Imajući u vidu osetnu podršku koju Joe Biden odavno pruža Kosovu, većina kosovskih Albanaca svesrdno je proslavila njegovu pobedu na predsedničkim izborima 2020. godine — očekujući da će on povećati pritisak na Srbiju i pružiti veću podršku kosovskoj suverenosti i integraciji u međunarodne organizacije. Ova očekivanja razbijena su u paramparčad.

Američki zvaničnici na Kosovu, ali i oni u regionu, izazvali su gnev tako što su hvalili Vladu Srbije i veselo pozirali sa zvaničnicima umešanim u ugnjetavanje Albanaca na Kosovu u Miloševićevo vreme. Istovremeno, oni od kosovske vlade zahtevaju da prihvati dogovor sa Beogradom, a kojim se kompromituje unutrašnji suverenitet Kosova.

Ovo stanje je dostiglo vrhunac krajem januara, kada je američki specijalni izaslanik za Zapadni Balkan, Gabriel Escobar, frustriran zbog stava kosovske vlade prema Zajednici srpskih opština (ZSO), izjavio da neće dozvoliti da “jedna osoba i jedna stranka” budu prepreka implementaciji ovog sporazuma, obećavajući da “mi ćemo to uraditi i ja ću pronaći partnere za to”.

Pretnja je bila nedvosmislena. Kosovska vlada mora da radi onako kako SAD kaže ili će se, u suprotnom, suočiti sa subverzijom. Ovakvo ponašanje je, u svakom mogućem smislu i po svim merilima, bilo sasvim neučtivo kao način da se govori o izabranoj vlasti vašeg saveznika.

I dalje nije jasno zašto je ZSO sama po sebi od tolikog značaja; kosovski ustav nudi srpskoj zajednici visoki stepen prava u pogledu jezika, obrazovanja i političke zastupljenosti. U stvari, povlastice navedene u ustavu — koji je i sam u velikoj meri sačinjen po meri SAD i EU — naizgled su šire od zakonskih normi koje štite bilo koju drugu manjinu u Evropi. Odlučnost da se ZSO sprovede u delo pošto-poto ne proističe, dakle, iz principijelnog stava da se jednoj manjini prirede prava koja trenutno ne uživa.

Stav SAD se čini još nepravednijim i kratkovidijim kada shvatimo da je Srbija, otkako je Vučićeva Srpska napredna stranka došla na vlast 2012, postala autoritarnija, da u njoj sloboda štampe trpi ograničenja, da je ojačala veze sa Rusijom, dok istovremeno podstiče nemire u zemljama regiona.

Kosovo se sada suočava sa ogromnom dilemom kada su u pitanju stavovi SAD. Američka podrška je bila od presudnog značaja u proteklih 25 godina — vojnu intervenciju 1999. i proglašenje nezavisnosti 2008. ne bi bilo moguće sprovesti u delo bez američke podrške. Prema tome, na Kosovu vlada sasvim opravdano oklevanje da se ne ugrozi ovakav odnos — zaista bi bilo suludo da odbacite zahteve svog glavnog dobročinitelja i sponzora (i najmoćnije države na svetu).

Ipak, moraju da postoje i crvene linije — popuštanje pred američkim zahtevima radi sprovođenja dogovora koji će suštinski da ugrozi kosovski suverenitet moralo bi da spada u tu kategoriju. Na kraju krajeva, saradnja sa SAD ima smisla samo ako se na taj način jača kosovski status na međunarodnom planu. Da li su kosovski Albanci podneli žrtvu i borili se kako bi Kosovo naposletku postalo ponizni prosjak Amerikanaca?

Borba protiv nazadovanja

SAD već skoro jednu deceniju šalje jasnu poruku: da želi da ovaj region bude “stabilan”. Stoga je Bosna postala zamrznuti entitet u kom vlada hladan mir, a Kosovo je postalo fantomska država — delimično priznata, nesposobna da se pridruži Evropskoj uniji, Ujedinjenim nacijama i NATO, ali ipak “stabilna” država. Kada je reč o Srbiji, Zapad je uložio napore da je približi sebi, priređujući joj pritom niz ustupaka. Ovi ustupci su podrazumevali gledanje kroz prste na urušavanje medijskih sloboda i demokratije u Srbiji, kao i tolerisanje sve češćeg delovanja Srbije u svojstvu destabilišućeg faktora u Bosni i na Kosovu.

Stavljanje stabilnosti u prvi plan (od strane SAD) prihvatile su uzastopne kosovske vlade koje su popuštale pred američkim pritiscima, što je dovelo do toga da su državnici morali da potpišu niz izuzetno nepopularnih sporazuma kojima je unazađen kosovski suverenitet, poput sporazuma o ZSO, sporazuma o graničnoj demarkaciji sa Crnom Gorom i osnivanjem Specijalizovanih veća Kosova u Hagu. To je bila strategija da se pridobije naklonost SAD — Hashima Thaçija su 2010. proglasili za “kosovskog Georgea Washingtona” — a zauzvrat je njegovoj vlasti prećutno dozvoljeno da učestvuje u rasprostranjenoj korupciji. Kosovo je tako ostavljeno da čami bez napretka u međunarodnoj areni, dok je, istovremeno, postajalo arhetipski primer zarobljene države.

Narod na Kosovu ovakvo stanje nije mogao da toleriše. Godine 2016. mnogi su već odustali od svega i prosto napustili zemlju, ali oni koji su ostali glasali su protiv korumpirane, popustljive elite na vlasti, pa otuda i nagli rast popularnosti Samoopredeljenja. Njihov izborni uspeh 2019. otežao je sprovođenje stabilokratije, jer su stranka i njeni simpatizeri težili da ostvare napredak, a ne da prodube stagnaciju. Otuda se sada nalazimo u ćorsokaku zbog ZSO.

Sasvim očekivano, mnogi pripadnici stare elite — koji su imali koristi od zauzimanja servilnog stava prema SAD — sada grde vladu jer se usprotivila Americi. Dok su bili na vlasti, sa Kosova su se ljudi masovno selili, Kosovo je patilo od hronične korupcije i međunarodne stagnacije. Kao takav, nema mnogo smisla argument da bi Kosovo ponovo trebalo da učini ono što mu SAD narede.

Šta realno može da se uradi?

U moru apela da je “došlo vreme” da se sada potpiše sporazum, bilo kakav sporazum, sa Srbijom, kosovska vlada bi ipak trebalo da zauzme strpljiv stav zasnovan na sopstvenim vrednostima. Aktuelni pregovori se održavaju u burno doba za svetsku politiku, i to ne samo zbog rata u Ukrajini.

SAD moraju ubrzanim tempom da prilagođavaju svoju spoljnu politiku, imajući u vidu da je postalo vrlo jasno da je opstanak demokratije doveden u pitanje; zato će se zasigurno nametnuti novi spoljnopolitički prioriteti, a koji podrazumevaju veću podršku onima koji stoje rame uz rame sa demokratijom i vladavinom prava, posebno u regionima nalik Balkanu, gde su ove civilizacijske tekovine u neposrednoj opasnosti od agresivnih autoritaraca. U tom smislu, ima razloga da verujemo da će zdrav razum preovladati i da će SAD zauzeti novi stav prema odnosima Kosova i Srbije, posebno kada imamo u vidu da se ova druga zemlja svrstava uz Moskvu.

Pretnja oličena u Srbiji nije umišljena; dokazi da aktuelna srpska vlada poštuje vrednosti koje su bliske Vladimiru Putinu potencirani su u napisima međunarodnih organizacija i ljudskopravaških grupa u Srbiji. Ukratko, spoljna politika Vlade Srbije nije kompatibilna sa demokratskim vrednostima i samim principom suverene ravnopravnosti, pa je kao takva pretnja miru u Evropi. To će postati još jasnije u predstojećim godinama, jer će se Vučićevi pokušaji da održi tesne odnose sa Zapadom i Moskvom pre ili kasnije ogoliti.

Baš kao što je to Milošević činio krajem osamdesetih godina, Vučić je širom regiona posadio nacionalističke snage koje će teško obuzdati. Dok se njegovi podanici na Kosovu, u Bosni i u Crnoj Gori zalažu za nasilno izazivanje nestabilnosti, njihovi postupci će ogoliti pretnju oličenu u onima koji su odlučni da zapale baklju “Velike Srbije”. Umirujući Srbiju i ugađajući joj, aktuelna politika SAD je predodređena, najkraće rečeno, da uskoro izgubi kredibilitet.

Na kratke staze, Kosovo mora da pokaže da je posvećeno liberalnim vrednostima tako što će jačati demokratske i pravosudne institucije, promovisati slobodu medija, boriti se protiv korupcije, starati se za manjinska prava i čuvati dobrosusedske odnose. Treba uložiti još više napora u unapređenje odnosa sa drugim moćnim državama čija bi podrška mogla da nadomesti kratkoročni izostanak pomoći iz Vašingtona.

Sem toga, Kosovo treba da uradi isto ono što rade druge male zemlje nalik Kosovu: da se usredsredi na svoju meku moć. Međunarodno priznate ličnosti poput Due Lipe, Majlinde Kelmendi i Jetona Neziraja verovatno su više učinile za jačanje međunarodne pozicije Kosova od stotina beskorisnih sastanaka sa zvaničnicima EU u Briselu. Kosovo može i treba više da se angažuje i iskoristi uspeh svojih sportista, pisaca, umetnika, preduzetnika — kao i da upregne moć velike albanske dijaspore — i tako sebe etablira kao punopravnog člana međunarodne zajednice.

Na kraju krajeva, u zaglušujućoj galami o “kompromisima” i apelima da se “poštuje Vašington”, od presudne je važnosti da se prisetimo da će kosovski Albanci uvek živeti na Kosovu, dok je trenutna politika američke administracije sama po sebi prolazna. Bilo bi suludo popustiti pred sadašnjim zahtevima koji nam pričinjavaju dugoročnu štetu; bolje je sačekati da se ovi zahtevi povuku.

U svakom slučaju, ko se još seća Richarda Grenella?

Naslovnica: Besnik Bajrami / K2.0.

Sadržaj ovog članka je isključiva odgovornost K2.0. Stavovi izneseni u njemu lični su stavovi autora/ice te nužno ne odražavaju stavove K2.0.

Zanima vas kako se naš novinarski rad finansira? Saznajte više ovdje.