Perspektive | Dijalog

Koji je to ‘pogodan trenutak’ za normalizovanje odnosa?

Piše - 14.05.2019

Srbija, Kosovo i daleko članstvo EU u obliku mamca.

U proteklih nekoliko sedmica delovalo je sve izvesnije da su preambiciozni rokovi koje su zapadne diplomate — pre svega SAD i zvaničici EU — postavili za postizanje sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine.

U više navrata smo čuli Johanesa Hana (Johannes Hahn), Federiku Mogerini (Federica Mogherini), Metjua Palmera (Matthew Palmer), pa čak i Dejvida Hejla (David Hale) kako kažu da bi dve strane trebalo da iskoriste “povoljan trenutak” i postignu sporazum u 2019. godini. Činilo se da je ovaj “povoljan trenutak” postojao u julu i avgustu prošle godine, kada su Aleksandar Vučić i Hašim Tači (Hashim Thaçi) govorili o sporazumu koji bi podrazumevao “razgraničenje” ili “korekciju granica”.

Unutrašnja politička situacija na Kosovu nije bila pogodna za prihvatanje bilo kakvog sporazuma koji bi podrazumevao "razgraničenje".

Međutim, šest meseci nakon poslednjeg neuspešnog sastanka u okviru briselskih pregovora, gotovo pet meseci nakon što je Kosovo uvelo taksu od 100 posto na proizvode iz Srbije i Bosne i Hercegovine, te po prekidanju pregovora na neodređen period, čini se da se dijalog nalazi u dubokoj krizi i da smo daleko od bilo kakvog sporazuma.

Izgleda da je, usled skoro neizbežnog neuspeha po pitanju postizanja sporazuma ove godine, neophodno da analiziramo unutrašnje kontekste u Srbiji i na Kosovu, kao i geopolitički trenutak u kom se region nalazi. Jedini način za to jeste da se objasni zašto se desilo “stopiranje” dijaloga i koje bi opcije mogle da omoguće njegov nastavak.

Unutrašnja politička situacija na Kosovu nije bila pogodna za prihvatanje bilo kakvog sporazuma koji bi podrazumevao “razgraničenje”. Uprkos Tačijevim pokušajima da ubedi kosovsko društvo da podrži njegov predlog izložen u obliku eufemizma “korekcija granica”, koju je predstavio kao šansu da se Kosovu pridruži Preševska dolina, većina političkih stranaka, uključujući deo njegovog PDK-a, usprotivila se takvoj ideji (strahujući od mogućnosti da će se četiri severne opštine ili delovi severa pripojiti Srbiji).

Najglasniji u pružanju otpora bio je premijer Ramuš (Ramush) Haradinaj, koji je svoje preživljavanje u političkom smislu usko vezao za protivljenje Tačiju i zamisli o “korekciji granica”. Igrajući ulogu “branioca nacionalnih interesa”, Haradinaj postojano stoji iza svoje odluke da ne ukine taksu od 100 posto, čime se sprečavaju nastavak dijaloga, kao i, prema njegovim rečima, razgovori koji počivaju na pretpostavci rešenja na osnovu razmene.

Štaviše, usvajanje “Platforme o dijalogu”, koja u svojim zahtevima upućuje na očuvanje “teritorijanog suvereniteta i integriteta Kosova”, kao i na uspostavljanje pregovaračkog tima (bez predstavnika Samoopredeljenja i LDK-a), nekako ometa kosovskog predsednika da nezavisno pregovara o ovim temama.

Takođe se čini da je Zajednica srpskih opština (ZSO) krupnija koncesija za Prištinu nego što bi to bilo razgraničenje. Sličnu percepciju deli kosovska javnost, kao što je pokazano u istraživanju instituta RIDEA, prema kom bi 30 posto kosovskih Albanaca prihvatilo razmenu teritorija za priznanje, dok bi samo 20 posto prihvatilo uspostavljanje ZSO u okviru sveobuhvatnog sporazuma o normalizovanju odnosa.

Američki savetnici su u više navrata savetovali prištinske lidere da moraju da odluče o tome šta žele da daju u zamenu za neki oblik priznanja od Srbije i mesto u UN-u. Ukoliko to ne bi učinili, suočili bi se sa mogućnošću da se slična prilika za rešavanje pitanja Kosova ne ukaže u predstojećem periodu. Uprkos svemu tome, dobar deo kosovskih lidera ostao je odlučan u stavu da se o tome zasad ne može pregovarati.

To je, ipak, bolna pobeda, jer se čini da se Vučić nalazi između čekića i nakovnja.

S druge strane, neke se stvari komplikuju u Beogradu. Dok se predsednik Vučić nalazio na vrhuncu svoje političke moći u julu prošle godine, kada je zvanično lansirana priča o razmeni teritorija, te kada je delovalo da će moći da izgura (iako uz neke poteškoće) postizanje nekakvog sporazum, situacija se sada promenila.

Od opozicionih protesta koji su počeli u decembru i uprkos činjenici da njihova snaga još ne može da se proceni, jasno je da neće ostati mirni i podržati Vučića pri rešavanju kosovskog pitanja. Iz tog razloga, srpskim vlastima će sada biti teže da prihvate bilo koji sporazum o Kosovu, a koji bi podrazumevao eksplicitno priznanje bez dobijanja nečega zauzvrat.

Teritorijalno razgraničenje (sa sve četiri većinski srpske opštine na severu koje bi se pripojile Srbiji) moglo bi u nekom trenutku da bude kompromis koji bi srpska javnost mogla da proguta, ali samo uz veliki uloženi napor. Jedina olakšavajuća okolnost za Beograd jeste ta da, u ovom slučaju, on ne može da bude optužen da je nesaradljiv po pitanju Kosova, jer se aktuelni prekid pregovora može pripisati kosovskoj strani.

Zato Vučić u nekim zapadnim krugovima, a posebno u EU i SAD, zadržava oreol srpskog lidera koji ima najveću šansu da reši kosovsko pitanje, jer niko iz opozicije ne nudi rešenje.

Imajući u vidu unutrašnju situaciju u EU, članstvo u Evropskoj uniji, u formi šargarepe, sada je još udaljenije za Srbiju, a pogotovu za Kosovo.

To je, ipak, bolna pobeda, jer se čini da se Vučić nalazi između čekića i nakovnja. Rešavanjem pitanja Kosova, više ne bi bio potreban međunarodnoj zajednici, dok bi neuspeh da reši ovaj problem učinio njegovu poziciju težom, jer njegova neliberalna vladavina sa elementima kršenja vladavine prava ne može biti održiva na duže staze, a usled unutrašnjih i spoljnih pritisaka.

Na međunarodnom planu, situacija je podjednako složena. Kako su Sjedinjene Države i njihova sintagma “nema crvenih linija, ali ni blanko računa” otvorili vrata za pregovore o razgraničenju i razmeni teritorija, čini se da Kosovo nije prioritet u meri da bi iskoristili “tešku artiljeriju” da nateraju kosovske lidere da se pokore. Istovremeno, lideri EU, a pogotovu Federika Mogerini, suočavaju se sa krizom legitimiteta i njihova moć nije jednako važna u odnosu na onu koju su imali u proteklim godinama.

Imajući u vidu unutrašnju situaciju u EU, članstvo u Evropskoj uniji, u formi šargarepe na štapu, sada je još udaljenije za Srbiju, a pogotovu za Kosovo. U međuvremenu, glavni protivnici ideje o razmeni teritorija, Nemačka i Ujedinjeno Kraljevstvo, i dalje se nalaze na svojim pozicijama i pozivaju na obazrivost.

Izgleda da posebno Nemačka insistira na tome da proces krene ispočetka kada novo vođstvo EU stupi na vlast posle ovomesečnih evropskih izbora, koji bi, prema mišljenju poznavalaca prilika koji su upoznati sa aktuelnim diskusijama, otvorili put ka tome da dijalog Beograda i Prištine povede novopostavljeni specijalni izaslanik EU — zajedno sa Mogerini, visokom predstavnicom za spoljnu i bezbednosnu politiku — umesto da se ovim pitanjem bavi Evropska služba za spoljne poslove (ESSP).

Međutim, čak i da se rešenje pitanja Kosova ne sprovede do kraja ove godine, čak i da proces zadobije nove obrise i da mu pristupi novi visoki predstavnik, pojavljuje se pitanje o tome o čemu treba još razgovarati i kako će izgledati put ka postizanju sporazuma.

Da li je moguće, nakon spekulacija o razmeni granica ili razgraničenju, vratiti se na startnu poziciju? Očekuje li neko da će Beograd priznati Kosovo u zamenu za nejasnu perspektivu članstva u EU, a da pre toga ne dobije ništa zauzvrat od Kosova? Da li je moguće da se strane vrate na pregovore o ZSO i kolektivnoj zaštiti prava srpske nevećinske zajednice na Kosovu, imajući u vidu da Priština odbija da razgovara o tome?

Na kraju, da li je moguće da se normalizuju odnosi sa istim elitama koje su dočekivane širom raširenih ruku zbog svog nacionalističkog legitimiteta — radi rešavanja pitanja Kosova, a kojima se, u međuvremenu, dozvoljava da konsoliduju svoju vladavinu na autoritarnim principima? Sa istim elitama koje prvo stvaraju krize, a zatim ih čarobnim štapićem rešavaju, predstavljajući sebe međunarodnoj zajednici kao nekoga ko je nezamenjiv? Čisto sumnjam da takve elite mogu da napreduju, jer je proteklih šest godina obeleženo neuspesima, dok bi poslednji pokušaj da se podeli teritorija mogao da propadne.

Možda je, prema tome, ako se pregovori restartuju i ako potraju i u predstojećim godinama, vreme da oni koji donose odluke (a, pre svega, međunarodna zajednica) počnu da razmišljaju o “putu kojim se ređe ide” i da, umesto da kleptokratskim elitama daju “kart blanš”, počnu da preispituju način na koji ovi lideri upravljaju svojim društvima.

Ukoliko se pregovori nastave, možda bi tada trebalo da razmotrimo resetovanje “elita” koje su nas dovele u ovu situaciju tako što su vodile tajne pregovore o konačnom sporazumu i tako što su hranili društvo narativima koji su puni mržnje i insceniranih kriza?

Pre postizanja sporazuma, bilo da to rezultira time da Srbija implicitno prizna Kosovo i omogući mu da se učlani u UN ili da ga eksplicitno prizna (sa razgraničenjem ili bez njega), odnosi se moraju sasvim normalizovati — ne bi trebalo da moramo da razmišljamo o slobodi kretanja, slobodnoj trgovini, manjinskim pravima, kulturnom i verskom nasleđu, dokumentima, finansiranju srpske zajednice, telekomunikacijama, rudnicima Trepče i jezeru Gazivode, već bi trebalo da diskutujemo jedino o modelima za uspostavljanje odnosa.

Ako se to ostvari putem pregovora i ukoliko se odnosi normalizuju na tehničkom i diskursivnom nivou (bez nacionalističke retorike), može se desiti da će formalno priznanje biti nevažno kada se zna da je perspektiva pridruživanja Evropskoj uniji za Beograd i Prištinu tako daleko.

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.