Časopis | Imidž

Zemja Razočarenja

Piše - 11.07.2011

Kosovo je prošlo kroz horor u prošlosti, ali se narod još uvek bori da pronađe novi identitet i krene nared.

“Ponekad mislim da ljudi misle kako su preživeli rat i sada ne treba da brinu ni o čemu”.

TO SU SKORO prve reči koje sam čuo o Kosovu, bar od nekoga ko je zaista bio tamo. Bilo je to tokom kratkog leta od Frankfurta do Prištine marta meseca. Ja sam bio na sedištu pored prozora. U prolazu pored mene je sedeo visok i plav nemački vojnik koji je dolazio na četiri dana.

Godinama sam čitao o Kosovu. Leteo sam tamo kako bih pisao o njemu, ali sam i dalje znao vrlo malo o samoj zemlji, o stvarnom svakodnevnom životu građana Kosova.

Nemac je prvi put bio na Kosovu 1999. On je tamo tražio masovne grobnice. Deceniju nakon toga, on se vraćao u nove zadatke, vodio je konvoje, čuvao je baze i tražio je neeksplodirane ek- splozivne naprave.

“1999. godine sam mislio da je 99 odsto kriminalaca”, kazao je Nemac. Od tada se njegovo mišljenje pogoršalo. Kuće na Kosovu su namerno nezavršene, rekao mi je, bolje je da se izbegne plaćanje poreza za njih. Nakon rata, rekao je, devojčice sa sela su slane da čuvaju stoku u minskim poljima; gubitak ćerke, veruje on, nije se smatrao velikim gubitkom.

“Lepo je mesto”, rekao je Nemac, naslanjajući se na sedište, razmišljajući o tome, “Osim što ima sve one ludake”.
Ovo je priča o slici o Kosovu, ili bi trebalo da

bude u svakom slučaju. Građani Kosova su veoma osetljivi na to kako ih svet vidi, verovatno zbog ljudi kao što je ovaj Nemac. Ali, stvar je u ovome: van malog sveta stranaca i vojnika koji rade tamo, ja ne mislim da Kosovo ima dobar imidž. Nije da ljudi misle loše o mestu – oni uopšte ne misle o njemu.

Nije uvek bilo tako. Kosovo je pre dvanaest godina delovalo kao bitno mesto u svetu. Nakon genocida u Ruandi i pokolja u drugim delovima Balkana, Kosovo je delovalo kao šansa da se oživi retorika nikada više, da se u stvari deluje protiv užasa pre nego što se završe.

Kosovo je u periodu krajem 1990-ih i početkom 2000-ih imalo svetsku pažnju. Nakon NATO bombardovanja 1999, srpske snage su napustile pokrajinu. Međunarodne trupe su ušle u zemlju i obezbedile granice. Tela su nalažena u bunarima i pričane su priče o strahotama, ali je stotinama hiljada etničkih Albanaca koje su proterale srpske snage dozvoljeno da se vrate kući.

Kao rezultat toga, novinari i akademci su ušli na teritoriju – ponekad pre a ponekad u korak sa hiljadama diplomata i humanitarnih radnika. Tokom tog perioda, napisano je puno akademskih dokumenata, novinarskih članaka i knjiga o Kosovu. Michael Ignatie je napisao jednu od naj- popularnijih. Američki general Wesley Clark je napisao drugu. Određeno vreme Kosovo je bilo mala zemlja tog trenutka: najlepša devojka na kugli zemaljskoj.

A onda su se kule srušile i sve se promenilo.

NAKON 11. SEPTEMBRA 2001. ljudi koji su mislili o stvarima kao što su intervencije i izgradnja nacije i ljudska prava preselili su se u veću krizu: Avganistan, Irak. Bilo gde sa nekim ko može da nas raznese.

10 godina pre 9 septembra, užasi su bili vezivani za Ruandu i Srebrenicu. Nakon toga, to je bio sinonim za Gvantanamo i Bagram. Dakle, novinari su se preselili na istok. A sa njima i akademici. I prestale su da se pričaju priče o Kosovu.

Danas, za mnoge na Zapadu, Kosovo postoji, ako uopšte postoji, kao polu-zapamćena lekcija, primer dobre intervencije, suprotnost Iraku. Istina je malo složenija, strana i prepredena. Ali je u medijskom prostoru oblikovanom ekonomskim krizama i ratu protiv terorizma veoma teško da se probije nešto složeno.

Kada vesti o Kosovu stignu na zapad, one su obično tmurne. Izveštaj Saveta Evrope, sa svojim sablasnim navodima o trgovini organima i ratnim zločinima, bio je na naslovnim stranama. Takođe je to bio slučaj sa Arifom Ukom, državljaninom Nemačke rođenim na Kosovu koji je ubio dva američka vojnika u Frankfurtu. Ali ove priče se javljaju u malim tragovima. One se pojave, bocnu memoriju i nestanu.

Čak i među onima koji su studirali na Kosovu, koji su gledali prekretnice nakon rata – intervencija, nezavisnost, priznavanja – zemlja postoji danas manje kao mesto u stvarnom vremenu nego kolekcija priča iz prošlosti.

Ja sam bio na fakultetu 1999. Studirao sam intervencije i rezultate. Kao mladić, pročitao sam gomile posmatračkih izveštaja i priča žrtava. Ali to je najdalje što sam ja otišao. Kosovo je postalo poslovica strahota. Kao Dachau ili Mai Lai, bilo je manje stvarno mesto od stenogra je za tragediju.

Land of Disullution_001

OVE GODINE sam rešio da saznam više, da istražim život na Kosovu danas.

Poleteo sam hladne martovske noći. Napustio sam Vankuver rano u nedelju i stigao u Prištinu kasno u ponedeljak uveče. Celo putovanje je trajalo više od 30 sati i ostavilo me mutnim i razbarušenog i ranjivog na neki čudan, izmoren način.

Kada svest unapred pripremite da bude zbunjena nikada nije najbolji način da uživate u novoj zemlji. To verovatno pomaže da se objasni da su moji rani utisci na Kosovu bili naročito čudni.

Pre nego što sam napustio kuću, rezervisao sam gostinsku kuću u Velaniji u Prištini, zgrada koja nije veoma preporučena kao pogodna za moje potrebe – u gradu koji je trošio račune humanitarnih radnika i diplomata, je ini hoteli ne postoje. Gostinska kuća je mesto koje sam mogao da priuštim.

Taksi me je od aerodroma odbacio blizu vrha visokog brda u naselju Velanija, oko 20 minuta mračni hodnik, nalazio se vlasnik, čovek isključivo poznat kao Profesor, koliko sam mogao da zaključim.

Kada sam ga upoznao, Profesor je sedeo na nekoj vrsti kauča bez naslona ispred stola blizu sudopere, a na TV je prikazivana albanska verzija emisije “Ko želi da postane milioner”.

Profesorova kosa je bila seda i razređena a njegovo telo je bilo gojazno kao okrugli cilindar. Njegovo lice je bilo stegnuto i naborano i nosio je stari džemper preko košulje i kravate.

Bio sam umoran i gladan. Želeo sam krevet i možda malo hrane. Ali je Profesor, shvatio sam, voleo da priča, i bio je uporan da razgovaramo.

Dok sam stajao na pragu Profesor je počeo dugu, jednostranu debatu o tome koliko da mi naplati. Delovao je ubeđen da smo se dogovorili za cenu. Gledao je gomilu odštampanih mejlova tražeći moj. Nije mogao da ga nađe. I odnekud je video iznos: 15 evra za veče.

“To je u redu”, rekao sam mu.
On je nastavio.
“Daćemo mu 41B”, rekao je mlađem muškarcu s druge strane stola.
“Čertdesetjedan B je veoma tiha soba”, nastavio je Profesor da priča. “Veliki krevet”.
“To je odlično”, rekao sam.
“Šta misliš za 33B?” počeo je da razmišlja. “Veliki krevet je za parove. Oni mogu da se razvuku”.
“U redu”.
“Trideset tri B ima dva kreveta”, nastavio je držeći dva prsta. “Ako dođe dvoje ljudi, premeštamo se”.

Onda se raspravljao sam sa sobom o tome ko će da me odvede na sprat.

Moji susreti sa Profesorom su bili neka vrsta dešavanja koja deluju bitnija u momentu nego što zapravo jesu. Nas dvojica nismo imali zajednički jezik ni zajedničke norme. Nijedan od nas nije znao šta da očekuje od drugog. Bili smo obavezni da se zbunjujemo.

Uvek kada bih ugledao Profesora, ja bih generalno hteo nešto, ali zbog njegovog lošeg engleskog i mog neznanja albanskog nikada mu u stvari nisam rekao šta je to. To je bio jedan dugi trenutak kao riba na suvom, onakav koji zagađuje putopise ali nikada nije indikativan za veće teme. Imao sam jedan takav trenutak kada sam prvi put prešao glavnu ulicu u Prištini. Moja prva puna noć u gradu, stajao sam na pešačkom prelazu poprilično dugo čekajući da kola uspore. Razmišljao sam koliko vremena može da prođe dok me ljudi primete. Mislio sam da nađem obilazni put ili da se jednostavno vratim u gostinsku kuću. Čak sam pokušao da delujem kao da čekam nekoga ili da sam na neki drugi način zauzet nečim a da ne zevam u ulicu. To sam radio tako što sam stavio ruke u džepove i cupkao u mestu. Jednom

sam se čak zaigrao olovkom.
Svrha ove priče, pretpostavljam, jeste da vi na

Kosovu drugačije prelazite ulicu. U mojoj zemlji se čeka da vozači uspore, da se uspostavi kontakt očima i da se pređe. Tamo se samo prelazi. Da li ova razlika govori o različitim kulturama? Verovatno ne. Ali to je vrsta stvari koje mogu da učine da se osećate ljuti i zbunjeni. Može da vas natera da razmišljate: Zaboga, zašto ovi kreteni ne mogu da voze? Iako je veoma jasno da mogu da voze, ali ne na način na koji bih ja želeo da voze.

Pokušao sam da sve to imam na umu – taj ometajući osećaj koji osećaju stranci – kada sam išao kroz Prištinu tražeći moje sagovornike strance da njih pitam za mišljenje o zemlji. Jer, da budem iskren, veći deo onoga što su mi rekli nije bilo sjajno. Puno puta je to bila nova verzija iste priče, koju je Nemac počeo u avionu.

JEDNOM U PABU mi je službenik za ekonomski razvoj iz Irske rekao da je Kosovo “beznadežan slučaj”. On je radio na razvoju privreda u istočnoj Evropi od kraja hladnog rata i nikada, rekao je, nije video situaciju koja je tako loša kao na Kosovu. Drugi put mi je jedan američki profesor sa kojim sam se sreo opisao obrazovni sistem skoro kao komično korumpiran i sitan. Pomoćnice na istraživanju u njegovom univerzitetu, rekao je, obično su bili najlepše studentkinje. On je brojao dane do odlaska sa Kosova tražeći bolji posao. Menadžer ka ća, Izraelac, koji je u međuvremenu služio na okupiranim teritorijama u Bliskom Istoku, nazvao je Kosovo, bez sumnje, najčudnijim mestom na kojem je on bio.

Ipak, nije sve bilo loše. Mnogi stranci koje sam upoznao vole Kosovo i njegove građane, čak su nekoliko njih bili optimisti u pogledu budućnosti zemlje. Ali koliko god da su teške priče koje su mi stranci rekli o Kosovu – priče o korupciji, trgovini ljudima i organima – te priče nisu loše kao one koje su mi sami građani Kosova rekli.

Jednom sam pitao celu generaciju studenata na Američkom univerzitetu na Kosovu o trenutnom imidžu njihove zemlje. Kosovo dobija loše packe, rekli su mi, pre nego što su počeli pričati o tome 45 minuta. Za više od tri nedelja intervjua u Prištini, najlepša stvar koju mi je neko rekao o premijeru, Hashim aci, jeste da on verovatno nije prodavao bubrege.

Među onima koje sam intervjuisao sa posebnim znanjem, onima koji su vezani za politički život, kao što su novinari i istraživači, stvari su, ako ništa drugo, još gore.

Land of Disullution_003

I MET DRENUSHE XHEMAJLI outside the Grand Hotel my first week in town. A recent university graduate, she wore a red cardigan over a purple sweater and pink t-shirt. She had straight brown hair, brown eyes and wore a long silver chain with a locket in the shape of a heart and key.

An organizer for the insurgent nationalist Vetevendosje party, Xhemajli had an interest in spinning things a particular way. But even then, I was surprised by her dark views on political life.

Kosovar elites exist to enrich themselves, she told me. Elections are a sham of ballot-stuffing and vote buying, anything to prevent real change. As for Thaci, “He is corrupt,” she said. “You don’t even have to think about it.”

Xhemajli isn’t alone in her views, either. Surveys conducted by Transparency International, a European watchdog, have found Kosovars consistently rank their country the most corrupt in the area. In a poll released in December 2010, more than 70 per cent said corruption had become worse since 2007. As for the economy, well, if politics are bad, it’s worse, said Lavdim Hamidi, a business reporter with the daily newspaper Zeri. A tall man in dark jeans and a sport jacket, Hamidi had a look of re- signed desperation when I asked him about Kosovo’s finances. Big business is virtually non-existent he said, and the government run utilities are hopelessly corrupt.

Last year, Hamidi co-wrote an investigative series on management practices at the nationally owned Post and Telecom of Kosovo. The series unveiled serious allegations about director-general Shyqri Haxha’s leadership. But when the stories came out, rather than promise change, the government threatened to have Hamidi and his co-author prosecuted.

I asked Hamidi if he had been afraid. He just laughed. “No, not at all,” he said. It’s a bit of a paradox. Kosovo is a free country. Journalists are mostly unafraid to speak out. But at the same time, no one trusts the government, not even to follow through on its threats. It’s as if they’re not even competent to run a reasonable crackdown.

No one offered me a bleaker view of Kosovo’s future than a former government adviser I met in Prishtina. Five years ago, he told me, he had real hope for Kosovo. Today, that’s almost gone.

A former consultant with the UN Development Program and the Organization for Security and Cooperation in Europe, he now works as the head of a research NGO in Prishtina.

Kosovo, the man told me, has no real export economy, no agricultural policy and a stunted private sector. Most Kosovar businesses are small and family owned. The country has little heavy industry and unemployment is endemic — more than 40 per- cent in most official surveys. The school system is underfunded and poorly managed. The universities don’t offer the courses a developing economy needs. Foreign direct investment went down last year, and three years after independence, the country still re- lies heavily on foreign aid and remittances from the Diaspora. The people of Kosovo tend to be very optimistic, the man told me. “They shouldn’t be.”

DESPITE ALL THE practical problems, the one issue that still sucks up the most political space in Kosovo is the question of what to do about Serbia, the man said. He looked almost pained as he did, as if he couldn’t believe that in a country with no real economy and a comically awed political class, so much attention could be paid to something else.

Serbia still counts Kosovo as a prodigal province. Seventy-five countries, including the United States and most of the European Union, disagree on that point. But without some kind of agreement with Serbia, it will be hard for Kosovo to ever to join the community of normal nations. However, solution would likely mean compromise. And compromise, I found, is a dirty word in Kosovo. It sounds like forgetting, like moving on. And how can you tell people to move on from what happened in Kosovo?

Take Yllka Metaj. She was 10 years old when the police came in 1999. They knocked on her parents’ door one night, broke in and gave every- one three minutes to leave. They wore masks, Metaj told me. They beat her father and forced her family into exile.

Metaj was one of about 850,000 ethnic Albanians forced out of Kosovo by Serbian troops in 1999. If anything, she was one of the lucky ones. Her family survived intact. Many were not so fortunate. Thousands were murdered. Scores were raped.

Metaj is 23 now. She has a good government job. She comes o as posh and modern and reason- able in almost all things. But on the question of the Serb-dominated north, where the Prishtina government has virtually no authority, she hardens. Kosovo’s borders are inviolable, she tells me. There can be no “special status” there, no compromise with Serbia on that point. (She says this last, “special status,” not so much with venom as contempt.)

Metaj, whose Facebook page is littered with photos from fancy parties, told me she’d fight to keep her country intact. She’d go to war for the borders on Kosovo’s ag. They are part of her blood, part of her heart.

I got a similar answer from Visar Ymeri, a member of Kosovo’s parliament in the Vetevendosje party. The No. 1 issue for Kosovo is sovereignty, he told me. Until the world, and especially Serbia, recognizes Kosovo’s borders everything else can pretty much wait.

Ymeri wore a suit with no tie when I met him. He’s tall and balding and has a scar on his brow. As we spoke, he swayed in is chair and gestured with almost oversized hands.

I tried to push Ymeri on the development question. What about the economy? I asked. The jobs?

Without sovereignty, he replied, without knowing your borders, you can’t have economic development.

Land of Disullution_002

SREO SAM SE SA DRENUSHOM XHEMAJLI ispred hotela Grand tokom moje prve nedelje u gradu. Odnedavno diplomirana studentkinja, ona je nosila crvenu vunenu bluzu preko džempera i roze majicu. Imala je pravu braon kosu, braon oči i nosila je dug srebrni lanac sa medaljonom u obliku srca i ključa.

Organizator buntovničke nacionalističke partije Samoopredeljenje, xhemajli je imala interes da okrene stvari na određen način. Ali čak i tada, ja sam bio iznenađen njenim mračnim gledištima o političkom životu.

Kosovska elita postoji kako bi se obogatili, rekla mi je. Izbori su privid punjenja biračkih kutija i kupovine glasova, sve da se spreči prava promena. Što se acija tiče “On je korumpiran”, rekla je. “O tome ne moraš ni da razmišljaš”.

xhemajli nije sama u svojim gledištima. Istraživanje koje je sproveo Transparency International, evropska posmatračka organizacija, pokazuju da građani Kosova često rangiraju svoju zemlju kao najkorumpiraniju u oblasti. U ispitivanju sprovedenom decembra 2010, više od 70 procenata ljudi je reklo da se korupcija pogoršala od 2007.

Što se privrede tiče, dakle, ako je politika loša, privreda je gora, rekao je Lavdim Hamidi, novinar zadužen za poslovanje u dnevnom listu Zeri. Visok čovek u crnom džinsu i sportskoj jakni, Hamidi je imao pogled rezigniranog očajanja kada sam ga pitao o nansijama Kosova. Velika preduzeća jednostavno ne postoje, rekao je, i vlada vodi komunalna preduzeća koja su beznadežno korumpirana.

Hamidi je prošle godine bio koautor istraživačkog serijala o upravnim praksama u javnom preduzeću Pošta i telekomunikacije Kosova. Serijal je otkrio ozbiljne navode o vođstvu generalnog direktora Shyqri Haxha. Ali kada se priča pojavila, umesto da obeća promenu, vlada je zapretila da će goniti Hamidija i drugog koautora.

Pitao sam Hamidija da li se plaši. Samo se nasmejao. “Ne, nisam uopšte uplašen”, rekao je. To je na neki način paradoks. Kosovo je slobodna zemlja. Novinari se najmanje plaše da pričaju. Ali, istovremeno, niko ne veruje vladi, čak ni da će ispuniti svoje pretnje. To je kao da čak nisu kompetentni ni da vode razuman neuspeh.

Niko mi nije dao sumornije gledište o Kosovu od bivšeg vladinog savetnika koga sam sreo u Prištini. Pre pet godina, rekao mi je, imao je zaista visoka očekivanja od Kosova. Danas su ta očekivanja skoro nestala.

Bivši konsultant Programa Ujedinjenih nacija za razvoj i Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, a sada radi kao šef istraživačke NVO u Prištini.

Kosovo, rekao mi je, nema stvarnu izvoznu privredu, nema poljoprivrednu politiku ima zakržljali privatni sektor. Većina preduzeća na Kosovu je u porodičnom vlasništvu ili su mala preduzeća. Zemlja ima malu tešku industriju i nezapolsenost je endemskih razmera – više od 40 procenata prema većini službenih istraživanja. Školski sistem se nedovoljno nansira i slabo je upravljanje u njemu. Univerziteti ne nude kurseve koji su potrebni za privredu u razvoju. Direktna strana ulaganja su opala prošle godine, zemlja i dalje veoma zavisi od strane pomoći i novčanih pošiljki od dijaspore. Građani Kosova su veoma optimistični, rekao mi je čovek. “Ne bi trebalo da su”.

Ali uprkos svim praktičnim problemima, jedna stvar koja i dalje upija veći deo političkog prostora na Kosovu jeste pitanje šta da se učini u vezi sa Srbijom, rekao je čovek. On je imao skoro bolan izraz lica kada je to rekao, kao da ne može da veru je da se u zemlji bez stvarne privrede i komično pogrešne političke klase, toliko pažnje posvećuje nečemu drugom.

Srbija i dalje smatra Kosovo svojom pokrajinom. Sedamdeset pet zemalja, uključujući Sjedinjene Države i većinu država Evropske unije, se ne slaže sa tim. Ali će biti teško Kosovu da se pridruži zajednici normalnih naroda bez dogovora sa Srbijom. Međutim, rešenja će najverovatnije zahtevati kompromis. A kompromis je, kako sa saznao na Kosovu, ružna reč ovde. Ona zvuči kao zaboravljanje, kao kretanje napred. I kako da se kaže ljudi da nastave dalje od onoga što se desilo Kosovu?

Uzmimo za primer Yllka Metaj. Ona je imala 10 godina kada je 1999. došla policija. Oni su pokucali na vrata njenih roditelja jedne noći, upali su i dali svim tri minuta da napuste kuću. Imali su maske, kaže Metajeva. Prebili su njenog oca i primorali su porodicu da prebegne.

Metajeva je jedna od 850.000 Albanaca prisiljenih da napuste Kosovo od strane srpskih trupa 1999. Ako ništa drugo, ona je bila jedna od srećnijih. Njena porodica je preživela netaknuta. Hiljade ljudi je ubijeno. Bilo je i silovanih.

Metajeva sada ima 23 godine. Ima dobar posao u vladi. Ona deluje raskošno i moderno i razumno u skoro svim stvarima. Ali se ustručava po pitanju severa u kojem su Srbi u većini, i gde prištinske vlasti skoro i da nemaju vlast. Granice Kosova su nevidljive, kaže mi. Tom delu ne može da se da “poseban status”, ne može biti kompromisa sa Srbijom za taj deo. (Ovo poslednje, “poseban status”, izgovara sa ogorčenjem koje deluje kao osuda.)

Metajeva, čija je strana na Facebook-u pretrpana slikama sa fensi žurki, rekla mi je da bi se borila da njena zemlja ostane netaknuta. Ona bi išla u rat za granice koje su na zastavi Kosova. One su deo njene krvi, deo njenog srca.

Sličan odgovor sam dobio od Visar Ymeri, poslanika u Skupštini Kosova iz partije Samoopre- deljenje. Prvo pitanje za Kosovo je suverenitet, rekao mi je. Dok sve, naročito Srbija, ne prizna granice Kosova sve drugo može da čeka.

Ymeri je bio u odelu bez kravate kada sam ga sreo. Visok je i počeo je da ćelavi, i ima ožiljak na obrvi. Dok smo pričali, on se ljuljao u stolici i pravio gestikulacije skoro prevelikim šakama. Pokušao sam da mu postavim pitanje o razvoju. Šta sa privredom? Pitao sam. Radnim mestima?
Bez suvereniteta, odgovorio je, bez jasnih granica, ne može postojati ekonomski razvoj.

Ilustracije: Driton Selmani.

KOMENTARI

0
KOMENTARIŠI

KOMENTARIŠI

NAGORE

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.

THANKS FOR SUBSCRIBING

THANKS FOR YOUR COMMENT

AFTER A QUICK CHECK IT WILL BE PUBLISHED HERE. PLEASE BE PATIENT.