Rodna diskriminacija i pristrasnost prilikom podele imovine posle razvoda na Kosovu mogli bi da budu smanjeni — makar u nekim oblastima zakonodavstva u ovoj zemlji.

Skupština Kosova je u julu izradila nacrt Zakona o izmeni i dopuni Porodičnog zakona koji bi uskoro trebalo da se nađe na drugom čitanju. Novi amandmani imaju za cilj da urede ravnopravnu u podeli imovine između partnera tokom brakorazvodnih parnica.

Amandmane je inicirala Ljuljeta Aliju (Luljeta Aliu), aktivistkinja i izvršna direktorka Inicijative za pravdu i ravnopravnost – Indžekt (Inject – Initiative for Justice and Equality), nevladine organizacije uspostavljene da se pomogne osnaživanju marginalizovanih grupa. Podstaknuta ličnim iskustvima tokom brakorazvodne parnice, Aliju je provela više od godinu dana analizirajući rupe u zakonu koje omogućavaju neravnopravnu podelu bračne imovine.

Do kraja 2017, posle onoga što je opisala kao stalno ispitivanje sudskih praksi i konsultacija sa pravnim stručnjacima, Aliju je svoje predložene amandmane na Porodični zakon iznela pred Skupštinski odbor za zakonodavstvo. Glavna tačka njenog zahteva bilo je “jednako” priznanje doprinosa oba partnera tokom zajedničkog života i “jasno određivanje podele imovine na dva jednaka dela u slučaju razvoda”.

Progresivni zakoni?

Podela imovine između bivših supružnika ili partnera sprovodi se, trenutno, kako se pretpostavlja, na ravnopravnim osnovama — makar na papiru. Ustav Kosova sprečava diskriminaciju kroz posebne članove i usvajanje međunarodnih konvencija, instrumenata koji tehnički imaju prednost u odnosu na specifične članove određenih zakona.

Na primer, Konvencija Ujedinjenih nacija o eliminaciji svih oblika diskriminacije nad ženama garantuje ravnopravnost pred sudskim organima, pa bi tako rodna pristrasnost u presudama o podeli imovine trebalo da bude nepostojeća.

Štaviše, prema rečima Teute Beka, advokatice sa višegodišnjim iskustvom u bavljenju brakorazvodnim parnicama, a koja je držala i predavanja na Evropskom koledžu Juridika (Juridica European College), čak i postojeći kosovski Porodični zakon jasno definiše da supružnici jesu zajednički vlasnici imovine, sem ako se drugačije ne saglase. Jednostavno rečeno, sve što je stečeno od trenutka kada su dvoje partnera počeli zajedno da žive trebalo bi podeliti na jednake delove tokom brakorazvodne parnice.

Ipak, Beka kaže da, uprkos cilju da se promoviše ravnopravnost, postojeći zakoni sadrže dosta prostora za različita tumačenja, što dovodi do preterane diskriminacije u sudnicama. Član 47 Porodičnog zakona definiše “Zajedničku imovinu” kao imovinu “stečenu kroz rad za vreme braka, kao i kroz prihode koji potiču od te imovine”.

Advokatica Teuta Beka kaže da postojeći zakoni o pravima na imovinu u brakorazvodnim parnicama ostavljaju dosta prostora za različita tumačenja i da su žene one koje su na gubitku. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Pravni stručnjaci kažu da neodređenost formulacije “stečena kroz rad za vreme braka” dovodi sudije do toga da kvalifikuju slučaj u skladu sa novčanim prihodima. Beka ističe da je Porodični zakon nije bilo prilagođeno potrebama i blagostanju građana.

“Član 47 Porodičnog zakona govori o ‘Zajedničkoj imovini’ bez jasnog određivanja toga koji su doprinosi supružnika oni koji čine zajedničku imovinu”, kaže Beka. “Prilikom sudskih sporova, ovo je bilo predmet pogrešnih tumačenja, što je dovelo do donošenja nefer presuda.”

Ljuljeta Demoli (Luljeta Demolli), izvršna direktorka Kosovskog centra za rodne studije, saglasna je sa time da aktuelni Porodični zakon neuspešno odaje priznanje principima ravnopravnosti u braku u odnosu na imovinu i neplaćenom doprinosu kreiranja imovine.

“U većini slučajeva, žena je isključena iz domaćinstva svog muža [ako se razvedu], jer je imovina registrovana na ime rođaka muža”, kaže Demoli. “Po razvodu, blagostanje žene je ograničenije i mogućnosti nisu dostupne na istovetni način… upravo zato materijalni doprinos i doprinos u vođenju brige o porodici moraju da budu priznati kao oblici imućnosti prilikom razvoda.”

Anton Nrecaj, pravni savetnik u Centru za pravnu pomoć i regionalni razvoj – CLARD, kaže da je upravo ova vrsta neplaćenog rada u domaćinstvu ostala nepriznata u sudskoj praksi.

“Bilo da je neka osoba na radnome mestu ili ne, neplaćeni rad mora da bude uračunat kao ravnopravan monetarni prihod”, kaže Nrecaj. “U zakonu se ne pominje da treba da obavite ovo ili ono.”

Pokušaj da se pojasni vrednost neplaćenog rada

Neplaćeni rad o kom Nrecaj govori sve češće pronalazi svoje mesto u diskusijama širom sveta po pitanju rodne ravnopravnosti. Poznat i kao kućni posao — što je suprotno od plaćenog rada — to je nešto što, na globalnom nivou, nesrazmerno obavljaju žene.

Izveštaj UN-a procenjuje da žene nose 2,6 puta više neplaćene brige u domaćinstvu i kućnih poslova od muškaraca, uključujući brigu o deci, kuvanje i čišćenje, pa čak i poslove kao što je preuzimanje dece iz škole i vođenje starijih roditelja doktoru.

Kada je reč o Kosovu, neke brojke pokazuju da je tek 13 odsto žena zaposleno, doprinos žena zajedničkim domaćinstvima uglavnom se svodi na neplaćeni rad. Kao posledica toga, bez računa koje bi pokazale za obavljeni rad, advokati kažu da sudije imaju tendenciju pripisivanja imovine u korist muškaraca.

Ipak, Ljuljeta Aliju se nada da bi novi amandmani na Porodični zakon mogli da pomognu u tome da sudovi počnu da priznaju neplaćeni rad.

Ljuljeta Aliju je inicirala amandmane kosovskog Porodičnog zakona posle njenog iskustva sa brakorazvodnom parnicom. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Definicija ‘Zajedničke imovine’ kao “imovine stečene kroz rad za vreme braka” trebalo bi da se zameni ovakvom odrednicom: “imovine stečene kroz zajednički doprinos za vreme trajanja braka”. Aliju kaže da je, dok je analizirala sudske procese prilikom pripreme novih amandmana, došla do zaključka da su se reči “rad” i “doprinos” koristili sa različitim konotacijama.

“U sudskoj praksi se sve dosad nisu koristili kao sinonimi. Meni je bilo bitno da pojasnim da ne bi trebalo da bude razlike u tome ko radi”, kaže Aliju. “U slučaju neslaganja, zakon deli imovinu na jednake delove. Zato neplaćeni rad treba da bude uzet u obzir. Ne samo prihod muškarca, već i doprinos u odgajanju dece, obrazovanju, vođenju brige o domaćinstvu i starijim osobama.”

Kako bi se osiguralo da se neplaćeni rad prizna u zakonima, na osnovu preporuka Aliju, član 47 Porodičnog zakona bi trebalo da se proširi da bi obuhvatio da zajednička imovina podrazumeva lične prihode, ali i pomoć koja se pruža drugom supružniku, kao što je vođenje brige o detetu, obavljanje kućnih poslova, briga o imovini i održavanje imovine, kao i drugi oblici rada i saradnje u vezi sa upravljanjem i povećanjem zajedničke imovine.

Aljbuljena Hadžiju, poslanica Samoopredeljenja koja predvodi Skupštinski odbor za zakonodavstvo, smatra da će novi amandmani Porodičnog zakona pomoći u kreiranju mehanizama za zaštitu prava žena na Kosovu usred patrijarhalnog mentaliteta koji postoji i kod sudija.

“Svesni smo visokog stepena nezaposlenosti i toga da žene i devojčice jesu uglavnom pogođene nezaposlenošću”, kaže Hadžiju. “U tom smislu, moramo da stvorimo mehanizme za zaštitu prava žena, upravo zbog patrijarhalnog mentaliteta koji dominira na Kosovu.”

Delić slike

Iako se čini da postoji široka podrška predlogu da se neplaćeni rad prizna zakonima, ima onih koji pozivaju na oprez na to da se ne veruje da će izmene i dopune određenog dela Porodičnog zakona sami po sebi učiniti da uslovi budu pošteniji za žene.

Ljuljeta Demoli je saglasna sa potrebom da neplaćeni rad bude priznat, ali veruje i da mora da postoji širi pristup bavljenju pitanjima koja dovode do institucionalne diskriminacije nad ženama. Kao prvo i osnovno, kaže ona, ove promene bi trebalo obaviti paralelno sa kreiranjem ekonomskih prilika.

Demoli se boji da bi bilo koje stavljanje naglaska na priznavanje neplaćenog rada koje isključuje diskusiju o smanjenju nezaposlenosti moglo da promoviše stereotipnu podelu poslova. “To mora da bude ravnopravna podelu u braku i ravnopravna podela u razvodu”, kaže Demoli. “Proces izmena i dopuna Porodičnog zakona mora da bude inkluzivan, principijelan i suštinski, kako podela posla ne bi bila stereotipna i konzervativna, te kako ne bi diskriminisala žene koje ulaze na tržište rada.”

Ljuljeta Demoli smatra da pokušaje da se neplaćeni rad prizna zakonima ne treba tretirati izolovano od drugih strukturnih neravnopravnosti s kojima se žene suočavaju. Fotografija: Agan Kosumi.

Ona tvrdi da će, bez poslovnih prilika, žene dodatno da budu ohrabrene da ostanu kod kuće, jer će znati da će obavljanje kućnih poslova da bude nagrađeno tokom brakorazvodnih parnica.

Demoli ističe i druge oblasti Porodičnog zakona kojima bi, smatra, kreatori politika trebalo da posvete pažnju istovremeno. Ona naglašava da postoji potreba za pojašnjenjem prava na istopolni brak — Porodični zakon trenutno definiše brak kao “zakonski registrovanu zajednicu dveju osoba različitih polova” — kao i da obezbedi da se ustanove odgovarajuće odredbe za priznavanje neplaćenog doprinosa u vođenju brige o detetu; aktuelne odredbe obavezuju rođake partnera, prema liniji nasledstva (krvnom srodstvu), da obezbede alimentaciju onda kada bivši supružnik to nije u mogućnosti da učini.

“[Zakoni] ne bi trebalo da odražavaju patrijarhalne vrednosti koje dozvoljavaju da ‘krvno srodstvo’ bude bitniji činilac od kreiranja institucionalnih mehanizama”, kaže..

Hadžiju priznaje da Porodični zakon ima mnogo nedostataka, ali kaže da se, u ovoj fazi, Zakonodavni odbor bavi priznavanjem onoga što su dve strane doprinele braku, sa ciljem da uskoro na stolu budu i drugi amandmani.

“Ministarstvo pravde nas je informisalo o tome da će do januara sledeće godine nastaviti [sa amandmanima na] Građanski zakonik, a kako je Zakonodavni odbor takođe sposoban da ovo pitanje razmotri, došli smo do saglasnosti da se bavimo drugim pitanjima koja su diskriminatorna i na štetu žena i devojčica u vreme kada se Građanski zakonik prosleđuje Skupštini Kosova”, kazala je.

Proterivanje sa imovine

U pogledu bilo kakvih promena zakonodavnog okvira, dubokoukorenjeni kulturni i strukturni činioci koji sprečavaju da žene imaju ravnopravan pristup imovini na koju bi, tehnički gledano, mogle da imaju pristup, verovatno će se pokazati težim za promenu.

Prema izveštaju BIRN-a iz 2016, samo 16 odsto imovine na Kosovu je registrovano na ime žena. U izveštaju ‘Pravo žena Kosova da naslede imovinu’ analiziraju se prava nasledstva na Kosovu, te se navodi da je zajednička tradicija da se podeli imovina na osnovu običajnog prava koje omogućuje dogovore između različitih strana — obično ide na korist braća ili sestara — ili mogućnost odricanja od nasledstva. U praksi, žene retko kada nasleđuju imovinu i od svojih roditelja, jer ona obično prelazi na muško dete.

Pored toga što su isključene iz nasleđa imovine, ne postoji tradicija u tome da partneri registruju imovinu zajedno pod dva imena, uprkos tome što postojeći zakoni daju tu mogućnost.

“To znači da, bez obzira na zakone, postoji vrlo diskriminatorna situacija u odnosu na to da žene nemaju pravu na kreiranje imućnosti”, kaže Beka. “Posledice nedokumentovanja imućnosti u ime oba supružnika manifestuju se kao mnogo veći problem kada par počne brakorazvodne parnice i deli imovinu.”

Bez nasleđene imovine ili papirologije da dokaže da postoji podele u imovini, i Beka i Nrecaj tvrde da dugotrajni sudski procesi samo otežavaju život ženama koje se nalaze u procesu razvoda od svojih supruga.

Anton Nrecaj, pravni savetnik CLARD-a, kaže da se, kako sudovi odvajaju presude o pravu na imovinu od brakorazvodnih parnica, slučajevi nepotrebno razvlače. Fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.

Nrecaj kritikuje sudsku praksu, za koju kaže da je kreirala tradiciju razdvajanja sudskih sporova u vezi sa dogovorom o pravu na imovinu i brakorazvodnih parnica sa sporovima u vezi sa pravima starateljstva nad decom.

“Kada neko ode na sud, u istom slučaju osoba može da podnese zahtev za razvod i preuzme svoje devojačko prezime, ali ne i imovinu, što je veliki problem”, kaže Nrecaj. “Izveštaj zaštitnika građana navodi da je prosečna dužina sudskog procesa osam godina, što znači da žena treba da sačeka osam godina da bi se imovinski spor rešio. Osam godina je vrlo dugi period da bi se ostvarilo neko pravo.”

Beka dodaje da u slučajevima koje je ona pratila, žene često mogu da ostanu bez krova nad glavom.

“U godinama u kojima sam imala praksu kao advokatica, kao rezultat razvlačenja procedura o podeli imovine… videla sam kako sve ove posledice imaju razarajući uticaj na psihičko i fizičko stanje žena i čak dece.”K

Naslovna fotografija: Majljinda Hodža (Majlinda Hoxha) / K2.0.