“I okrenuo se ka meni i rekao, ‘Generale Klark, mi znamo kako da se ophodimo prema ovim ubicama, silovateljima, ovim kriminalcima’. Rekao je, ‘I ranije smo ovo radili’. Rekao sam, ‘Kada to?’ On je rekao, ‘U Drenici 1946.’ A ja sam rekao, ‘Šta ste uradili?’ Rekao je, ‘Pobili smo ih’. Rekao je, ‘Sve smo ih pobili’.”

– Svedočanstvo generala NATO, Wesleya Clarka (Veslija Klarka) 15. decembra 2003. o razgovorima koji je vodio sa Slobodanom Miloševićem oktobra 1998.

U protekle dve i po decenije, Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju (MKSJ) imao je pune ruke posla sa “velikim zverkama” kao što su Slobodan Milošević, Radovan Karadžić i Vojislav Šešelj, dok je istovremeno proiveo dosta kontroverzi suđenjima i izrečenim presudama. Nakon 24 godine rada, optužnice za 161 pojedinca 90 presuda, Tribunal se sada nalazi pred zatvaranjem.

U poslednjoj godini svog postojanja, i u svom poslednjem slučaju, Tribunal je sam po sebi postao “mesto zločina” kada se zapovjednik Glavnog stožera Hrvatskog vijeća obrane (HVO)  i ratni zločinac Slobodan Praljak preminuo po ispijanju otrova u sudnici, nekoliko sekundi nakon što mu je presuda izrečena. “Praljak nije zločinac. Odbacujem vašu presudu”, bile su njegove zadnje reči na Sudu.

Kako bismo se pozabavili učinkom rada MKSJ i razumeli strukturu onoga što je počelo kao privremeni tribunal, a završilo se kao “mesto zločina”, moramo da se vratimo na njegove začetke, tamo gde je sve počelo.

Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija preko Rezolucije 827 zvanično je ustanovio MKSJ u maju 1993. Tribunal je postao prvi sud za ratne zločine koji su osnovale UN, kao i prvi međunarodni tribunal za ratne zločine otkako su tribunali u Tokiju i Nirnbergu formirani posle Drugog svetskog rata. Otada je u ovom sudu bilo 10.800 dana suđenja i saslušano je 4.600 svedoka.

Osnivanje MKSJ je rezultat brutalnih sukoba koji su nastali i desili se širom bivših jugoslovenskih država osamdesetih i devedesetih godina, dok su Istočna Evropa i Sovjetski Savez bili svedoci pada komunističkih sistema i oživljavanja nacionalizma.

“Bivša Jugoslavija” se odnosi na teritoriju koja je, do proglašenja nezavisnosti Slovenije i Hrvatske 25. juna 1991, bila poznata kao Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija (SFRJ) i obuhvatala šest republika: Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, Makedoniju, Crnu Goru, Srbiju (sa regionima Kosovo i Vojvodina) i Sloveniju.

Prema svom statutu, MKSJ je bio ovlašćen da procesuira osobe odgovorne za zločine počinjene na teritoriji “bivše Jugoslavije” od januara 1991. naovamo; njegova nadležnost se odnosila samo na pojedince, a nikada na političke partije ili vojne jedinice, kao ni na bilo koji drugi pravni subjekat.

Zločini koji su procesuirani potpadaju pod četiri kategorije: teške povrede Ženevskih konvencija od 1949, kršenje zakona i običaja ratovanja, genocid i zločine protiv čovečnosti.

Kao tribunal, ovaj sud je imao istovremenu nadležnost za teške povrede međunarodnog humanitarnog prava koje su počinjene u državama nastalim na tlu Jugoslavije, a pored nadležnosti sudova u ovim zemljama. Međutim, MKSJ je oduvek uspevao da u svakoj fazi suđenja dobije primat i preuzme istrage i postupke koji se vode u ovim državama, pa je tako i svoje slučajeve upućivao državnim vlastima.

Kako je MKSJ inicijalno uspostavljen kao privremeni tribunal, kada je 2003. radio pod punim kapacitetom, pojavila se potreba za drugačijom strategijom. Sudije tribunala sastavile su plan koji je kasnije postao poznat kao “strategija završetka”, čija je svrha bila da obezbedi da MKSJ “uspešno” ispuni svoju misiju. Ono što je označeno kao “uspešno” značilo je puko dovršavanje posla na pravovremen način i u koordinaciji sa pravnim sistemima bivših jugoslovenskih republika.

Plan je dobio podršku Saveta bezbednosti UN preko rezolucija 1503 i 1534, gde je predviđeno završavanje istraga do kraja 2004, dovršavanje prvostepenih suđenja do kraja 2008. i završetak celog rada do 2010. Ipak, zakasnela hapšenja nekih begunaca, složenost slučaja i izostanak saradnje određenih država učinili su nemogućim da sud ispuni svoje zadate rokove, dok se samo završetak istraga kao proces završio.

Prvi na sudu

Prva optužnica je podignuta 7. novembra 1994. protiv Dragana Nikolića, komandanta jednog od logora u Bosni i Hercegovini. Optužen je za zločine počinjene nad nesrpskim civilima. Tribunal je nastavio da traga za osumnjičenima do jula 2011, kada je hapšenje Gorana Hadžića označilo kraj potrage za beguncima, u kom trenutku je 161 osoba bila optužene.

Potraga za “krupnim zverkama” počela je nedugo po osnivanju tribunala. Petnaestog novembra 1995. političke lider Republike Srpke i glavnokomandujući Vojskom Republike Srpske, Radovan Karadžić i Ratko Mladić, optuženi su za genocid u Srebrenici. Duže od deceniju posle podizanja optužnice protiv Karadžića, jula 2008., on je premešten u pritvor tribunala, a nakon čega mu je suđeno za genocid i raznovrsne ratne zločine počinjene nad nesrbima u Bosni i Hercegovini. Dvadeset tri godine posle optužnice i osam godina nakon hapšenja, Karadžić je konačno osuđen na 40 godina zatvora marta 2016, što se desilo nakon utvrđivanja da je odgovoran i kriv za većinu tačaka iz optužnice.

Radovan Karadžić. Foto MKSJ.

Nakon hapšenja Karadžića, Ratko Mladić je maja 2011. konačno uhvaćen posle 16 godina izbegavanja pravde. Mladić je, takođe, optužen za genocid i razne zločine počinjene u Srebrenici, za opsadu Sarajeva i druge događaje u opštinama širom Bosne i Hercegovine. Na kraju je osuđen na doživotnu robiju, novembra 2017, za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.

Tvrdi se da se najveći iskorak za MKSJ desio 24. maja 1999, kada je podignuta optužnica protiv Slobodana Miloševića, prvi lider jedne države protiv koga je optužnicu podigao međunarodni sud. Milošević se tada nije predao i nije bio uhapšen, već se to desilo posle promena na političkoj sceni u Srbiji, nakon predsedničkih izbora septembra 2000., i masovnih protesta oktobra 2000. koji su doveli do njegovog svrgavanja sa vlasti.

Usled insistiranja MKSJ da nove vlasti u Beogradu treba da izruče Miloševića da bi mu bilo suđeno, 2001. godine — dve godine nakon podizanja optužnice — srpski premijer Zoran Đinđić ovlastio je njegovo premeštanje u Hag. Ipak, postupak protiv Miloševića morao je da bude okončan pre izricanja presude, usled iznenadne smrti 11. marta 2006.

U međuvremenu, avgusta 2001, tribunal je doneo prvu presudu za genocid. Presuda je donesena protiv oficira Vojske Republike Srpske Radislava Krstića koji je osuđen za učešće u masakru u Srebrenici; naredne presude su potvrdile da se u Srebrenici zaista desio genocid.

Trebalo je da prođe 13 godina, pa da sud donese prvu presudu o doživotnoj robiji. Žalbeno veće je novembra 2006. proglasilo Stanislava Galića, komandanta Sarajevsko-romanijskog korpusa Vojske Republike Srpske, koji je tokom jednog dijela rata bio odgovoran za držanje Sarajeva pod opsadom, krivim za organizovanje kampanje terora nad građanima glavnog grad BiH od 1992. do 1994.

Druga doživotna kazna određena je jula 2009. za Milana Lukića, lidera jedinice Osvetnici koja je bila uz Vojsku i Policiju Republike Srpske, za ubistvo više od 130 civila u Višegradu 1992. Ubrzo posle slučaja Lukić, aprila iste godine, treća presuda na doživotnu robiju doneta je u slučaju Zdravka Tolimira, bivšeg pomoćnika komandanta i šefa obaveštajne i bezbednosne službe generalštaba VRS. Tolimir je osuđen za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine počinjene 1995. u Srebrenici i Žepi.

U poslednjim godinama tribunala održana su neka od najvećih suđenja. Slučaj Popović i drugi, što je poznato kao najveće suđenje MKSJ, završen je januara 2015, gde je petoro od sedmoro visokopozicioniranih vojnih i policijskih zvaničnika Vojske Republike Srpske osuđeno po žalbi za genocid i druge zločine počinjene 1995. u Srebrenici i Žepi,

Poslednja suđenja održana u MKSJ privedena su kraju 29. novembra 2017, kada je suđeno Prliću i drugima, kada je vođen slučaj protiv Jadranka Prlića, Bruna Stojića, Slobodana Praljka, Milivoja Petkovića, Valentina Ćorića i Berislava Pusića; tribunal je izrekao presudu kojom se potvrđuje presuda Pretresnog veća koje je Prlića osudilo na 25 godina zatvora, Stojića, Praljka i Petkovića na po 20 godina, Ćorića i Pusića na 16 i 10 godina zatvora. Optuženi su osuđeni za zločine protiv čovečnosti, kršenje zakona i običaja ratovanja i teške povrede Ženevskih konvencija.

Kosovski slučajevi

Tek je juna 1999. Kosovo zadobilo interesovanje MKSJ i postalo deo rada ovog suda. UN, kao i Francuska, Kanada, UK i Švajcarska, potpisali su sporazume kako bi ponudili privremenu i hitnu stručnu pomoć u istragama koje je pro bono sprovodila kancelarija tužioca na Kosovu.

Iako je Slobodan Milošević takođe optužen za zločine počinjene u Hrvatskoj i Bosni, samo za Kosovo je već imao dugačak spisak optužnica. Optužnice protiv njega su obuhvatale deportaciju oko 800.000 civila kosovskih Albanaca i ubistvo hiljada civila kosovskih Albanaca — muškaraca, žena i dece — što se dogodilo na raširen ili sistematičan način širom Kosova. Štaviše, seksualni napadi koje su sprovele snage SRJ i Srbije nad kosovskim Albancima, posebno ženama, činili su veliki deo optužnice.

Slobodan Milošević. Foto MKSJ.

Pored promena koje neposredno utiču na živote ljudi, Miloševiću se stavlja na teret da je vodio sistematsku kampanju uništavanja imovine u vlasništvu civila kosovskih Albanaca, a što je ostvareno rasprostranjenim granatiranjem gradova i sela, kao i paljenjem i uništavanjem imovine, uključujući kuće, farme, biznise, kulturne spomenike i verske objekte. Kao rezultat ovih orkestriranih akcija, sela, gradovi i čitavi regioni su postali nepodesni za život kosovskih Albanaca. Kada je preminuo marta 2006, Pretresno veće je odmah prekinulo ovaj postupak, pa je tako jedan od najvažnijih slučajeva MKSJ ostao bez presude.

Prva presuda za ratne zločine počinjene tokom rata na Kosovu podignuta je novembra 2005. protiv Fatmira Limaja (Ljimaja), Isaka Musliua i Haradina Bale (Balje) koji su bili članovi Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Njima su se na teret stavljali zločini počinjeni 1998. u logoru u Lapušniku, na Kosovu. Fatmir Ljimaj i Isak Musliu su proglašeni nevinima, dok je Haradin Balja osuđen na 13 godina zatvora; oslobodili su ga pre isteka kazne, 2012. godine.

Iste godine kada je slučaj Ljimaj i drugi priveden kraju, podignuta je optužnica protiv troje drugih članova OVK na Kosovu. Inicijalna optužnica protiv Ramuša Haradinaja, Idriza Baljaja i Lahija Brahimaja (Ljahija Brahimaja) potvrđena je 4. marta 2005, a obznanjena za javnost šest dana kasnije. Oni su optuženi za progon, okrutni tretman, ubistvo i silovanje, iako je tek januara 2007. kancelarija tužioca konačno podnela izmenjenu optužnicu, a usled grešaka u originalnom podnesku.

Suđenje Haradinaju i drugima prvi put je završeno 2008, kada je Brahimaj osuđen, dok su Haradinaj i Baljaj proglašeni nevinima i oslobođeni; delimično ponovljeno suđenje naloženo je 2010, nakon čega su sva trojica oslobođena optužbi 2012.

Godine 2006. podneta je operativna optužnica u slučaju Šainović i drugi, kojom su obuhvaćeni Nikola Šainović, Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević, Sreten Lukić i Milan Milutinović. Optuženima se stavlja na teret da su učestvovali u udruženom zločinačkom poduhvatu s ciljem promene etničke ravnoteže na Kosovu i obezbeđivanje buduće kontrole srpskih vlasti nad ovom teritorijom. Kao što se izričito navodi u optužnici, plan je trebalo da se izvrši zločinačkim sredstvima, uključujući deportacije, ubistva, prisilna premeštanja i progon kosovskih Albanaca. Krajem suđenja 2014, izrečene su kazne: 18 godina zatvora za Šainovića, 22 godine za Pavkovića, 20 godina za Lukića, 15 godina za Ojdanića i 14 godina za Lazarevića, dok je Milutinović oslobođen.

Na kraju, Vlastimir Đorđević — koji je bio pomoćni ministar srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) i šef Resora javne bezbednosti (RJB) u MUP-u i odgovoran za sve jedinice i osoblje RJB-a u Srbiji — optužen je 2008. za deportaciju, druga nečovečna delovanja (prisilno premeštanje stanovništva), ubistvo i progon na političkim, rasnim i verskim osnovama, kao i ubijanje kao deo kršenja zakona i običaja ratovanja. Osuđen je po svim tačkama optužnice 2014. i osuđen na 18 godina zatvora.

Šta dalje

Kako tribunal bude zatvarao svoja vrata 31. decembra, pažnja će se usmeravati na Mehanizam za međunarodne krivične sudove (MMKS).

Savet bezbednosti UN je osnovao MMKS kao “privremenu strukturu” decembra 2010. da bi se održalo nasleđe MKSJ i Međunarodnog krivičnog suda za Ruandu (MKSR). Ovaj menahizam je počeo da radi jula 2013. u Hagu, preuzimajući niz funkcija MKSJ, a pošto se rad MKSJ sada privodi kraju, ovaj drugi će nastaviti da se bavi ponovnim suđenjima i žalbama.

Kao mehanizam, on neće preuzimati nove slučajeve, već će preuzeti dovršavanje posla u vezi sa žalbama koje su nedovršene, kao što je Karadžićeva žalba. Ovaj mehanizam će voditi i ponovljeno suđenje Stanišiću i Simatoviću, bivšim zvaničnicima iz Srbije zaduženim za bezbednost koji su optuženi da su saizvršioci u udruženom zločinačkom poduhvatu s ciljem prisilnog i trajnog uklanjanja nesrba iz velikih područja Hrvatske i Bosne i Hercegovine.

Prema mišljenju pravnika, osnivanje MMKS nije bilo potrebno. Bivši sudija MKSJ, Wolfgang Schomburg (Volfgang Šomburg), bio je jedan od najglasnijih koji je govorio da je MKSJ mogao postepeno smanjivati svoje radno opterećenje i tako sam završiti svoj posao. On smatra da je zatvaranje MKSJ preuranjeno i rezultat političkog delovanja.

Zatvaranje MKSJ se podudara sa otvaranjem Specijalizovanih veća Kosova, pa tako u ovom trenutku može da bude pomalo nejasno gde se mandat jednog suda završava, a drugog počinje.

Osvrćući se na nasleđe tribunala, pored optužnica koje su podignuta i izrečenih presuda, bilo je dosta kontroverzi koje su kružile oko MKSJ i njegovih presuda. U Srbiji su 2012. mnogi bili besni nakon oslobađanja osuđenih hrvatskih generala Ante Gotovine i Mladena Markača u MKSJ, a na osnovu žalbe podnesene dok su služili zatvorske kazne od 24 i 18 godina. Srpski general Momčilo Perišić, koji je služio kaznu od 27 godina zatvora za zločine protiv čovečnosti, oslobođen je na osnovu žalbe, zbog čega su čak i neki advokati u Hagu bili zaprepašćeni internim protivurečnostima koje je presuda sadržala. I u Hrvatskoj su mnogi bili uvređeni prošle godine kada je bivši zamenik premijera Srbije Vojislav Šešelj oslobođen, dok je presuda čak označena kao “sramotna” od strane hrvatskog premijera Tihomira Oreškovića.

Tribunal se suočio sa poteškoćama kada je reč o prihvatanju njegovih nadležnosti još od samog početka, gde su raznorazne studije sprovođene godinama, a u kojima se videlo da nijedna bivša jugoslovenska država nije olako shvatala podizanje optužnice protiv svojih lidera. Procenjuje se da je Srbija imala najveće probleme kada je reč o saradnji sa MKSJ, dok je Kosovo držalo vrlo pozitivan pristup i stav prema tribunalu sve dok nije podignuta prva optužnica protiv nacionalnih “heroja” sa Kosova.

Tribunal je ostvario značajne uspehe, posebno kada je reč o bavljenju žrtvama. Kako su godine prolazile, MKSJ je imao više od 4.600 svedoka u svojim prostorijama i razmatrao više od 2,5 miliona dokumenata. Mnoge žrtve koje su imale priliku da svedoče na sudu, imale su priliku ne samo da se njihov glas čuje, već i da dobiju priznanje za bol koja im je naneta i iskustva koja su doživele. To je više od bilo čega što su drugi sudovi učinili za žrtve jugoslovenskih sukoba.

Eric Stover (Erik Stover), direktor fakulteta Centar za ljudska prava i vanredni profesor na Univerzitetu Kalifornije (Berkli), anketirao je žrtve ratnih zločina koje su svedočile na suđenjima MKSJ i njegov zaključak je da su žrtve, više od bilo čega drugog, izvukle zadovoljstvo u suočavanju sa počiniocima poniženim u sudnici; daleko im je manje bilo stalo do kazni koje su kasnije izrečene.

MKSJ je u mnogim slučajevima, prema tome, dostigao prekretnicu kada je reč o davanju prilike žrtvama da progovore, ali je razumljivo da je samo nekoliko izabranih imalo šansu da se nađe pred sudom, a usled količine slučajeva kojima je MKSJ rukovodio.

MKSJ je dostigao razne druge prekretnice, kao što je ustanovljavanje činjenica, činjenje da se određeni lideri dovedu pred lice pravde i razvoj međunarodnog prava.

Međutim, ovaj sud je propustio priliku da uspešno prenese svoje nasleđe i iskustvo na pravosuđa u ovim državama. Ipak, nije prekasno da državna pravosuđa, poput onog na Kosovu, nauče lekcije od nekih elemenata prakse MKSJ kada je reč o radu sa žrtvama.

Poslednja je prilika da kosovski sudovi nauče iz dobrih praksi kako budu nastavili da se bave slučajevima zločina i kako budu sudili u istima. Jer, iako je mandat MKSJ završen, potraga za pravdom nije gotova.

Feature image: Majlinda Hoxha / K2.0.