Godine 2005. urednik u Cornell University Press zamolio me je da napišem recenziju rukopisa knjige pod naslovom Biti glasan, a mlatiti malim štapom: Zašto svet nije uspeo da transformiše Kosovo. Rečeno mi je da je knjiga već primljena za objavljivanje u Ujedinjenom Kraljevstvu. Cornell je planirao da ga objavi na tržištu Sjedinjenih Država. 

Rukopis je bio potpuno anonimiziran kada sam ga primila. Nakon što sam ga pročitala, bila sam šokirana njegovim sadržajem. Bio je to otvoren poziv na povratak kolonijalizmu. U stvari, rukopis je bio kritičan prema ljudima u međunarodnim organizacijama koji pate od “krivice zbog istorijskih kolonijalnih zloupotreba”, te su zato previše tolerantni prema lokalnim običajima. Smatrala sam da je takva premisa moralno i politički neprihvatljiva i izrazila sam svoje razočarenje uredniku.

Nakon nekoliko razmenjenih korespondencija, odlučila sam da napišem podužu kritičku recenziju. Uprkos mojim snažnim primedbama, knjiga je objavljena 2006. godine, ali pod drugim naslovom, Mir po svaku cenu: Kako je svet izneverio Kosovo. Urednik je svoju odluku obrazložio na osnovu tržišnog potencijala knjige. Njegov instinkt je bio u pravu: knjiga se dobro prodavala i bila je naširoko citirana. Prevedena je na albanski i objavljena na Kosovu. Dobio je dobre kritike u akademskim časopisima. Jedan od njegovih autora na kraju je nagrađen Ordenom Britanske imperije (OBE) za zasluge u upravljanju u Libiji, Avganistanu i na Kosovu. Drugi autor je nastavio svoj rad na izgradnji mira u – između ostalog – Iraku, Azerbejdžanu, Pakistanu i Ukrajini.

Recenziju sam slučajno pronašla nedavno dok sam tražila neke druge tekstove preko USB uređaja. Zapanjilo me je koliko se malo toga promenilo u odnosu između međunarodne zajednice i Kosova od 2005. godine, uprkos proglašenju nezavisnosti Kosova 2008. godine. Kolonijalni pogled, koji od lokalnih aktera očekuje da se povinuju njegovim sopstvenim predrasudama i ne ostavlja domaćoj politici puno prostora za manevrisanje, i dalje traje. Na potragu Kosovara za priznanjem svog suvereniteta, pre svega od strane Srbije, i dalje se gleda sa sumnjom. I dalje se kosovski politički lideri prikazuju kao politički nezreli, nestabilni i iracionalni: skloni postavljanju maksimalističkih zahteva, ne znajući svoje mesto za stolom.

Ovde prilažem celu recenziju, uz male uredničke izmene. Jaz između mog čitanja knjige i njenog svetskog uspeha gledam kao na obeležje vremena u kojem živimo. To je, možda, upozorenje za sve one ljude čije političke aspiracije zavise od dobročinstva velikih sila: bez obzira šta postignete ili gde doživite neuspeh, vašu priču će uvek pričati oni koji su glasni, a koji mlate velikim štapom.

Biti glasan, a mlatiti malim štapom: Zašto svet nije uspeo da transformiše Kosovo

Pregled rukopisa za Cornell University Press

2005. 

Biti glasan, a mlatiti malim štapom: Zašto svet nije uspeo da transformiše Kosovo je ambiciozan rukopis. Pokušava da se objasni neuspeh međunarodne zajednice da “transformiše Kosovo – po prvi put, u svojoj dugoj istoriji opterećenoj sukobima – u društvo zasnovano na vladavini zakona koji se podjednako primenjuje na sve građane, bez obzira na njihovu poziciju ili etničku pripadnost”.

Rukopis počinje dramatičnim prikazom nereda u martu 2004. nakon utapanja tri albanska dečaka u Ibru. Dečaci su nestali u reci nakon što su naišli na grupu Srba koji su živeli u blizini. Njihova smrt izazvala je najgore nasilje na Kosovu od kada je Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) preuzela kontrolu: ubijeno je 19 ljudi (uključujući Albance i Srbe), preko hiljadu je povređeno, a oko 800 domova i 38 crkava, manastira i drugih verskih i kulturnih objekti je uništeno ili ozbiljno oštećeno.

Po mišljenju autora, nemiri su razotkrili slabosti međunarodne misije na Kosovu i kako su “nade da će svet održati obećanja da Kosovo pretvori u društvo u kojem će svi njegovi pripadnici moći da žive bezbedno i dostojanstveno urušene za samo 48 sati”. Prema rukopisu, albanski mediji i političari odmah su okrivili Srbe za sudbinu dečaka. Autori nerede opisuju kao “dvodnevni niz pljački, paljenja i ubistava” kada su “hiljade kosovskih Albanaca divljale širom teritorije”.

Osećaj izdaje, razočaranja i ogorčenosti prema Albancima zbog njihove nezahvalnosti za međunarodnu intervenciju, koju je svet zapovedio u njihovo ime, prožima se u tekstu. Mnogi službenici koji rade za međunarodne organizacije shvatili su nerede lično. Govoreći o Albancima, jedan holandski službenik je navodno rekao: “Zaista smo naporno radili za njih – zaista naporno – pogotovo u početku. I evo šta oni rade!”

Kombinacija razočaranja autora Albancima i njihove kvaziobjektivnosti prema Kosovu podsećaju na esej Tonija Morisona “Zvanična priča: Mrtvac igra golf”, koji se bavi neprijatnim tenzijama između simpatija i rasizma. Morrison svoj esej gradi oko paralela između suđenja OJ Simpsonu i opisa pobunjenika robova od Henrija Melvila u “Benito Cereno”. Ovo je priča u kojoj postepeno dolazi do izražaja naratorova rasistička perspektiva, po njegovom otkriću da su mirni i poslušni robovi na brodu zapravo divlje ubice i izgrednici.

Ali, kao što Morison ispravno ističe, upravo ovaj potez, ova promena percepcije pokazuje celi spektar rasističkog pogleda. Kako se Cerenovo razumevanje robova pomera od jednostavnih i dečjih stvorenja, koja zaslužuju pomoć i saosećanje, do iracionalnih nasilnih čudovišta, postaje očito da obe pozicije podjednako uskraćuju mogućnost strateškog i inteligentnog delovanja onima na koje se gleda kao na stvorenja manja od dobroćudnog spasitelja.

Uporno prikazivanje Albanaca kao odgovornih za razočarenje međunarodne zajednice u njihovu žrtvu je duboko zabrinjavajuće. Možda bi rukopis bio verodostojniji da je pisan u prvom licu i da su autori bili spremni da se pozabave izvorima sopstvenih promašenih očekivanja. Međutim, njihov nedostatak samosvesti krije ono što je trebalo da otkrije – “pravu” prirodu kosovskog društva – i otkriva ono što su autori zaista želeli da sakriju – sopstvene percepcije sveta.

Onima koji znaju nešto o Kosovu, rukopis nudi malo više od informacija koje su lako dostupne preko različitih informacionih mreža koje pokrivaju Balkan. Onima koji malo znaju, rukopis nudi politički opasan opis navodno proklete zemlje, naseljene neukim i revnim ljudima kojima nema spasa – osim kada njihovi civilizirani autsajderi autoritarno vrše vlast nad njima.

Mišićni imperijalizam

Čini se da je glavni argument autora da je neuspeh transformacije Kosova rezultat neuspeha da se nasilno uvedu zapadne vrednosti. Kako pišu sa velikim samopouzdanjem, to je “bio klasičan neuspeh u uspostavljanju moći: intervencija nije ni primorala niti ubedila Kosovare da se ponašaju kako treba”. Stoga je glavna pouka knjige prilično jednostavna – odbacivanje “blage imperije” i čvrst zagrljaj imperijalizma mišićima:

“(…) stabilna društva se ne događaju samo tako, ona se grade. Intervencija se mora pripremiti da se suprotstave i poraze snage koje imaju koristi od statusa quo i da se tako bore za njegovo očuvanje, iako će te snage nakon sukoba biti prilično jake. Intervencija se mora nametnuti sama, a zatim se mora nametnuti pojam progresivne promene, idealno one koja je već aktivna, ili barem latentna, u samom društvu. Transformacija nasilnog, nefunkcionalnog društva poput kosovskog u društvo u kojem svi njegovi ljudi mogu da žive bezbedno i dostojanstveno zahteva politički ekvivalent borbenih inženjera: ljude opremljene da grade mostove pod vatrom.”

Čini se da je rukopis izgrađen na dubokoj kontradiktornosti. Autori tvrde da konačna odgovornost za neuspeh transformacije Kosova u društvo zasnovano na zapadnim pravilima leži u potpunosti na plećima međunarodne zajednice, a posebno njenih (pogrešnih) percepcija i (ne)razumevanja situacije na Kosovu. Rešenje za Kosovo – i, podrazumeva se, za druga mesta vojnih i humanitarnih intervencija – zavisi od snažnije primene moći od strane međunarodne zajednice, i barem privremenog gušenja demokratije neoprostivim i jednostranim nametanjem vladavine prava. U rukopisu, kontradikcija je maskirana oštrim suprotstavljanjem problematične kosovske političke kulture, s jedne strane, i normi i vrednosti zapadne civilizacije, s druge strane.

U tom pogledu, rukopis podseća na Hantingtonov Sukob civilizacija. Kosovo se u više navrata opisuje kao pretnja zapadnom svetu – kao “mračno srce crne rupe usred Evrope”, „baljvo siromaštva, nemira i kriminala u srcu Evrope“ ili kao “zavisno, kriminalom prožeto političko podzemlje.” Albanci se, takođe, smatraju nerekonstruisanim ostacima nekog prošlog vremena, frakcionisanim fanaticima i nacionalistima, koji žive u “siromašnoj, planinskoj zemlji zasnovanoj na klanu”, “nesposobni da uklone balast svoje problematične istorije”.

Za autore je nemoguće utvrditi kakvo je javno mnjenje na Kosovu, jer “javnosti nema”. Oni tvrde da uzimajući u obzir njihovu istoriju, Albanci jednostavno nisu imali šanse da ikada steknu bilo kakve veštine upravljanja, a posebno ne demokratskog upravljanja; stoga su Kosovari politički nezreli i nemaju “nikakva iskustva sa kompromisima koji definišu politiku na drugim mestima”.

Ali ako je nasleđe problematično i neumiruće, budućnost nudi još manje nade. U nekoliko navrata u rukopisu, autori naglašavaju da se kosovska demografija urotuje protiv bolje budućnosti pokrajine. “Odlazak više od polovine kosovskog srpskog stanovništva, uključujući mnoge od ekonomski najaktivnijih i najtalentovanijih”, ostavio je pokrajinu gotovo u potpunosti u rukama Albanaca, od kojih je većina, po njihovom mišljenju, premlada i sa mnogim političkim i ekonomskim izazovima.

Civilizacijski standardi i zablude o nezavisnosti

Za razliku od Kosovara, čija je politička kultura, dakle, na mnogo načina i u mnogim prilikama navodno nespojiva sa zapadnim vrednostima, međunarodna zajednica se opisuje kao braniteljka civilizacijskih principa 19. veka, koji su nažalost napušteni “kroz proces dekolonizacije” kada je “međunarodno društvo postalo neselektivno inkluzivno”.

Tako su pohvale autora sačuvane za specijalnog predstavnika generalnog sekretara (SPGS) Mihaela Štajnera, šefa Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu, UNMIK. Štajner je razvio referentne standarde prema kojima bi se mogao meriti politički razvoj Kosova. Ovaj okvir je jasno ličio na evropske “civilizacijske standarde”, sistem koji su razvile evropske sile želeći da ograniče i regulišu pristup Evropskoj porodici naroda tokom vekova ekspanzije 1600-ih i 1700-ih.

Štajnerova formula “Standardi pre statusa” uspešno je odložila diskusije o konačnom političkom statusu Kosova – nešto što je UNMIK-u izričito zabranjeno da prejudicira. Prema Štajnerovim rečima, standardi su bili namerna taktika odugovlačenja – autori navode da je on rekao: “Uvek sam želeo da zadržim kontrolu nad javnim dnevnim redom: da postavim ljudima neka pitanja o kojima mogu razgovarati kako se ne bi fokusirali na statusno pitanje.”

I tako dolazimo do srži problema – nezavisnosti Kosova. Za autore je albanska težnja za nezavisnošću smešan i opasan cilj, što je verovatno jedan od razloga zašto ga autori nikada ne tretiraju kao pitanje samo po sebi. U stvari, čak i u podužem istorijskom odeljku o istoriji Kosova, autori skaču sa demonstracija 1981. godine – bez ikakvog objašnjenja zašto su mladi kosovski demonstranti potencijalno želeli “Republiku Kosovo” – na početak 1990-ih i uspostavljanje paralelne vlade u pokrajini. Dakle, rukopis minimizira istorijsku potragu Kosovara za nezavisnošću i njihovo uporno protivljenje Beogradu.

Palo mi je na pamet da je jedan od razloga za nedostatak ozbiljne pažnje na pitanje “statusa” možda želja autora da zaštite međunarodnu zajednicu od kritika da je trebala biti svesna političkih ciljeva kosovskih Albanaca mnogo godina pre NATO intervencije. Pa ipak, uprkos ovom propustu, autori su dovoljno samouvereni da tvrde da bi, s obzirom na to da Albanci najverovatnije nisu u stanju da se mere sa standardima Zapada, nezavisnost Kosova predstavljala veoma opasan presedan za separatiste na drugim mestima, jer bi se oni osećali ohrabrenima da traže nezavisnost za sebe, a da je ne steknu na osnovu vrlina zapadnih načela i usklađenosti s njima.  

I ne samo to. Pokušavajući da umanje važnost političkog statusa, autori navode da je to bio samo “široko rasprostranjen mit da je napredak na Kosovu nemoguć dok se status Kosova ne reši”. Oni zgodno zanemaruju činjenicu da Kosovari nisu imali kontrolu ni nad jednom od vitalnih institucija – odbranom, bezbednošću, ekonomskom politikom, spoljnim poslovima, policijom i pitanjima manjina – a sve su bile rezervisane za kancelariju SPGS. Umesto toga, oni tvrde da su Albanci pogrešili verujući da privremene institucije samouprave mogu malo da učine ka rešavanju problema teritorije. Oni i ismevaju želju Albanaca za suverenitetom nudeći primer “direktora umetničke galerije (…) koji se žalio da ne može da se bavi svojim kolegama u inostranstvu dok god se ne reši politički status Kosova”.

 Strane zaposlene osobe, panelistkinje/panelisti na “gradskim skupštinama” koje je organizovala Radna grupa za standarde kao način prodaje plana “Standardi pre statusa”, učili su Kosovare da su “mnoga nefunkcionalna društva politički suverena, dok neka društva čiji je politički status nerešen – pre svega Tajvan – napreduju.” Slično tome, Mihael Štajner iz SPGS sugerisao je albanskim parlamentarcima:

“Vrlo je jednostavna ta istina da što se bolje nosite sa autoritetom koji već imate, to ćete više autoriteta imati i to je moj program i to je ono što svi želimo postići. […] Ali ja bih vas pozvao da se ne skrećete sa hitnih zadataka koji su u vašoj nadležnosti. I, molim vas, čak i ako to ne vidite u ovoj prostoriji, nemojte zaboraviti da postoji i međunarodna zajednica. Ne antagonizirajte međunarodnu zajednicu za čiju se podršku svakodnevno borim i čiju podršku nije lako dobiti i zadržati.”

Dakle, kako su Albanci nastavili da se zalažu za nezavisnost od Beograda i za rešavanje političkog statusa Kosova, kao što su to istorijski činili, autori su došli do zaključka da bi “najveća opasnost za evoluciju suvereniteta Kosova bila bi da se kosovski lideri sateraju u ćošak postavljajući maksimalističke zahteve koje međunarodna zajednica nikada ne bi mogla da prihvati.”

Kolonijalni pogled

Sa svojim nerekonstruisanim pohvalama kolonijalnoj vladavini i civilizacijskim standardima, prikazom drugih naroda i kultura kao neprikladnih za demokratiju i neprestanim tvrdnjama o političkoj nezrelosti lokalnog stanovništva, rukopis često izgleda kao kolonijalni putopis iz 19. veka.

I zaista, rukopis počinje opisom aerodroma u Beču, gde okupljena grupa kosmopolitskih mirovnjaka stoji u suprotnosti sa grupom kosovskih Albanaca: “Mladi često neobične mode, sredovečni muškarci koji nose tamna odela i još mračnijeg izraza lica i stariji muškarci i žene sa kapama i maramama koji nervozno čekaju da se ukrcaju u avion tek drugi put u životu.” Uvod se nastavlja pogledom na Prištinu iz vazduha, čiji je “najvidljiviji orijentir iz vazduha par zagušljivih dimnjaka koji pripadaju staroj elektrani”. A pasus završava neverovatnom zagonetkom: “Gledajući odozdo na ovaj pretežno ruralni region, teško je poverovati da se na njega, na pragu milenijuma, opsesivno fokusiralo svih 19 članica najveće vojne alijanse koju je svet ikada poznavao.”

Oštra suprotnost politički nezrelog Kosova i demokratski uspostavljenog Zapada zamagljuje razloge za taj opsesivni fokus. Zašto se, stvarno, “najveća vojna alijansa ikada” zabrinula za gomilu planinskih muškaraca i žena na periferiji Evrope? Oštra civilizacijska odvojenost zavisi od pretpostavke da su Kosovo i međunarodna zajednica, intervencija i neintervencija, Evropa i Balkan, prostorno i vremenski različiti narodi i političko-geografski regioni. Stoga se nikada ne razmatra mogućnost da je kriza na Kosovu iz 1998, 1999. ili 2004. godine takođe bila povezana sa političkim i/ili vojnim (ne)dejstvima te iste međunarodne zajednice u drugim delovima tog istog regiona.

Nema smislene rasprave o mogućnosti da je upravo dolazak međunarodne zajednice omogućio segregaciju Kosova i uništenje civilnog društva uspostavljenog u periodu paralelne vladavine. Autorima očigledno nikada nije pala na pamet misao da je OVK možda potkrepljena i legitimisana aktima međunarodne zajednice i samom intervencijom NATO-a, a ne samo akcijama same OVK na Kosovu. Slično zapadnoj podrški Slobodanu Miloševiću od 1995. do 1998. godine, uprkos rastućoj opoziciji u Srbiji. Lista može da se nastavi.

I to nas vraća na Tonija Morisona, Henrija Melvila i “Benita Cerena”. Da li su Kosovari zaista krivi što su ih doživljavali kao poslušne žrtve neselektivnog nasilja Srba? Da li su Kosovari zaista krivi što su oddvojeni, što dolaze iz različitih religijskih pozadina, što nisu svi na istoj političkoj strani, što nisu homogeni etnički entitet kako ih je zamišljao Zapad?

Da li su Albanci zaista krivi što su jednaki politički akteri kao i Britanci, Nemci ili Italijani, i što se među njima i dalje vode političke bitke, uprkos tome što ih je “oslobodio” NATO? Konačno, da li su Albanci zaista krivi što su se nakon pet godina uskraćivanja čak i razgovora o najhitnijem političkom pitanju za njih – njihovoj nezavisnosti – okrenuli neredima? Ako je međunarodna zajednica toliko superiorna u odnosu na Kosovare, zašto je onda istovremeno tako neuka, tako naivna i tako pogrešna u proceni kosovskih Albanaca? 

Pojašnjenje i zaključna razmišljanja

Čitateljke i čitaoci bi do sada mogli pomisliti da je ovu recenziju napisala neka velika albanska simpatizerka ili neuka liberalka iz SAD. Ni jedno ni drugo nije tačno. Moja sopstvena priča nosi mrlju protivrečnosti koje su definisale položaj Kosova u Jugoslaviji.

Moja baka Srpkinja se bila teško povredila u insceniranoj nesreći na Kosovu, početkom šezdesetih godina prošlog veka, na školskom izletu u autobusu punom dece, kada je grupa Albanaca presrela put, a vozač autobusa je skrenuo u provaliju. Živela sam u Beogradu tokom 1980-ih, svedočila ponovnom oživljavanju srpskog nacionalizma, ali sam takođe srela brojne Srbe koji su pobegli iz pokrajine tvrdeći da ih Albanci maltretiraju. Neki moji prijatelji – obrazovani, “kosmopoliti”, antimiloševićevci – i dalje Albance nazivaju “Šiptarima”. Oni su se radovali nakon martovskih demonstracija 2004. jer su nemiri “konačno pokazali Zapadu kakvi su Albanci zapravo”.

Istovremeno, o represiji i diskriminaciji u Jugoslaviji učila sam posmatrajući šta se događalo Albancima nakon demonstracija 1981. godine. Kao mlada novinarka sarajevske radio stanice, gledala sam kako moji urednici otpuštaju celokupno osoblje nedeljnog programa za albanske studente jer su se plašili njihovog emitovanja, pošto nisu govorili albanski. Moje komšije Albanci su stavljeni pod policijski nadzor, a njihov sin je nestao u jugoslovenskim zatvorima. Moji prijatelji su prestali da jedu po albanskim pekarama jer su se širile glasine da je njihova hrana otrovana. Jedna Albanka u mojoj školi je grupno silovana nakon što su je proglasili “šiptarskom kurvom”.

Ne verujem baš u separatističke pokrete ili samoopredeljenje, ali sam živela kao osoba bez države. Znam šta znači živeti u entitetu čiji politički status nije rešen.

Ismevane tvrdnje direktora galerije ne smatram apsurdnima. Nemoguće je obezbediti umetnost za izložbe u entitetima bez države. Pitam se da li su autori ikada razmišljali o tome koliko je komplikovano za Kosovare da putuju van granica Kosova? Koliko im je lako ili teško da putuju dok pasoši još uvek zavise od srpskih vlasti? Koliko im je lako ili teško da dobiju vize sa svojim UNMIK pasošima? I šta će se desiti – kao što se desilo mom prijatelju u Londonu – ako izgube taj UNMIK pasoš u nekoj evropskoj metropoli? Kome se Kosovari mogu obratiti za pomoć i koja organizacija van Kosova može izdati zamenu tog dokumenta?

I pitam se da li su autori uopšte svesni koliko je ovih navodno nekosmopolitskih Albanaca koje opisuju u uvodu prinuđeno da prenoće u tranzitnoj zoni bečkog aerodroma – kao što sam morala i ja u više navrata, zajedno sa Albancima, Romima i drugim balkanskim izbeglicama – jer nešto nije u redu sa njihovim vizama ili putnim ispravama? Koliko često su razmišljali o tako malom luksuzu života koji imaju – ne samo o platama, skupim autima ili pozicijama moći, već o osnovnim dokumentima – zahvaljujući pravnoj zaštiti koju im nudi njihova suverena država?

Da su autori pisali ovaj rukopis u prvom licu, morali bi se suočiti sa mnogim neupitnim – ali problematičnim – pretpostavkama svog rukopisa. Morali bi preuzeti odgovornost za neuspehe koje pripisuju međunarodnoj zajednici.

Zašto, na primer, autori smatraju da su njihovo znanje i stručnost toliko neophodni da veruju da bi Kosovo skliznulo u politički podzemlje ako se njihov savet ne bi poslušao? Šta misle da bi bilo izgubljeno da nije bilo intervencije NATO-a? Da li je intervencija bila spasavanje Kosovara ili spasavanje nečeg drugog? Možda sliku koju Zapad ima o sebi? I da li su oni – intervencija, UNMIK, ovaj rukopis – namenjeni Albancima, ili Srbima, ili Kosovu, ili su namenjeni Zapadu i njihovom pogledu na sebe i svoju ulogu u svetu?

Nakon što sam pročitala rukopis, mogu da tvrdim – a mislim da bi se autori složili ako bi iskreno odgovorili na takva pitanja – da je ovo zapravo knjiga o svetonazoru autora, a ne o ovoj periferiji kojom su oni navodno zaokupljeni. A uvidi u te svetonazore nisu uvek laskavi.

Podsećam na još jedan divan tekst o kolonijalnim reprezentativnim praksama – knjigu Stivena Grinblata Čudesni posedi. “Njihovu kulturu”, pisao je Grinblat o evropskim osvajačima kad su se susreli sa Novim svetom, “odlikovalo je ogromno poverenje u sopstvenu centralnost, politička organizacija zasnovana na praksama komandovanja i potčinjavanja, spremnost da upotrebe prinudno nasilje i na strance i na sunarodnjake, i religiozna ideologija usredsređena na beskrajno umnoženu predstavu izmučenog i ubijenog boga ljubavi.” Možda iz tog razloga, osvajačke vizije Novog sveta i domorodaca – slično gledištima koja su nam data u ovom rukopisu – nikada nisu bile ništa više nego “fantazmatične predstave autoritativne sigurnosti suočene sa spektakularnim neznanjem”.

Iskreno želim, i nadam se da će autori shvatiti da ovo ne govorim iz zlobe, da sebi postave neka od težih pitanja pre nego što nastave sa objavljivanjem ovog rukopisa.

Naslovna fotografija: K2.0.