Kosovska policija uhapsi stotine građana Kosova svake godine zbog posedovanja droga — uglavnom je reč o marihuani (kanabis).

Mladi su najčešće “žrtve” trenutnih politika na Kosovu koje se bave drogom, i to oni sa 20 i kusur godina, pa čak i srednjoškolci; to su ljudi koji ne mogu da podignu svoj glas zbog stigme i predrasuda koje se vezuju za upotrebu marihuane i drugih supstanci.

“Volim ponekad da pušim travu”, kaže Niki, dvadesetogodišnji student iz Prizrena koji želi da ostane anoniman, jer za ovu naviku znaju samo njegovi bliski prijatelji. “Takođe sam odličan učenik i već imam posao u struci — grafički dizajn”, nastavlja. “Zasigurno nisam kriminalac, ali ako me uhvate da pušim, sistem će se ophoditi prema meni kao da jesam.”

Njegova bojazan nije neosnovana. Jedan od njegovih najboljih prijatelja, takođe dobar student koji naporno radi, uhapšen je zbog posedovanja, zbog čega je imao probleme. Pored toga što je slučaj morao da prođe kroz sudski sistem, izgubio je svoju šansu da dobije vizu i učestvuje u programu razmene za koji je izabran, a usled problema sa zakonom.

Kakva je situacija?

Poput većine država širom sveta, pristup Kosova u odnosu na droge i kanabis jeste zastareo i u skladu je sa onim kojeg su ranije zagovarale agencije Ujedinjenih nacija i druge instance na međunarodnom nivou, a kada je reč o drogama.

Kosovska Nacionalna strategija za borbu protiv narkotika i Akcioni plan 2018-2022 navode da im je svrha da “razviju, racionalnom upotrebom materijala, finansijskih i ljudskih resursa, politike namenjene preuzimanju odgovornosti za zaštitu pojedinca i društva od problema proisteklih iz zloupotrebe narkotika”.

Strategija u prvi plan stavlja tri konkretna cilja koji treba da ispune njenu svrhu: “smanjenje potražnje i štete”, “smanjenje ponude i snabdevenosti” i “saradnja i koordinacija”.

U praksi, rad institucija koje sprovode zakon uglavnom se svodi na smanjenje potražnje, dok je manje usredsređen na konkretne ciljeve. Izveštaj sa nazivom Sistemi za tretman korisnika droga na Zapadnom Balkanu, objavljen u režiji Kancelarije UN-a za droge i kriminal i Evropskog centra za nadzor korišćenja droga i zavisnosti od droga (EMCDDA), upućuje na to da su opcije za tretman kanabisa i drugih supstanci na Kosovu i dalje ograničene, iako su sve dostupnije i pristupačnije.

Većinu tretmana dostupnih na Kosovu pruža Psihijatrijski centar Univerzitetskog kliničkog centra Kosova i NVO Lavirint (Labyrinth) koji nudi tretman u formi usluga za detoksikaciju, psihološki tretman (kao što su savetovanje i psihoterapija) i terapiju u kojoj se opioid zamenjuje metadonom (OST). Lavirint prvenstveno nudi psihosocijalni tretman van bolnica, dok svoje jedinice imaju u Prizrenu, Gnjilanu i Prištini.

Strategije za primenu zakona koje koristi Kosovska policija, kao što je snažno prisustvo specijalnih policijskih snaga — elite i najskuplje jedinice Kosovske policije — na punktovima, kao i racije u barovima i klubovima, nisu proizvele značajne rezultate. U najboljem slučaju, oni su usmereni ka obeshrabrivanju upotrebe supstanci (na primer, smanjenje potražnje) i u nekim slučajevima, ove mere su uticale i na druge konkretne strategije.

Najnovija verzija Krivičnog zakona Kosova (br. 06/L-074), usvojena u januaru 2019, utvrđuje sankcije protiv ljudi koji poseduju kanabis i druge psihotropske supstance.

U članu 269, koji se bavi neovlašćenim posedovanjem narkotika, psihotropskih i sličnih supstanci, predviđa novčane kazne i zatvorske sankcije od godinu do tri za svakoga za koga se utvrdi da je posedovao takve supstance. Za one koji prvi put načine prestup kada je reč o posedovanju manje od tri grama, član predviđa novčanu ili zatvorsku kaznu do godinu dana. U praksi, oni koji prvi put načine ovakav prekršaj kažnjavaju se sa 250 do 300 evra.

U pogledu učinkovitosti, u 2018. godini, zajedničke snage institucija za primenu zakona rezultirale su zaplenom 119kg heroina, 1,7kg kokaina, 987,3kg kanabisa i 259 biljaka kanabisa. Veći deo uspešnih zaplena dogodio se uz pomoć saradnje sa regionalnim i međunarodnim institucijama za sprovođenje zakona, prvenstveno u saradnji sa graničnom policijom i/ili putem tajnih operacija zasnovanih na informacijama dobijenim iz obaveštajnih službi. Epilog većine drugih slučajeva, uključujući fizičko prisustvo policije, ogleda se u velikom broju krivičnih gonjenja, ali malim količinama zaplenjenih nedozvoljenih supstanci.

Kosovski budžet za 2018. upućuje na to da je 68,7 miliona ukupnog budžeta policije od 95,3 miliona evra potrošeno na plate. Kada se u vidu ima takva struktura troškova i činjenica da je elitna specijalna jedinica ujedno i najskuplja za razvoj i održavanje, njeno slanje da pronađe drogu na punktovima predstavlja nemarnu upotrebu policijskog osoblja koje je najobučenije. Zato bi preusmeravanje ove jedinice na borbu protiv organizovanih kriminalnih grupa moglo da proizvede značajno bolje rezultate.

Kosovo je tranzitna zemlja za drogu, a ne zemlja porekla ili značajno odredišno tržište, pa tako fizičko prisustvo specijalnih snaga na gradskim punktovima ili sprovođenje racija u barovima predstavljaju neefikasan pristup u borbi protiv tranzitnog trafikinga.

Organizovani kriminal jedan je od većih problema koje je istakla EU, kao i jedan od dva preostala krupna izazova, pored korupcije, koji ne dozvoljavaju Kosovu da uđe na takozvanu Belu šengensku listu, čime bi mu se omogućilo bezvizno putovanje kroz EU.

Izveštaj EU o napretku Kosova za 2018. godinu navodi da se “pored napretka u ispunjavanju zahteva za viznu liberalizaciju, mora uložiti neprekidni napor u borbu protiv organizovanog kriminala, trgovine drogom, ljudima i protiv korupcije, a pored konkretnih napora za rešavanje problema nepropisnih migracionih tokova, te da bi se smanjio broj neosnovanih zahteva za azil”.

Prema slovu Nacionalnog istraživanja o upotrebi droge i stavovima na Kosovu, oko 10 odsto od više od 5.500 građana Kosova koji su anketirani prijavilo je da poznaju nekoga ko koristi kanabis. Prema istoj studiji, kanabis je najpristupačnija nedozvoljena supstanca, gde se navodi da je 12,6 odsto građana Kosova koji su anketirani prijavilo da je pristup ovoj supstanci jako ili relativno lak.

Prevalencija u toku života (osobe koje su priznale da su makar jednom koristile kanabis) poprilično je niska, gde je samo 2 odsto građana Kosova priznalo da su nekada konzumirali kanabis. Međutim, smatra se da je ova brojka mnogo viša, jer većina ljudi ne bi u anketi priznala da koristi kanabis, a usled dominantnih stavova i načina na koji se društvo ophodi prema korisnicima droga.

Percepcija javnosti prema kanabisu puna je predrasuda. Status kanabisa, kao droge, u Krivičnom zakonu Kosova, jedan je od najvažnijih činilaca koji doprinose osnaživanju predrasuda, dok korisnike ove supstance, na društvenom planu, tretiraju kao kriminalce. Praksa da se reč “droga” upotrebljava da bi se opisali narkotici, od kanabisa, preko kokaina, do heroina, jedna je od ključnih jezičkih i kulturoloških aspekata koji doprinose širenju predrasuda.

U anketi se primećuje da 17,7 odsto građana Kosova smatra da su korisnici droga isto što i kriminalci, dok 35,4 odsto veruje da je reč o pacijentima; s druge strane, 25,7 odsto smatra da su i kriminalci i pacijenti. U izveštaju se navodi da, usled činjenice da je posedovanje kanabisa protivzakonito, papir za rolovanje — što je, inače, legalno dostupan proizvod na Kosovu — takođe je predmet uvoza i trgovine na ilegalnom planu.

Kako smo dospeli ovde? 

Kanabis je već pet decenija među najstigmatizovanijim biljkama na svetu. Najpoznatiji je po svojim psihoaktivnim svojstvima, zbog čega se najčešće i koristi, premda postoji rastući konsenzus među državnim i međunarodnim zdravstvenim organizacijama o tome da kanabis ima potencijal za upotrebu u medicini.

Upotreba kanabisa je zabeležena u brojnim kulturama, od proizvodnje vlakana, hrane, ulja, lekova i hrane za životinje, kao i raznovrsno korišćenje u verske, duhovne i rekreativne svrhe. On je prisutan u ljudskim društvima u trajanju od nekoliko milenijuma. Autohton je u Centralnoj Aziji i na indijskom potkontinentu, dok se pretpostavlja da je uzgajan pre oko 8.000 do 10.000 godina. Smatra se da je jedna od prvih pripitomljenih biljaka.

Zabeleženo je i da kanabis raste u divljini u Evropi, Aziji, Severnoj Americi i Africi, iako je danas onaj istinski divalj varijetet zaista redak. Umesto toga, većina onoga što se smatra da raste u divljini predstavlja jedan oblik podivljalog kanabisa koji potiče iz industrijske konoplje koju su ljudi nekada gajili.

Dakle, kako je ova frekventna biljka, sa dugom tradicijom korišćenja, postala ilegalna u većini zemalja širom sveta?

Neki izvori navode da su prva ograničenja na upotrebu kanabisa uvedena na Srednjem istoku, i to u 14. veku. Kako su kolonijalne sile u 19. veku dolazile u sve češći kontakt sa zemljama u kojima se kanabis konzumirao, usledila su ograničenja koja se često dovode u vezu sa rasnim i klasnim politikama. Sredinom 20. veka, međunarodna koordinacija je pojačana, rezultujući strogim politikama prema kanabisu širom sveta.

Politike širom sveta koje se tiču kanabisa, ali i drugih psihotropskih supstanci, uglavnom su određivane na osnovu stavova i politika poteklih iz Sjedinjenih Država. U prvom delu 19. veka, jedan od popularnijih sojeva biljke, konoplja, takmičila se za primat u mnogim industrijama, uključujući tekstilnu, gde je bila najveći takmac pamuku. Zabrana korišćenja kanabisa koju je uvela Vlada Sjedinjenih Država omogućila je prednost industrijama-takmacima konoplje, pamuku i najlonu, u koje su neki od najuticajnijih biznisa toga vremena uložili sredstva.

Uzgajanje konoplje odigralo je značajnu ulogu u SAD u 18. i 19. veku. Međutim, ograničenja na upotrebu, distribuciju i uzgajanje kanabisa uvedena su još sredinom 19. veka, gde je ova biljka uvrštena na spisak otrovnih supstanci. U godinama koje su usledile uvedene su dodatne restriktivne mere.

Upravo je Zakon o porezu na marihuanu iz 1937. u praksi zabranio prodaju i posedovanje kanabisa u Sjedinjenim Državama. Godine 1971, američki predsednik Nikson (Nixon) objavio je “Rat protiv narkotika”, što je bio jedan od najčvršćih pristupa u ophođenju prema psihotropskim supstancama, potpisujući Zakon o kontroli supstanci. Ova politika je klasifikovala kanabis, zajedno sa heroinom i LSD-om, kao drogu prve vrste, upućujući na to da ova supstanca sadrži visoki potencijal za zloupotrebu i da nije prihvaćena za korišćenje u medicinske svrhe. Zabrana kanabisa brzo je preneta na druge države usled istaknute uloge SAD u međunarodnim telima i organizacijama.

Na međunarodnom planu, ograničenja na kanabis prvobitno su uvedena posredstvom Ujedinjenih nacija, u pratnji prethodnih restrikcija na druge supstance koje su stupile na snagu još u Društvu naroda, prethodniku UN-a.

Iako su raniji sporazumi kontrolisali samo opijum, koku i derivate kao što su morfijum, heroin i kokain, Jedinstvena konvencija o opojnim drogama iz 1964. prva je uvela globalnu zabranu na kanabis. Da bi se sprovele nove politike, uvedene su međunarodne strukture sastavljene od država, a agencijama UN dati su mandati da bi se nadzirala upotreba ovih supstanci.

Međutim, krajem devedesetih godina prošlog i na početku ovog veka, znatno je promenjen globalni pristup drogama; kako putem izmena politika u pojedinim zemljama, tako i posredstvom promena preporuka u međunarodnim institucijama. Izmenjen je trend širom sveta, pa je tako uvedena relaksiranija politika kada je reč o posedovanju droga, a posebno kanabisa.

U izveštaju iz 2016, Globalna komisija za politike prema drogama pozvala je države širom sveta da razmotre svoje politike u ovoj oblasti. Između ostalog, u izveštaju se preporučuje da bi sve države-članice UN trebalo da se usmere prema dekriminalizaciji posedovanja droga.

Šta drugi rade?

Rastući broj zemalja razmatra svoje politike kada je reč o drogama, dok je kanabis, u tom smislu, osvojio prvo mesto. Neke politike zagovaraju potpunu legalizaciju u rekreativne svrhe, kao što je slučaj sa Urugvajem i Kanadom, dok mnoge evropske države predlažu blage kazne. Prilagođavajući se određenim kontekstima i potrebama, države su razvile brojne mehanizme za kontrolu i nadzor da bi sprovele svoje politike.

Prva država koja je krenula putem labavljenja svoje politike u oblasti droga jeste Holandija. Godine 1972. holandska vlada je podelila narkotike na teške i lake droge na osnovu rizika od zavisnosti ili potencijalne štete, gde je kanabis uvršten u kategoriju lakih droga. U skladu sa time, posedovanje 30 grama ili manje predstavlja manji prekršaj.

Iako su kanabis i druge supstance i dan-danas, tehnički gledano, ilegalne supstance, Holanđani su sačinili politiku koja podrazumeva tolerisanje kanabisa i drugih lakih droga za rekreativnu ličnu upotrebu.

Kanabis je u rekreativne svrhe dostupan u kofišopovima (coffeeshops) još od 1976. Kofišopovima je dozvoljeno da prodaju samo lake droge i ne više od pet grama po osobi dnevno. Nalaze se u sivoj zoni kada je reč o zakonu, gde se ovim radnjama omogućuje da prodaju kanabis u određenim zakonskim granicama, ali dobavljačima nije dozvoljeno da uzgajaju ili uvoze kanabis, kao ni da ga prodaju kofišopovima.

Kupci u Urugvaju moraju da se prijave kod regulatora (ili podešavača) i onda dobijaju pristup kanabisu, uz ograničenje od 10 grama nedeljno. Kada je reč o Kanadi, prema tamošnjem Zakonu o kanabisu, koji je na snagu stupio 17. oktobra 2018, odrasle osobe mogu da poseduju količinu do 30 grama zakonski propisanog kanabisa, mogu da kupuju kanabis u licenciranim maloprodajnim radnjama i da uzgajaju do četiri biljaka kanabisa po domaćinstvu, a za sopstvene potrebe.

Posedovanje droge u privatne svrhe u Portugaliji predstavlja administrativni prekršaj i može se sankcionisati novčanom kaznom ili nematerijalnom kaznom za korisnike koji nisu zavisnici, ili nematerijalnom kaznom za korisnike koji jesu zavisnici. To su uvek administrativne mere, kao što je rad u zajednici ili psihosocijalna terapija, a umesto pritvorske mere. Kada je reč o Češkoj Republici, posedovanje droga za privatne svrhe predstavlja prekršaj koji se može kazniti iznosom od 15.000 čeških kruna (579,91 evro).

Druga dimenzija kanabisa odnosi se na njegovu upotrebu u medicinske svrhe. Iako postoji značajan otpor kod zdravstvenih radnika da prihvate da propisuju kanabis za lečenje, sve veći broj zemalja okrenuo se ovom pravcu. Iako i dalje postoji tek mali broj naučnih podataka koji ukazuju na dugoročne efekte upotrebe kanabisa, dostupna je znatna količina anegdotalnih dokaza da su njegovi aktivni elementi (kanabinoidi i tetrahidrokanabinol — THC) efikasni pri lečenju raznih medicinskih stanja.

Veliki broj zemalja legalizovao je kanabis u medicinske svrhe. Druge zemlje imaju restriktivnije zakone koji samo omogućuju upotrebu određenih farmaceutskih droga proisteklih iz kanabisa. U Sjedinjenim Državama, 33 savezne države i Distrikt Kolumbija legalizovali su kanabis za medicinske svrhe, dok je on i dalje ilegalan na nivou države.

Naš sused na jugu, Severna Makedonija, legalizovao je 2017. proizvodnju i prodaju medicinske marihuane, dok neki izveštaji upućuju na to da je industrija ove zemlje tako privukla stotine miliona evra u investicijama.

Dakle, zašto se Kosovo ne kreće u pravcu izmene politika po pitanju kanabisa? Neki argumenti protiv dekriminalizacije kanabisa za rekreativnu ili medicinsku upotrebu na Kosovu odnose se na slabu vladavinu zakona, nizak stepen kontrole i kapaciteta za monitoring, kao i korupciju i organizovani kriminal.

Međutim, dokazi iz drugih zemalja sugerišu da kretanje u pravcu dekriminalizacije posedovanja za privatne potrebe može da dovede do porasta stope kriminaliteta. Gangovi i trgovci drogom razvili su poslovne modele koji se oslanjaju na činjenicu da je ova supstanca ilegalna; čim se ona bude pravno regulisala, izvor prihoda i moći ovih kriminalaca prestaće da postoji.

Kada je reč o upotrebi u medicinske svrhe, legalizacija kanabisa imala bi izuzetan pozitivan uticaj na poljoprivredu i privredni razvoj. Prosečna veličina farmi na Kosovu je, otprilike, pet hektara, što skoro da nije dovoljno za opstanak poljoprivrednog gazdinstva — ali kada bi se tu posejao kanabis, farme bi višestruko povećale svoje prihode od zemljišta, a usled komparativno mnogo većeg prinosa.

Kako javno mnjenje o kanabisu na Kosovu nije povoljno — a kamoli prema drugim drogama — aktuelne politike odražavaju traćenje već postojećih ograničenih resursa, sa slabim rezultatima, sem onih koji se odnose na pritvorene ili novčano kažnjene tinejdžere. Možda je došlo vreme da razmotrimo da li bi drugačiji pristup drogama, kao i kanabisu, bio korisniji za privredu i društvo u celini.

Naslovna fotografija: Arita (Arrita) Katona.