U Španiji, kao jednoj od zemalja sa najdublje ukorenjenom katoličkom tradicijom, Trojica mudraca svakog 6. januara donose poklone u španske domove. Ili vam, ako ste se loše ponašali tokom godine, umesto poklona donose ugalj.
Španske institucije su 6. januara 2024. godine, u stilu Trojice mudraca, kao poklon najavile da će priznati kosovske pasoše.
Dok sam otvarala svoje poklone, telefon mi je zazvonio porukama koje su za mene bile najbolji mogući poklon. Konačno se moja zemlja počela ponašati zdravorazumno. Nakon tri godine života i rada na Kosovu, sve moje prijateljice i prijatelji koje sam stekla ovde će najzad moći da posete i upoznaju moju porodicu kada ovog leta budu došli sa mnom u Španiju.
Kosovo u španskoj politici
Otkako je Kosovo proglasilo nezavisnost 2008. godine, nije manjkalo debata i argumenata stručnjaka i stručnjakinja o značaju Kosova u široj slici španske politike. Tome je uglavnom doprinela činjenica da zvanični Madrid još uvek nije priznao nezavisnost Kosova, iz straha da će time izgledati kao da daje legitimitet baskijskom i katalonskom pokretu za nezavisnost.
Neki će opisati trenutni stav Španije prema Kosovu kao odraz desničarske opsesije nacionalizmom, ali je istina ipak zamršenija.
Trenutna vlada, koju predvodi premijer Pedro Sánchez, vodila je pregovore s katalonskim i baskijskim snagama za nezavisnost. Sánchez je lider Socijalističke partije (PSOE), glavne španske levičarske stranke. On je kao premijer imao manje antagonistički stav prema nezavisnim snagama od svojih prethodnika. Na to su možda uticale i druge levičarske stranke s kojima je PSOE bio prisiljen da uđe u koaliciju: Unidas Podemos (UP) tokom Sánchezovog prethodnog mandata i SUMAR tokom njegovog sadašnjeg.
Glavne secesionističke stranke, Esquerra Republicana (ER) i Junts Per Catalunya — obe katalonske — i EH Bildu i Baskijska nacionalistička partija (PNV) — obe baskijske — dozvolile su Sánchezu da formira vladu nakon što su prevremeni izbori u julu 2023.doveli do raspuštanja parlamenta. Sánchezova spremnost da sarađuje s ovim strankama i njegov generalni stav su, čini se, rezultirali nekim promenama u stavu Španije po pitanju Kosova.
Sánchezova spremnost da sarađuje s ovim strankama i njegov generalni stav su, čini se, rezultirali nekim promenama u stavu Španije po pitanju Kosova.
Glavna desničarska stranka u Španiji je Narodna stranka (PP). PP je, s Marianom Rajoyem kao premijerom, bila na vlasti u oktobru 2017. kada je centralna vlada poslala policijske snage da se na nasilan način sukobe s Kataloncima i Katalonkama koji su tražili da glasaju na referendumu o nezavisnosti. Referendum je organizovala katalonska regionalna vlada kako bi Katalonci i Katalonke izrazili svoj stav o mogućnosti proglašenja nezavisnosti od Španije. Ustavni sud Španije i Evropska komisija su referendum na kraju proglasili nezakonitim.
Rajoy je 2018. odbio da učestvuje na samitu EU-Zapadni Balkan zbog “prisustva Kosova”. Pored toga, Međunarodni olimpijski komitet (MOK) je uputio upozorenje Španiji nakon što je kosovskim sportistima i sportistkinjama zabranjeno da se takmiče sa svojom zastavom i himnom u Španiji tokom premijerskog mandata Rajoya.
Sánchez kao premijer: novi pristup?
Sánchez nije izbegavao katalonske i baskijske stranke otkako je došao na vlast, čak je otišao korak dalje i podržao zakon koji bi amnestirao katalonske lidere/ke odgovorne za referendum 2017. kako bi dobio podršku ovih stranaka i tako formirao vladu.
Čini se da je ovaj dobar osećaj dopreo i do Kosova. Sánchez nije odbio prisustvo kosovskih predstavnika/ca na međunarodnim sastancima, što od proglašenja nezavisnosti Kosova nije bio slučaj. Zapravo, kada se Sánchez sastao sa kosovskim premijerom Albinom Kurtijem na samitu EU-WB6 u oktobru 2021. godine, bio je to prvi put da se jedan španski lider javno pozdravio s jednim kosovskim liderom.
Na potencijalno priznanje Kosova od strane Španije uvek je uticala unutrašnja politika Španije. Tadašnji izbori u Španiji, koji su održani ubrzo nakon proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine, uticali su na odluku vlade o mogućem priznanju. U to vreme, španska vlada je bila uronjena u pregovore sa baskijskim snagama za nezavisnost, prema saznanjima iz dokumenata američke ambasade u Madridu koje je procurio Wikileaks.
Španiji je trebalo više od 15 godina da pređe od odbijanja da učestvuje na međunarodnim sastancima zbog prisustva Kosova do prijema kosovske predsednice Vjose Osmani u La Alhambri (na samitu EU-WB6 2023 održanog u Granadi).
Pitanje nezavisnosti je pitanje koje u Španiji izaziva napetost. Desničarski političari/ke i birači/ce su nefleksibilni na ovu temu, kako u Španiji tako i u drugim zemljama. To se vidi i po reakciji desnice na Zakon o amnestiji, koji osobe koje su optužene za separatističke aktivnosti oslobađa pravne odgovornosti.
Zakon, koji predstavlja ustupak Sánchezove PSOE separatističkim strankama u cilju formiranja vlade nakon poslednjih izbora, odobren je u španskom kongresu i trenutno čeka odobrenje u Senatu. Reagovanja desnog krila svode se na optužbe da Sánchez “rastura Španiju”.
Vest o konačno potvrđenom priznanju kosovskih pasoša na Kosovo je donelo ogromno uzbuđenje. Iako sam to uzbuđenje potpuno razumela, deo mene je poželeo da ta vest ne dospe u špansku javnost strahujući šta bi to moglo da izazove u španskoj unutrašnjoj politici.
Međutim, ono što se ističe u politici Sánchezove vlade u vezi sa Kosovom jeste diskrecija. Sánchez je uspeo da preduzme postepene korake ka priznavanju postojanja Kosova kao nezavisne države, a da opozicionim političarima ne da priliku da to iskoriste protiv njegove vlade.
Međutim, ono što se ističe u politici Sánchezove vlade u vezi sa Kosovom jeste diskrecija.
Pitanje nezavisnosti u španskom političkom diskursu
Koncepti nezavisnosti i teritorijalnog integriteta su polarizovani u Španiji. Pominjanje Kosova u Španiji — o čemu god se radilo — izaziva javnu reakciju. Ta reakcija je povezana sa nedostatkom kvalitetnih informacija o Kosovu na španskom jeziku.
Na primer, 2022. godine, kada su tenzije na severu Kosova porasle zbog primene mera reciprociteta sa registarskim tablicama, Kosovo je bilo vruća tema u Španiji. Tvitovi na španskom jeziku u kojima se Kosovo spominje kao “tvorevina NATO-a” ili/i kao “narko-država” širili su se tih dana. Takvi stavovi odražavaju pojednostavljeno gledište nekih da je, pošto su SAD i NATO intervenisali na Kosovu 1990-ih, Kosovo samo jedna neoliberalna teritorija koja sledi interese SAD.
Odgovarajući na ove reakcije, jednom prilikom sam napisala da “kada govorimo o Kosovu u Španiji, desničarske struje proglašavaju njegovo postojanje nezakonitim – ignorišući presudu MSP-a – jer je za njih odbrana bilo kakvog nacionalnog suvereniteta važnija od realnosti na terenu”. Nasuprot tome, “levičarski front ne vidi dalje od svojih anti-NATO osećanja i za njegove predstavnike/ce odbrana Kosova znači odbrana Zapada, pošto je upravo taj blok branio Albance 90-ih godina”. Dakle, “Kosovo je jedino pitanje oko kojeg se oba španska politička fronta slažu”.
Iz tih razloga, takozvano “kosovsko pitanje” obično pokreću nezavisne stranke, kao što se dogodilo nakon fudbalske utakmice između dve muške reprezentacije u Sevilji u martu 2021. godine. Tokom emitovanja na španskoj državnoj televiziji, komentatori su izbegavali spominjanje imena Kosova, što je navelo ERC i Junts da osude “novinarska manipulisanja” emisijima, koja su za cilj imala da “iz političkih razloga [omalovaže] kosovsku reprezentaciju”.
Kosovo je poslednji put spomenuto u zakonodavnim telima Španije u novembru 2021, kada je glasnogovornica EH Bildua Mertxe Aizpurua zatražila da se Sánchez založi za priznanje Kosova od strane Španije: “Vreme je da se prizna suverenitet i legitimitet Kosova kao punopravne države”. PNV je podržao ovu peticiju.
To najobičnije pominjanje Kosova je, još jednom, izazvalo reakciju javnosti koja je pokazala koliko Španaca/kinja odbija da bilo kakvu temu o Kosovu uzme u obzir i koliko je ta tema zapravo osetljiva u Španiji.
Šta sledi nakon priznavanja pasoša?
Kosovo ni sa Katalonijom ni sa Baskijom nema mnogo veze. Ove dve težnje ka nacionalnom samoopredeljenju nisu nimalo iste, jer je svaka oblikovana specifičnim istorijskim, kulturnim i ekonomskim kontekstom. Kosovo i ova dva pokreta nisu izuzetak.
Nažalost, politički diskurs je više povezan sa populizmom nego sa realnošću, a Kosovo se u španskom političkom diskursu i dalje dovodi u vezu sa katalonskim i baskijskim pokretima.
Imajući ovo na umu, potrebno je na više nivoa promeniti način na koji se razgovara o Kosovu u Španiji. Prvo, političke snage moraju prestati da obmanjuju javnost i da neodgovorno pominju Kosovo poredeći ga sa slučajem Baskije i Katalonije, ubeđeni da će ideja o novom diskursu o Kosovu izazvati reakciju Katalonije ili Baskije.
Drugo, dezinformacije oko Kosova na španskom jeziku moraju se okončati. Civilno društvo mora biti oprezno kada prenosi bilo kakvu informaciju ili izjavu na društvenim medijima ili u ličnom dijalogu, a novinari/ke bi trebali profesionalno i informativno izveštavati o Kosovu, što mnogi španski mediji trenutno ne rade.
Imajući ovo na umu, potrebno je na više nivoa promeniti način na koji se razgovara o Kosovu u Španiji.
Čini se da moja zemlja želi da zaboravi ne samo nedavnu prošlost Kosova, već i svoju sopstvenu. Španija je 1999. godine, uz još 31 zemlju, pozitivno odgovorila na peticiju Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) o prijemu 1.426 kosovskih Albanaca u okviru Programa humanitarne evakuacije i privremene zaštite. Hiljade ljudi je živelo tu stvarnost, od kojih mnoge lično poznajem. Izgleda da su Španija i njeni građani/ke zaboravili tu prošlost, ignorišući postojanje ljudi koji svoj život dele između ove dve zemlje.
Ja nisam jedna od tih ljudi, ali među njima ima i mojih prijateljica i prijatelja. Ja sam Špankinja koja je na Kosovo došla pre skoro tri godine, isto tako dezinformisana kao i svi ostali. Međutim, učila sam i još uvek učim od zemlje koja me je od samog početka lepo dočekala, baš kao što je to učinila Španija tokom 1990-ih kada je primila preko 1.000 kosovskih Albanaca. Zbog toga je ophođenje moje zemlje prema Kosovu toliko frustrirajuće. Ne toliko zbog nedostatka diplomatije španskih političara/ki tokom ovih 15 godina, koliko zbog pogrešnih stavova građanki i građana Španije koji se svakodnevno plasiraju i šire.
No, postoji i druga realnost: u mnogim slučajevima javno mnjenje može uticati na promenu politike. I ko zna, kada moje kosovske prijateljice i prijatelji ovog leta dođu u La Feriju, možda će, kroz razgovor sa mojim komšinicama i komšijama, uspeti da promene mišljenje mnogih građanki i građana u Španiji.
Moguće je da je takvom diskrecijom Sánchezove vlade oko priznavanja kosovskih pasoša otpočeo jedan novi period u kom će španski narod učiti više o svojoj prošlosti i gajiti sećanje na nju. Kroz to učenje, Španija će biti u mogućnosti da povrati zdrav razum po pitanju Kosova. A možda nam u bliskoj budućnosti Mudraci, kao poklon, donesu i priznanje Kosova.
Slika na naslovnoj strani: Majlinda Hoxha / K2.0
