NVO Centar za demokratiju i pomirenje u jugoistočnoj Evropi (CDRSSE), sa sedištem u Solunu,  1999. godine pokrenuo je svoj najvažniji projekat, pod naslovom „Zajednički projekat za nastavu istorije” (Joint History Project) da bi nastavnicima istorije na Balkanu ponudili gradivo sa sadržajima o istim zbivanjima sa mnogostrukih gledišta. CDRSEE je angažovao istoričare iz celog regiona i projekat je kao rezultat imao šest čitanki koje počinju sa sredovekovnom istorijom Balkana i dosežu do današnjice.

Tokom pripremanja ovih čitanki, Centar je održavao prisne radne odnose sa svim ministarstvima obrazovanja zemalja regiona i uživao podršku svega dvadeset i pet međunarodnih darovalaca, uključujući EU. Svih šest čitanki je bilo prevedeno s izvornog engleskog na deset jezika (devet balkanskih i na japanski) i promovisano u mnogim glavnim gradovima regiona, uključujući i Prištinu u 2018.

CDRSEE se u svojim čitankama, nastalim iz „Zajedničkog projekta za nastavu istorije” o istoriji Balkana, trudila da, pored ponovnog razmatranja etnocentričke nastave istorije, takođe podstakne kritičko mišljenje i raspravu, promakne raznolikost i oda priznanje kako zajedničkim patnjama, tako i zajedničkim dostignućima balkanskih naroda. 

U proteklih nekoliko sedmica objavio sam seriju članaka za K2.0, sa ciljem da se utvrdi mera do koje je postignut ovaj izvrstan cilj CDRSEE-a. Ovaj niz članaka je pod objektivom imao način na koji su Albanci predstavljeni u pet čitanki nastalih u ovom projektu,  potom način na koji su prikazana istorijska zbivanja od važnosti za Albance, kao i važna zbivanja koja nisu uopšte prikazana, takođe da razmotri kako je trebalo da budu predstavljena.

Sažetak glavnih kritika

Prva čitanka, „Osmansko carstvo”, mada osim okršaja, teži i obuhvatanju suživota podređenog osmanskim vladarima radi ličnih ili kolektivnih privilegija, uopšte ne prikazuje ni pobune, ni saradnju Albanaca s Osmanskim carstvom tokom pet vekova njegove vladavine u prostorima nastanjenim Albancima. Takođe, nigde ne spominje ni političke ciljeve Albanaca, čak ni njihove političke struje pod Osmanskim carstvom. Treba dodati da u čitavoj čitanci nije predstavljen nijedan zločin osmanskih snaga nad Albancima i, što je najgore, Albanci su portretirani kao plaćenici, pljačkaši, zelenaši, ljudi koji preziru žene, neobrazovani, itd.

Druga čitanka, „Nacije i države u jugoistočnoj Evropi”, što se tiče odnosa Albanaca s Osmanskim carstvom nekako donosi samo neke trenutke saradnje, ali ni oni nisu pravilno odraženi. Mada sastavljači čitanke tvrde da je jedan od njihovih ciljeva predstavljanje negodovanja prema raznim carskim režimima, oni ne donose nijednu pobunu Albanaca tokom zadnja tri veka vladavine Osmanskog carstva. 

Autori nigde ne ističu da je stremljenje Albanaca u to vreme bila država koja bi obuhvatila sve njima nastanjene prostore, dok je dostignuće bilo jedna država manja od polovine prostora nastanjenih Albancima. Ni političke struje Albanacа iz ovog perioda nisu nigde spomenute. S jedne strane, bilo je “muslimanskih tradicionalista” koji su bili dominantni na Kosovu, a s druge “autonomaških intelektualaca” koji su dominirali u Albaniji. Isto nedostaju i podaci o masovnom proterivanju Albanaca sa teritorija Sandžaka i Niša, između 1877. i 1878. godine, od strane Srbije, i oni o iseljavanju Srba sa Kosova u Srbiju, u razdoblju između 1878. i 1912. godine.

Treća čitanka, „Balkanski ratovi”, uopšte ne prikazuje najvažniji događaj za Albance, koji se zbio na pragu balkanskih ratova – pobunu 1912. godine protiv Osmanskog carstva, a ni saradnju nekolicine albanskih vođa pobunjenika sa srpskim predstavnicima u Prištini 1912. Čitanka donosi nekoliko fragmenata iz albanskih novina izdatih van zemlje, koji pomažu shvatanju različitih gledišta unutar albanskog društva u vreme balkanskih ratova, ali ni oni nisu dovoljni. Nigde se ne objašnjava da su Albanci u to vreme bili podeljeni: na jednoj strani je većina predstavnika gradova, begova i aga, koji su se protivili autonomiji, a na drugoj su pobunjenici kojima je cilj bila autonomija, ali su bili nesložni zbog toga što su neki od njih hteli održati veze s Osmanskim carstvom.

Deo koji tretira vojsku i civile raznih narodnosti tokom balkanskih ratova prikazuje samo srpsko gledište. Uopšte nema zločina srpskih i crnogorskih snaga nad albanskim civilima i čak se putem nekoliko primera kod čitaoca stvara utisak da su one bile veoma korektne prema civilima. Mada ima pasusa o spaljivanju sela i egzodusu ljudi, kao i podataka o nastradalim i žrtvama svih zemalja tokom balkanskih ratova, nema ničega o Albancima. 

Štaviše, ova čitanka Albance portretira negativno – Albanci se okrivljuju jer se kaže da su oni bili obmanuti od Srba, plaćeni od Grka, da su dezertirali i predali se. Istine radi, treba reći da je u drugom izdanju čitanke iz 2012. godine bilo nekoliko dopuna, ali ne kako i koliko treba i, štaviše, samo u verziji na albanskom, a ne na engleskom i na jezicima regiona.

Četvrta čitanka, „Drugi svetski rat”, ne sadrži nijedan podatak o Kosovu ili o Albancima van teritorije Albanije, odnosno u Jugoslaviji.

Peta čitanka, „Hladni rat (1944–1990)”, nigde ne spominje vojnu upravu, osuđivanje i streljanje albanskih protivnika jugoslovenskog režima, nasilje nad albanskim civilnim stanovništvom i njegovo zastrašivanje, sekvestraciju desetine hiljada hektara zemlje, od čega je polovina dodeljena uglavnom srpskim i crnogorskim kolonistima, ni proterivanje desetina hiljada Albanaca iz Jugoslavije u Tursku. Ne ističe se nigde da je, nakon Drugog svetskog rata, na Kosovu delovala na jednoj strani legalna struja, kao deo institucija jugoslovenskog sistema, a na drugoj struja koja je bila organizovana u ilegalnim organizacijama i koja se protivila jugoslovenskom režimu. Njihovi različiti ciljevi nigde se ne spominju. 

Što se tiče protesta kosovskih Albanaca sa ciljem proširenja autonomije i uvođenja jednakih prava u odnosu na druge jugoslovenske narode, u čitanci se navode samo protesti iz 1968. i 1981, ali površno i u pratnji brojnih nepreciznih informacija. U ovoj čitanci nema ničega što se tiče napredovanja Kosova pod Ustavom Jugoslavije 1974. godine, ali je prikazana industrijalizacija Kosova, mada površno.

Šesto poglavlje, „Ratovi, podele, integracija”, kod rata na Kosovu i zbivanja u vezi s njim, ne samo što se nigde ne spominje da su zločini srpskih snaga ti koji su izazvali oružane sukobe, nego se čak i kaže da je ono što je dovelo do iseljenja srpskog življa bili napadi OVK, što je potom, kao ishod, imalo dovođenje srpskih pojačanja na Kosovo, da ja zatim počelo i delovanje srpskih paravojnih jedinica te da je zbog toga albansko stanovništvo masovno izbeglo. Kaže se da je i bombardovanje NATO protiv SRJ bilo preduzeto pošto se tvrdilo da su srpske bezbednosne snage vršile etničko čišćenje nad kosovskim Albancima. Jedini masakr koji je ovde predstavljen jeste onaj u Račku, ali je i on okarakterisan kao sporan. 

Što se tiče deportacija, čitamo da se smatra da je 80% kosovskog stanovništva bilo proterano sa Kosova tokom  bombardovanja NATO, ali ne uspevamo doznati ko je ljude proterivao tokom rata. Navode se brojke ubijenih, ali se ni tu ne kaže koje su formacije vršile ubistva. Navode se podrobno materijalne štete načinjene od napada NATO, ali nema apsolutno ničega o materijalnim štetama koje su načinile srpske snage.

Rat ilustriraju dve slike šteta od bombardovanja NATO po Srbiji, kao i dve slike albanskih izbeglica u Makedoniji, od kojih jedna prikazuje oko dvadeset izbeglica sa Kosova, a druga nekoliko humanitarnih radnika koji pomažu izbeglicama koje su, kako je tu napisano, „bežale od pokolja i bombardovanja”. Dominiraju isečci komentara o „NATO agresiji i propagandi SAD”, o uzdržanosti prema Sporazumu u Rambujeu i  intervenciji NATO, kao i prizori iz koncerata protiv NATO intervencije. 

Dva najvažnija dokumenta iz 1999. godine za Kosovo — Sporazum u Rambujeu i Rezolucija 1244 UN — zastupljena su samo u člancima kojim se služi zvanična srpska politika. Štaviše, kada se govori o rezoluciji UN, autori se služe srpskim nazivom „Kosovo i Metohija” kad je reč o Kosovu. Što se tiče načina pamćenja rata, predstavljena su dva spomenika, oba podignuta u Beogradu u spomen srpskim žrtavama NATO.

Propust naših istoričara — potrebne reakcije da bi se nešto promenilo

U ovim čitankama CDRSEE-a uopšte nema mnogih veoma važnih događaja iz istorije Kosova. Sa druge strane, mnogi od događaja su prikazani veoma površno, nekorektno, netačno, jednostrano, do te mere da se ponekad dobija utisak da su delovi o Albancima bili sastavljeni od istoričara nadojenih srpskim nacionalizmom. Treba dodati na samom kraju da način na koji je istorija Kosova predstavljena u ovim publikacijama nimalo ne doprinosi misiji kojoj CDRSEE, navodno, teži, prevazilaženju žalosne baštine prošlosti i dugoročnom pomirenju balkanskih naroda, i da se način predstavljanja istorije Kosova mora hitno promeniti.

Generalna urednica ove edicije jeste profesorica Kristina Kuluri iz Atine, dok su urednici svake čitanke profesori istorije iz balkanskih država koje su učestvovale u projektu.  Iznenađuje to što, među mnogobrojnim članovima komisije za rad na ovim čitankama, sa Kosova figurira jedan jedini član u Odboru za istorijske izvore, dr Frašer Demaj sa Prištinskog instituta za istoriju. Budući da je i akademik, Demaj u svojoj biografiji objavljenoj na zvaničnoj stranici Kosovske akademije nauka i umetnosti na internetu polaže pravo na autorstvo nad nekolicinom potpoglavlja ovih čitanki. On je čak bio i među panelistima na prištinskoj promociji ovog projekta CDRSEE-a.

Doktor Demaj je nedavno izjavio da su, pored njega, i dr Jusuf Bajraktari i dr Fehmi Redžepi predstavljali Kosovo na ovom projektu, premda se njihova imena ne mogu pročitati u šest čitanki CDRSEE-a. Poput doktora Demaja, i dr Bajraktari tvrdi da je napisao neke segmente ovih čitanki u svojoj biografiji, a koju je izdala Kosovska akademija nauka i umetnosti (KANU).

Čini se da su predstavnici Kosova angažovani na ovom projektu poslali materijal o istoriji Albanaca i Kosova, ali da zatim nisu zamoljeni da se izjasne o tome šta treba uvrstiti, a šta ne, jer su istoričari iz susednih zemalja doneli tu odluku. Izgleda da je našim istoričarima bilo bitno da učestvuju. Njihovo učešće je podrazumevalo dobijanje honorara i “obogaćivanje” njihovih radnih biografija publikacijama objavljenim van Kosova (ove knjige predstavljaju njihove jedine publikacije izdate van Kosova). To znači da kod njih izostaje određen stepen profesionalnosti, ali i da imaju ozbiljan kompleks inferiornosti.

Ovakav manir prikazivanja narušava imidž Albanaca i Kosova u državama u kojima se ovi udžbenici koriste kao alternativni, i to u osnovnim i srednjim školama. Pored albanskog jezika, ovi udžbenici, izvorno napisani na engleskom, prevedeni su i koriste se u osnovnim i srednjim školama u sledećim zemljama: Turska, Grčka, Kipar, Bugarska, Rumunija, Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Srbija, Crna Gora i Severna Makedonija; razmatra se i njihova upotreba na drugim mestima, imajući u vidu da su prevedeni na japanski jezik.

Stoga, kosovske institucije moraju da reaguju na ovo krivo prikazivanje Albanaca i Kosova u ovim alternativnim udžbenicima, da iskoriste svoj uticaj i to što pre koriguju. Bilo bi dobro da se angažuje međunarodno priznati istoričar koji se bavi istorijom Albanaca i Kosova, s namerom da se tekst o Albancima i Kosovu u ovim čitankama ispravi i dopuni. Oni se, zatim, mogu prevesti i publikovati na svim balkanskim jezicima.

Ovaj niz članaka napisao je autor u okviru projekta pod nazivom “Analiza alternativnih udžbenika CDRSEE-a”, koji sprovodi organizacija ADMOVERE, uz finansijsku podršku švajcarskog Saveznog ministarstva za spoljne poslove pri Ambasadi Švajcarske u Prištini. Članci ne odražavaju nužno stavove donatora.

Naslovnica: Isečak iz knjige “Podučavanje savremene istorije jugoistočne Evrope”, u adaptaciji K2.0