Bosanska umetnica Lana Čmajčanin i njen kolega i prijatelj s Kosova, Aljban Muja, često se susreću da bi pričali o potencijalnoj saradnji kada je reč o ilustracijama i crtežima — bilo u Beogradu, Beču ili na nekom trećem mestu, daleko od Sarajeva i Prištine. Strogi vizni režim između Bosne i Hercegovine (BiH) i Kosova ne ostavlja im mnogo izbora.

Nedostatak slobode kretanja između ovih dveju zemalja često se pominje u njihovim razgovorima; ta tema će biti u središtu njihovog novog projekta, instalacije kojoj su dali radni naziv “Poljubac”.

“Nemogućnost da se sastanemo na geografskoj teritoriji neke od naših zemalja ostavlja nam samo sledeće — da se sastanemo na trećoj lokaciji”, kaže Čmajčanin. “Ovo ‘treće mesto’ je prostor koji želimo da istražujemo u projektu.”

BiH je jedina bivša jugoslovenska republika — pored Srbije — koja i dalje ne priznaje Kosovo. Dok kosovski građani mogu, kao rezultat dijaloga između Kosova i Srbije, da putuju u Srbiju samo sa svojim ličnim kartama, u proteklim godinama BiH je uvela strogi vizni režim građanima Kosova.

BiH je uvela specijalni režim putovanja za građane Kosova 2004. godine, ali nakon što je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. — i nakon isteka pasoša Misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) — BiH nije priznala dokumente koje izdaje Kosovo; entitet BiH u kom većinu čine Srbi, Republika Srpska, odbija da dozvoli priznanje Kosova. Kosovo je 2014. sprovelo mere reciprociteta prema građanima BiH.

Umetnost ne zna za granice

Planira se da će se “Poljubac” prikazati na platou ispred Parlamenta Srbije u Beogradu kao aluzija na režim Slobodana Miloševića iz devedesetih godina, kao aluzija na posledice koje i dalje utiču negativno na veze između bivših jugoslovenskih republika.

“Ovaj projekat se bavi problemom na političkom i ličnom nivou kroz prizmu naših iskustava iz devedesetih godina”, Čmajčanin je kazala. “Mesta poput Skupštine u Beogradu pretvoriće se u naše intimne prostore.”

Pričajući o projektu, Muja je rekao da će “Poljubac” prikazati sastanak prijatelja, dok se istovremeno pokazuje nedostatak komunikacije između Kosova i BiH.

“Ideja je sastati se negde u vazduhu gde će se poljubac desiti… poljubac je metafora između prijatelja, umetnika i zajednica. Zamisao je da se prikaže da ste bliski i udaljeni u isto vreme”, kaže Muja. “Odlučili smo da to uradimo u vazduhu, jer smatramo da on ne pripada nikome.”

Građani BiH i građani Kosova moraju da otputuju u treću zemlju da bi mogli da se prijave za vizu radi međusobnih poseta. Građani BiH koji žele da otputuju na Kosovo moraju da prvo odu u Tiranu ili Zagreb da bi aplicirali za kosovsku vizu u Ambasadi Republike Kosovo. U međuvremenu, građani Kosova moraju da putuju u Skoplje ili Podgoricu u ambasade BiH koje mogu da izdaju vize onima koji poseduju pasoše Kosova, i to tek onda kada dobiju odobrenje od Ministarstva spoljnih poslova BiH.

“Građani obeju država, uključujući umetnike, plaćaju visoku cenu za posledice aktuelne politike i politike devedesetih godina”, kaže Čmajčanin.

“Uz pomoć ‘Poljupca’ mi zagovaramo da umetnici dobiju neku društvenu ulogu i da se stvarni život prikaže kao deo umetnosti. Kao što znamo, umetnost ima jak potencijal da postane kanal koji bi omogućio da se brojni narativi čuju u javnosti. Mi smo zainteresovani za to kako da napravimo prostor za otvorenu, kritičku i preduzimljivu diskusiju o socio-političkim stvarnostima i onime što se može uraditi da bi se prilike unapredile.”

Dok vlade Kosova i BiH ne pokazuju volju da okončaju vizni režim, samo su aktivisti i umetnici ti koji pozivaju svoju vladu da promeni svoju viznu politiku; kao što Muja i Čmajčanin pokušavaju da podignu svest o ograničenjima slobode kretanja, tako drugi pojedinci iz kulturne sfere godinama pokušavaju da učine da ovaj problem postane vidljiviji.

“Uprkos činjenici da je teško pronaći primere saradnje, ipak ih ima nekoliko”, kaže Čmajčanin. “Sigurno da je to daleko od dovoljne saradnje i nju bi trebalo dosta proširiti, ali ono što nam govori jeste da su volja i potreba za komunikacijom prisutni; oni postoje i oni su dovoljno snažni da ponekad uspeju da penetriraju u nemogući lavirint.”

Muja je i sam iskusio grubu birokratiju viznih aplikacija kada je putovao u BiH. Godine 2013. imao je izložbu u okviru jednog švajcarskog kulturnog programa. Iste godine je učestvovao i u Umetničkom bijenalu u Konjicu.

“Za sve ove projekte sam morao da imam zvanične pozivnice od zvaničnika i da mnogo puta odem do Skoplja”, kaže Muja. “Da biste stigli u Bosnu, treba vam barem deset sati. Morate da putujete preko Beča ili da se otisnete na loš put… nema goreg osećaja nego prolaska kroz granicu. Sva ta ispitivanja, pitanja. Zato su sloboda kretanja i sve ove prepreke učinile život mnogih ljudi vrlo teškim. Lakše je dobiti američku vizu nego bosansku.”

Ipak, nije samo bosanska strana ta koja stvara probleme kada je reč o viznim pitanjima. Jeton Neziraj, dramaturg iz Prištine, organizuje godišnji festival poezije kao deo svoje produkcijske kuće “Qendra Multimedia”.

On se priseća jednoga gosta sa prošlogodišnjeg festivala, bosanskog pesnika, koji je dugo zaglavio u kosovskoj ambasadi u Zagrebu, a sve zbog birokratije.

“Kao umetnik i građanim ove zemlje, ja ne mogu ovo da prihvatim”, kaže Neziraj. “Ne mogu da prihvatim da građanin Bosne, ili bilo kog drugog mesta, prolazi kroz nezamislive birokratske procedure kako bi posetio Kosovo. Drugi argumenti me ne zanimaju.”

On je jedan od određenog broja građana Kosova koji su uključeni u mnoge saradnje sa bosanskom kulturnom scenom, dok je njegova organizacija domaćin autora i pesnika iz BiH.

Godine 2011, Nezirajova predstava “The Demolition of the Eiffel Tower”, bila je deo međunarodnog pozorišnog festivala MESS. Premijeru je doživela u Sarajevskom ratnom teatru (SARTR). Sa položaja direktora kosovskog Narodnog pozorišta, on je sarađivao i sa bosanskim pozorišnim rediteljem Dinom Mustafićem. Dino je režirao “Rokenrol”, jedan od najpopularnijih predstava na Kosovu još od vremena rata.

“Dino, naravno, nije bio pozvan na Kosovo kao ‘bosanski reditelj’, već kao ‘dobar reditelj’”, kaže Neziraj. “Smatram da su regionalne saradnje vrlo važne, prvo zato što one šire mogućnosti ‘kvalitetne umetnosti’ i zbog činjenice da takva saradnja ima važan uticaj u smirivanju međuetničkih napetosti u regionu. U slučaju Bosne i Hercegovine, takav vid saradnje je posebno nužan.”

Neziraj i Mustafić su sarađivali sa pozorišnim predstavom “Gjenerali i Ushtrise se Vdekur” (General mrtve vojske) koja je svoju premijeru imala u Skoplju 2009, i sa pozorišnom predstavom “Patriotski hipermarket” koji je imao premijeru u Beogradu 2011.

Početkom ove godine, Mustafić — sa grupom bosanskih i kosovskih glumaca — režirao je performans pod nazivom “Tuđe srce ili pozorišni traktat o granici” koji je premijeru imao u SARTR-u, a koji istražuje osećanja poniženja i izolacije usled suspenzije slobode kretanja i dugih čekanja ispred ambasada.

Po mišljenju Arbana Mehmetija, koji je stručnjak za kulturnu diplomatiju, nedostatak dobrih diplomatskih odnosa između Kosova i BiH čini kulturni sektor i nevladine organizacije jedinima koji su otvoreni za komunikaciju između dvaju zemalja i društava.

“Sektor kulture može igrati važnu ulogu, ne samo u održavanju veza između dvaju društava”, kaže Mehmeti. “On takođe igra bitnu ulogu u rušenju predrasuda i promenama imidža onoga drugoga nabolje.”