Kada je Fatmire Bajramaj napustila Kosovo sa pet godina, ona je krenula stazom koja je delovala tako poznato, a ipak tako drugačije od one staze kojom su koračali mnogi iz njene generacije. Odlazak iz Istoka je bio puka nužnost njene porodice koja je pokupila svoje stvari u sitnim satima jednoga jutra 1993. U Nemačkoj su pustili svoje korene, prvobitno kao izbeglice. To je priča koju ona deli sa mnogima drugima iz svoje generacije, uključujući fudbalere, ali ono što je usledilo se iznova danas dešava generacijama devojčica u zemlji njenog rođenja.

Noseći nemačke boje, Fatmire je postala jedna od velikana; jedan od najboljih igrača evropskog ženskog fudbala. Ona je prkosila svim izgledima za uspeh, uspela je uprkos svemu što je bilo protiv nje. Godine 2009. je objavila knjigu — “Moj cilj u životu: od izbeglice do svetskog šampiona” — koja je imala za cilj da nadahne druge kroz njenu životnu priču.

Fatmire (levo) slavi osvajanje Svetskog kupa sa Nemačkom 2007. Igrač sa brojem 19 je imao samo devetnaest godina. Autorsko pravo: imago/Ulmer.

Fatmire je 28. februara, kao majka i i dalje relativno mlada sa svojih 28 godina, najavila da će se povući iz profesionalnog fudbala. Njena karijera je napredovala u svakom mogućem smislu — osvojila je medalju na Svetskom kupu, dve medalje na evropskim šampionatima, jednu u Ligi šampiona, jednu u Kupu Uefe i jednu olimpijsku bronzanu medalju, da navedemo nekoliko — i postavila je primer mnogima. Fatmire Bajramaj je do 2013. postala Fatmire Aljuši, venčavši se za muškarca sa Kosova, Enisa Aljušija, koji takođe igra fudbal. Novembra 2015. je rodila sina koji je postao veliki faktor u donošenju njenih odluka u vezi sa karijerom.

“Bilo mi je vrlo teško da donesem ovu odluku, jer bih zaista volela da ponovo igram za dobar klub”, Aljuši je rekla u svojoj oproštajnoj poruci koju je objavila na Instagramu. “Nažalost, nije bilo moguće pronaći grad u kom bismo moj suprug Enis i ja mogli da ostavimo svoje privatne i sportske planove. Zato sam odlučila da se prvo sasvim pobrinem za svoju porodicu.”

“Zaista volim što sam majka i što gledam našeg malenog sina kako svaki dan raste. Da sam nastavila sa svojom karijerom i stalnim putovanjima u vezi s karijerom, ne bi bilo moguće da ga često viđam.”

Poglavlje u fudbalu u njenom životu je sada zatvoreno; to je postalo vreme novih heroja, novih početnika, novih ikona i tajming nije mogao da bude pikantniji.

Aljuši nikada nije imala opciju da igra za Kosovo; teško da joj je to bila zamisao u glavi kada je, sa 19 godina, osvojila Svetski kup 2007. igrajući za Nemačku. Ona je imala ključnu ulogu u finalu, osvojila je 79 nagrada, ali i medalje na Evropskom šampionatu 2009. i 2013.

Ona nije žalila za tim što je predstavljala svoju novu domovinu u gotovo čitavoj deceniji dok je bila na vrhu, kada je dobijala počasti, i individualne i kolektivne, koje su dolazile i odlazile. Treće mesto koje je osvojila na događaju 2010 FIFA Ballon d’Or govori o tome koliko je uspešna. Uistinu, malo šta nije išlo u prilog tome da ona ne bi mogla da u toj oblasti prevaziđe sebe i bude bolja.

Dan posle njenog odlaska u penziju, još jedan važan istorijski trenutak se desio — svež početak onoga što je bila besprekorna lista prethodnih 12 meseci — kada je kosovska ženska reprezentacija odigrala svoju prvu utakmicu.

Poljska je pobedila sa 5-0, a utakmica je bila deo turnira u turskom gradu Alanju. Ipak, teško da je ovaj rezultat bio važan u ovom kontekstu i bilo je teško ignorisati simboliku tokom te dvadesetčetvoročasovne magije. Jedna era se okončala; druga era, puna odgovornosti o kojima ranije nije moglo biti ni reči, počela je za devojčice u Prištini, Prizrenu i svuda između tih gradova.

Ćendresa Krasnići tera loptu napred u prvom kosovskom meču protiv Poljske. Zasluga za fotografiju pripada Fudbalskom savezu Kosova.

Kosovo će se suočiti sa Albanijom 6. aprila — baš je morala da to bude Albanija — u svom prvom kvalifikacionom meču za Svetski ženski kup 2019. Mali broj njih očekuje uspeh kakav je Aljušijeva postigla, barem je to tako zasad. Takođe se treba setiti da je prvi ženski tim na Kosovu registrovan tek 1985.

Između 1989. i 1999, dok su njihove fudbalske kolege igrale u opasnim, i često tajnim uslovima, ne postoji zapis o tome da je bilo formalnih ženskih utakmica. Strukturisana liga nije počela sve do 2011; ako je muški fudbal na Kosovu napravio značajan, emotivan korak u Turkuu prošlog septembra, dugački koraci njihovih koleginica jesu čak veći i značajniji.

Ipak, neki principi su ostali isti. Dok su ambiciozni kosovski muški igrači imali uzore u, sada “otuđenim” sinovima, Džerdanu Šaćiriju, Granitu Džaki i Valjonu Behramiju — čiji je ostanak u inostranstvu izazvao velike diskusije, ali izgleda da im stoje švajcarske boje. I dalje postoje vodeće ličnosti u ovoj ženskoj igri, iako je sada moguće videti Aljušijevu, koja je bila izvrstan igrač sredine terena, tek ponegde, kada se emituju reprize.

Jedna od njih je već primećena na međunarodnom planu. “Vrlo sam ponosna što igram za Švedsku, a u srcu držim Kosovo. Moja cela porodica je sa Kosova, pa će ova medalja biti posvećena Švedskoj i Kosovu. I jedna i druga su mi u srcu.” To su bile reči Kosovare Aslani, poznate kosovske Šveđanke poznate u inostranstvu, a nakon što je obezbedila srebrnu medalju na prošlogodišnjim Olimpijskim igrama u Rio de Žaneiru.

Kosovare Aslani (desno) se takmiči na utakmici za zlatnu medalju na Olimpijadi u Riju 2016. Autorsko pravo: imago/Xinhua.

Aslani je, poput Šaćirija i kompanije, zvezda iz Engleske; ona se pridružila Mančester Sitiju, aktuelnom šampionu Ženske super lige 2016. godine, posle četiri godina provedenih u Pari Sen Žermenu. Od tih četiri godina, poslednje dve je provela tako što je pokušavala da bude podjednako dobra kao i opčinjujući talenat Aljušijeve. Njenih prvih nekoliko meseci u tom engleskom gradu su rezultirali time da je pomogla ovom timu da uđe u ligu i kup; ona je, poput Aljušijeve, pobednica i neće se zadovoljiti da bude tek druga po redu.

Neki smatraju da je ona ženski ekvivalent Zlatanu Ibrahimoviću i nije teško uvideti zašto je to tako: tamnoputost i balkansko nasleđe kombinovani sa preciznom sposobnošću da pronađe mrežu čine da ovo poređenje bude jasno. Kao i Ibrahimović, i ona je rođena u Švedskoj, od roditelja imigranata; poput Ibrahimovića, ova dvadesetsedmogodišnja švedska amajlija za napad je to isto već godinama; poput Ibrahimovića, ona je caklila od sjaja u Pari Sen Žermenu pre nego što je potražila novi izazov u Mančesteru.

“Oduvek sam se borila za sve devojke stranog porekla u Švedskoj”, izjavila je ona za Fifa.com prošle godine. “One raspaljuju vatru u mom srcu onda kada mi nešto teško padne. One su me naterale da uradim mnogo više nego što sam mislila da mogu. One će me videti kako ispunjavam svoje snove i nadam se da će razumeti da i one mogu to da postignu, ako ulože trud.”

To su reči koje sumiraju borbu, a s kojom mogu da se identifikuju mnogi koji su napustili Kosovo da bi živeli u inostranstvu. Ličnosti poput Aslanijeve, koja je igrala u Sjedinjenim Državama sa čikaškim timom Red Stars, pokazuju šta se može uraditi i, verovatno, imaju veći značaj nego Šaćiri i Džaka: oni predstavljaju borbu jednog pola i jednog naroda.

Trenutni izazov, na sportskom nivou, jeste da se ovaj uticaj izvrši na ljude koji se bave sportom, a koje Kosovo svakodnevno proizvodi. UEFA je podržala Kosovo u pravljenju nacrta o razvojnoj strategiji za ženski fudbal za period od četiri godina.

Infrastruktura je ključna za jednu naciju koja ima sportske ambicije u svojim genima, a kada je delegacija iz evropskog fudbalskog upravljačkog tela posetila Prištinu novembra, ona je dala obećanje da će pomoći Kosovu na razne načine — uključujući reklamiranje sporta koji je predugo bio na periferiji i nepristupačan devojčicama na Kosovu i drugim mestima. Pozitivan korak je sadržan u pokušajima da se kreira liga za one ispod 16 godina, sa jasnim smerom koji je važan za negovanje budućnosti internacionalaca Kosova.

Oni koji se danas time bave već preispituju svoja dosadašnja postignuća. “Oni su pobedili jer su imali iskustva”, rekla je kosovska fudbalerka Bljerina Musa posle drugog meča ovog tima u Alanji, kada su izgubili 3-0 od Rumunije, a kada su se osetile pozitivne reakcije bez obzira na rezultat. “U drugoj polovini smo stvorili šanse, ali ne za finiš. Ekipa je sve bolja i to nam daje nadu za budućnost.”

Njen trener, Aferdita Fazlija, istakla je “fizičku pripremu i iskustvo” kao razlike između dveju strana, ali je rekla da postoji “stvarni potencijal” u njenom timu. To je refren koji odjekuje rana iskustva kosovskih muškaraca, čiji je prvi nastup na kvalifikacijama za Svetski kup bio pun elana i oduševljenja, ali je ponekad to bilo nedovoljno da bi se stiglo na vrh.

I to će se, zasigurno, desiti, a ti “sudari” na Svetskom kupu će biti od velike pomoći, pogotovu zbog isprobavanja različitih tipova igara. U prvom meču će se Kosovo suočiti sa poznatim protivnikom. Petoro iz albanskog tima igraju za Hajvaliju, kosovskog šampiona, i mnogi od njih imaju svoje korene odatle. Utakmica sa Albanijom predstavlja vežbu o tome kako se izboriti sa emocijom lokalnog derbija i pritiska koji dolazi s time. Možda će buduće utakmice, one sa Grčkom i Maltom, biti napornije vežbe, ali sve u ovom trenutku predstavlja putanju učenja koja će imati svoje prepreke.

To je putanja onih koji su uspevali ranije. Kada je Aljušijeva napustila Istok onog traumatičnog jutra pre 24 godine, kada je odlazila iz zemlje sa svojom porodicom pre nego što se otisnula na opasnu i iscrpljujuću selidbu u Nemačku, ona nije mogla ni da zamisli kakav će život imati i nagrade koje će joj on doneti. Putovanje na koje će krenuti fudbalerke na Kosovu biće manje opasan zahvaljujući tome, čak iako bude trajao duže; prednost kosovskih igrača je u tome što oni nisu mogli da imaju bolje uzore od Aljušijeve i Aslanijeve.K

Prikaz: Imago/foto2press.

Nazad na Monografiju o sportu