Politička realnost najčešće ne mari mnogo za planove pojedinaca. I tako, dok sam 3. aprila pisao izveštaj sa studentske konferencijе održane u Ljubljani na kojoj sam bio krajem marta, jedna drugarica mi je poslala pitanje na fejsu: “Ideš li na proteste?”

Čuo sam ponešto o tome da se organizuju protesti, ali s obzirom da nisam bio baš upućen u dešavanja u nedelji koja je prethodila predsedničkim izborima (koji su održani 2. aprila), mislio sam da je reč o protestu reakcije do nogu potučenih opozicionih kandidata koji, uprkos svojim najvećim i donekle udruženim naporima, nisu uspeli da mobilišu značajniji broj birača da glasaju, iako je odziv birača na predsedničke izbore u Srbiji inače relativno velik.

Fotografija: Natalija Jakovljevic Ivanic.

Aleksandar Vučić, trenutni premijer Srbije, pobedio je u prvom krugu izbora sa nešto više od 50 odsto osvojenih glasova. Ovaj rezultat je predmet spora zbog činjenice da je zakonski rok za objavljivanje zvaničnih izbornih rezultata na osnovu svih prebrojanih glasova istekao 7. aprila, kao i činjenice da na biračkom spisku postoji 800.000 više birača nego što ih zaista ima.

Narastajući pokret

Međutim, opozicioni kandidati, sem jednog mladog komedijaša koji je parodirao čitav politički proces u Srbiji, nisu uspeli da ponude alternativu politici Vučićevog neoliberalnog poslušništva prema Zapadu (uz zdravu dozu uvlačenja Rusiji i udaranja u balkanske ratne bubnjeve, naročito kad oseti da mu treba da poveća podršku među narodom što radi tako što priziva nemirne duhove nedavnih nacionalističkih sukoba – setimo se fijaska sa vozom).

I tako, još uvek se živo sećajući protesta posle prošlogodišnjih vanrednih parlamentarnih izbora, sazvanih sa ciljem okupljanja čitavog opozicionog političkog mejnstrima – od krlomaka nekadašnje vladajuće Demokratske stranke (DS), do reformisanih protofašista iz Dveri, desničarskog političkog pokreta – koji, kombinujući sve snage koji ga čine, nije uspelo da mobiliše više od 2.000 ljudi. Pretpostavljajući je da ono što se dešavalo na ulicama Beograda predstavljalo slično gubljenje energije, odlučio sam da ostanem kod kuće i iskucam gorenavedeni izveštaj.

Fotografija: Natalija Jakovljevic Ivanic.

Ista drugarica mi je kasnije te večeri poslala nekoliko poruka u kojima je nahvalila atmosferu i navodni samoorganizovani karakter protesta. Nakon što sam na slične komentare naišao u nekoliko različitih izvora (među kojima nisu bili mejnstrim mediji, koji su do sada ili ignorisali proteste ili ih napadali), shvatio sam da je bilo pogrešno presedeti ovaj protest, te da je to bio ustupak sopstvenom cinizmu koji će morati da bude nadomešten.

Drugog dana (3. aprila) minijaturna srpska radikalna levica se nalazila u stanju grozničavog iščekivanja, a Fejsbuk je bio prepun komentara. Iako je jedan njen deo – uključujući Marks21, organizaciju čiji sam član – imao priliku da se relativno skoro uvežba u masovnim protestima (inicijative Ne da(vi)mo Beograd), kojih u Srbiji nije bilo u proteklih 16 godina, morali smo da priznamo da su se ovi protesti donekle razlikovali.

Prva razlika je odsustvo i zbunjenost oko pitanja zahteva koje je postavio ovaj narastajući pokret (4. aprila su održani slični protesti u 18 drugih gradova što ga čini jedinstvenim događajem u Srbiji u 21. veku). Neki mediji su izveštavali da postoji spisak zahteva koji su izneli “studenti beogradskog i novosadskog univerziteta”.

Međutim, Studentski pokret Novi Sad se ovom spisku usprotivio i proširio ga. U pitanju je levičarska studentska organizacija koja je organizovala vrlo uspešne mobilizacije u drugom po veličini gradu u Srbiji. Kako beogradskim protestima i dalje fali formalno (ili suštinski prihvaćeno neformalno) vođstvo, i dalje je tajna ko je koordinisao sastavljanje liste zahteva.

Fotografija: Natalija Jakovljevic Ivanic.

Bilo kako bilo, kada se šeta ulicama Beograda među hiljadama uglavnom mladih, urbanih ljudi ne stiče se osećaj jasne političke svrhe. Mislim da ne bi bilo preterano tvrditi da većina ljudi protestuje protiv sistemskog beznađa i strukturnih problema s kojima se suočavaju, te da je navodna (i, vrlo verovatno, postojeća) izborna krađa poslužila najpre kao okidač za masovnu mobilizaciju.

Takođe, usudiću se da kažem da imam snažno uverenje da ljudi koji se mogu ubrojati među gotovo 50 odsto birača koji su apstinirali na prethodnim izborima čine disproporcionalno veliki broj masa na ulicama.

Strah od politike

Mladi nisu zainteresovani za pozive na ostavku ovog ili onog političkog funkcionera – oni tumače stvarnost protesta kao mogućnost da izraze svoje političke (iako bi mnogi radije izbegli korišćenje tog prideva) i društvene težnje, te da svrgnu frustrirajuće autoritarnog vladara. Neki bi otišli čak toliko daleko da Vučića nazovu diktatorom, ali je moje uverenje da određene koncepte ne bi valjalo trivijalizovati.

Jedan aspekat rasprostranjenog straha od politike se pokazao donekle problematičnim. Neformalnost protesta je otvorila prostor bandama desničarskih bitangi da pokušaju da ih preotmu. Solidno koordinisane i dobro organizovane grupe nekoliko desetina relativno poznatih nacionalista su pokušale da iskoriste mit o Soroševoj zaveri kao opravdanje da “zaštite” proteste, te su dva dana imali odrešene ruke da protestima daju donekle desni karakter.

Ovo je izazvalo nezadovoljstvo mase učesnika i učesnica koji su izrazili svoje protivljenje takvom razvoju situacije i koji su se samoorganizovali rame uz rame sa progresivnim aktivistima i aktivistkinjama kako bi sprečili desnicu da preuzme protest. Budući da je u trenutku u kom ovo pišem protest u toku, presrećan sam što mogu da napišem da sam dobio vesti o tome da su desničari primorani da se povuku sa čela protesta, najureni uzvicima “Nećemo vođe!”

Fotografija: Natalija Jakovljevic Ivanic.

I dalje je prerano davati predviđanja o budućem razvoju ovog masovnog protesta. Ako desetine hiljada ljudi na ulicama budu htele da iskoriste pun potencijal prvog zamaha, moraće se dostignuti mnogo viši nivo organizovanja. Međutim, to organizovanje ne bi trebalo da dođe nauštrb široke privlačnosti protesta, i ono bi moralo da se koristi u cilju ostvarivanja plana realnog preispitivanja neoliberalnih mera štednje lokalnih moćnika i njihovih međunarodnih gospodara.

Hteo bih da ovaj kratak izveštaj privedem kraju pominjući onu staru orijentalističku izreku o tome da je Balkan bure baruta. Da, mi smo bure baruta sačinjeno od besa i frustracija i uradićemo sve što možemo da svoju vatru usmerimo ka vladarima, umesto ka našim susedima; ka našim tlačiteljima iz inostranstva, umesto ka manjinama koje se suočavaju sa istim problemima s kojima se i mi suočavamo, ali i sa nekima koje nas ne muče; ka nepravednom i nečovečnom sistemu, a ne ka izbeglicama koje prolaze kroz naše zemlje na putu ka tračku nade za bolju budućnost.

Mi smo deo sveta – naša borba je deo svetske borbe za bolje sutra.

Prikaz: Natalija Jakovljevic Ivanic. (Sve fotografije sa protesta u Subotici.)