U detalje | Obrazovanje za život | Obrazovanje

Kako do celoživotnog obrazovanja?

Učenici i učitelji iznose svoje stavove.

Piše - 31.10.2019

Bacanje kapa uvis na dan diplomiranja može da nam deluje kao da smo iza sebe ostavili dug životni period obrazovanja i učenja. Oslobođeni pritiska od polaganja ispita, diplomci od tog trenutka užurbano traže mesto na užasno kompetitivnom tržištu rada.

Međutim, da li se proces učenja završava na poslednjoj stranici konačnog nacrta diplomskog rada?

Mnogi ljudi širom sveta počeli su da diskutuju o ideji celoživotnog učenja — a zbog neophodnosti sticanja znanja u kontinuiranom procesu učenja.

Koncept celoživotnog obrazovanja odaje priznanje učenju koje se odvija van okvira formalnog obrazovanja: u različitim okruženjima i situacijama, od učenja kod kuće, preko učenja u kancelarijama, do saradničkih prostora za zajednicu, što nije ograničeno na radne veštine ili intelektualne sposobnosti.

Na Kosovu, čiji je prosvetni sistem rasut u komade i vapi za spasilačkom intervencijom, uvek su pretežne diskusije o učinkovitosti nastavnog plana i programa, reformi i pripremi za tržište rada.

Postoji li prostor da se obrazovni sistem malo izmeni, a da se pritom aktuelne reforme ne zanemare? Da se postojećem sistemu pridoda ideja o celoživotnom učenju, dok bi ljudi nastavili da se razvijaju i uče nove stvari o svetu koji ih okružuje, i to sve dok ne ostare?

Nemamo direktne odgovore na to na koji bi put mogao da nas takav sistem navede. Zato smo razgovarali sa devet osoba koje imaju između 10 godina i 61 godine, kako bismo saznali šta oni misle o tome.

Zahvaljujući njihovom osvrtu, pokušaćemo da razumemo značenje celoživotnog obrazovanja. Njihovi odgovori predstavljaju dobru početnu tačku za razmišljanje.

Nakon skoro 15 godina rada i studija u Ujedinjenom Kraljevstvu i Danskoj, Jehona se vratila na Kosovo da bi osnovala Toku (TOKA), organizaciju koja ima za cilj da unapredi kosovsko društvo tako što će se baviti obrazovanjem i mladima. Ona je svoje osnovne i master studije završila u oblasti političkih nauka na Londonskoj školi za ekonomiju.

Jehona kaže da ubrzane promene u profesionalnim i društvenim okolnostima onemogućavaju uvid u to kakve će veštine ljudima biti potrebne u godinama koje su pred nama. Dodaje da cilj obrazovanja danas ne bi trebalo da bude učenje napamet, već treba najpre da se usredsredi na kritičko razmišljanje, rešavanje problema, saradnju sa drugima, samopouzdanje i radnu etiku.

“Formalno obrazovanje na Kosovu ne služi tome da se ove veštine razviju, pa su tako interaktivne metode u obrazovanju neophodne”, rekla je ona.

Imajući u vidu da se znanje nalazi svuda oko nas, Ljuljzim Bucoli kaže da prostori za učenje ne mogu i ne smeju da se ograničavaju. Delujući u skladu sa ovim svojim uverenjem, ovaj nastavnik-umetnik koristi pozorište i igrice da bi preneo različite veštine na druge, često radeći sa najmarginalizovanijim zajednicama na Kosovu.

Ljuljzim kaže da bi znanje trebalo da se širi, secira i analizira na kreativan i atraktivan način, jer kada proces učenja postane dosadan, onda se smanjuje volja za učenjem. Kada se mašta ohrabruje, studenti i nastavnici dobijaju motivaciju.

Idealnim okruženjem za učenje naziva ono u kom postoji dosta interakcije, ohrabrivanja da se kritički razmišlja, analizira, diskutuje, kreće, eksperimentiše, da se preispituju ciljevi, podstiče saosećanje i produbljuju teorija i praksa.

“Nije stvar u tome da neki od nas obrazuju druge, a neki su već obrazovani, jer svi smo u ovoj drugoj grupi”, rekao je. “Edukatori ne bi trebalo da polaze od fiksirane ideje, već treba da primenjuju pristup koji se može menjati da bi se prilagodio potrebama svakog studenta.”

“Obrazovanje je, ili bi makar trebalo da bude, učenje o tome kako da postavljamo pitanja.”

- Ljuljzim Bucoli

Merita Šalja je završila master studije sociologije i već jednu deceniju radi u prosveti, prvo je radila kao nastavnica engleskog jezika, a zatim i kao profesorka sociologije u srednjoj školi. Po mišljenju Merite Šalja, pored pripremanja ljudi za rad, suština obrazovanja koje nudi jednake šanse trebalo bi da bude razvoj ličnosti i podučavanje ljudi o tome kako da se snađu u raznolikim situacijama.

Ona kaže da formalno i neformalno obrazovanje imaju obavezu da omoguće kreativno i kritičko razmišljanje kod studenata, ali i da ohrabre njihovu aktivnu građansku ulogu, da ih poduče o pitanjima kao što su životna sredina i kulturno nasleđe.

Drugi način da se to ostvari sadržan je u prikazivanju dokumentarnih filmova, dodaje ona. Šalja je i sama bila učesnica Škole dokumentarnog filma na DokuFestu 2018, dok sada radi na priručniku koji će poslužiti drugim nastavnicima koji bi hteli da dokumentarne filmove koriste u školi.

“Integrisanje dokumentarnih filmova u nastavu i učenje pomoglo nam je da proširimo lepezu naših osećanja, empatije, solidarnosti, izloženosti problemima i inovaciji, čime se ohrabruje razvoj i upotreba tehnologije”, rekla je ona.

Indrit Ferati, student Fakulteta umetnosti, preduzeo je inicijativu da funkcionalizuje bioskopsku salu na univerzitetu, imajući u vidu da njegova katedra nije imala dovoljno sredstava da sama sprovede ovu zamisao u delo. Uz pomoć bespovratnih sredstava dobijenih od organizacije ORCA, okupio je grupu volontera koji su sasvim preobrazili ovaj ranije napušten prostor.

“Naš cilj je da oživimo studentski život i da podstaknemo studente da budu politički angažovani posredstvom aktivnosti, a posebno kroz upotrebu filma”, kaže on.

Prema Indritovome mišljenju, volonterski rad koji se obavlja za dobrobit univerziteta nije sasvim volonterski, već predstavlja sigurnu investiciju od koje će društvo kasnije imati koristi.

On kaže da se obrazovanje ne može ograničiti na prostor unutar institucije ili na prostor van nje, već bi oni trebalo da budu komplementarni.

“Ustanova ne može biti potpuna ako se ne preispituje spolja”, rekao je. “Sposobnost da se pomogne instituciji spolja trebalo bi da se usvaja u samoj instituciji.”

“Univerzitetske prostorije bi trebalo koristiti samo u svrhe sticanja znanja.”

- Indrit Ferati

Dok je pohađala osnovnu školu u Vučitrnu 1980, Merita Džema je mislila da je dobijanje petica u školi značilo isto što i sticanje znanja. Ona se 1997. preselila u Holandiju i uskoro shvatila da postoje prosvetni sistemi, ali i kulture — domaćeg stanovništva i iseljenika — koje se razlikuju od onoga na šta je ona navikla.

Dvehiljaditih godina se vratila u Prištinu, gde je studirala engleski jezik i književnost, ali u godinama nakon što je diplomirala našla se u oblastima koje nemaju veze s njenom strukom. Kasnije je radila kao nastavnica engleskog jezika sedam godina zaredom, držeći časove u državnim institucijama za osobe koje su htele da se isele iz zemlje, što je iskustvo koje ju je, zajedno sa rođenjem prvog deteta, nateralo da porazmisli o različitim aspektima života.

“Bilo mi je nemoguće da se izborim sa strahom od toga da li ću uspeti da obrazujem svoju ćerku onako kako treba, čak i sa svim ovim godinama iskustva koje imam”, rekla je. “Maida i ja smo odrasle zajedno, i ja sam shvatila da sam svakodnevno usput učila.”

U predstojećim godinama, ona je učestvovala u raznim obukama, od onih jednodnevnih do onih koje su trajale po nekoliko meseci. Jedna takva obuka bavila se upravljanjem društvenih mreža, što joj je omogućilo da počne da radi honorarno. Nakon što je rodila drugu ćerku, tako pauzirajući svoj rad na godinu dana, odlučila je da još jednom želi da promeni karijeru.

“Učenje znači isto što i nastavak života.”

- Merita Džema

Maida Džema je Meritina najstarija ćerka. Desetogodišnjakinja i učenica petog razreda kaže da je počela da se obrazuje kada je imala tek 13 meseci — kada je prvi put zakoračila u obdanište.

“Od svojih roditelja i nastavnika naučila sam da je obrazovanje jako važno u životu”, rekla je ona. “Ali nas ponekad pitaju, šta je, u stvari, obrazovanje? Da li ono podrazumeva da budete ranoranilac, da idete u školu, da uradite domaći zadatak, da učite za testove? Reč ‘obrazovanje’ zvuči uzvišeno.”

Maida kaže da ju je, dok je pohađala obdanište, obrazovanje usmeravalo na to da “uči kako da stekne prijatelje, da deli sa drugima svoje stvari, da ostane da sedi čak i kada želi da ustane, da voli svog nastavnika”.

Prvi Maidin hobi bio je balet, dok je školu baleta pohađala nekoliko godina. Na kratko vreme je bila zainteresovana i za glumu. Sada joj se dopada rad u svetu tehnologije. Osnove programiranja je naučila u Digitalnoj školi, gde je, najčešće, bila jedina devojka u grupi za učenje. Sada je u potrazi za novim aktivnostima.

“Moja mama kaže da je to pubertet i da samo pokušavam da pronađem sebe”, kaže ona.

Darsej Riza je jedan od suosnivača Digitalne škole koja nudi kurseve iz oblasti informacionih tehnologija za decu.

Naglašavajući obrazovanje u oblasti tehnologije kao nužnu stvar aktuelnu u celom svetu, kao i činjenicu da Evropa danas ima više od 700.000 upražnjenih pozicija “za softverske inženjere / programere”, on kaže da je Digitalna škola posledica činjenice da nema dovoljno prilika za obrazovanje o tehnologiji za mlađe generacije.

“Ograničavanje obrazovanja pojedinca na način da mogu da uče samo u obrazovnim institucijama jedna je od većih grešaka koje mogu danas da se naprave”, rekao je.

Darsej kaže da učenje ne bi trebalo svoditi na takmičenje za ocene, već za znanje. On smatra da je važno usvojiti kulturu učenja, razvoja, kritičke misli i rešavanja problema.

“Ove tehnologije pripremaju mlade za Četvrtu industriju, gde se očekuje da će automatizacija predvoditi radničku revoluciju u kojoj će nastati mnoge nove profesije, a mnoge će nestati”, rekao je.

Violeta Smajlaj ima 61 godinu i nedavno je završila master u oblasti evropskih studija, a nakon što se vratila na univerzitet posle duže od dve decenije. Svoje osnovne studije je kompletirala još 1987.

Za vreme studija, pravila je prezentacije, usvojila bolje veštine rukovanja kompjuterom i išla ukorak sa drugima — iako se čitavo ovo iskustvo poprilično razlikuje od posla kojim se bavi u Državnoj revizorskoj kancelariji. Kako se našla među daleko mlađim studentima, osetila je još veće ohrabrenje, jer je bila okružena njihovim znanjem i veštinama.

“Razvoj društva, tehnologije i drugih okolnosti oko nas usmeravaju nas ka tome da idemo dalje, jer moramo da budemo korisni našem društvu i sebi”, rekla je.

“Obrazovanje ne sme da miruje, jer sve što smo dosad naučili nije dovoljno za ceo naš život.”

- Violeta Smajlaj

Rinor Ćehaja je 2015. osnovao prvi nezavisni kosovski analitički centar (think tank) posvećen istraživanju u oblasti obrazovanja i zagovaranja, a nakon što je uvideo brzinu kojom se obrazovanje razvija, a u strahu da će kosovski učenici da zaostaju za drugima.

On smatra da, iako je od ključnog značaja da studenti razviju veštine od kojih će njihova karijera imati koristi, upravo je intelektualna fleksibilnost ona koja čini da ljudi budu privlačni poslodavcima, bez obzira na stepen iskustva ili formalno obrazovanje. U tom smislu, Rinor veruje da bi kontinuirano obrazovanje moralo da bude na umu svakog čoveka, dok su samorefleksija i saradnja sa vršnjacima od suštinske važnosti.

Međutim, kako Rinor smatra, takvo kontinuirano obrazovanje nije ograničeno na formalno učenje u učionicama i na univerzitetima. “Gajim veliku sklonost prema onlajn zajednicama za učenje, što je odlična alatka za kontinuirano obrazovanje, gde su ljudi izloženi najnovijem i najnaprednijem sadržaju znanja”, kaže on.

Izveštavali: Dafina Halili i Ngadnjim Avdili (Ngadhnjim Avdyli).

Fotografije: Majljinda Hodža i Ade Mula.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.

Vrati se na monografiju