Perspektive | Mediji

Kosovski novinari moraju da zahtevaju sprovođenje prava na pristup informacijama.

Pravo na pristup informacijama je na Kosovu zagarantovano u teoriji -- dok je u praksi to druga priča.

Piše - 31.01.2017

Ajnštajna citiraju da je ludilo opisao kao “kada radite istu stvar iznova i iznova i očekujete iste rezultate”. Ovakvo poimanje je primenjivo na mnoga pitanja na Kosovu i Zapadnom Balkanu, ali je pogotovu primenjivo kada je reč o novinarima koji pokušavaju da dobiju informacije od javnih institucija na Kosovu. Uprkos sveobuhvatnom zakonskom okviru, kosovski novinari i dalje svakodnevno vode bitku da bi dobili informacije na koje imaju pravo pristupa.

Pravo na pristup dokumentima je osnova u dostizanju zaštite drugih prava, kako bi demokratija bila zagarantovana, kao i razvoj zemlje. Ovo pravo pripada svim građanima, ne samo novinarima, pa je kao takvo regulisano i zaštićeno od strane više konvencija o ljudskim pravima. Kao jedna od najvažnijih se ističe Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, u kojoj se navodi da je pravo da se “zahtevaju, dobijaju i daju informacije” deo univerzalnog prava na izražavanje i mišljenje.

Sve dok podnosimo zahteve za pristup, pa bivamo odbijeni, onda pišemo izveštaj o tome i sve se završi na tome -- tada ne doprinosimo dovoljno.

Niz pravnih akata i sekundarne legislacije na Kosovu — koje je potpisnik Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima — reguliše prava i procedure o pristupu javnim dokumentima. Počev od Ustava Kosova, koji predviđa pravo svih da imaju pristup javnim dokumentima (član 41), sve do administrativnih pravila koja predviđaju procedure o tome kako to učiniti. Između ustava i procedura postoji značajan zakon koji precizno reguliše ovo pitanje, a koji nosi naziv Zakon o pristupu javnim dokumentima.

Novinari upućuju na ovaj zakon duži niz godina, ali to nije uvek uspešno, pa tako treba da vidimo u čemu grešimo i šta možemo drugačije da uradimo ubuduće. Sve dok podnosimo zahteve za pristup, pa bivamo odbijeni, onda pišemo izveštaj o tome i sve se završi na tome — tada ne doprinosimo dovoljno. Ali, čim promenimo strategiju, mogla bi da postoji šansa da se preokrene situacija. Mogla bi da postoji!

Kažete da piše u zakonu?

Kosovo, na papiru, ima jedan od najboljih zakonskih okvira kada je reč o pristupu informacijama, a svi građani — posebno novinari — bi trebalo da budu upoznati sa svojim pravima. Maksimalna transparentnost i zaštita privatnosti jesu i dalje osnovni principi zakonodavnog okvira o pristupu javnim dokumentima koji se zasniva na međunarodnim standardima.

Zakon o pristupu javnim dokumentima je stupio na snagu decembra 2010. — opozvavši i prevazišavši druge zakone i administrativne zabrane koji su ranije bili na snazi. On sadrži zakonske odredbe na osnovu kojih svako fizičko i pravno lice (institucije, kompanije, itd.), nakon podnošenja zahteva, ima pristup dokumentima koji postoje, za koje se pravi nacrt i koje dobijaju javne institucije.

Zvanično odbijanje

Javnim institucijama je, po zakonu, dozvoljeno da odbiju zahteve o slobodi informacija delimično ili potpuno, u određenim okolnostima.

U slučaju potpunog ili delimičnog odbijanja, za 15 dana od primanja odgovora, aplikant može da podnese zahtev za ponovnu evaluaciju ovog pitanja od strane javne institucije. Institucija o kojoj je reč onda treba da razmotri svoju odluku u roku od sedam dana.

Odbijanje zahteva koji je podneo aplikant, kao i nepružanje odgovora od strane javne institucije u propisanom roku, smatra se negativnim odgovorom i daje aplikantu pravo da započne procedure u Instituciji zaštitnika građana, kao i na Osnovnom sudu.

Ovo pravo može jedino da bude ograničeno u skladu sa određenim izuzecima koji se navode u članu 12, koji predviđa 11 razloga zbog kojih zahtevi za pristup informacijama mogu da budu odbijeni, uključujući sledeće: državna bezbednost, odbrana i međunarodni odnosi; komercijalni i drugi ekonomski interesi; i privatnost i drugi legitimni privatni interesi. Ako zahtev za pristup informacijama bude odbijen, onda javna institucija to odbijanje mora da opravda.

Zakon obavezuje sve javne institucije da odrede jedinicu sastavljenu od zvaničnika koja je odgovorna za inicijalno primanje i pregledanje zahteva za pristup informacijama, što mora da bude jednostavan, brz i jeftin proces. Da bi bila efikasnija, osoba je zadužena za održavanje tačnih i ažurnih informacija na veb-sajtovima javnih institucija i svaka institucija mora da ima imejl-adresu na koju građani mogu da šalju zahteve o slobodi informisanja. Pregledanje javnih dokumenata u prostorijama institucije ili onlajn ne bi trebalo naplaćivati.

Kako bi se obezbedila potpuna transparentnost, svaka javna institucija je obavezna da napravi nacrt godišnjeg izveštaja za prethodnu godinu, u kom bi trebalo obuhvatiti broj slučajeva u kojima je data institucija odbila pristup dokumentima i razloge zbog odbijanja zahteva. Do kraja januara, svaka institucija mora da pošalje izveštaj za prethodnu godinu datom odseku Vlade Republike Kosovo/kabineta premijera.

Da, ali kakva je situacija u praksi?

E, sada, ovako je pristup javnim dokumentima koncipiran u teoriji i trebalo bi primetiti da postoje brojni slučajevi u kojima su odobreni zahtevi za pristup javnim dokumentima, pa su tako relevantni dokumenti ustupljeni zainteresovanim stranama; ovo se dešava posebno kada je reč o manje važnim pitanjima i kada su u proces uključene institucije sa nižih nivoa, kao što su opštine. Međutim, u praksi, zahtevi za pristup javnim dokumentima često bivaju odbijeni sasvim neosnovano.

Jedno od najbitnijih tema jeste kada institucije prave nepikladne razlike između onoga što se smatra privatnom stvari i onoga što je od javnog interesa. Najistaknutiji primer ovoga je kada je Kabinet premijera odbacio zahtev medija NVO Balkanska istraživačka mreža (BIRN) iz 2012. za to da se objave podaci o javnoj potrošnji.

U normalnoj i valjano uspostavljenoj demokratiji, čim sud donese konačnu presudu, zainteresovane strane su obavezne da poštuju i primene istu.

Kroz projekat organizacije Public International Law & Policy Group (PILPG), pod nazivom “Pravda za narod”, BIRN je odlučio da preispita sistem i dovede ga pred sud. Posle četiri godina pravnih bitaka, BIRN je na kraju pobedio u ovom slučaju, kada je sud presudio da je u interesu javnosti da javnost zna gde se troši novac poreskih obveznika; presuda je ustanovila da se odbijanje zahteva za pristup informacijama desilo sasvim neosnovano.

U normalnoj i valjano uspostavljenoj demokratiji, čim sud donese konačnu presudu, zainteresovane strane su obavezne da poštuju i primene istu. U ovom slučaju, Kabinet premijera je ponovo odbio da otkrije svoje troškove, što samo pokazuje kako je zakon vrlo funkcionalan na papiru, ali ne uvek i u praksi.

Ipak, dobra stvar oko ovog slučaja je u tome što, ne samo da je stvoren presedan, već to što je BIRN ispratio ovaj slučaj do samoga kraja. Nažalost, tako nešto mnogi novinari ne bi uradili. Oni ne bi prošli kroz celi proces stvaranja neprijatelja sebi tako što će ih tužiti, a kamoli pokrećući izvršne mehanizme.

Međutim, to je jedini način da se mentalitet promeni. Sve dok podnosimo dokument, a onda budemo odbijeni i ništa ne uradimo po tom pitanju, dotle se ništa neće promeniti. Bićemo odbijeni ponovo sledeći put – i to bez oklevanja. Ako, pak, novinari stalno zahtevaju odgovornost od institucija, onda se situacija mora promeniti u praksi, jer je pristup informacijama, u teoriji, dobro regulisan. U praksi fali implementacija.

Dobro, a šta su drugi nedostaci?

I dalje postoje drugi krupni problemi u vezi sa čitavim konceptom pristupa informacijama na Kosovu, što se često manifestuje u pogrešnoj interpretaciji zakona i primene ad hok administrativnih mera određenih institucija.

Iako je zakon vrlo jasan kada specifikuje kako se mogu tražiti informacije, određene institucije su stvorile sopstvene procedure koje zainteresovane strane moraju da poštuju, a koje nisu uvek u skladu sa zakonom. Ovakav pristup samo kreira prepreke za zainteresovane strane koje su, u većini slučaja, novinari.

Na primer, postoje brojne institucije koje zahtevaju od vas da popunite formular i platite 1 evro kada popunjavate zahtev o slobodi informacija – da pomenemo nekoliko: Opština Mališevo, Opština Obilić i Agencija za registrovanje biznisa – što je, doslovce, protivno zakonu. Od onoga koji traži neke informacije se može zahtevati provizija ako on želi da kopira dokument, što je sasvim razumno i regulisano zakonom Ministarstva finansija, ali to je onda kada je reč o kopijama, a ne popunjavanju zahteva. Mnoge institucije (ne)namerno prave ovu grešku, čime odbijaju ljude od sebe.

Drugi nedostatak u ovom procesu ima veze sa zvaničnicima koji su odgovorni za primanje i inicijalno razmatranje zahteva za pristup dokumentima. Na mnogim okruglim stolovima na kojima sam učestvovala između 2012. i 2016, stalno je isticano da ovi zvaničnici nisu dobro obučeni kada je reč o sprovođenju zakona.

Na kraju dana, odgovornost pada na njih i oni bi trebalo da znaju koje dokumente smeju da objave, a koje ne smeju, a da se pritom ne konsultuju stalno sa svojim nadređenima. To je poenta imenovanja posebnih jedinica – kako bi se uštedelo vreme i decentralizovale obaveze i odgovornosti; u praksi, ovo i dalje nije slučaj, imajući u vidu da se odgovor na zahtev prolongira, dok se traži dozvola za objavljivanje zahtevanih dokumenata.

Nije dovoljno žaliti se jednom kada se zakon promeni.

Dakle, šta će uslediti?

Bitno je primetiti da Zakon o pristupu javnim dokumentima prolazi kroz proceduru amandmana zajedno sa Zakonom o zaštiti ličnih podataka i Zakonom o klasifikaciji informacija i bezbednosnih provera. Iako je vrlo važno da ovi zakoni budu u skladu jedan sa drugim, takođe je krucijalno, posebno za novinare, da izbliza nadgledaju ovaj proces i da ne dozvole izmenu značajnih delova o transparentnosti sadržanih u Zakonu o pristupu javnim dokumentima.

Nije dovoljno žaliti se jednom kada se zakon promeni. Potrebno je sprečiti promene koje nisu u skladu sa konceptom transparentnosti. To se može sprečiti tako što će zainteresovane strane biti aktivne i pratiti i izveštavati o onome što se dešava sa zakonom.

Štaviše, oni bi trebalo da zakon poznaju do detalja i da iskoriste svaki delić u svoju korist, pa bi trebalo da se interesuju za zahteve koji su odbijeni – institucije često iskorišćavaju činjenicu da novinari nisu uporni i lako se predaju. Jedini način da se poboljša situacija sa pristupom javnim dokumentima jeste da se sistem koristi u punoj meri.

Čim to postane presedan, drugačija kultura transparentnosti i odgovornosti će baciti svetlo na mrak. Čim se ovakva kultura stvori, novinari bi trebalo da koriste zakon do krajnjih granica i da zahtevaju odgovornost od institucija.

Najbolja stvar je da u slučaju BIRN protiv Kabineta premijera već postoji očigledan i jasan presedan. Valjalo bi da ga iskoriste!K

logo_ce-en-quadri (1)Ovaj članak je deo projekta Evropski centar za slobodu štampe i medija (ECPMF). Sufinansijer je Evropska komisija, a projekat se sprovodi u partnerstvu sa Osservatorio Balcani e Caucaso. Sadržaj ove publikacije je isključiva odgovornost sprovodilaca projekta i ne može se shvatiti kao stav Evropske unije.

 

Prikaz: Majljinda Hodža / K2.0.