U petak (30. juna), K2.0 je, u Termokisu, bio domaćin otvorene diskusije na temu “Vraćanja Prištini prostora koji pripadaju svima”. Razgovor o revitalizaciji neupotrebljenih ili napuštenih javnih prostora je bio deo projekta “Which Common Ground for the Balkans” koji finansira Balkanski fond za umetnost i kulturu BAC.

Termokis je odabran kao prostor koji je primer potencijalnog napuštenog prostora; neiskorišćen deo grejnog kompleksa Termokos u Prištini. Ovaj prostor je prošle godine revitalizovan zahvaljujući zajedničkom naporu grupe mladih iz Kosova, Belgije i Švajcarske. Ugrađeni su improvizovani prozori, postavljen je krov, a po zidovima su ispisane pozitivne poruke i razni motivi.

“Tu se našla velika grupa ljudi, bio je to sveobuhvatan rad”, kaže Arber Saljihu, član zajednice Termokisa.

On kaže da im je trebalo 10 dana da bi fizički preobrazili veliku sivu ploču betona u današnji društveni centar. To nije bio jedini izazov s kojim su se suočili, bilo je i političkih prepreka opštinskih organa i dosta se razmišljalo o tome kako će ovaj prostor namenjen zajednici funkcionisati čim bude uspostavljen.

K2.0 je bio domaćin energične diskusije održane prošle nedelje u društvenom centru Termokis u Prištini. Foto: Majlinda Hoxha /K2.0.

“Niko neće imati finansijsku korist od ovdašnjih aktivnosti”, kaže Saljihu. “Moramo da izađemo iz začaranog kruga da uvek mora da se plati da bi se dobila neka usluga.”

Opasnost od privatizacije je bila jedna od često pominjanih tema večeri. Petnaestogodišnji zakup pećkog bioskopa ‘Jusuf Gervala’, jedinog bioskopa u celom pećkom regionu, dodeljen je Anibaru u toku javne aukcije održane u decembru, nakon što je taj prostor iznenada i neočekivano stavljen na spisak imovine koja će biti privatizovana. Anibar, omladinska kulturna organizacija, koristi ovaj prostor za potrebe Međunarodnog festivala animacije Anibar koji se održava svake godine.

Vulnet Sanaja je objasnio kako je Anibar dobio zakup bioskopa ‘Jusuf Gervala’ u Peći, nakon što nisu dobili podršku lokalne opštine. Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Anibar nije hteo da se ovaj bioskop privatizuje i preuzeo je upravljanje ovim prostorom kako bi sprečio da se to dogodi, ali direktor Anibara, Vulnet Sanaja, kaže da niko u opštinskoj upravi, čini se, nije zainteresovan za ovo mesto.

“I dalje verujemo da bi neko drugi trebalo da ga vodi”, kaže Sanaja. “Sve je ovo počelo zato što pećki gradski zvaničnici nisu pokazali spremnost da se bave ovim pitanjem.”

S obzirom na to da se makar jednom godišnje u ‘Jusufu Gervali’ održava ovaj događaj, tako možemo da budemo sigurni da taj prostor neće biti napušten.

Izraz “privremeno” bio je druga tema večeri. Govornici su diskutovali i dali ideje o tome kako da se revitalizovani prostori ne vrate u svoje ranije napušteno stanje nakon održavanja “jednokratnih događaja”.

Đulija Kantalupi iz Temporiusa, italijanskog projekta koji predlaže svrhe u koje bi se privremeni prostori mogli koristiti, sugerisala je da ljudi ne bi trebalo da se plaše ideje o “privremenom”. “Reč ‘privremeno’ je poput prilike da se eksperimentiše sa novim odredištem bez mnogo ulaganja”, kaže ona. “Kada je nešto privremeno, to ne znači da je nesigurno, već znači da je eksperimentalno… Zamisao je da, ako nešto funkcioniše, zašto ne bismo to uradili? Onda uredimo stvari tako da funkcionišu duže vreme.”

Đulija Kantalupi ima iskustva u pružanju pomoći u revitalizaciji prostora zbog rada koji obavlja na takvim projektima u Italiji. Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Ona kaže da, kako bi prostori, kakav je Termokis, radili, nije stvar u dugoročnom planiranju, već bi pre trebalo postaviti kratkoročne ciljeve. Istakla je da ove prostore ne treba koristiti da bi se stvorila “socijalna politika” u mestu u kom nema uprave, već bi se na to trebalo gledati kao na upotrebu praznih prostora za koje niko nema plan.

Uprkos terminu “privremeno”, Kantalupi je sugerisala da postoje neki osnovni koraci ka preobražavanju praznih prostora u prestonice kulture.

Kao prvo, mapiranje grada i lociranje tih prostora. Potom, mapiranje stanovništva, da saznamo šta je trenutno potrebno. Sledi ugradnja infrastrukture, pre nego što se dobije osiguranje, završi papirologija, dobiju dozvole, itd. Posle toga sledi odluka o tome šta tačno treba da se uradi sa datim prostorom i osnivanje zajednice oko tog prostora, komuniciranje sa obližnjim komšilukom i održavanje događaja.

U interesu javnosti

Na drugoj diskusiji, u kojoj su učestvovali predstavnici Opštine Priština, istaknuto je da privremeni prostori ne moraju da budu napuštene zgrade. Direktor opštinskog Odeljenja za imovinu, Dren Kukaj, predložio je da bi u letnjim mesecima, kada su škole zatvorene, trebalo otvoriti sportske hale koje bi koristio ko god bi hteo.

Kako bi se ovo desilo, potrebno je obaviti zakonske procedure, zbog čega je nastala debata o tome da li Opština Priština čini dovoljno kako bi olakšala proces legalne revitalizacije praznih prostora.

Neiskorišćene zgrade u Prištini bi mogle da se daju zakupcima u svrhe koje zadovoljavaju interes javnosti, ali kriterijum za “javni interes” dosad nije konkretno definisan. O tome se dosta raspravljalo između članova zajednice i Kukaja.

Druga diskusija se fokusirala na saradnju sa opštinama kako bi se pristupilo neiskorišćenoj javnoj imovini. Foto: Majlinda Hoxha / K2.0.

Diskusija je obuhvatila planove da se izgrade zgrade na neupotrebljenom zemljištu, iako već postoje zgrade koje ne služe nikakvoj svrsi, a bilo je i reči o alociranju zemljišta “ponuđačima” koji novčano više mogu da ponude, umesto onima koji imaju planove za zajednicu.

“Nemamo magični štapić koji može da promeni nešto”, kaže Kukaj. “Pravimo ozbiljne napore u saradnji.”

Opštinski predstavnici su istakli da moraju da postupaju u skladu sa zakonom i da nijedna birokratska opstrukcija u procesu promene namene praznih prostora nije namerna i predstavlja prosto rezultat politika koje su na snazi.

Besart Vlahinja, direktor Odeljenja za kulturu u Opštini Priština, sugerisao je da ljudi poput njega i Kukaja žele da pomognu zajednici da povrati javne prostore i da su uradili ono što su mogli u skladu sa zakonom. Međutim, on je insistirao na tome da postoji linija između onoga što je prikladno i onoga što je nezakonito. “Mi smo žrtve zakonskih mera, nemamo imunitet”, kaže Vlahinja.

Na kraju, u diskusiji je naglašeno da otvaranje i vođenje društvenog centra ili kulturnog centra, nastalog od napuštenih prostora, nije jednostavno kao što se čini, jer nije samo stvar u tome da se bespravno negde naselite sa grupom prijatelja, sa pivom u ruci. Volja mora da se preobrazi u delanje, rad, utrošeno vreme i trud, i to mora da bude kolektivna volja. Saradnja i odobrenje su potrebni kako bi zakonske procedure protekle glatko. Kako bi stvari funkcionisale i trajale, potrebno je imati zajednicu.

“Otvorite neki prostor i onda šta dalje?” pita Kantalupi. “Potreban je društveni kapital.” K

Naslovna fotografija: Majlinda Hoxha / K2.0.