Verovatno ću 14. godišnjicu od prvog dolaska na Kosovo iz Engleske provesti zatvorena u stanu.

Ne samo što se Kosovo nalazi u strogom karantinu zbog širenja virusa, već su ta ograničenja nametnuta dok sam još boravila u trećoj zemlji. Vratila sam se u London, ali pre nego što sam uhvatila avion za povratak na Balkan, letovi su već bili otkazani.

Tako sam karantin provela u svojoj domovini, Ujedinjenom Kraljevstvu. Iako je to zemlja u kojoj sam rođena, to što se nisam našla u Prištini za vreme pandemije učinilo je da se osetim još otuđenijom u doba koje nas je sve otuđilo. 

U mom aristotelovskom životu, ovo je najduži vremenski period koji sam provela u jednom komadu u kornvolskom selu iz kojeg sam. Osećam da se nalazim predaleko od Ćiteze Pejton (Qyteza Pejton). Ipak, istovremeno, dok su trajale ove sedmice, otkrila sam kako mogu još više da budem Kosovarka nego dosad.

U papirima od pre dve godine, kada su mi uručili državljanstvo predsedničkim dekretom, stoji da jesam građanka Kosova. Moja kosovska lična karta i pasoš neki su od mojih najdragocenijih imetaka. Iako je Kosovo mesto koje smatram domom već pola svog odraslog života, ono me, naravno, nije napravilo ovakvom kakva sam sada; ovde sam stigla sa brojnim već stečenim iskustvima i ubeđenjima koja su me sprečila da se uklopim u ovo društvo.

Neke od tih stvari jesu bazične, pa sam tako navikla da ih objašnjavam. Ne, ja nisam muslimanka; ne, ne jedem meso; da, moj partner i ja smo odlučili da nećemo imati decu (ne, čak ‘ni samo jedno’, kako me je taksista nagovarao, jer bi to bilo kao da nekome ko je na dijeti ponudite kutiju čokolade).

Ipak, ponekad veliko kamenje nije ono na šta se čovek saplete na putu ka uklapanju u društvo. Jer, lako se zaobiđe to veliko kamenje; s druge strane, kamenčići su oni na koje nabodete prst; šljunak koji uđe u sandalu i sprečava vas da se pravilno krećete — to su oni sitni detalji u ponašanju i navikama koje sam pogrešno razumela.

Dok sam učila albanski, uložila sam napor u to da drugi mogu da me razumeju, pa tako sada, manje-više, uspevam da savladam nove reči za poznate predmete i nove zvuke koji nastaju iz slova koja sam mislila da poznajem — y, q i j. Sva ova slova se sasvim drugačije čuju od onoga kako sam ih srela u engleskom; slovo ‘I’ vas tera da izvrnete jezik kao da ližete unutrašnju stranu gornjih kutnjaka.

Ipak, teže su bile neprevodive stvari — pogotovu optativni oblici glagola kojima se izražavaju blagoslovi i kletve. Kada kinete, neko će vam uz pomoć optativa na albanskom poželeti dobro zdravlje. Kada vas neko opsuje, to čini uz pomoć optativa. Kada kupite novi komad odeće ili nakita, prodavac će vam, koristeći optativ, reći da bi nošenje tog komada moglo da vam pričini zadovoljstvo.

Što je još alarmantnije, prijateljica mi je poželela da doživim vreme u kom će moje prelepe nove čizme da se pocepaju — to je narodni kompliment za koji mi je rečeno da se njime izražava divljenje prema čizmama, a dok nosioca čizmi istovremeno podseća da će ih, ipak, nadživeti, koliko god da ih voli. Kako da to prevedemo?

Obuća mi je napravila druge probleme kada sam pristigla na Kosovo. Uznemirila sam ljude zato što se nisam izuvala kada sam ulazila u njihovu kuću, iako sam se brzo navikla na ovaj običaj.

Sporije sam usvajala običaje koji se tiču nošenja torbi — kada bih svoju stavila na pod, moji novi kosovski prijatelji požurili bi da iznesu stolicu ili sto na koji bi posadili torbu. Neki su mi objasnili da se to radi kako moje bogatstvo “ne bi upila zemlja”.

Pozdravljanje traje večno. “Kako ste?”

“Dobro, hvala!”

“Da li ste umorni?” (Uskoro sam naučila neophodni odgovor na ovo naočito pitanje.)

“Nisam mnogo.”

“Kako vam je zdravlje?”

Tu sam temu obradila u prethodnom odgovoru, ali “Dobro, hvala”.

“A vaši roditelji?” To su pitali ljudi koji nisu ni poznavali moje roditelje.

“I oni su dobro. A vaši?”, pretpostavila sam da treba da pitam.

“Kako je Robert?” 

Pa, dobro je, plus stoji pored mene — pokazivala sam rukama. Nesmetano bi se zatim okrenuli prema njemu, tražeći potvrdu mojih reči.

“Kako ste?”

“Da li ste umorni?”

Stalno su nas sa toplinom primali u kuće i stanove, pozivajući nas da sa njima delimo dugotrajne porodične obroke, gde smo shvatili kako Kosovari na prvo mesto stavljaju vreme koje provode sa voljenima. Na kraju ovih poseta, ustajali smo i započinjali pozdrave, zahvaljujući našim domaćinima na gostoprimstvu.

Naše opraštanje od prisutnih u sobi za sedenje ili u sali naišlo je na zbunjenost i nije bilo odgovora dok nismo pastirski ispraćeni do glavnih vrata i sprovedeni niz stazu do oboda imanja. Tu se završavala obaveza naših domaćina prema nama kao njihovim gostima. Tu su i konačno prihvatili naše zahvaljivanje, pozdravljajući nas — obično uz poklon (voće iz bašte, malo pite, par čarapa) i uz jedan optativ.

Naučila sam da, kada me prijateljica pozove i kaže “Zanima me da li si slobodna za kafu”, ne bi trebalo da posegnem za dnevnikom (kao što sam to uradila prvi put, na šta se ona uvredila i zbunila). Tada sam joj rekla: “Da, naravno, slobodna sam sledeće srede ili četvrtka, 17. u mesecu.” U stvari, trebalo je ovako da odgovorim: “Vidimo se za pet minuta.”

Naučila sam da jedini put kada je ovakva spontanost izazvala nevolje u mom rasporedu bilo onda kada sam već prekršila pravilo i unapred nešto organizovala, ali na nespontani način.

Rob i ja smo jednog dana, za vreme boravka na Kosovu, dobili dve pozivnice za venčanje. Jedna je bila od prijatelja Amerikanca u formi poštanske karte na kojoj piše da rezervišemo datum koji će uslediti za šest meseci. Druga pozivnica je bila od kosovskog prijatelja koji je najavio svoje venčanje za dve sedmice. Ovde se važni životni događaji organizuju u tom vremenskom okviru.

Ubrzo nakon toga, pokušala sam da kupim autobusku kartu za noćno putovanje od Prizrena do Istanbula. Nije reč o životno važnom događaju, ali je u pitanju putovanje koje je trebalo da potraje skoro 24 sata, pa mi je bilo bitno da mesec dana unapred napravim plan. Kada sam razgovarala sa radnikom autobuskog prevoznika, on je bio iznenađen mojim zahtevom.

“Molim vas da pozovete tek nedelju dana pre vašeg putovanja”, rečeno mi je. “Možemo da pravimo rezervacije najranije sedam dana unapred.” Naravno, tada sam shvatila da bih, pre ovog planiranog putovanja, mogla da dobijem pozivnicu za još jedno venčanje…

Takođe sam naučila da cenim to što sam se našla u takvoj situaciji, da mogu tek tako da putujem sa Kosova do Istanbula. Krećući se preko granice sa Evropskom unijom, kroz Bugarsku, sloboda kretanja ovde nije omogućena većini građana koji čekaju viznu liberalizaciju.

Obožavam moj kosovski pasoš i s ponosom dajem na uvid kosovsku ličnu kartu koja je korisna tokom mojih čestih putovanja na relaciji Kosovo-Albanija, ali je moj britanski pasoš, koji čuvam pored kosovskog u ručnoj torbi, trenutno svrsishodniji van Balkana. To bi, svakako, moglo da se promeni, jer se Britanija sada pridružuje svetu koji se nalazi van EU, dok se Kosovo približava Evropi… Kismet.

To je bilo nešto drugo što sam naučila — čak i onda kada su planovi razrađeni, obično su ih sabotirale turske reči koje su ušle u albanski jezik. Kismet znači “sudbina”, a ja sam gubila živce onda kada su se pozivali na tu reč prilikom organizovanja bilo kakvog dešavanja.

Vozač koji radi u kosovskoj nevladinoj organizaciji The Ideas Partnership, čija sam suosnivačica, uvek bespogovorno zapiše vreme i mesto našeg sledećeg susreta, potvrđujući da će biti tamo, “kismet”.

Posle nekog vremena, shvatila sam da postoji još jedna turska reč koju bih mogla da iskoristim da bih se usprotivila Elvirovom fatalističkom odgovoru. “Mukajet” znači nešto kao “zavisi od tvog truda”. Reč je o koncepcijskoj suprotnosti onome što čovek radi kada sve prepusti “kismetu”, odnosno volji bogova.

“Ne, Elvire, ne zavisi od kismeta da li ćemo se videti ili nećemo — već je u pitanju mukajet”, prigovorila sam. “Postaraj se za to da budeš tu.” Zaćutao je.

Ipak, na moju žalost, moj let je odgođen zbog snega onda kada je trebalo da me pokupi sa aerodroma. Čekao me je nekoliko sati bez prigovora. Kada sam konačno stigla, izvinila sam mu se što je čekao.

“Je l’ to bio kismet ili mukajet?” pitao je odsečno. Saglasili smo se da je taj sneg bio izraz sudbine i da niko nije mogao ništa da preduzme tim povodom.

Godinu dana kasnije, kada mi je rekao da mu je supruga trudna i da postoji šansa da neće stići da me pokupi ukoliko planirana vožnja bude u trenutku kada joj on bude potreban na porođaju, dodali smo još jednu stvar koja se stvarno odnosila na kismet. “Ali, Elvire, sve ostalo”, izjavila je ova ponosna Britanka, “jeste mukajet.”

On je zaćutao, kao i prošli put.

Ovog meseca sam preko Mesendžera razgovarala sa Elvirom, dok je koronavirus besneo po našim dvema zemljama. Morala sam da otkažem govore koji su bili unapred planirani; nisam mogla da posetim prijatelje onako kako smo to dogovorili u januaru, nisam mogla da vršim uplate sa bankovnog računa dok mi je sigurnosni token bio u pogrešnoj zemlji. Objasnila sam da ću morati da promenim planove, a Elvir je bio toliko velikodušan da se suzdržao od komentara.

Tada sam shvatila da sam tokom ovih nekoliko karantinskih sedmica naučila više o tome kako je biti Kosovarka nego u prethodnih 14 godina. Prava je ironija to što upravo u mesecu mirovanja osećam da sam prešla najznačajniju granicu i počela da razmišljam na sebi stran način.

Već sam spremala baklave i postala ndrikulla (nešto kao kuma) jednom kosovskom detetu. Onda sam glasala na prvim kosovskim izborima. Ipak, tek sam u doba pandemije počela da razmišljam kao Kosovarka. Zanimljivo je to da su slično iskustvo imali i moji zemljaci Britanci.

Kao prvo, pozdravljanje. Ovo je vreme u kome nam je zdravlje ugroženo.

Imamo realne i u stvarnosti utemeljene strahove da bismo mogli da se zarazimo koronavirusom. Imamo brojne priče o tome da su čak i mlade osobe u punoj snazi zakačile virus, pa tako deluje nepristojno započeti bilo koji pozdrav, čak i preko imejla, bez osvrta na zdravlje osobe kojoj pišete.

Ovo pitanje je toliko ozbiljno da se čini da nije dovoljno samo jednom pitati za zdravlje. Hoću da budem sigurna. Želim da znam da su moji prijatelji, njihovi voljeni, takođe dobrog zdravlja. “Kako su ti roditelji?” zatičem sebe da pitam ljude, čak i kada im porodicu poznajem samo površno.

[PullQuote]

Kada bismo u engleskom jeziku imali optativ, svakako bih ga sada koristila — slala bih blagoslove i nadanja svim prijateljima, da dobiju snagu i prežive, da nadžive svoje čizme. U postojećim okolnostima, stavovi koje sam izgradila na Kosovu izbijaju na površinu na drugačiji način.

Iznenada sam postala zastrašujuće svesna ćudljive sudbine.

Tako je, tu je nauka sa svojim mikroskopima, pokazujući kako koronavirus izgleda — rezervoar sa više rogova koji skakuće po površini naših kolica za kupovinu u supermarketu i na drugim javnim prostorima, kao i po našoj mašti. Ipak, kako da znam da se nije skrivao u koverti koju sam otvorila pre nego što sam protrljala oči, da se nije krio u izmaglici ustajalog vazduha u pošti?

Shvatam da to nikako ne mogu da znam; Shvatam da sam dopala šaka nečemu perverznom i neprepoznatljivom, čemu ću morati da se prepustim.

Svakako da uprežem sav svoj mukajet da bih sprečila da se to desi. Dezinfekcija ruku i fizičko distanciranje — da, ali takođe mnogo više i pažljivije razmišljam o tome šta radim sa stvarima koje unosim u kuću.

Cipele? One su kod vrata. Torba? Svakako je ne bih stavila na pod…

U svetlu aktuelne pretnje po moje i zdravlje ostatka sveta, vrlo je teško praviti planove. Imam prijatelje koji su organizovali venčanja, a bilo je i onih koji su me obavestili šest meseci unapred. Ipak, nema zaštite od zajedničke snage kismeta i koronavirusa.

Nemoguće je predvideti ni kada možemo da popijemo kafu zajedno — jer bogovi odlučuju o onome što možemo ili ne možemo da uradimo sada, u ovom trenutku.

Provela sam sate sa mukajetom, u potrazi za podacima, za informacijom o stopama oporavka u Kini nasuprot broju karantinskih dana u UK, a sve sam to upoređivala sa brojem smrtnih slučajeva na Kosovu prouzrokovanih koronavirusom, da bih predvidela kada mogu da se vratim u Prištinu. U maju? Posle Bajrama? U junu? Kismet.

U međuvremenu, zabravljena kod kuće, stalno se podsećam na istinu koju su mi saopštili moji kosovski prijatelji: Važan je kvalitet odnosa sa ljudima sa kojima živimo; sa ljudima koje volimo.

Učim i kako da zavolim život u državi iz koje ne mogu da izađem: Koje god pasoše da imate, granice su sada zatvorene.

Volela bih da nije morala da se desi pandemija pa da to shvatim. Nadam se — zarad mojih prijatelja na Kosovu, u UK i mnogim drugim zemljama — da će sve ovo brzo proći.

Kada prođe, neke stvari će se zauvek promeniti. Među njima i ja — koronavirus-Kosovarka.

Naslovna ilustracija: Arita (Arrita) Katona / K2.0.