi se reći da je, prema tome, cela institucija prostitucije ušla u probleme. Dakle, šta možete da uradite kao struktura muške moći kako bi prostitucija postala OK? Možete da je proglasite feminističkim činom? Na taj način vam to prolazi i ubuduće.

Mislim da je to vrlo smišljena manipulacija koju koristi industrija seksa — ljudi čija je prednost da nastave život institucije prostitucije — da bi manipulisali idejom feminizma kako bi prostituisanje postao feministički čin. Svakako mislim da to nije slučaj.

Postoji niz poprilično poznatih zagovornika industrije seksa koji se i sami nalaze u svetu prostitucije, ali se oni inače ne nalaze u tipičnoj situaciji prostituisanja. Žene kojima to nije super, žene koje ne biraju da se nađu u tome, koje nisu upoznale svoje prijatelje i svoju porodicu o tome, koje nisu glasne — pa tako ne možemo da čujemo te glasove.

One ne žele da progovore javno o tome, zbog stigme i brojnih drugih razloga… ili možda zato što doslovce ne bi mogli da progovore o tome — prisilno se drže zaključanim i nisu u mogućnosti da progovore.

Dakle, postoje dve vrste glasova u ovoj diskusiji. Jedna je koja zagovara seks industriju, seksualni rad, a druga strana, u koju se obično svrstavaju moralisti, kaže “loša si žena ako to radiš”… i to je nesrećna situacija jer ja nisam moralistkinja. Ipak, da sam pre 10 godina rekla: ‘protivim se prostituciji’, ljudi bi mi kazali ovo: ‘Šta? Ne voliš seks?’

Ili bi, možda, pitali: ‘Ne veruješ da žene mogu svesno da naprave takav izbor?’

Ne verujem da je to slučaj. Razlog zbog kog ne verujem u to nalazi se u svim tim godinama rada na ovu temu, sa ženama koje su se nalazile u situacijama prostitucije po takozvanom slobodnom izboru, po svojoj odluci. A ja nisam upoznala nijednu takvu ženu.

Nedavno sam se srela sa dvadesetšestogodišnjom ženom iz Senegala koja je napravila dve različite pravaške grupe za prostituciju da bi se izborila sa stigmom, da bi se izborila sa policijskim gonjenjem, itd. — i od svih njih nijedna nije rekla da bi radije radila taj posao umesto nekog drugog. I nijedna od njih nije bila primorana u smislu da nijedna nije imala svodnika koji je izvlačio novac od njih.

Ima dosta propagande koja prikazuje prostituciju kao nešto zabavno i smelo. Kada izreknemo reči ‘seksualni rad’, imidž ovog rada je poprilično udaljen od realnosti. Ne govorim o realnosti žene koja je okovana za radijator i silovana, jer je to druga krajnost. Govorim o realnosti toga kolikom broju muškaraca morate da omogućite da svrši u vama kako biste mogli da platite kiriju kabine u kojoj obavljate svoj posao. Govorim o amsterdamskoj situaciji u ovom trenutku… a to je veliki broj muškaraca.

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

U knjizi koju ste objavili 2013, “Mulier Sacer”, koja je sadržala niz eseja različitih autora i priča žrtava trgovine ljudima, Riči MekMulen (Richie McMullen) je citiran kada je govorio o načinima ili razlozima za ulazak u prostituciju, posebno među mladima. Jedan je manjak ekonomske moći, što je nešto što društvu možda odmah padne na pamet kada se govori o razlozima za ulazak u ovaj svet, ali drugi razlog o kom se manje priča jeste izostanak emocionalnog osnaživanja, što je emocionalna krhkost na neki način…

Manjak naklonosti. Zanimljivo je [pomenuti] Argentinu, jer postoji tradicija samoobrazovanja; na primer, seljaci formiraju grupe i obrazuju se, podučavaju jedni druge kako se čita i piše.

Govorila sam o jednoj ženi koja se samoobrazovala i drugim ženama iz situacija prostitucije. Ona je pričala o tome da u selima nema perspektive i živi se vrlo siromašno, a kada je reč o svakodnevnom nasilju — ne samo nasilju u fizičkom smislu, već nasilju siromaštva, zajedno sa nasiljem koje prati to siromaštvo, pijanih supruga, pijane braće… upotrebe droga… To je situacija iz koje je vrlo teško izaći.

Dok napunimo 14 godina, rekla je ona, već smo naučili da naša tela nemaju nikakvu vrednost. Zato je zaista lak korak otići u bordel. Ne verujete da vaše telo vredi nešto i ne vidite drugu opciju sem te. Tako je posebno lako u tim situacijama za muškarca da to iskoristi. To je ono što vidimo da se dešava svuda.

Našla sam se u sudskim sporovima u Holandiji, čiji su učesnici trafikanti iz Mađarske i trafikanti su bili u pritvoru po sedam meseci. Žene kojima su trgovali, koje su svedočile o prisilnom usađivanju implanata u dojke — ovde govorimo o neverovatnom nasilju — sede na javnim balkonima [tokom sudske sednice] i on im šalje poljupce. Ne samo jedna žena koja je zaljubljena u nekog, već dve ili tri žene. One ga i dalje vole, uprkos činjenici da je on neko ko je procesuiran za sva ova nasilna dela.

Dakle, ono što hoćete da kažete jeste da, u situacijama trafikinga, postoji velika zavisnost od osoba koje su njihovi svodnici, čak i u emotivnom smislu…

Apsolutno, on je trgovac, svodnik, i ovo je nešto što se svuda dešava. To je sindrom u Holandiji. Njih zovu i ‘momci ljubavi’, ali mi se ne sviđa ovaj termin, da ponovim, jer zvuči mnogo finije nego što zaista jeste.

Ovo se dešava u Istočnoj Evropi, u Zapadnoj Evropi… vrlo je lako manipulisati ženom da bi ona počela time da se bavi. Prvo vas nežno ubeđuju i ta nit nežnosti više nije neophodna kasnije, zatim kreće grub pristup. U stvari, to je u trenutku u kom se već nađete u inostranstvu.

U inostranstvu nemate pasoš, ne govorite taj strani jezik… možda ste jedva pismeni, nemate porodicu ili porodica koju imate ne bi smela da zna da radite kao prostitutka… Oni su vam platili putovanje da biste otišli tamo, tako da imate dug i nemate papire.

Postoji i izgrađen imidž o tome ko može da bude žrtva trgovine ljudima, stereotip, a možda je to neko nepismen, neko u teškoj finansijskoj situaciji… ali iz vašeg iskustva, da li je to zaista tako?

Ne. U izbegličkom kampu u Holandiji bilo je često više žena iz Podsaharske Afrike: Nigerija, Sijera Leone, Gvineja, Somalija… Često su ove žene dobro obrazovane i upale su u nevolju sa ljudima iz svog okruženja, sa članovima svoje porodice — a porodica je tamo vrlo važna — samo zato što su bile pametne. Dakle, one jesu imale dobro obrazovanje.

Bila je jedna žena koja je trebalo da počne da studira novinarstvo u svom gradu, ali nije bilo novca za nju te godine, pa se tako vratila u svoje selo. Ona je dvadesettrogodišnjakinja i majka joj je rekla: “Moramo da te isečemo.” Mislila je na sakaćenje ženskih genitalija. Ovo je zabranjeno zakonom u njenoj državi, ali u selima, oni i dalje veruju da će se nešto užasno desiti ako se to ne uradi.

Ona se protiv toga borila i oni su je kaznili. Oni su iskopali rupu i stavili je u rupu tri dana bez hrane. Konačno, rekla je OK. Dve devojčice pre nje otišle su prve i jedna je počela da krvari, skoro nasmrt. Postojala je velika panika i ova se dvadesettrogodišnja devojka mnogo uplašila i pobegla.

Prosleđena je muškarcu koji joj je rekao da bi mogla da dobije posao u Dubaiju. Pomislila je da će moći da ode u Dubai, da zarađuje dovoljno novca i da bude na sigurnom. U trenutku kada je tamo stigla, stavljena je u sobu, zatim su neki muškarci došli i silovali je. Svaki dan je bio isti, sa sve više muškaraca.

Na kraju ju je žena koja je vodila to mesto prodala muškarcu koji ju je hteo za sebe. Bio je vrlo okrutan i isprva nije htela da ide, ali je mislila da će tako moći da pobegne. Došla je do tačke gde je pomislila: ‘Ako mogu da ga ubijem, učiniću to.’ Jednog dana, dok je putovao automobilom, zaustavio se kod jedne prodavnice i rekao: ‘Ne pokušavaj ništa, ako izađeš, uhvatiću te.’ Čim joj se pružila prilika, ona je pobegla i počela da trči.

Zaustavila je jednu osobu, ali joj je ona okrenula leđa. Druga osoba joj je, takođe, okrenula leđa, ali je konačno videla crnkinju i počela da razgovara sa njom. Ispričala joj je svoju priču i žena joj je odgovorila na engleskom: ‘Šta misliš, gde si?’ Rekla je: ‘U Dubaiju.’ Žena je odgovorila, ‘Ne… Ti si u Holandiji, u Amsterdamu.’ Njoj su govorili o Dubaiju, jer tamo mnoge devojke odlaze da rade kao kućne pomoćnice.

[Ova devojka] je neko ko je zaista prevaren, prevarena je zato što je pametna, jer je znala za opasnosti sakaćenja ženskih genitalija. Mnoge Afrikanke s kojima sam se srela imale su dobro obrazovanje. Umele su da pišu i čitaju engleski. One su pohađale univerzitet ili su makar završile srednju školu.

Svedočanstva o iskustvima seksualnih radnika koje je čula Džimini Hignet, a prepričali glumci, jesu deo aktuelne izložbe K2.0 pod nazivom “Pažljivo s tim”. Fotografija: Ferdi Limani / K2.0.

Ovaj niz stereotipa i situacija dovodi nas do onoga što se dešava u aktuelnoj migrantskoj krizi — izbeglice su vrlo često dobro obrazovani ljudi, ljudi koji imaju resurse da budu svesni opasnosti mesta u kom se nalaze i mogu da odu. Ima i migranata koji su nestali iz izbegličkih kampova, gde se prstom upire u mafiju koja se bavi trafikingom. Da li ste nailazili na migrante iz izbegličke krize među žrtvama trgovine ljudima u bliskoj prošlosti?

Ne, nisam naišla na veliki broj, ali bi se moglo reći da oni ne stižu dalje od izbegličkog kampa. Bila sam u Holandiji istražujući o ženama koje su bile žrtve trafikinga, ali je zanimljivo razmišljati o tome šta trafiking znači.

Većina ljudi razmišlja u krajnostima kada govori o trafikingu, o tome da je neko kidnapovan, odvučen iz jedne zemlje u drugu, prodavan jednom, drugom, trećem muškarcu. U stvari, u Holandiji to svakako ima više veze sa zloupotrebom moći. Na primer, u smislu da vam muškarac nečim preti, u smislu da ima vaš pasoš ili imate dug kod njega.

Kada ste u nepovoljnom položaju u pogledu moći, u situaciji da ne govorite strani jezik, nemate mesto u kom biste živeli, da spavate tamo gde radite, da zavisite od jedne osobe za sve te stvari i da imate dug prema njoj — sve to predstavlja trafiking. Definicija trgovine ljudima promenjena je da bi se obuhvatile te stvari. Sve to ima veze sa neravnotežom moći.

U Holandiji, a možda i u drugim zemljama, imamo problem da devojčice i mlade žene nestaju iz centara za azil. One odlaze i nikada se ne vraćaju.

Jedan od problema kod Nigerijki i žena iz drugih zemalja jeste taj da su one obećale svojim trafikantima da će im vratiti novac. Čak i da ih pokupe i odu u centar za azil, one i dalje osećaju da moraju da im vrate dug, jer je neka “magija” primenjena na njih i trafikanti imaju amajlije da upravljaju njima. One zaista veruju da trafikant može da ih ubije ili da ubije njihove porodice, pa tako moraju da vrate sav novac. Naravno, novac se nikada ne isplati, jer uvek postoji neki dug.

U svojoj knjizi, u jednom tekstu Megi O’Nil ona kaže sledeće: “Muškarci iz Severne Amerike i Evrope smatraju rasno seksualno druge moralno nečistim, pa su tako seksualno dostupni i senzualni.” Da li je trgovina ljudima suštinski rasistički čin?

Mislim da to nije suštinski rasistički čin, ali mislim da su te dve stvari međusobno vrlo isprepletene.

Da li je stvar u moći?

Rasa je i stvar moći, što je očigledno. Mislim da je jasno iz istraživanja da muškarci koji idu kod prostitutki ne čine to neophodno samo radi seksa. Većina njih su oženjeni i dostupni su im seks i intimnost. Oni idu zato što im se dopada neravnoteža moći. Nije bez razloga kada se Azijatkinje predstavljaju kao poslušne… svi ti klišei imaju veze sa moći, da imate moć nad nekim poslušnim predmetom.

U knjizi, žena iz UK koja je izašla iz sveta prostitucije razgovara o šteti koja je njoj pričinjena na eksplicitan način. Ona govori o tome kako bi uvek rekla da je ‘to izabrala’, objašnjavajući da nije strani jezik da bi rekla nešto drugo. Ona kaže da je jedini jezik njoj dostupan bio jezik industrije seksa.

Ona piše sledeće: ‘Vikala bih na vas, govoreći da mi je dobro. Vikala bih kako je sjajna stvar da iskoristite muškarce. Govorila bih da sam srećna prostitutka. Rekla bih da sam dobro, ali je to bio jedini jezik koji sam znala. Direktno sam se prilagođavala jeziku onih koji se klade i profitera iz industrije seksa.’

Da su muškarci ti koji većinski nude seksualne usluge, šta mislite, kakva bi situacija onda bila u pogledu borbe protiv trgovine ljudima, prisilne prostitucije — da to prevashodno ne utiče na one na marginama heteropatrijarhalnog sistema?

Ipak, to je kao da kažete: ‘šta da su belci žrtve rasizma?’ Ne. To ne ide tako. To je povezano sa sistemom koji je uveden pre tako mnogo godina.

Kada razmislite o tome, u Ujedinjenom Kraljevstvu, žene završavaju u svetu prostitucije zato što devojke iz radničke klase naposletku [rade] u kućama bogataša; bogati muškarac, vlasnik domaćinstva, odlučuje da ima pristup telu žene. Zatrudnite. Izbace vas iz kuće. Vas okrive da ste ga zaveli. Njega ne okrive ni za šta. Oduvek je bogati muškarac taj koji ima moć. Osim ako nemamo društvo u kom žene imaju moć, vi [generalno gledano] nikada nemate muškarce u prostituciji…

Druga stvar je ta razlika: ako se muškarac pojebe sa 12 žena — on je muškarac. Ne možete da kažete kao žena: ‘Jebala sam se sa 12 muškaraca.’ Moramo da preokrenemo celu istoriju patrijarhata, u osnovi, kako bismo videli kako bi to izgledalo.

Mnogi ljudi pokušavaju da razgovaraju o prevenciji, o pristupu potencijalnim žrtvama i identifikaciji potencijalnih žrtava… Ovo i dalje znači da se fokus stavlja na žene. Ne moramo to da radimo, jer dok ne uspemo da se otarasimo počinilaca, moramo da pomognemo tim ženama koje se nalaze u nezavidnim situacijama i koje bi mogle da završe kao žrtve trafikinga.

Zar ne bi trebalo da se usredsredimo na proklete počinioce za promenu? Zaista, imala sam tako brojne ljude, političare, koji razgovaraju o prevenciji, stavljaju fokus na počinioce. Ja sam veliki vernik u nordijske zakone.

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

U Švedskoj i drugim zemljama, njihov pristup je takav da oni procesuiraju kupce seksa, a ne one koji prodaju seks…

Švedska, Kanada, Francuska, Irska… Njihov pristup je da procesuiraju [kupce]. Svakako da prostitucija tako neće nestati preko noći, ali razmislite o zakonu koji utvrđuje da je nezakonito da tučete ženu. Verujem da su pre 50 ili 60 godina govorili: ‘Nikada nećete moći da zaustavite muškarce da tuku svoje žene…’

To što je postalo ilegalno [da kupujete seks] i time što govorite da kao društvo ‘ne poštujemo to, to nama kao društvu nije u redu’, tako se pravi ogromna razlika. Jer će mnogi muškarci onda početi da razmišljaju o tom zakonu.

Takođe, pravite veliku razliku za žene koje onda mogu da imaju resurse da razmišljaju o tome da im se nešto loše dešava, umesto da budu primorane da razmišljaju o tome da im se nešto dobro dešava jer im društvo nije stavilo do znanja da je to loše.

Ako kao društvo kažemo da je u redu da muškarac tuče ženu, kako se onda bavimo time? Postoji ogromno izdajstvo prema ženama u prostituciji, jer većina žena koje rade u prostituciji to ne čine po svom izboru. Jedan javni tužilac iz Holandije, stručnjak za trgovinu ljudima, procenjuje da se 98 odsto žena vidljivih u Distriktu sa crvenim svetlima — tamo nalazi pod nekim oblikom prisile.

Drugi razlog zbog koga sam obradila ovu temu jeste taj da sam smatrala da postoji vrlo tanka linija ili da sam i sama bila blizu prostitucije. Zato mi te žene nisu tako strane.  

Nekada sam odlazila na ročišta za trafiking. Jednom sam prišla [jednom timu koji brani optužene] i rekla da podržavam švedski zakon. Ona je rekla ‘Drago mi je da su te žene tamo, jer da nisu, onda bi ti muškarci oteli nekoga normalnog, poput mene, sa bicikla i silovali me.’

Dakle, ono što ona hoće da kaže jeste da žrtvujemo te žene da zaštite druge žene, i tu postoji ta podela između ‘pristojne žene’ i tih drugih žena. Što se mene tiče, ova podela nikada nije postojala. U stvari, osećala sam da sam blizu tome da i sama završim kao prostitutka, pa tako nikada nisam mislila da su te žene mnogo drugačije od mene.

Da nastavimo razgovor o propisima… O tome se vodi velika rasprava svuda, ali kada razgovaramo o ženama koje se nalaze u situaciji da se prostituišu, da li propisi mogu da budu alatka za njihovu zaštitu? Ne puko razumevanje propisa kao nečega što jednostavno reguliše prostituciju i potencijalno doprinosi produbljivanju izrabljivanja nad nekima, već kao nešto što im zaista pomaže da se zaštite, da im se nešto ponudi i ukaže put za emancipaciju? Ovo je jedan od argumenata određenih grupa koje se zalažu za regulisanje ‘seksualnog rada’, u kom se ponekad dešava da postoje svodnici, kao što je slučaj u Irskoj…

Kada su se irski zakonodavci ugledali na nordijske zakone težeći da naprave promene, konsultovali su se sa brojnim ljudima iz cele Evrope, a jednu grupu koju su upitali, koja je tvrdila da predstavlja seksualne radnike iz Evrope, bila je, uglavnom, sačinjena od vlasnika bordela.

E, sada, ja verujem da bi žene koje se prostituišu apsolutno trebalo poštovati, apsolutno ih ne treba kriminalizovati i apsolutno [moramo da im] pružimo svu pomoć i podršku koja im je potrebna. Ja govorim protiv institucije prostitucije.

Argentina je, ponovo, zanimljiva u tom smislu. Žene se ne procesuiraju za prodaju seksa, a bordela ima svuda. Tamo postoji ogromna industrija seksa, postoji velika korupcija; ima vladinih zvaničnika upletenih u to, a koji zarađuju od toga.

U Argentini postoje dve velike grupe koje se bave pravima prostitutki. Jedna se zove AMAHD, a druga AMMAR; AMAHD je abolicionistička grupa, a AMMAR se zalaže za seksualni rad. Obe su sačinjene od žena koje rade u prostituciji, a jedna od njih kaže: ‘iako se mi nalazimo u svetu prostitucije, mi apsolutno verujemo da je to najgora moguća stvar i trebalo bi nas podržati drugačije, a ne samo kroz legalizaciju’. Druga grupa, koja ima podršku industrije seksa, tvrdi da bi prostituciju trebalo legalizovati i dekriminalizovati.

I pomislila sam: ‘Šta je dekriminalizacija?’ Oni čak ne traže ni ‘legalizaciju’, već ‘dekriminalizaciju’. Nisam sigurna šta znači dekriminalizacija. Da li to prosto znači da neće biti bilo kakvog mešanja u to? Ipak, svaka profesija ima neke svoje propise. Nije dozvoljena prodaja otrovne hrane. Svuda postoje propisi.

Dakle, ako o tome pričamo kao o normalnom radnome mestu, što je nešto o čemu holandska vlada priča već neko vreme, onda moramo da imamo neke propise. U svojoj knjizi predlažem promene holandskih zakona. Ono što predlačag tog predloga iznosi je sledeće: ‘Dobro, ako je ovo normalan posao, šta treba zakonski da uradimo da bismo od njega načinili normalan posao?’

Postoji lista stvari koje se predlažu. Jedan od glavnih problema u prostituciji jeste što se novac uzima u kešu. Autorka predlaže da se sve transakcije obavljaju preko kreditne kartice. Žene treba da nauče strane jezike. Takođe, ako imate ovaj posao, onda treba da vodite svoje račune, jer ako ne znate da vodite svoje račune, onda ulazite u zavisan odnos sa nekim ko rukovodi vašim novcem, a to ne želimo da se desi, jer je to veliki problem. Ako imate decu, onda ne možete da radite preko vikenda, na praznike, itd.

Ovo bi značilo da shvatimo propise do krajnosti na način koji bi bio funkcionalan. Tako bi se zaista pružila podrška ženama, jer kada kažete da bi žene trebalo da imaju mogućnost da same obavljaju računovodstvene poslove, da znaju nešto o medicinskim temama, da moraju da imaju vremena za svoju decu… To znači da biste tako zaista imali snažne, nezavisne žene koje prave svesni izbor da rade ovaj posao.

Da li bi taj predlog bio prihvatljiv na neki način nekome ko sebe predstavlja kao abolicionistu?

Za mene ne. Ne verujem da bi žene pristale na to. Što se mene tiče, prostitucija je prihvatljiva kada je prošlost nepatrijarhalna, u smislu da je to onoliko normalno koliko da ja platim nekom zgodnom ili ne tako zgodnom tipu da me pojebe.

Kada bi to bilo normalno kao da on mene plaća, kada nisam stigmatizovana zbog toga, a nije ni on. Drugim rečima, da li se to promenilo, ne samo juče, već pre mnogo vremena, toga se ne sećamo. Na kraju krajeva, kada postoji stvarna ravnopravnost muškaraca i žena. Mislim u opštem smislu, kada siromaštvo nije žensko pitanje. Onda bismo mogli da razgovaramo o tome da li je u redu platiti seks.

Sada mislim da nije u redu platiti seks. Ako želite seks, ako druga osoba želi seks sa vama, ne morate da im platite. Ako ne želi da ima seks sa vama, a vi imate seks sa njom, to je silovanje. Kada plaćate za seks, to ne znači da je to niži oblik silovanja, jer nije. To samo znači da je reč o plaćenom silovanju. Tako ja razmišljam o tome. Ako seks prestane da bude poklon, već postane transakcija, ja mislim da to sadrži određeni stepen nasilja. Kada od toga napravite transakciju, to sadrži inherentno nasilje u sebi.

Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Ako govorimo o izrabljivanju i ako imamo u vidu da je kapitalistički sistem takođe heteropatrijarhat, šta čini da seksualna eksploatacija bude drugačija od drugih oblika izrabljivanja u kapitalističkom sistemu? Da li je reč o seksualnom elementu? O čemu je reč?

To je postojeći argument. Zašto je drugačiji zločin ako neko gurne kurac u mene nego ako neko uzme kurac i udari me njime? To je drugačiji zločin, jer ima neke veze sa telesnim integritetom. To je drugačiji zločin kada me on dodirne i kada dodirne moje dupe svojim kurcem.

Da se vratimo na izložbu i dovođenje ove izložbe u različite zemlje, koja je bila reakcija u državama Zapadne Evrope?

Maske nikada nisu bile prikazivane u zapadnoj Evropi. Prikazana su dva videa sa tepihom, u Amsterdamu, u kontekstu šire izložbe koja je povezana sa stogodišnjicom od ukidanja ropstva u Holandiji.

Bila sam u Amsterdamu i tamošnji ljudi veruju u propagandu, jer je to lakše. Oni veruju da sve ove žene u izlogu… sve je to zaista dobro organizovano, jer je sve u Holandiji dobro organizovano. Oni o tome ne razmišljaju.

Postoji ogromna količina propagande o tome da oni zarađuju mnogo novca, da su srećni što se time bave i možda su jedna ili dve osobe trafikovane, a to svakako nije u redu. Ipak, generalno gledano, oni veruju da je to u redu.

To je zaista licemerno. Zaista je teško znati koliko se novca zarađuje, jer se veći deo odvija u podzemlju, ali najučestalija kvota GNP-a je 5 odsto. To je više nego što se zarađuje na drogu, a prethodi mu samo prodaja oružja.

Neko bi mogao da tvrdi da je teško verovati da je abolicionistička pozicija realna — ‘prostitucija će uvek postojati’. Čak i u nordijskom modelu, gde je nezakonito kupiti seks, a nije ilegalno prodati ga, žene bi mogle da iskuse rizike jer i dalje moraju da se kriju, da bi zaštitile svoje klijente i tako se izlažu tome da budu same sa klijentima koji umeju da budu nasilni, otkrivaju gde rade ili žive, ili pronalaze zaštitu i iznova kreiraju zavisnost. Koje je rešenje toga?

Htela bih da citiram ženu iz UK, gde je nezakonito kupovati seksualne usluge. Ona kaže: ‘Nasilje je moja norma, ne mogu da razumem zašto su svi iznenađeni da je nasilje moja norma. Samo se pitam, šta vi mislite, zašto se punteri odlučuju da kupe prostitutku? Da li zaiste mislite da su samo usamljeni, tužni, onemogućeni da imaju normalan seks? Da li vas zabole uvo što je prostitutka maloletna, pretučena, što leži na podu, leži kao da je mrtva? […] Često su me davili, silovali su me, imala sam takav oralni seks da se sećam da mi je bilo teško da dišem…’

Ovo nije nešto što se dešava jer je kupovina seksa ilegalni čin. Ona to radi u UK, gde je kupovina seksa ilegalna. U suštini, svodi se na muškarca i ženu koji se nalaze u sobi.

Žene u Senegalu koje nisu podređene svodniku i dalje pričaju o nasilju kojem su podvrgnute; to nije ilegalno ni u Senegalu. Zanimljivo zato što je to dominantno muslimanska zemlja i to je jedina država u Africi i u takozvanom Trećem svetu gde je prostitucija legalna i gde tu oblast uređuje vlada. Žene moraju da imaju knjigu zdravlja pored svog zdravstvenoga kartona, dok uloga muškarca u tome uopšte nije utvrđena zakonom.

Dakle, pitanje je da li propisi mogu da pomognu. Možda da se o tome razgovara kao u [predlogu zakona u “Mulier Sacet”], možda biste mogli da kažete: ‘Dobro, predlog je da to bude normalan posao.’ Ali i dalje verujem da je silovanje drugačija vrsta zločina nego prosto trljanje kurca o nekoga. Mislim da moramo da se bavimo strukturama moći između muškaraca i žena, pre nego što to budemo mogli da uradimo.

Da ponovim, mi gledamo u žene i stvari stoje ovako: ‘Ne! Regulišite jebene muškarce.’ Stvar je u vremenu. Da, moramo da prepoznamo moguće žrtve trafikinga, ali bi trebalo da identifikujemo počinioce trafikinga, a ne samo počinioce kao trafikante, već one koji iskorišćavaju žene kojima se trgovalo.

Postoji jedan video koji posedujem, gde žena priča o tome da je silovana 40, 50, 60 puta dnevno, dok su muškarci, naravno, znali da je ona žrtva trafikinga. To su ljudi koje bi trebalo krivično goniti. Švedski zakonodavci razgovaraju o tome kako je potražnja značajno opala, jer se to više ne smatra normalnim ili OK.

Bila sam u Makedoniji i intervjuisala žene koje su radile na ulici i ponudila sam da platim novac koji traže. Pitala sam ih: ‘Da li vas policija nekad zlostavlja?’, pa i kada je ilegalno, oni su odgovarali ovako: ‘Ne, nikada, ali muškarci to rade.’ Dakle, policija ili korumpirana policija dobija mito od muškaraca kako ih ne bi privela, jer je veliki skandal ako bi ih policija privela [za kupovinu seksa]…

U nekoliko godina tokom kojih ste istraživali ovu temu, da li ste videli neki napredak?

Videla sam niz država koje su promenile svoje zakone u skladu sa nordijskim zakonima, a u tome vidim napredak. Industrija seksa je bila pametna kada je spominjala pitanje pola. Industrija seksa je bila vrlo pametna. Oni su ‘prava seksualnih radnika’ doveli u istu ravan sa LGBTIQ pravima. To je vrlo pametno, jer ko će od nas reći: ‘Ja sam protiv prava LGBTIQ osoba?’

Ima nekih poređenja i sprega. Poređenje je to da su obe vrste seksa smatrane devijantnim u prošlosti: to smatraju moralisti, religije, patrijarhat. Ja vidim jednu vrstu seksa koja je devijantna, jer se zasniva na odnosima moći koje ne smatram pogodnim za intimne odnose. Drugu vrstu ne smatram devijantnom. To je ono što ljudi biraju da žele da rade.

Problem je u tome da isti taj patrijarhat smatra obe vrste devijantnim, kao što je feminizam viđen kao devijantan. Vrlo je domišljato kada se kaže da su zajedno u tome.

Druga sprega je dominantnost HIV-a. Ima dosta konferencija o sidi, gde se okupljaju ljudi koji se bore za prava seksualnih radnika i ljudi iz LGBTIQ zajednice. Dakle, postoji taj stav da, ako se protivite industriji seksa, onda ste i protiv LGBTIQ zajednice. Prema tome, ja sam ono što se naziva ‘rat fem’ i trebalo bi me prezreti jer se protivim ‘pravima LGBTIQ, itd.’ — čemu se, svakako, ne protivim.

Industrija seksa je napravila zanimljivo poređenje, bilo svesno ili nesvesno, čime bi se trebalo pažljivo pozabaviti. LGBTIQ grupe bi trebalo da porazmisle o svojoj usaglašenosti sa pravima seksualnih radnika, jer prava seksualnih radnika sklona su tome da se ne tiču prava seksualnih radnika, već se tiču prava zakupaca bordela.

Prostitucija je u Holandiji legalna od 1811, a 2000. godine ozakonjeno je svodništvo. Zašto? Zašto bi neko ozakonio svodništvo? Kada je vlada diskutovala o tome, oni su o tome pitali grupe sačinjene od svodnika. Žene koje obavljaju ovaj rad nevoljno ili sa sramotom neće osnivati grupu i govoriti o tome u javnosti.

Generalno gledano, ovu oblast je sve teže kontrolisati. Dok je bilo ilegalno, policija je mogla da uđe u bordel i traži da vidi devojke, da ih pita da li su dobro, da vide da li imaju modrice, itd. Sada policija ne može da uđe u bordel. Oni moraju da ostanu ispred sem ako nemaju nalog, za šta moraju da imaju dovoljno dokaza. Dosta je teže sada. Ideja o tome da ćete sve moći bolje da pratite ako to nešto ozakonite… uopšte to ne ide tako. Postalo je mnogo teže.K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža / K2.0. 

Ovaj članak je prvobitno napisan za K2.0 kao deo projekta Equal Rights for All, sufinansiran od strane Evropske komisije.

Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost ovog projekta i ne može ni u kom smislu da predstavlja stavove Evropske unije.