“Kosovo se suočava sa energetskim kolapsom”, bi je naslov krajnje alarmantnih vesti koje su se pojavile krajem prošle nedelje i koje su se širile iznenađujuće brzo. Uprkos otkriću da će  rezerve uglja u zemlji izlapiti za samo dve nedelje korišćenja, bilo je potrebno malo vremena da se ova očigledno šokantna vest svari, pri čemu je pažnja sa ovog važnog pitanja skretana oduženim političkim klevetanjem koje je dominiralo vestima i društvenim medijima.

Energetika je jedno od onih područja koje ljude retko teraju na razmišljanje, i to ne samo zbog toga što to može biti tako složena oblast da vam se zavrti u glavi. Ali sa ekonomijama 21. veka koje se fundamentalno oslanjaju na snabdevanje energijom kako bi funkcionisale, ideja o ‘energetskom kolapsu’ bi bila nacionalna katastrofa, sa implikacije koje je teško razumeti.

U sredu (2. avgusta) stotine radnika Energetske korporacije Kosova (EKK), kompanije u državnom vlasništvu koja je odgovorna za proizvodnju energije i uglja, izašlo je na ulice u Prištini da protestuje protiv onoga što su predvideli – povećanja cena električne energije i redovnih nestanaka struje. Kasnije tog popodneva, EKK je objavio saopćenje da je došlo do kratkoročnog rešenja i da je tako ‘kriza okončana’  — za sada.

Dakle, da li se za Kosovo zaista nazire energetska katastrofa? Da li je sve u redu sada? Ili postoji li šansa da cene i dalje skače i da uslede prekidi?

K2.0 je konsultovao stručnjake iz oblasti energetike, medijske stručnjake, izučio strategije i pravni okvir kako bi protumačio ‘krizu’.

Čemu sva ta frka oko uglja?

Snabdevanje energijom Kosova u velikoj meri zavisi od sagorevanja lignita (vrste uglja niže klase) u elektranama Kosovo A i Kosovo B u Obiliću. Devedeset sedam procenata ukupne energije proizvedene na Kosovu dolazi iz ovog izvora, tako da ako se rezerve uglja iscrpe Kosovo u suštini više neće moći da proizvodi energiju.

Odavno postoje planovi o tome kako razviti novu elektrana pod nazivom Kosova e Re kako bi se pomoglo zadovoljavanju potreba za energijom na Kosovu, iako vreme za ovaj projekat lagano nestaje. Nova elektrana bi takođe zavisila od uglja.

Domaća proizvodnja energije na Kosovu trenutno proizilazi iz sagorevanja lignita u elektranama Kosovo A i Kosovo B u Obiliću. Fotografija: Atde Mula / K2.0.

Ali Kosovu ponestaje uglja, zar ne?

Ne, Kosovo ima više od 14 milijardi tona uglja, peta je najveća rezerva lignita u svetu. Rasprostranjen je širom tri poznata ‘bazena uglja’: bazen Metohija, bazen Drenica i bazen Kosovo. Poslednji pomenuti, blizu Prištine, je najveći sa površinom od 850 km2 (iako je prema Strategiji rudarstva na Kosovu, samo 300 km2 od toga “plodno”).

Ako Kosovo ima uglja, u čemu je problem?

Problem nije dostupnost uglja, već pristup istome. Veći deo uglja se nalazi – tehnički – ispod privatne imovine u selima. To znači da je jedini način da se dođe do uglja iseljivanje ljudi iz njihovih domova i sa zemljišta.

Jedini aktivni rudnik uglja na Kosovu je rudnik ‘Novo iskopište’ (ili jugozapad Sibovca) u opštini Obilić, ali EKK kaže da je sada dostigao granicu mesta gde se može bezbedno iskopavati usled graničnih postupaka.

Prethodno je EKK namjeravao proširiti rudnik u pravcu sela Hade, a napravljen je akcioni plan kojim bi se preselila većinu sela. Međutim, procesom nije adekvatno rukovano, što je uznemirilo lokalne stanovnike i građanske organizacije koji tvrde da su prekršena prava lokalnog stanovništva.

EKK je nedavno, iz razloga koji i dalje ostaju nejasni, odlučio da svoje napore usmeri umesto da proširi rudnik u smeru susednog sela Šipitula. Međutim, tu su i kuće i zemljište u privatnom vlasništvu za koje EKK kaže da mu treba pristupiti.

Još uvek je nejasno na koliko će ljudi potencijalno uticati planirana ekspanzija rudnika prema Šipituli. Reuters izveštava da je pre tri godine, kada je EKK rekao vlasnicima zemljišta da im je neophodna njihova zemlja, bilo 99 kuća,  ali da je u međuvremenu izgrađeno 120 kuća. Međutim, tokom najnovije ‘krize’ su se pominjale različite cifre, a EKK je rekao da mu je bilo osam kuća u početnoj zoni za koje mu je potreban pristup.

Ovaj, zar ne bi trebalo da je neko pazio na ovo i ranije primetio da nestaje dostupnog uglja?

Da. Većina zemalja ima robusne energetske planove koji im omogućavaju da prognoziraju svoje kratkoročne, srednjoročne i dugoročne energetske potrebe i planiraju eventualne nedostatke mnogo godina unapred. Međutim, ovde je situacija bila malo haotična.

Nije kao da je pitanje bilo potpuno zaboravljeno. EKK podnosi godišnji izveštaj Ministarstvu za ekonomski razvoj. U svom godišnjem izveštaju za 2016. godinu naglasio je da nije bio u mogućnosti da traži potrebne rezerve u Šipituli usled problema sa eksproprijacijom, dodajući da je uputio svoje žalbe relevantnim institucijama i da bi odlaganje aktivnosti moglo obustavljanjem snabdevanja ugljem na Kosovu do druge polovine 2017. godine.

Nedavno, tačnije 19. juna ove godine, je izvršni direktor EKK-a Aben Đukaj, poslao pismo opštini Obilić i relevantnim akterima u Vladi, kao što je Kancelarija premijera, upozoravajući da bi problemi sa nelegalnom izgradnjom i procesom eksproprijacije u Šipituli mogli dovesti do zaustavljanja proizvodnje energije.

EKK je 14. jula poslao i zvanični zahtev za eksproprijaciju osam kuća Ministarstvu životne sredine i prostornog planiranja. Ministar je u pisanom odgovoru Klanu Kosova rekao da je isti predlog takođe poslat prošle godine (17. jula 2016. godine) Vladi o strane EKK-a, koja je 21. jula 2016. godine donela odluku da odobri zahteva EKK-a za revidiranje.

Nejasno je šta se dogodilo u ovoj fazi, ali u suštini svi pokušavaju prebaciti krivicu na nekog drugog.

Okej, to zvuči kao pravi haos.

To nije jedina stvar. Predviđajući da bi ova celokupna oblast mogla biti važna za budućnost energetike Kosova, Vlada je 2009. godine odabrala područje od oko 150 km2 oko Obilića kao područje od posebnog ekonomskog interesa, poznato pod nazivom „Novo iskopište“ (da se ne pomeša sa nazivom površinskog (kopa) rudnika). Ponovo je potvrđena oznaka koju je dao UNMIK u 2004, i uparena je sa Prostornim planom za ovu oblast koji je odobren 2011. godine, i koji daje Vladi značajnu moć nad eksproprijacijom zemljišta potrebnog za zadovoljenje energetsku potražnju zemlje.

Međutim, čitava priča ima političku dimenziju.

Prema istraživačkom članku koji je prošle godine objavila BIRN-ova Jeta ne Kosove (JNK), 56 hektara u ovoj oblasti je privatizovala kosovska Agencija za privatizaciju 2012. godine. S obzirom na to da je zemljište određeno kao područje od posebnog ekonomskog interesa, nije ga trebalo privatizovati, niti je trebalo nastavljati dalje razvojne aktivnosti.

JNK je izvestila da je država dobila 370.000 eura od prodaje ovih površina, ali bi EKK možda trebalo da ih ekspropicira u budućnosti zarad potreba snabdevanja postojećih elektrana, kao i predloženog Kosova e Re-a. U tom slučaju država bi trebalo da ih otkupi za iznos do 3 miliona evra. Kada je prošle godine kosovska Agencija za privatizaciju upitana da li je obaveštena da su zemljišta bila u području od posebnog ekonomskog interesa i da li je privatizacija zemljišta u toj oblasti bila dozvoljena, nisu dali odgovor.

Takođe postoje optužbe lokalnog stanovništva i novog statutornog sindikata EKK-a da je u pitanju ozbiljna prevara. Oni kažu da su mnoge nove kuće koje su ikle nelegalno tokom poslednjih godina, gradili ljudi sa političkim vezama koji su tako zaradili ogroman novac od plaćanja naknade za eksproprijaciju.

Zar Vlada ne može da povrati tu zemlju?

Eksproprijacija zemljišta je komplikovan proces i mora se sprovesti u skladu sa kosovskim pravnim okvirom. Prema Zakonu o eksproprijaciji i Okviru politike za preseljenje, za svaki projekat koji zahteva raseljavanje građana prvo mora biti izrađen Akcioni plan za preseljenje.

Ovaj akcioni plan treba da bude kreiran u konsultaciji sa zajednicom koja je ciljna grupa i u skladu sa međunarodnim standardima za zaštitu osnovnih prava, i treba da utvrdi kako će se ljudima koji imaju imovinu ili zemljište u pogođenom području nadoknaditi njihov gubitak.

Kada je predložen Akcioni plan za preseljenje za selo Hade za 2008. godinu bilo je potrebno tri godine da se isti završi, a čitav proces je praćen odlaganjima, frustracijom i konfuzijom.

Iako su u 2014. godini načinjena obećanja za izradu Akcionog plana za preseljenje za Šipitulu, K2.0 nije našao nikakve dokaze da je takav plan sproveden. Kada se govori o pokušajima EKK-a da eksproprijatiše imovinu u Šipituli, portparol Skender Bucoli je rekao za K2.0 da se to radi unutar okvira kosovskog Zakona o eksproprijaciji i Okvira politike za preseljenje, ali nije pomenuo konkretan Akcioni plan za preseljenje za ovaj projekat.

Prema širem pravnom okviru, da li su ljudi kvalifikovani da dobiju nadoknadu ako su njihove kuće izgrađene nelegalno?

Pre svega je bitno naglasiti važnu razliku. Mnoge kuće u Šipituli su tu već godinama i naseljavali su ih lokalci koji bi apsolutno imali pravo na nadoknadu za imovinu koju bi država eksproprijatisala.

Međutim, u pitanju su mnoge kuće koje su nedavno izgradili ljudi koji su želeli zaraditi novac u ovoj situaciji. Prema kosovskom Zakonu o eksproprijaciji, vlasnici bilo kakve imovine izgrađene nelegalno nemaju pravo na nadoknadu, osim ako dokažu da je njihova imovina izgrađena u vreme kada nije postojao prostorni plan. Da li će se ovo primeniti ili ne, ostaje da se vidi. Insajder je kontaktirao EKK tražeći imena vlasnika nelegalno izgrađenih kuća, ali EKK nije odgovorio na njihov upit.

Šta je sa ovih osam kuća za koje je EKK rekao da su bile neposredno na putu? Šta je sa njima?

Izvršni direktor EKK-a je u sredu (2. avgusta) najavio da su postigli inicijalni sporazum o kupovini dveju kuća koje će, prema njegovom mišljenu, spasiti zemlju od energetske ‘krize.’

Portparol EKK-a, Bucoli, je rekao za K2.0 da su već zaključili sporazume sa 11 porodica, ali da su sporazumi o kupovini ove dve kuće, naročito od porodica Grajcevci i Beriša, od presudnog značaja jer se njihova imovina nalazi u neposrednoj blizini mesta na kome je EKK prestao sa radom pre godinu dana kako bi započeo pregovore sa stanovništvom. Bucoli je dodao da se takođe vode razgovori sa drugim vlasnicima koji dobro napreduju, ali nije otkrio dalje informacije o prirodi ovih pregovora.

Ukoliko se postigne sporazum oko ovih kuća znači li to da je kraj energetskoj ‘krizi’?

Prema EKK-u i kratkoročno – da.

Ali čak i ako je to slučaj, to je samo brzo rešenje, a Kosovo je još uvek daleko od sigurne energetske budućnosti. Usaglašavanje oko kupovine ovih kuća može kupiti EKK-u dodatno vreme, ali bez efikasnog dugoročnog plana za obezbeđivanje pristupa rezervama uglja samo je pitanje vremena pre nego što se Kosovo još jednom suoči sa realnošću nestašice uglja.

Dakle, ukoliko bi raspoloživi ugalj zaista bio istrošen, da li bi to dovelo do potpunog energetskog kolapsa?

Ne baš.

KESCO (Kosovsko preduzeće za snabdevanje električnom energijom), kao jedini trenutni dobavljač električne energije na Kosovu, ima obavezu kao javni servis da obezbedi sigurnost snabdevanja električnom energijom klijentima. Ukoliko nije u mogućnosti da obezbedi energiju iz domaće proizvodnje EKK-a, ista se može uvoziti van Kosova. Ovo se već donekle i dešava, pošto Kosovo trenutno ne proizvodi dovoljno električne energije da bi zadovoljilo svoje potrebe za potrošnjom.

Energijom se trguje na međunarodnim tržištima, poprilično na isti način kao i akcije i nekretnine, što znači da zemlje mogu kupiti i uvoziti energiju po najnižoj dostupnoj cijeni. Ovo se često radi unapred tako što zemlje predviđaju svoje energetske potrebe na nedelje, mesece i godine unapred, što znači da se može osigurati fiksna cena. Ali se isto tako može koristiti da se energija obezbedi po kratkom postupku.

Kada kosovske elektrane nisu u stanju da proizvedu dovoljno energije da zadovolje domaću potražnju, KESCO već uvozi energiju iz inostranstva. Fotografija: Atde Mula / K2.0.

Odakle se energija uvozi uglavnom zavisi od ponude i potražnje – ko snabdeva višak energije i koja cena se nudi; najbliže tržište sa redovnim suficitom je mađarsko. Iako može biti prilično jeftino uvoziti tokom leta, kada je upotreba energije niska i često postoji višak iz drugog izvora, postalo bi znatno skuplje ukoliko bi Kosovo zavisilo od uvoza sve neophodne energije tokom zime.

Zemlje u regionu uglavnom nisu u stanju da zadovolje svoju povećanu domaću potražnju u zimskom periodu od sopstvene proizvedene energije, a ujedno postoji i manje raspoloživih energenata na međunarodnim tržištima jer tokom ovog perioda svi pokušavaju da se utople. Visoki zahtevi i nizak nivo dobavljanja podrazumevaju povećane troškove uvoza.

Kosovo takođe ima recipročni sporazum sa Albanijom, pri čemu uvoze višak energije sa hidroelektranskih brana svojih komšija u proleće – kada nivo vode obično znači da je snabdevanje energijom u Albaniji visoko – i vraća ekvivalentni iznos tokom ostatka godine. Međutim, zbog slabih padavina ove godine je suša daleko rasprostranjena u većem delu južnog Mediterana, što znači da Albanija nije bila u mogućnosti da dobavi toliko energije za Kosovo.

Ideja o uvozu više energije iz drugih krajeva na duže zvuči skupo – da li bi me koštalo više?

Verovatno, iako će moguće biti potrebno vremena da se oseti efekat jer se tarife za potrošnju energije postavljaju na godišnjem nivou. Na primer, ako bi se cena obezbeđivanja energije povećala sada, javnost bi to najranije osetila u svojim računima za električnu energiju u martu 2018. godine, kada bi nove tarife mogle da se primene.

Cenu električne energije reguliše i nezavisna Regulatorna kancelarija za energiju, koja uzima u obzir sve vrste faktora, uključujući i prosečni nacionalni prihod u pokušaju da cene energije načine dostupnima građanima. Vlada bi takođe mogla da odluči da subvencioniše troškove energije.

Kao hitna mera ukoliko bi se javio dugoročni nedostatak proizvodnje energije Vlada bi takođe mogla da odluči da ograniči snabdevanje energijom potrošača, što znači povećanje planiranih prekida snabdevanja električnom energijom koji se već primenjuju u mnogim područjima Kosova tokom perioda niske dostupnosti energije.

Sve su ovo ipak kratkoročna rešenja.

Elektrane Kosovo A i Kosovo B su stare i jako zagađujuće, ali država tek treba da izradi održivu dugoročnu energetsku budućnost. Fotografija: Atde Mula / K2.0.

Šta onda sa dugoročnim rešenjima?

Kosovska Vlada planira eliminisati problem snabdevanja električnom energijom izgradnjom nove elektrane Kosova e Re, te izvršiti remont elektrane Kosovo B, koja je izgrađena osamdesetih godina prošlog veka. Cilj elektrane Kosova e Re jeste da zameni proizvodnju električne energije fabrike Kosovo A iz šezdesetih godina, koja je, kako bi se pomoglo u ispunjavanju evropskih standarda, trebalo da bude zatvorena ove godine – kako alternativa nije dostupna, ovo se ipak neće desiti.

Kosovske vlasti raspravljaju o izgradnji nove termoelektrane Kosova e Re blizu postojeće elektrane Kosovo B više od deset godina i imaju načelnu podršku Svetske banke, uprkos navedenoj politici ove institucije da će u posebnim okolnostima podržati samo nove projekte vezane za industriju uglja. Ove godine Ministarstvo ekonomskog razvoja objavilo je da je u fazi završavanja priprema za otvaranje nove fabrike, iako ostaje nejasno kada će izgradnja otpočeti.

U međuvremenu, mnoge organizacije i grupe za održivi razvoj pod okriljem KOSID-a – Konzorcija civilnog društva za održivi razvoj Kosova – su se suprotstavile novoj elektrani, naglašavajući negativne efekte elektrana koje rade na ugalj po zdravlje građana i životnu sredinu. Oni tvrde da bi pažnju trebalo umesto toga fokusirati na razvoj alternativnih energetskih rešenja i investirati mnogo više vremena, napora i istraživanja na potencijalni razvoj obnovljivih izvora energije.

Znači ovo nije poslednje što ćemo čuti o problemima energetike na Kosovu?

Ne — ovo će biti bitno pitanje za Kosovo u doglednoj budućnosti sa kojim država, na ovaj ili onaj način, treba da se suoči. K

Naslovna fotografija: Atdhe Mulla / K2.0.