Suzana Zogiani-Sekiraća (Sekiraqa), tridesetpetogodišnjakinja iz Prištine i majka dvoje dece, osuđena je na 25 godina zatvora za ubistvo svoga supruga 2018. kada ga je 11 puta udarila sekirom u njihovom stanu u naseljenom mestu Dol, u Francuskoj. Trenutno služi kaznu u ženskom zatvoru u Lipljanu.

Pre dve sedmice, podelila je svoju priču sa javnošću i govorila o teškom životu sa porodicom svog supruga na Kosovu i o problematičnom braku koji se nastavio u Francuskoj, gde su se ilegalno preselili. Iznoseći svoj viđenje o tome kako je došlo do ovog nasilnog zločina, Suzana priča o nemaru vlasti prema sistematskom nasilju koje je njen suprug sprovodio nad njom, a u nadi da će dobiti blažu kaznu.

“Čak bi joj i Hičkok pozavideo na konstruisanju ovog imaginarnog scenarija”, stoji u izjavi sudskog panela Osnovnog suda u Prištini. Ova opaska se odnosi na Suzaninu tvrdnju da je reagovala u stanju ozbiljnog psihičkog šoka nakon što je videla da njen suprug seksualno zlostavlja njihovog sina, a pored maltretiranja koje je od njega već trpela.

“Zločin je zločin”, to je i dalje uobičajeni moralni stav kada se desi ubistvo intimnog partnera. Ovu frazu sam čula bezbroj puta dok sam 2017. istraživala slučajeve žena koje su ubile svoje supruge ili partnere; bavila sam se i time da li se ovi zločini razlikuju od brojnih primera femicida koji se svake godine dešavaju na Kosovu. Istraživanje je u velikoj meri pokazalo ono što su studije o ubistvu intimnih partnera već dokazale. Od Svetske zdravstvene organizacije, preko stručne literature, do podataka iz svetskih istraživanja, brojne studije prave direktnu vezu između porodičnog nasilja i ubistva intimnog partnera. 

Dvostruko lišena slobode

Provela sam jedan dan u ženskom zatvoru pričajući sa ženama koje su počinile nasilne zločine nad svojim muževima; pročitala sam i njihove dosijee. Tri zatvorenice koje sam tada intervjuisala, govorile su o teškom životu prožetom tradicionalnim rodnim normama. O životu u kom muškarac misli da mu je žena vreća za udaranje, da nad njom može da ispolji najnasilniji vid besa; da ženu može da iskorišćava i ponižava.

Jedna od ovih žena, četrdesetdvogodišnjakinja osuđena na 11 godina zatvora zato što je prerezala grlo mužu dok je spavao, kaže da je imala miran i poprilično radostan život pre braka. Neudata i bez dece, imala je kvalitetan život u jednom kosovskom selu i često je putovala u Zapadnu Evropu, posećujući braću koja su tamo živela sa svojim porodicama. Rekla je: “S obzirom na to da sam žena, moja porodica mi je davala dosta slobode da putujem unaokolo.”

Prema njenim rečima, ispostavilo se da je njen pedesetsedmogodišnji muž, koga je porodica izabrala za nju, bio nasilan čovek. Nije je samo podvrgavao fizičkom nasilju, već je uživao i kad ju je mučio i nazivao je droljom. “Zašto si porumenela, zašto si se osmehnula?” To pitanje joj je postavljao nakon što joj je sam slao anonimne poruke sa drugog telefonskog broja dok su oboje bili u istoj sobi. Ovo pasivno-agresivno ispitivanje produbilo bi njegov bes prema njoj. Sada će služiti zatvorsku kaznu dužu od jedne decenije i prilagođava se na okrutnu realnost u novom “domu”.

Suzanina priča

Slično ovom slučaju, Suzana nije uspevala da sebi pronađe dom. Usred toksične atmosfere u kući roditelja svog supruga, gde je nekada živela i bila podvrgnuta muževljevom nasilju, sa bolesnom bebom koja je preživela užasan pad, ona se vratila da živi sa svojim roditeljima. “Sve dok im nisam dojadila”, kaže Suzana, dodajući da joj je savetovano da se vrati suprugu i da popravi situaciju.

U potrazi za bezbednijim domom i boljim životom, Suzana je ilegalno pobegla iz zemlje sa svoje dvoje dece; njen suprug ih je kasnije pratio u stopu. Dok je vodila brigu o deci i njihovom domu, pohađala je i časove francuskog jezika i zatim upisala fakultet da bi studirala psihologiju. Tvrdi da je, u međuvremenu, njen suprug izabrao “pogrešan put”, baveći se provalama i falsifikovanjem za potrebe organizovanoga kriminala; zbog tog “puta”, nasilje nad Suzanom i decom se pojačalo.

Organizacija koja pomaže žrtvama porodičnog nasilja u francuskom Dolu anonimno je potvrdila za Kohavižn (KohaVision) da je Suzana pomoć tražila u više navrata: “Detaljno je objasnila uvrede, neprestane kritike, intenzivnu kontrolu i nadzor, ponižavanje, pretnje, zabranu korišćenja novca, uništavanje njenih ličnih stvari i dokumenata, brutalno grabljenje, pretnje nožem, čupanje kose, šamaranje i udarce. Kada je govorila o nasilju, gospođa Zogiani-Sekiraća je uvek plakala i tresla se. Pričala nam je da je njen sin uvek prisustvovao agresivnim nastupima njenog muža, te da je dečak uvek bio direktna žrtva nasilja njenog supruga.”

Francuske vlasti su bile upoznate sa nasiljem koje je Suzana trpela od svog supruga. Sud u Lionu ga je jula 2018. osudio na dvogodišnju uslovnu kaznu pod policijskim nadzorom nakon što se izvinio i obećao da će učestvovati u terapiji da bi prekinuo zavisnost od droga i da bi se brinuo o svojoj porodici. Ipak, on je svoje obećanje pregazio posle samo dva meseca. Bio je to 3. septembar 2018. kada je policija u Dolu primila fotografije velikog sata koji je uništen nakon što je Artan razbijao Suzaninu glavu o njega.

Suzanina depresija, za koju tvrdi da je nastala zbog teškog bračnog života, jeste uobičajena odlika žena koje beže od supružničkog nasilja i traže podršku u institucijama na Kosovu. “Skoro sve žene koje smo imali u skloništu u toku ove dve decenije pohađaju mentalnu terapiju najvišeg nivoa, a zbog nasilja koje su godinama trpele”, rekli su mi u jednom prištinskom skloništu dok sam istraživala stanje žena koje su muževi silom uveli u siromaštvo.

Moja ostala istraživanja na temu silovanja u braku, a kada nijedan partner nije ubijen, ukazuju na jednu vrstu neravnopravnog odnosa kod parova, na nasilje i nepostojanje autonomije žena nad sopstvenim telom u braku. Pravo koje muškarac misli da ima na telo svoje žene isto je kao pravo koje misli da ima na to da joj oduzme život.

Prema tome, zajednička crta žena koje su ubile svoje muževe i žena koje su muževi ubili jeste nasilje koje trpe u braku, nepostojanje bezbednosti u kući, ekonomska nestabilnost i zavisnost, kao i društvena očekivanja koja i dalje podrazumevaju da bi žene “trebalo da čuvaju brak”.

Institucionalni nemar i ravnodušnost

Način na koji, kao društvo, objašnjavamo ekstremno porodično nasilje, kao što je slučaj Suzane Zogiani-Sekiraća — ali i drugi primeri nasilnih ubistava u porodici — ide ruku pod ruku sa shvatanjima institucija o porodičnom nasilju i ženskim pravima. Postoje i pisani dokazi o tome da državne institucije i dalje ne smatraju da je borba protiv porodičnog nasilja na vrhu liste prioriteta.

Prvi izveštaj o praćenju primene Strategije i Akcionog plana za zaštitu od porodičnog nasilja 2016-2020, u režiji Ministarstva pravde — a koji nije dostupan javnosti — ukazuje upravo na to. Napredak u borbi protiv porodičnog nasilja obično se ogleda u broju obuka sa policajcima, tužiocima, istražiteljima, sudijama i ostalim nadležnim profesijama ili onima koji rade na terenu.

Međutim, i dalje nisu ispunjeni ciljevi koji zahtevaju ulaganje velikih napora za ostvarenje značajnih promena. Nema ni pomena o tome da su žrtve porodičnog nasilja dobile posao zahvaljujući kancelarijama za zapošljavanje na lokalu, čime bi se ženama umnogome pomoglo da pobegnu od nasilja i otpočnu novi život sa svojom decom.

Nema godišnjih statističkih biltena o broju slučajeva koji su prijavljeni i obrađeni na multidisciplinarni način, ni podataka koji bi nam pomogli da shvatimo prožimajući karakter porodičnog nasilja i kreiramo sveobuhvatne programe za efikasnu borbu protiv njega. Nema državnih periodičnih studija o porodičnom nasilju, njegovoj zastupljenosti, profilu počinilaca i profilu žrtava. Te bi nam informacije pomogle da proširimo raspravu o ovom fenomenu pandemijskih razmera, ali bi se tako i asistiralo institucijama da svoj posao obavljaju bolje i nesmetanije.

Ipak, jedno vrlo razočaravajuće zapažanje iz ovog izveštaja pokazuje da institucijama fali kapacitet da čak i shvate aktivnosti, obaveze i nadležnosti spomenute strategije i akcionog plana. Isto ovo zapažanje navedeno je u studijama civilnog društva, a koje pokazuju da mnogi službenici koji rade sa žrtvama rodno zasnovanog nasilja uglavnom prepoznaju fizičko nasilje; krvarenje, ženu sa modricama ili slomljenim udovima. Kada su u pitanju drugi oblici nasilja, kao što je psihičko, ekonomsko i seksualno, retko ko ume da ih razazna.

Većina kosovskih sudskih stručnjaka je nesposobna da se pozabavi ovim pitanjem, zbog čega smo svi mi naivni što imamo drugačija očekivanja. To je ujedno i objašnjenje Hičkokove šale u zvaničnoj presudi Suzaninog slučaja. Ne samo da se ismevanjem njenih navoda obelodanjuje nepostojanje etike, već se ukazuje i na užasnu neodgovornost u odnosu na ovu izuzetno osetljivu temu; u pitanju su incest i zlostavljanje dece, tabui u kosovskom društvu.

Zbijanje šala nam neće pomoći da shvatimo suštinu nasilnih zločina u porodici, nasilja u braku i nebezbednih prostorija koje odišu strahom i patnjom; naše društvene norme i dalje veličaju agresiju kod muškaraca, ali smatraju da je ženska agresija kontroverzna i znak netrpeljivosti. Posebno za majku koja nekoga ubije.

Konstruktivni institucionalni pristup bi uvažio shvatanje da tradicionalne rodne uloge oblikuju živote nas, žena, i negiraju našu autonomiju; takav pristup bi trebalo da posluži za ukidanje porodične hijerarhije i štetnih uverenja. Tako bi se ljudima omogućilo da se nose sa traumom i da naprave prostor za opipljivu saradnju sa stručnjacima i civilnim društvom, dok bi cilj bio jedan: da se razume suština nasilja i dobije uvid u njegove nedokučive forme.

Naslovnica: Arita (Arrita) Katona / K2.0.