Aprila 2014, nakon peticije koju je potpisalo 700.000 građana Francuske protiv zakona koji je kućne ljubimce smatrao vlasništvom, poput stolova i stolica, francuska skupština je glasala za nove zakone.

Novi zakon definiše životinje kao bića koja žive i osećaju, a ne pokretnu robu. Bivši francuski ministar prosvete i potpisnik ove peticije, Luk Feri, tvrdi da je ovaj zakon bio nužan kako bi se zaštitile životinje od okrutnosti: “Niko nikada nije mučio sat, ali životinje mogu da pate, one imaju osećanja”.

U većini država se životinje i dalje smatraju vlasništvom, iako je zakonodavstvo u razvijenijim državama pomutilo ovaj pojam tokom suđenja zbog okrutnosti i ljudi i dalje mogu da budu osuđeni zbog okrutnosti nad životinjama. Ipak, u Francuskoj, kao i na Novom Zelandu i u Kanadi, zakon je sad jasan po ovom pitanju: Moguće je završiti u zatvoru zbog okrutnosti nad životinjama, dok možete da se povredite i izgledate neizmerno glupo ako budete okrutni prema vratima.

Pa, to je samo primer koji pokazuje da su razvijenija društva duže vreme znala koja je vrednost kućnih ljubimaca — ne samo u pogledu čuvanja, lova ili povlačenja opterećenja, već u savremeno doba, uglavnom, u smislu ljubavi i drugarstva.

U međuvremenu na Kosovu, u proteklih 15-20 godina postoji povećana osvešćenost po pitanju kućnih ljubimaca, posebno pasa, to jest da su i oni bića koja žive i osećaju. Mogu da posvedočim tome iz vlastitog iskustva. Pre rata su se često mogle videti borbe pasa, dok je okrutnost nad njima pre smatrana “neprikladnim ponašanjem” nego zločinom.

U današnje vreme se često mogu videti ljudi, uglavnom mladi, da su prijateljski raspoloženi prema njima, čak i prema psima lutalicama. Iako smo brzo napredovali u tom smeru, ipak postoji dugačak put prečišćavanja ispred nas.

I dalje se može čuti kako opštine ubijaju pse, iako je to nezakonito. Borbe pasa se redovno dešavaju, posebno u selima širom Kosova. Snimci ovih borbi se često objavljuju, iako na kratko vreme, i to na Fejsbuku i Jutjubu.

Ako je država okrutna prema životinjama, bilo bi licemerno preispitati kažnjavanje građana za takvo ponašanje. Ipak, ne bi se trebalo predugo zadržavati na ovoj priči, priči o kršenju prava životinja — postoje bezbrojne priče koje su jasni pokazatelji saosećajnog sunca koje konačno izlazi za životinje na Kosovu.

Priča o kojoj se dosta pričalo na Kosovu desila se pre nekoliko meseci, kada je organizovan koncert u Soma buk stejšnu kako bi se prikupila sredstva za tretman povređenog psa. Iako je reč o tužnoj stvarnosti, prikupljanje novca za ljude kojima je potreban medicinski tretman u inostranstvu, usled nedostupnosti na Kosovu, često se događa; međutim, takva akcija preduzeta radi jednog psa je novost.

Driada Matoši, glumica i aktivistkinja za prava životinja u organizaciji Ljudi za prava životinja Kosovo (People for Animal Rights Kosovo – PARK) — koja je održala događaj — kaže da se sve to izdešavalo nakon što je pronašla štene na ulici pre dve godine.

“Uzela sam ga i brinula se o njemu, jer je to ono što aktivisti rade kada naiđu na životinju kojoj je potrebna pomoć”, kaže Matoši. “Poslala sam je veterinaru i očistili smo je od parazita. Ona je bila zdrav pas, iako neuhranjen.”

Ona je psu dala ime Pikra (alb. picrra), što je žargonska reč koja se prevodi kao “Sićušan”, ali nije mogla da zadrži štene u svojoj kući jer je već imala dva psa.

“U Prištini postoje tri ili četiri hraniteljske porodice koje se za mesečnu nadoknadu od 30 evra — hrana i lekovi ne ulaze u računicu — brinu o psu. Jedna takva porodica se brinula o Pikri godinu dana”, kaže Matoši. Ali, ta porodica, nakon što je prekoračila broj pasa koji joj je dozvoljen da čuva, morala je da pošalje Pikru u sklonište pasa u Gračanici.

Matoši i ostali članovi PARK-a posećivali su Pikru što su češće mogli, jer su počeli da je vole. “Pikru nikada nisu zatvarali, ona je bila naša miljenica, jer je osvajala ljude svojom ličnošću”, kaže Matoši. “Bila je vrlo prijateljski raspoložena, vrlo topla i zahvalna za sve što su ljudi uradili za nju i bila je sposobna da se brine sama o sebi.”

S obzirom na to da je tako ljupki pas, ona je imala svoju slobodu u skloništu za pse u Gračanici. Ona je mogla da izađe i trčkara unaokolo. Matoši kaže da, poznajući njenu ličnost, Pikra je verovatno sve više i više širila svoju teritoriju; ta teritorija je, najverovatnije, obuhvatila i put.

“Pre oko pet meseci oni su me pozvali i rekli da su Pikru udarila kola i da joj je noga u vrlo lošem stanju”, Matoši se priseća. “Rekla sam im da je dovedu ovde, a ja sam bila užasnuta kada sam je videla. Noga je polomljena na tri ili četiri mesta, tkivo i vene su bili oštećeni. Situacija je bila beznadežna.”

Dva veterinara sa Kosova su potvrdila ono čega se ona plašila: Noga mora da se amputira. Ali je onda Svetlana Bjelogrlić, prijateljica i aktivistkinja za prava životinja, sugerisala da se zatraži drugo mišljenje u Beogradu.

“Nakon što smo je poslali veterinaru u Beogradu, on nam je odmah ulio nadu jer joj je operisao nogu”, objašnjava Matoši. “Prvo smo mislili da će joj trebati dve operacije, ali joj posle tretmana to nije bilo potrebno.”

Pikra je, posle operacije, provela neko vreme na klinici i imala terapiju triput dnevno. Posle toga su je doveli u Prištinu i odlučili da je privremeno stave u Matošijevu kuću dok joj ne pronađu porodicu u kojoj će stalno živeti, verovatno u SAD, što je zemlja koja se smatra najprijateljskiji raspoloženom zemljom prema kućnim ljubimcima na celom svetu.

“Želimo da bude usvojena u Americi, jer tamo imamo vezu. I ranije smo ovako nešto radili, jer Amerikanci mnogo vole pse i vode brigu o njima”, kaže Matoši, ali ne isključuje ni meštane, pod uslovom da budu dobri ljudi i da se brinu o Pikri i da je vole do kraja njenog života.

Pikra je sada zdrava, srećna i oporavlja se u Matošijevoj kući. Ali ipak, avantura lečenja Pikre je došla po cenu za ljude koji su u tome učestvovali. Zato su organizovali koncert kako bi skupili sredstva za pokrivanje računa.

Uz pomoć Soma buk stejšna i aktivista PARK-a, oni su postavili nešto što se zove umetničkim okupljanjem, što je obuhvatilo slike, muziku i rukotvorine meštana.

Muzičari Iljir Bajri, Fatjon Miftari, Enes Beu, Art Ljokaj i Ljabinot Avdiu napravili su od ovog događaja pravu žurku, dok su za slike bili zaduženi Zake Prevljukaj, Ljendia Zećiri, Ron Ćena, Roksi i Driton Gusia, koji su prodavali slike, od čije je prodaje pedeset ili više posto išlo u fond za Pikru. Posetioci su mogli da kupe kese sa natpisom “Ja pomažem Pikri” i sapune koje prave žene iz romskih zajednica, kao i da ostave donacije u kutijama za donacije — sve se to radilo za dobrobit Pikre.

Iako je ovaj događaj pomogao da se pokriju računi, Matoši kaže da i dalje imaju neke dugove, ali je srećna što je barem Pikri sada dobro, pa je nedavno počela da hoda na četiri noge.

Međutim, ovakve događaje mnogi smatraju avangardom. To je često pravdanje (koje se uglavnom nalazi u statusima na Fejsbuku); da imamo mnogo problema i da se zato pitanje prava životinja treba odložiti za drugu priliku, kao da su tolerancija i humanost stvari kojima se treba pozabaviti tek u budućnosti! Mnogi ne bi razumeli ovaj događaj, tvrdeći da ima mnogo ljudi kojima je potreban medicinski tretman i da su ljudi važniji od životinja.

Iako je Kosovo siromašna zemlja, mi smo stalno iznova dokazivali da umemo da se solidarišemo sa drugim ljudima — setite se samo devedesetih. Dakle, kome god da se ne dopada to što pomažemo psu, predlažemo da tu zadršku pretvori u pružanje pomoći onome kome je ona potrebna, umesto da bude destruktivan. Uz snažnu volju, svako može da uspe.

Svako bi trebalo da uradi svoj deo za novu državu Kosovo. Pružanje pomoći životinjama je podjednako plemenito kao pomaganje deci. Ako se nadamo da ćemo nekada pristupiti evropskoj porodici, moramo da se pobrinemo za one koji su nezaštićeni i da ih volimo.

Jer, kako je Imanuel Kant jednom rekao: “Onaj ko je okrutan prema životinjama postaje tvrd i u svojim poslovima sa ljudima. Dušu čoveka možemo da ocenimo na osnovu njegovog ponašanja prema životinjama”.K

Prikaz: Fikret Ahmeti / K2.0.