Razum i jezik su najznačajnije prednosti ljudskog roda. Jezik je najsavršenije sredstvo komuniciranja i sporazumevanja. Od međukulturne komunikacije, pre svega, zavisi formalna i praktična mogućnost ljudi da izraze svoja mišljenja, osećanja, želje, poglede i težnje.

Bez jezika duhovni život i proces mišljenja bili bi nezamislivi. Prevashodno jezik, potom i pismo, nastajali su i neprekidno razvijali kulturnu komunikaciju.

U procesu svakodnevne globalizacije, jezik služi kao promoter interkulturnog, međukulturnog i transkulturnog napretka čovečanstva svugde gde se formalno i praktično poštuje sloboda govora i pisma. Granice diverziteta između naroda i zemalja se približavaju ili brišu.

Kao i sloboda govora, sloboda kretanja predstavlja jedno od najvažnijih ljudskih prava. Zbog toga učenje nematernjeg ili stranog jezika postaje sve neophodnije, jer jezik utiče i na razvoj i razmenu mišljenja i iskustava — jezik prenosi stare i stvara nove ideje, poglede na svet.

Upotreba jezika ima i nacionalnu, ali i ideološku funkciju komunikacije. Učenje, znanje i upotreba drugog, trećeg jezika razvija ličnost čime otvara nove dimenzije u životu, pomaže u sticanju novih pogleda na svet te generalno pomaže pojedincima da se oslobode predrasuda.

Nažalost, kada su u pitanju odnosi između zajednica na Kosovu, zagovornici nacionalno-kulturnog dijaloga između Srba i Albanaca naglašavaju kulturne razlike — počevši od jezika, ali uključujući i tradiciju, vaspitanje i religiju — kao uzrok(e) netrpeljivosti, umesto da podstiču međusobno razumevanje. U ovom kontekstu srpsko-albanski odnosi, umesto da prate savremeni nezaobilazni trend globaliziacije, još uvek nisu oslobođeni od bremena prošlosti. Zašto?

Da li je to zbog toga što se ne poznajemo ili, naprotiv, zato što se vrlo dobro poznajemo? Da li zbog toga što je jezik bio više u ideološkoj, nacionalnoj funkciji, a manje u kulturnoj misiji komuniciranja? Da li zbog osećaja da je srpski jezik važniji od albanskog ili je obratno? Da li zbog toga što predrasude nadvladavaju realne i objektivne procese? Da li zbog toga što nedostaje političke volje da se Ustav Кosova, Zakon o jeziku i Zakon o nediskrimanciji primenuju u potpunosti?

Odgovori na ova pitanja mogu biti različiti, ali je neophodno da se baziraju na zakonskoj osnovi. Na osnovu člana 5. Ustava Кosova, zvanični jezici koji se upotrebljavaju su albanski i sprski. Turski, bosanski i romski jezik imaju status zvaničnih jezika na nivou opština ili mogu da se upotrebe zvanično na bilo kom nivou, u skladu sa zakonom.

Usvajanjem Zakona o upotrebi jezika, Skupština Кosova je obavezala kosovske institucije da osiguraju ravnopravnu upotrebu albanskog i srpskog jezika kao službenih na Кosovu. Zakon o upotrebi jezika dopunjuje Zakon protiv diskriminacije, a na Kosovu se takođe neposredno primenjuju i međunarodni instrumenti za zaštitu nacionalnih manjina i regionalnih ili manjinskih jezika, uključujući i Okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina Saveta Evrope…

Međutim, razni izveštaji i empirijska istraživanja (OEBS, FHP, itd) ukazuju na to da, osim centralnih, ni opštinske institucije i opštinski službenici još uvek ne poštuju jezička prava pri izdavanju dokumenata i pružanju usluga javnosti, kako to propisuje Zakon o upotrebi jezika. Osim toga, proteklih godina centralne institucije i opštine nisu ostvarile nikakvo očigledno poboljšanje u pružanju usluga na svim zakonom propisanim jezicima.

Stručnjaci iz ove oblasti kažu da do toga dolazi prvenstveno zbog poteškoća u zapošljavanju službenika javne administracije koji dobro poznaju oba službena jezika i nedostatka obuke iz jezika, kao i zbog niskog nivoa zastupljenosti pojedinih zajednica u javnoj administraciji.

Zbog nasleđene prakse i stereotipa Albanci i Srbi se još uvek shvataju i doživljavaju kao nacije koje pripadaju različitim kulturama i civilizacijama. U dosadašnjim odnosima bilo je previše zabluda i ideoloških i nacionalističkih kalkulacija.

Albanci, odnosno Srbi, sebe smatraju žrtvama, a odgovornost za sukobe i sopstvene neuspehe prebacuju na druge. Ovakav obrazac razmišljanja, na neki način opravdava krivce za propuste i obeshrabruje ljude koji budućnost vide u izgradnji normalnih međusobnih odnosa. Zbog toga, iako vekovima živimo zajedno na istoj zemlji, imamo mnogo više onoga što nas razdvaja nego što nas spaja.

Posledice ovakvog obrasca nisu u potpunosti iščezle. Ukoliko za praktičnu upotrebu srpskog jezika tražimo opravdanje za propuste, a umesto da nađemo načine, sredstva i profesionalno promišljanje za realizaciju neospornog i pravo na upotrebi srpskog zvaničnog jezika, obrazac oskudice kulturnih vrednosti će se reprodukovati u onoj meri u kojoj bude nedostajala uporna politička volja za stvaranje prihvatljivog nacionalnog kulturnog obrasca u skladu sa duhom vremena u kojem živimo.

Uprkos dosadašnjim razlikama, Albanci i Srbi imaju zajednički cilj — da se priključe evropskoj porodici. Zato, krajnje je vreme da se oslobodimo od međusobno nasleđenog stereotipa. Srbi i Albanci sliku o sebi mogu poboljšati sagledavajući pozitivne kulturne specifičnosti drugih, a to je, pre svega — jezik.

Bećajev članak prvobitno je objavljen na portalu nevladine organizacije Aktiv, na sva tri jezika.

Sadržaj publikacije je odgovornost NVO AКTIVA-a i ni na koji način ne odražava stav Ambasade Кraljevine Norveške.